Od marta meseca 2020. godine naša država se suočila sa onim što je potreslo čitav svet, virusom SARS-COV-2 , bolešću Kovid 19, iliti jednostavno u narodu nazvanom „Koronom“. Iako se u početku nije mislilo da jedan iz grupe korona virusa može da napravi toliku pometnju, kako je vreme prolazilo virus je pokazao svu svoju snagu i moć, mnoge familije ostavio bez najvoljenijih, a u nekim slučajevima zbrisao i cele porodice. Promenio nam je pogled na svet, sistem vrednosti, neke mane u društvu po pitanju porodičnih odnosa ogolio, a fizička distanca i od najvoljenijih je postala svakodnevica.
Iako je nezahvalno govoriti o novim sojevima virusa i onome što oni donose, a ostati dovoljno ozbiljan i stručan, možemo pokušati da na osnovu onoga što je bilo pretpostavimo ono što će biti. Nova mutacija iliti Omikron soj brzo hrli ka Evropi i grabi novozaražene, samim tim Srbija je samo jedna od niza zemalja koja će primiti udar koji, po svemu sudeći, dolazi iz Južne Afrike.
Nije nikakva tajna, a velika je istina, da srpsko zdravstvo nije bilo spremno za udar virusa u martu 2020. godine, te da su mere ograničavanja kretanja bile jedini način da se masovno širenje virusa zaustavi. Koliko je situacija bila ozbiljna i teška na početku možda je najbolje i oslikalo ponašanje samog predsednika Republike Srbije, koji je preko državne televizije i društvenih mreža tražio pomoć od strane starog saveznika – Kine. Njegova molba je postala u velikoj meri viralna u Kini da njenom predsedniku nije preostalo ništa drugo nego da pod pritiskom javnosti, a vrlo verovatno prema i ličnoj želji, pošalje Srbiji neophodnu medicinsku opremu zajedno sa kineskim stručnjacima. Zaista je teško naći slične primere u prošlosti da jedna zemlja toliko pomogne drugoj u doba globalne krize, a ne treba ni potcenjivati lukav potez srpskog rukovodstva i predsednika. EU je zatajila do te mere da je u jednom momentu potpunog apsurda Srbija pomagala Italiji koja je i sama njena članica. Tako je Srbija od zemlje u kojoj je zdravstvo bilo devastirano, vrlo brzo videla šansu i za razvoj svoje ekonomije. Zahvaljujući pomoći Kine, dobroj organizovanosti medicinske službe, kao i odlučnim merama kriznog štaba, postala je lider u borbi sa bolešću Kovid 19, i od potpunog autsajdera zaista istupila kao zemlja za primer u svetu.
Kako je broj pacijenata rastao, međunarodni odnosi između zemalja su se pogoršavali, solidarnost i humanost su nestale, te je krenula nemilosrdna borba za preostale proizvedene respiratore, a u toj borbi prednjačile su bogate zemlje. Srbija je uspela da obezbedi dovoljnu količinu respiratora za svoje stanovništvo i izdrži najteže udare, a da nije izgubila humanost i solidarnost te je pomagala zemljama u okruženju sa medicinskom opremom. Otvorene su neophodne fabrike i pogoni za proizvodnju maski i ostalog potrošnog materijala kojeg je na početku pandemije falilo.
Sama bolest Kovid 19 svojim specifičnim tokom je ogolila društvo i ukazala na prednosti i manjkavosti koje naš zdravstveni sistem ima. Kapaciteti koji su nedostajali za hospitalizaciju pacijenata u prvi mah su nadoknađeni pretvaranjem bolnica u kovid bolnice, ili pretvaranjem njihovog dela u kovid bolnicu, kao i velikih hala u privremene kovid bolnice. Medicinski kadar za te „nove ustanove“ delegirali su direktori domova zdravlja, bolnica i zdravstvenih centara. Vojska Srbije uz pomoć volontera podizala je privremene kovid bolnice u rekordnim rokovima, a zahvaljujući mudroj politici rukovodstva Srbije, na vreme su dobijale novu opremu.
Kada je Srbija pretrpela prvi udar, spremala se za naredni, renoviranjem starih bolnica i otvaranjem novih. U međuvremenu u Srbiji su otvorene čak tri potpuno nove kovid bolnice. Loše nasleđe prethodnih vlada i nekih „reformi“ zdravstva koje su radili pojedini ministri zdravlja u prošlosti, kumovalo je tome da u novim ustanovama nedostaje specijalista više medicinskih grana što je otežavalo i što i dalje otežava funkcionisanje srpskog zdravstva. Taj problem prevaziđen je zapošljavanjem doktora medicine bez specijalizacije, a Vlada Srbije ih je za rad motivisala podizanjem plate sa „kovid dodatkom“. Time su lekari opšte prakse ostvarili platu koja je u nivou plate lekara specijaliste, čime su se potrebe za funkcionisanje bolnica popunjavale brže. Smeštajni kapaciteti poluintenzivne i intenzivne nege su se drastično uvećali sa otvaranjem novih i modernih kovid bolnica u Beogradu, Kruševcu i Novom Sadu.
Deo ambulanti u sklopu primarne i sekundarne zdravstvene zaštite je pretvoren u tvz. „kovid ambulante“, čime je Srbija pokazala da organizacija zdravstvene službe po nivoima ima pun smisao i značaj. Različiti nivoi zdravstvene zaštite filtrirali su bolesnike, selektovali ih na osnovu kliničke slike i u skladu sa istom upućivali ih na dalje lečenje. To je odista poštedelo zdravstveni sistem, iako su lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti time možda pretrpeli najveći udar i opterećenje, i to se dešavalo zbog nekih prošlih vremena i nedostatka specijalista. Da se u zdravstvo ulagalo u mandatima nekih prethodnih ministara i da su reforme zdravstva išle u pravcu u kojem idu zadnjih 6-7 godina sigurno bi rezultati naše borbe bili još bolji. Srbija bi imala još veći broj stručnog kadra, manje medicinskog kadra bi otišlo i odlazilo iz zemlje, više pacijenata bi preživelo.
Istina se ogolila i sa pričom kako „najbolji lekari odlaze“, kriza izazvana pandemijom je pokazala suprotno, da ipak možda „ baš najbolji ostaju“ i nose se sa svim manama i prednostima koje nosi rad u srpskom zdravstvu. Lekari, sestre i tehničari, kao i ostalo medicinsko osoblje pokazalo je visok stepen profesionalnosti, znanja i svega onog što kvalitetno školovanje nosi. Terapijski protokoli su se menjali u skladu sa preporukama i naučnim istraživanjima po najvišim svetskim standardima. Predstavnici vlasti su kao nikada do sada u našoj istoriji (i novijoj i starijoj) slušali medicinsku struku, nisu fingirali lažne rezultate poput nekih zemalja u okruženju, koje su često zbog turističkih sezona ili drugih razloga smanjivale broj zaraženih, i time nanele teške posledice po zdravlje ljudi i neodgovorno izlagale opasnosti čitav region pa i Srbiju.
Dobrom rezultatu sinergije predstavnika vlasti i zdravstva doprineli su svakako svojim odgovornim ponašanjem i naši najstariji sugrađani. Kao najugroženiji novim virusom poštovali su mere koje je propisivao krizni štab, mere koje su često bile mnogo drastičnije nego za ostatak stanovništva. Ovakvim ponašanjem oni su pomogli ne samo sebi, nego čitavom zdravstvenom sistemu pošteđujući ga dodatnih opterećenja i državi koja bi opet morala da zaustavlja svoje delimično „normalno“ funkcionisanje i opterećenje ekonomije.
U međuvremenu, tokom trajanja borbe, naučnici su uložili nadljudske napore da naprave vakcinu. Sama istraživanja i kliničke probe su propraćene ulaganjem finansija kao nikada do sada, što je rezultiralo pravljenjem više različitih vakcina. Srbija je među prvim zemljama obezbedila vakcine za svoje građane. I to ne jednu, nego četiri: Sputnjik V, Sinofarm, Astra Zeneku i Fajzer, time su građani Srbije za razliku od ostalih zemalja mogli da biraju između čak 4 vakcine. U početku je vakcinacija išla rapidno, broj ljudi koji se vakcinisao je rastao do jednog momenta. Kada se vakcinacija približila cifri od 50% naprosto je stala, i možda se po prvi put videlo koliki je štetan uticaj na stanovništvo, i u kojoj meri, ostvario antivakserski lobi. Zahvaljujući iracionalnom strahu od nepoznatog, društvene mreže koje su nam u početku bile saveznik, bivaju preplavljene stavovima pseudostručnjaka, čime su dovele do štete po društvo sa posledicama s kojima ćemo se dugo suočavati i kada se epidemija završi. Narod je na ključnom ispitu zrelosti, a zbog neodgovornih uticajnih pojedinaca koji su videli šansu za političko delovanje – pao. I pored svih napora predstavnika vlasti i zdravstva, ličnih primera i saveta, procenaz vakcinisanog stanovništva je prestao da raste i antivakserski lobi je delimično „pobedio“.
Srbija je tada na čelu sa predsednikom opet pokazala svoju humanost. Možda će jednog dana pored table Crvenog krsta u Ženevi „Budi human kao što je Srbija bila 1885“ stajati i druga tabla – „Budi human kao što je Srbija bila 2021“. Naša država je svoje vakcine poklanjala komšijama u okruženju, često i onima koji su vrlo neprijateljski nastrojeni prema srpskom narodu jer za Srbe „ljudski život nema cenu i nacionalnost“. Srbija je čak otvorila i svoje granice, te pustila i ljude iz inostrantsva da se vakcinišu na vakcinalnim punktovima, jer pobeda nad Kovid-om 19 ne može biti „jednodržavna stvar“, nego nešto u čemu svi moraju da učestvuju globalno. Čak ni pokretanje sopstvene vakcine koja se spravlja u Torlaku, a po licenci iz Rusije nije pomogla da se procenat vakcinisanih podigne, iako su se mnogi pozivali argument „zašto se vakcina ne proizvodi u Srbiji“. Procenat vakcinisanih se smanjivao sa potrebom za drugom i trećom buster dozom. Iako je Srbija i po tom pitanju bila ispred mnogih zemalja koje su oklevale sa trećom dozom procenat vakcinisanih se nije pomerio sa mrtve tačke do uvođenja kovid propusnica, kada je zahvaljujući istim procenat minimalno skočio među mlađom populacijom.
Srbiji je malo falilo da postane prva „korona free“ zemlja, i verovatno bi tako i bilo da je vakcinacija stanovništva dostigla 80%. Nažalost, ni novčana stimulacija, ni kovid propusnice (koje jesu podigle broj vakcinisanih), nisu bile dovoljne da se prebaci magična cifra od 80%. Iako je broj zaraženih i umrlih statistički obrađen i transparentno objavljen, velik broj ljudi i dalje ne veruje da Kovid 19 postoji, i to obično ide do granice pucanja dok im se neko blizak ne razboli, a nekada ni to ne bude dovoljno.
Kada hronološki pogledamo gorenavedene faze, koje su zbog dužine teksta hronološki sažeto, a podsećanja radi obrađene kao najbitniji delovi borbe sa pandemijom, kakva slika i vizija može da se predvidi sa novim sojem virusa koji se pojavio u Srbiji? Odgovor je jasan, za razliku od građana, ili ekonomije, zdravstvo je spremno! Medicinski radnici u Srbiji osećaju veliku razliku u nivou pružanja zdravstvene zaštite pacijentima obolelim od Kovida 19, uslovi rada i plate su poboljšani, kapaciteti prošireni, a oni sami spremni sa podlogom dvogodišnjeg iskustva borbe i lečenja. Svoje znanje i sistem koji su gradili kroz ove dve godine prenose na mlađe kolege koje su često svojim volonterskim angažmanom već upoznati sa organizacijom zdravstvene službe, terapijskim protokolima, poštovanjem pravila izolacionih jedinica, itd.
Ono što ostaje za žaljenje, jeste propuštena prilika da se vakcinacijom stanovništva spreče teži slučajevi bolesti i da se drastično umanji širenje virusa. Teorija koju šire pojedini ljudi da virus „mora proći kroz sve i da se ljudi zaražavaju“ nemaju naučno uporište, jer srpsko zdravstvo se već sprema za borbu post-kovid poremećaja i oboljenja. Posledice koje je virus ostavljao po telo lečićemo u budućnosti (to je ujedno i odgovor dušebrižnicima šta ćemo sa tolikim bolnicama), a sa mnogim posledicama smo se već sreli: poremećaji rada srca, bubrega, pankreasa, pluća… Prava je šteta što mnogi ljudi nisu iskoristili svoje pravo na vakcinaciju, i što će prepustiti svoje telo strujanju novog soja virusa koji po svim informacijama koje imamo daje blažu kliničku sliku, ali niko ne priča o posledicama posle njega. Zato je pred srpskim zdravstvom dug put, kakav god da bude udar novog soja, sigurno i pomešanog sa prethodnim, a u skladu sa već ustaljenim pravilom da se broj zaraženih povećava posle praznika, ono će ipak izdržati i izaći ponovo kao pobednik.
Šta to znači za Srbiju u budućnosti? Vlada Srbije će morati pronaći način da i dalje zadrži lekare i medicinske radnike u zemlji, iako se broj odlazaka u inostranstvo smanjio prethodne godine, neophodni su još dodatni napori. Da li će te mere ići kroz rešavanje stambenih pitanja medicinskih radnika te ih na taj način vezati za ostanak u državi, kroz podsticanje za upisivanjem specijalizacija većeg broja lekara, ili i kroz podsticanje rada kroz privatni sektor subvencionisanja pregleda pacijenta, ili pak nešto treće… To mora biti naravno procena koju će uraditi ekonomisti, ali dodatne mere su više nego neophodne, i to u ovom momentu koji je vrlo verovatno preloman po zdravstvo u Srbiji, načinjeni su pravi koraci, treba sada dodati „gas“ i finiširati ih.