Од марта месеца 2020. године наша држава се суочила са оним што је потресло читав свет, вирусом SARS-COV-2 , болешћу Ковид 19, илити једноставно у народу названом „Короном“. Иако се у почетку није мислило да један из групе корона вируса може да направи толику пометњу, како је време пролазило вирус је показао сву своју снагу и моћ, многе фамилије оставио без највољенијих, а у неким случајевима збрисао и целе породице. Променио нам је поглед на свет, систем вредности, неке мане у друштву по питању породичних односа оголио, а физичка дистанца и од највољенијих је постала свакодневица.
Иако је незахвално говорити о новим сојевима вируса и ономе што они доносе, а остати довољно озбиљан и стручан, можемо покушати да на основу онога што је било претпоставимо оно што ће бити. Нова мутација илити Омикрон сој брзо хрли ка Европи и граби новозаражене, самим тим Србија је само једна од низа земаља која ће примити удар који, по свему судећи, долази из Јужне Африке.
Није никаква тајна, а велика је истина, да српско здравство није било спремно за удар вируса у марту 2020. године, те да су мере ограничавања кретања биле једини начин да се масовно ширење вируса заустави. Колико је ситуација била озбиљна и тешка на почетку можда је најбоље и осликало понашање самог председника Републике Србије, који је преко државне телевизије и друштвених мрежа тражио помоћ од стране старог савезника – Кине. Његова молба је постала у великој мери вирална у Кини да њеном председнику није преостало ништа друго него да под притиском јавности, а врло вероватно према и личној жељи, пошаље Србији неопходну медицинску опрему заједно са кинеским стручњацима. Заиста је тешко наћи сличне примере у прошлости да једна земља толико помогне другој у доба глобалне кризе, а не треба ни потцењивати лукав потез српског руководства и председника. ЕУ је затајила до те мере да је у једном моменту потпуног апсурда Србија помагала Италији која је и сама њена чланица. Тако је Србија од земље у којој је здравство било девастирано, врло брзо видела шансу и за развој своје економије. Захваљујући помоћи Кине, доброј организованости медицинске службе, као и одлучним мерама кризног штаба, постала је лидер у борби са болешћу Ковид 19, и од потпуног аутсајдера заиста иступила као земља за пример у свету.
Како је број пацијената растао, међународни односи између земаља су се погоршавали, солидарност и хуманост су нестале, те је кренула немилосрдна борба за преостале произведене респираторе, а у тој борби предњачиле су богате земље. Србија је успела да обезбеди довољну количину респиратора за своје становништво и издржи најтеже ударе, а да није изгубила хуманост и солидарност те је помагала земљама у окружењу са медицинском опремом. Отворене су неопходне фабрике и погони за производњу маски и осталог потрошног материјала којег је на почетку пандемије фалило.
Сама болест Ковид 19 својим специфичним током је оголила друштво и указала на предности и мањкавости које наш здравствени систем има. Капацитети који су недостајали за хоспитализацију пацијената у први мах су надокнађени претварањем болница у ковид болнице, или претварањем њиховог дела у ковид болницу, као и великих хала у привремене ковид болнице. Медицински кадар за те „нове установе“ делегирали су директори домова здравља, болница и здравствених центара. Војска Србије уз помоћ волонтера подизала је привремене ковид болнице у рекордним роковима, а захваљујући мудрој политици руководства Србије, на време су добијале нову опрему.
Када је Србија претрпела први удар, спремала се за наредни, реновирањем старих болница и отварањем нових. У међувремену у Србији су отворене чак три потпуно нове ковид болнице. Лоше наслеђе претходних влада и неких „реформи“ здравства које су радили поједини министри здравља у прошлости, кумовало је томе да у новим установама недостаје специјалиста више медицинских грана што је отежавало и што и даље отежава функционисање српског здравства. Тај проблем превазиђен је запошљавањем доктора медицине без специјализације, а Влада Србије их је за рад мотивисала подизањем плате са „ковид додатком“. Тиме су лекари опште праксе остварили плату која је у нивоу плате лекара специјалисте, чиме су се потребе за функционисање болница попуњавале брже. Смештајни капацитети полуинтензивне и интензивне неге су се драстично увећали са отварањем нових и модерних ковид болница у Београду, Крушевцу и Новом Саду.
Део амбуланти у склопу примарне и секундарне здравствене заштите је претворен у твз. „kовид амбуланте“, чиме је Србија показала да организација здравствене службе по нивоима има пун смисао и значај. Различити нивои здравствене заштите филтрирали су болеснике, селектовали их на основу клиничке слике и у складу са истом упућивали их на даље лечење. То је одиста поштедело здравствени систем, иако су лекари у примарној здравственој заштити тиме можда претрпели највећи удар и оптерећење, и то се дешавало због неких прошлих времена и недостатка специјалиста. Да се у здравство улагало у мандатима неких претходних министара и да су реформе здравства ишле у правцу у којем иду задњих 6-7 година сигурно би резултати наше борбе били још бољи. Србија би имала још већи број стручног кадра, мање медицинског кадра би отишло и одлазило из земље, више пацијената би преживело.
Истина се оголила и са причом како „најбољи лекари одлазе“, криза изазвана пандемијом је показала супротно, да ипак можда „ баш најбољи остају“ и носе се са свим манама и предностима које носи рад у српском здравству. Лекари, сестре и техничари, као и остало медицинско особље показало је висок степен професионалности, знања и свега оног што квалитетно школовање носи. Терапијски протоколи су се мењали у складу са препорукама и научним истраживањима по највишим светским стандардима. Представници власти су као никада до сада у нашој историји (и новијој и старијој) слушали медицинску струку, нису фингирали лажне резултате попут неких земаља у окружењу, које су често због туристичких сезона или других разлога смањивале број заражених, и тиме нанеле тешке последице по здравље људи и неодговорно излагале опасности читав регион па и Србију.
Добром резултату синергије представника власти и здравства допринели су свакако својим одговорним понашањем и наши најстарији суграђани. Као најугроженији новим вирусом поштовали су мере које је прописивао кризни штаб, мере које су често биле много драстичније него за остатак становништва. Оваквим понашањем они су помогли не само себи, него читавом здравственом систему поштеђујући га додатних оптерећења и држави која би опет морала да зауставља своје делимично „нормално“ функционисање и оптерећење економије.
У међувремену, током трајања борбе, научници су уложили надљудске напоре да направе вакцину. Сама истраживања и клиничке пробе су пропраћене улагањем финансија као никада до сада, што је резултирало прављењем више различитих вакцина. Србија је међу првим земљама обезбедила вакцине за своје грађане. И то не једну, него четири: Спутњик В, Синофарм, Астра Зенеку и Фајзер, тиме су грађани Србије за разлику од осталих земаља могли да бирају између чак 4 вакцине. У почетку је вакцинација ишла рапидно, број људи који се вакцинисао је растао до једног момента. Када се вакцинација приближила цифри од 50% напросто је стала, и можда се по први пут видело колики је штетан утицај на становништво, и у којој мери, остварио антиваксерски лоби. Захваљујући ирационалном страху од непознатог, друштвене мреже које су нам у почетку биле савезник, бивају преплављене ставовима псеудостручњака, чиме су довеле до штете по друштво са последицама с којима ћемо се дуго суочавати и када се епидемија заврши. Народ је на кључном испиту зрелости, а због неодговорних утицајних појединаца који су видели шансу за политичко деловање – пао. И поред свих напора представника власти и здравства, личних примера и савета, проценаз вакцинисаног становништва је престао да расте и антиваксерски лоби је делимично „победио“.
Србија је тада на челу са председником опет показала своју хуманост. Можда ће једног дана поред табле Црвеног крста у Женеви „Буди хуман као што је Србија била 1885“ стајати и друга табла – „Буди хуман као што је Србија била 2021“. Наша држава је своје вакцине поклањала комшијама у окружењу, често и онима који су врло непријатељски настројени према српском народу јер за Србе „људски живот нема цену и националност“. Србија је чак отворила и своје границе, те пустила и људе из инострантсва да се вакцинишу на вакциналним пунктовима, јер победа над Ковид-ом 19 не може бити „једнодржавна ствар“, него нешто у чему сви морају да учествују глобално. Чак ни покретање сопствене вакцине која се справља у Торлаку, а по лиценци из Русије није помогла да се проценат вакцинисаних подигне, иако су се многи позивали аргумент „зашто се вакцина не производи у Србији“. Проценат вакцинисаних се смањивао са потребом за другом и трећом бустер дозом. Иако је Србија и по том питању била испред многих земаља које су оклевале са трећом дозом проценат вакцинисаних се није померио са мртве тачке до увођења ковид пропусница, када је захваљујући истим проценат минимално скочио међу млађом популацијом.
Србији је мало фалило да постане прва „корона фрее“ земља, и вероватно би тако и било да је вакцинација становништва достигла 80%. Нажалост, ни новчана стимулација, ни ковид пропуснице (које јесу подигле број вакцинисаних), нису биле довољне да се пребаци магична цифра од 80%. Иако је број заражених и умрлих статистички обрађен и транспарентно објављен, велик број људи и даље не верује да Ковид 19 постоји, и то обично иде до границе пуцања док им се неко близак не разболи, а некада ни то не буде довољно.
Када хронолошки погледамо горенаведене фазе, које су због дужине текста хронолошки сажето, а подсећања ради обрађене као најбитнији делови борбе са пандемијом, каква слика и визија може да се предвиди са новим сојем вируса који се појавио у Србији? Одговор је јасан, за разлику од грађана, или економије, здравство је спремно! Медицински радници у Србији осећају велику разлику у нивоу пружања здравствене заштите пацијентима оболелим од Ковида 19, услови рада и плате су побољшани, капацитети проширени, а они сами спремни са подлогом двогодишњег искуства борбе и лечења. Своје знање и систем који су градили кроз ове две године преносе на млађе колеге које су често својим волонтерским ангажманом већ упознати са организацијом здравствене службе, терапијским протоколима, поштовањем правила изолационих јединица, итд.
Оно што остаје за жаљење, јесте пропуштена прилика да се вакцинацијом становништва спрече тежи случајеви болести и да се драстично умањи ширење вируса. Теорија коју шире поједини људи да вирус „мора проћи кроз све и да се људи заражавају“ немају научно упориште, јер српско здравство се већ спрема за борбу пост-ковид поремећаја и обољења. Последице које је вирус остављао по тело лечићемо у будућности (то је уједно и одговор душебрижницима шта ћемо са толиким болницама), а са многим последицама смо се већ срели: поремећаји рада срца, бубрега, панкреаса, плућа… Права је штета што многи људи нису искористили своје право на вакцинацију, и што ће препустити своје тело струјању новог соја вируса који по свим информацијама које имамо даје блажу клиничку слику, али нико не прича о последицама после њега. Зато је пред српским здравством дуг пут, какав год да буде удар новог соја, сигурно и помешаног са претходним, а у складу са већ устаљеним правилом да се број заражених повећава после празника, оно ће ипак издржати и изаћи поново као победник.
Шта то значи за Србију у будућности? Влада Србије ће морати пронаћи начин да и даље задржи лекаре и медицинске раднике у земљи, иако се број одлазака у иностранство смањио претходне године, неопходни су још додатни напори. Да ли ће те мере ићи кроз решавање стамбених питања медицинских радника те их на тај начин везати за останак у држави, кроз подстицање за уписивањем специјализација већег броја лекара, или и кроз подстицање рада кроз приватни сектор субвенционисања прегледа пацијента, или пак нешто треће… То мора бити наравно процена коју ће урадити економисти, али додатне мере су више него неопходне, и то у овом моменту који је врло вероватно преломан по здравство у Србији, начињени су прави кораци, треба сада додати „гас“ и финиширати их.