Текст сарадника ЦЗДС Немање Старовића који је објављен у недељнику “Експрес” преносимо у интегралној форми:
Разлике у приступу САД и ЕУ решавању проблема Косова и Метохије се морају посматрати кроз призму ширег ривалитета у односима транс-атлантских партнера, који је посебно дошао до изражаја након уласка Доналда Трампа у Белу Кућу. Неспутана наслеђем традиционалне политике САД, актуелна администрација у Вашингтону настоји да утврди своју доминацију унутар света политичког запада, одбацујући преференцијални третман који је ЕУ имала у америчкој спољној политици од Другог светског рата наовамо. Поред трговинских обрачуна и захтева да европске државе које су чланице НАТО понесу већи финансијски терет одбрамбених трошкова, Вашингтон користи сваку прилику којом би приказао структурне слабости ЕУ, односно неопходност сопственог учешћа у решавању важних политичких и безбедносних спорова. С тим у виду, Белој Кући свакако одговара ситуација у којој Брисел, опхрван кризама и суочен са драстичним опадањем своје меке моћи у региону, исказује немогућност да управља процесом дијалога између Београда и Приштине, а који се одвија у самом „унутрашњем дворишту“ ЕУ. Именовање Ричарда Гренела за специјалног председничког изасланика за питање Косова и Метохије стога није било нимало случајно, будући да се ради о особи од највећег поверења Доналда Трампа, чији је претходни задатак као амбасадора у Берлину био управо реализација те нове политике САД у срцу ЕУ, а чије су деловање многи у Немачкој сматрали готово инцидентним. Не сме се занемарити ни чињеница да је од ступања на председничку дужност Доналд Трамп именовао свега два специјална изасланика за важна политичка питања у Европи, Курта Волкера за Украјину и Ричарда Гренела за Косово и Метохију, што ефективно оповргава све тезе о ефемерном значају косметског проблема за постојећу администрацију у САД.
Основни проблем ЕУ представља нејединство држава чланица око суштинског проблема у односима Београда и Приштине, статуса Косова и Метохије, будући да су 22 државе чланице признале једнострано проглашену независност Косова, док пет чланица то нису учиниле. Данас, 12 година након проглашења независности Косова, неке од тих пет држава чланица ЕУ су далеко чвршће у таквом ставу него што су то биле 2008. године, како због свега што се у међувремену десило у Каталонији, тако и због несумњивог пораста кредибилитета и ауторитета Србије, који се огледа у 18 повлачења признања у последње три године. Брисел стога није у позицији да нити од Београда, нити од Приштине тражи некакав велики договор који би обухватио она најважније, статусно питање. Оно што преостаје Бриселу јесте потрага за неким „свеобухватним обавезујућим споразумом“, који би регулисао широки спектар практичних проблема и, одражавајући амбиваленцију самих чланица ЕУ, оставио по страни статусно питање на неко време. Међутим, оно што у таквој формули недостаје јесте привлачна моћ ЕУ којом би се такав аранжман учинио атрактивним за обе стране. Европска унија је, нажалост, изгубила велики део кредибилитета који је некада поседовала због неиспуњавања сопствених обећања према свима у региону, па тако и према Београду и Приштини. Нико од кључних политичких актера у Бриселу и у најважнијим престоницама ЕУ не може данас пружити гаранције будућег чланства Србији једнаке онима које су се чуле током Солунског самита одржаног 2003, дакле пре пуних 17 година, док Приштина преко 10 година чека на визну либерализацију, упкос томе што је испунила све захтеве са дугачке листе на којој је било чак 95 ставки.
У таквим околностима, на сцену дијалога пре непуне три године ступа нови амерички спољнополитички естаблишмент, водећи се прагматичним принципом и без осећаја обавезе према наслеђу претходних администрација, спреман на извесну корекцију курса балканске политике САД која је дуго била „на аутопилоту“, ако ће тиме бити отворен пут ка великом успеху који би се приписао Вашингтону. Та корекција курса представља одступање од тзв. „игре нултог збира“, у којој једна страна мора изгубити све, да би друга то исто добила, као јединог могућег исходишта, чиме је заправо отворен простор за суштински компромис у којем би и државни интерес Србији био задовољен барем у некој мери. То је довело до великог преокрета, пошто је Београд сасвим разумљиво показао спремност да уђе у разговоре под вођством Вашингтона по таквим принципима, док се Приштина први пут након безмало две деценије нашла у позицији да не може да рачуна на априорну и безрезервну подршку САД за све своје потезе. Због те промене у приступу Вашингтона долази и до драматичних подела на политичкој сцени косметских Албанаца, а неки од лидера покушавају да своје водеће спонзоре уместо у Вашингтону, потраже у Берлину и другим престоницама ЕУ. На концу се ипак показало да Вашингтон чврсто у својим рукама држи све кључне полуге утицаја на простору Косова и Метохије, укључујући и контролу над специјализованим судским већима за злочине тзв. ОВК, а свако ко је покушао да се директно супротстави вољи Беле Куће је уклоњен са позиција власти, било да се ради о Рамушу Харадинају или Аљбину Куртију.
Обарање Куртијеве владе и формирање новог кабинета Авдулаха Хотија у Приштини, који је изгласан са минималним 61 гласом у Парламенту, од чега је 11 дошло из Српске Листе, је несумњиво спроведено под диригентском палицом Ричарда Гренела, који није скривао задовољство таквим исходом, а значајан део коалиционог споразума о формирању Хотијеве влади чини обавеза примене споразума који су до сада постигнути у процесу Бриселског дијалога. Овим су САД преузеле и пуну одговорност за даљи развој збивања на КиМ, а Гренел неће пропустити прилику која се овим отворила за могући значајнији пробој у дијалогу Београда и Приштине током наредних неколико месеци. Коначни циљ специјалног изасланика америчког председника, у који не би требало сумњати, је да свом шефу, који се налази у нимало лакој позицији пред изборе за други председнички мандат, омогући важан спољнополитички успех и улогу миротворца који је коначно „почистио неред“ остављен на Балкану од стране Клинтонове администације. Не би требало сумњати ни у то да би у случају повољног исхода такве операције самом Гренелу била загарантована једна од кључних позиција у администрацији Доналда Трампа у другом председничком мандату.
Не треба, међутим, потценити ни утицај паралелних структура моћи у Вашингтону, које су последњих година опструирале Трампову политику на многим пољима, укључујући и политику према нашем региону. Претходни покушај искорака према компромисном решењу за проблем Косова и Метохије је спречен једностраним мерама Харадинајеве владе, које су аутоматски довеле до прекида дијалога који траје до данашњег дана. Прва од тих мера, завођење такси од 10% на робу из централне Србије, које ће касније бити увећане на целих 100%, је уведена 6. новембра 2018, баш на дан одржавања тзв. Избора на пола мандата у САД, на којима ће америчке демократе повратити контролу над Представничким домом америчког Конгреса и поставити Ненси Пелоси за спикерку, а Елиота Енгела за шефа спољнополитичког комитета. Управо те политичке снаге су убеђивале Харадинаја да се клади на успех Малерове истраге о вези Трампове кампање са наводним руским мешањем у америчке изборе и последични опозив актуелног председника, а потом и Куртија да одуговлачи са укидањем такси чекајући истек Трамповог мандата и долазак некога попут Джозефа Бајдена у Белу Кућу. Сви такви планови су коначно осујећени одлучним деловањем Трамповог „специјалца“ Ричарда Гренела, што ипак улива извесну наду да ће актуелна америчка администрација уложити додатне капацитете који ће бити неопходни да се за компромис неспремни албански политичари приволе дијалогу и правичном, дугорочно одрживом решењу за односе Београда и Приштине, али и Срба и Албанаца на ширем плану, а за шта би неопходан предуслов по свему судећи морала бити и промена статуса кво на самом терену Косова и Метохије.