Tekst saradnika CZDS Nemanje Starovića koji je objavljen u nedeljniku “Ekspres” prenosimo u integralnoj formi:
Razlike u pristupu SAD i EU rešavanju problema Kosova i Metohije se moraju posmatrati kroz prizmu šireg rivaliteta u odnosima trans-atlantskih partnera, koji je posebno došao do izražaja nakon ulaska Donalda Trampa u Belu Kuću. Nesputana nasleđem tradicionalne politike SAD, aktuelna administracija u Vašingtonu nastoji da utvrdi svoju dominaciju unutar sveta političkog zapada, odbacujući preferencijalni tretman koji je EU imala u američkoj spoljnoj politici od Drugog svetskog rata naovamo. Pored trgovinskih obračuna i zahteva da evropske države koje su članice NATO ponesu veći finansijski teret odbrambenih troškova, Vašington koristi svaku priliku kojom bi prikazao strukturne slabosti EU, odnosno neophodnost sopstvenog učešća u rešavanju važnih političkih i bezbednosnih sporova. S tim u vidu, Beloj Kući svakako odgovara situacija u kojoj Brisel, ophrvan krizama i suočen sa drastičnim opadanjem svoje meke moći u regionu, iskazuje nemogućnost da upravlja procesom dijaloga između Beograda i Prištine, a koji se odvija u samom „unutrašnjem dvorištu“ EU. Imenovanje Ričarda Grenela za specijalnog predsedničkog izaslanika za pitanje Kosova i Metohije stoga nije bilo nimalo slučajno, budući da se radi o osobi od najvećeg poverenja Donalda Trampa, čiji je prethodni zadatak kao ambasadora u Berlinu bio upravo realizacija te nove politike SAD u srcu EU, a čije su delovanje mnogi u Nemačkoj smatrali gotovo incidentnim. Ne sme se zanemariti ni činjenica da je od stupanja na predsedničku dužnost Donald Tramp imenovao svega dva specijalna izaslanika za važna politička pitanja u Evropi, Kurta Volkera za Ukrajinu i Ričarda Grenela za Kosovo i Metohiju, što efektivno opovrgava sve teze o efemernom značaju kosmetskog problema za postojeću administraciju u SAD.
Osnovni problem EU predstavlja nejedinstvo država članica oko suštinskog problema u odnosima Beograda i Prištine, statusa Kosova i Metohije, budući da su 22 države članice priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, dok pet članica to nisu učinile. Danas, 12 godina nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, neke od tih pet država članica EU su daleko čvršće u takvom stavu nego što su to bile 2008. godine, kako zbog svega što se u međuvremenu desilo u Kataloniji, tako i zbog nesumnjivog porasta kredibiliteta i autoriteta Srbije, koji se ogleda u 18 povlačenja priznanja u poslednje tri godine. Brisel stoga nije u poziciji da niti od Beograda, niti od Prištine traži nekakav veliki dogovor koji bi obuhvatio ona najvažnije, statusno pitanje. Ono što preostaje Briselu jeste potraga za nekim „sveobuhvatnim obavezujućim sporazumom“, koji bi regulisao široki spektar praktičnih problema i, odražavajući ambivalenciju samih članica EU, ostavio po strani statusno pitanje na neko vreme. Međutim, ono što u takvoj formuli nedostaje jeste privlačna moć EU kojom bi se takav aranžman učinio atraktivnim za obe strane. Evropska unija je, nažalost, izgubila veliki deo kredibiliteta koji je nekada posedovala zbog neispunjavanja sopstvenih obećanja prema svima u regionu, pa tako i prema Beogradu i Prištini. Niko od ključnih političkih aktera u Briselu i u najvažnijim prestonicama EU ne može danas pružiti garancije budućeg članstva Srbiji jednake onima koje su se čule tokom Solunskog samita održanog 2003, dakle pre punih 17 godina, dok Priština preko 10 godina čeka na viznu liberalizaciju, upkos tome što je ispunila sve zahteve sa dugačke liste na kojoj je bilo čak 95 stavki.
U takvim okolnostima, na scenu dijaloga pre nepune tri godine stupa novi američki spoljnopolitički establišment, vodeći se pragmatičnim principom i bez osećaja obaveze prema nasleđu prethodnih administracija, spreman na izvesnu korekciju kursa balkanske politike SAD koja je dugo bila „na autopilotu“, ako će time biti otvoren put ka velikom uspehu koji bi se pripisao Vašingtonu. Ta korekcija kursa predstavlja odstupanje od tzv. „igre nultog zbira“, u kojoj jedna strana mora izgubiti sve, da bi druga to isto dobila, kao jedinog mogućeg ishodišta, čime je zapravo otvoren prostor za suštinski kompromis u kojem bi i državni interes Srbiji bio zadovoljen barem u nekoj meri. To je dovelo do velikog preokreta, pošto je Beograd sasvim razumljivo pokazao spremnost da uđe u razgovore pod vođstvom Vašingtona po takvim principima, dok se Priština prvi put nakon bezmalo dve decenije našla u poziciji da ne može da računa na apriornu i bezrezervnu podršku SAD za sve svoje poteze. Zbog te promene u pristupu Vašingtona dolazi i do dramatičnih podela na političkoj sceni kosmetskih Albanaca, a neki od lidera pokušavaju da svoje vodeće sponzore umesto u Vašingtonu, potraže u Berlinu i drugim prestonicama EU. Na koncu se ipak pokazalo da Vašington čvrsto u svojim rukama drži sve ključne poluge uticaja na prostoru Kosova i Metohije, uključujući i kontrolu nad specijalizovanim sudskim većima za zločine tzv. OVK, a svako ko je pokušao da se direktno suprotstavi volji Bele Kuće je uklonjen sa pozicija vlasti, bilo da se radi o Ramušu Haradinaju ili Aljbinu Kurtiju.
Obaranje Kurtijeve vlade i formiranje novog kabineta Avdulaha Hotija u Prištini, koji je izglasan sa minimalnim 61 glasom u Parlamentu, od čega je 11 došlo iz Srpske Liste, je nesumnjivo sprovedeno pod dirigentskom palicom Ričarda Grenela, koji nije skrivao zadovoljstvo takvim ishodom, a značajan deo koalicionog sporazuma o formiranju Hotijeve vladi čini obaveza primene sporazuma koji su do sada postignuti u procesu Briselskog dijaloga. Ovim su SAD preuzele i punu odgovornost za dalji razvoj zbivanja na KiM, a Grenel neće propustiti priliku koja se ovim otvorila za mogući značajniji proboj u dijalogu Beograda i Prištine tokom narednih nekoliko meseci. Konačni cilj specijalnog izaslanika američkog predsednika, u koji ne bi trebalo sumnjati, je da svom šefu, koji se nalazi u nimalo lakoj poziciji pred izbore za drugi predsednički mandat, omogući važan spoljnopolitički uspeh i ulogu mirotvorca koji je konačno „počistio nered“ ostavljen na Balkanu od strane Klintonove administacije. Ne bi trebalo sumnjati ni u to da bi u slučaju povoljnog ishoda takve operacije samom Grenelu bila zagarantovana jedna od ključnih pozicija u administraciji Donalda Trampa u drugom predsedničkom mandatu.
Ne treba, međutim, potceniti ni uticaj paralelnih struktura moći u Vašingtonu, koje su poslednjih godina opstruirale Trampovu politiku na mnogim poljima, uključujući i politiku prema našem regionu. Prethodni pokušaj iskoraka prema kompromisnom rešenju za problem Kosova i Metohije je sprečen jednostranim merama Haradinajeve vlade, koje su automatski dovele do prekida dijaloga koji traje do današnjeg dana. Prva od tih mera, zavođenje taksi od 10% na robu iz centralne Srbije, koje će kasnije biti uvećane na celih 100%, je uvedena 6. novembra 2018, baš na dan održavanja tzv. Izbora na pola mandata u SAD, na kojima će američke demokrate povratiti kontrolu nad Predstavničkim domom američkog Kongresa i postaviti Nensi Pelosi za spikerku, a Eliota Engela za šefa spoljnopolitičkog komiteta. Upravo te političke snage su ubeđivale Haradinaja da se kladi na uspeh Malerove istrage o vezi Trampove kampanje sa navodnim ruskim mešanjem u američke izbore i posledični opoziv aktuelnog predsednika, a potom i Kurtija da odugovlači sa ukidanjem taksi čekajući istek Trampovog mandata i dolazak nekoga poput Džozefa Bajdena u Belu Kuću. Svi takvi planovi su konačno osujećeni odlučnim delovanjem Trampovog „specijalca“ Ričarda Grenela, što ipak uliva izvesnu nadu da će aktuelna američka administracija uložiti dodatne kapacitete koji će biti neophodni da se za kompromis nespremni albanski političari privole dijalogu i pravičnom, dugoročno održivom rešenju za odnose Beograda i Prištine, ali i Srba i Albanaca na širem planu, a za šta bi neophodan preduslov po svemu sudeći morala biti i promena statusa kvo na samom terenu Kosova i Metohije.