Анализе - Срђан Граовац

Захваљујући контроверзном бизнисмену Душку Кнежевићу Црна Гора вероватно улази у највећу кризу од стицања независности. Некада близак сарадник и пријатељ црногорског председника Мила Ђукановића не престаје да открива детаље из времена њихове интензивне сарадње. Нове афере пристижу, а старе још нису изгубиле пажњу јавности, а камоли доживеле судски епилог. Очигледно да Кнежевић није блефирао када је после покретања случаја Коверат изјавио да је то почетак, а да ће јавност тек бити упозната са свим доказима о функционисању мафијашке структуре црногорског господара. Кнежевић тврди да поседује хиљаде минута снимака надзорних камера из своје куће где су забележене инкриминушуће радње не само бројних високих дужносника црногорских власти већ и самог председника Републике.

Наведена каприциозност СДА условиће вишемесечну „кризу државних институција и политичког система“ у БиХ, што никако неће умањити политички утицај Милорада Додика, актуелног председавајућег Председништва ове државе, као ни његовог Савеза независних социјалдемократа. Са друге стране, поменута могућност дуготрајне кризе политичког система у овој комплексној и нестабилној држави, може условити опадање утицаја Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине на политичка збивања у БиХ. Наравно, њен утицај у бирачком телу хрватског националног корпуса остаће „неокрњен“, али одлагање формирања власти и имплементације изборних резултата и то без јасне подршке званичног Загреба, умањиће капацитет ХДЗБиХ да ефективно утиче на процесе од суштинске важности за функционисање Федерације Босне и Херцеговине, као и саме државе. Из датог разлога ХДЗБиХ, залаже се за хитно спровођење изборне воље грађана и формирање Савета министара Босне и Херцеговине.

У деценији након стицања независности, а посебно од времена сецесије косметских Албанаца од Републике Србије 2008. године, афирмисани су процеси насилног удаљавања „црногорске националне свести“ од њених идентитетских „корена“, утемељених у српској националној заједници, њеној култури, духовности и традицији. Светоназори и платформе политичко-интелектуалних елита Црне Горе, отелотворених у владавини председника Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста у протеклих 30 година, усвојили су начела „комунистичко-дрљевићевских“ схватања о идентитетским питањима сопственог народа.

Истовремено, Красимир Дончев Каракачанов, бугарски министар одбране, председник ВМРО-Бугарски национални покрет (ВМРО – Българско национално движение) и један од лидера „Уједињених патриота“, најавио је озбиљну могућност да Бугарска својим ветом блокира приступни процес Македоније у пуноправно чланство Североатлантског савеза-НАТО. Као основни разлог за поменуту могућност, Каракачанов је навео уверење да Македонија не испуњава своје обавезе из Споразума о добросуседству. Дословно је изјавио: „...Сматраћемо да је Македонија испунила све услове када, нпр. из школских уџбеника буду избачене одреднице које побуну из 1941. године описују као устанак против бугарских окупатора или уколико средњовековном цару Самуилу не буде упорно брисан бугарски идентитет, према коме се исти борио против Византинаца и Бугара...“, био је изричит бугарски министар одбране. Такође, Влада Републике Бугарске оспорава идентификацију званичног словенског језика у Македонији, као македонског. Дакле, у тренутку када се сматрало да је процес „евроатлантских интеграција“ обезбеђен за владу у Скопљу, Бугарска најављује своје мере, које би у знатном погледу биле у стању да описане намере македонске владе угрозе или одложе на неодређени период.

Прва осуда поменуте одлуке одмах је стигла од стране Стјепана Месића, бившег председника Републике Хрватске, који је сматраo да се брига Хрватске за Хрвате у Босни и Херцеговини, заправо односи на одбрану интереса само једне политичке странке у суседној држави, од стране званичног Загреба, односно да хрватска влада води рачуна једино о просперитету Хрватске демократске заједнице БиХ. Такође, оценио је да је избор Комшића био легалан, те је изнео чуђење, због чега Хрватска није реаговала у претходном изборном циклусу, када је изабран Драган Човић за хрватског члана Председништва БиХ, те се запитао, из којег разлога тада нису довођена у питање изборна правила у суседној држави. Наравно, Месић је заборавио да је тада, 2014. године, хрватски народ у Федерацији БиХ изабрао свог представника у орган колективног шефа државе, што ове године није био случај. Такође, заборавио је Стипе Месић да се управо он оштро успротивио намерама политичких елита Србије и Црне Горе 1991. године, које су тада предузеле кораке како би његов избор за председника Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије био осујећен, уз тврдњу да друге федералне јединице и народи немају право да бирају хрватске представнике, мимо интереса и воље хрватског народа.