Južnoamerička politička scena menja se rapidno poslednjih godina. Države Južne Amerike su se uz pojedinačne izuzetke, kroz 21. vek kretale kao bastion svetske levičarske misli i jedan od generatora tihe socijalističke revolucije. Leve partije, međusobno ipak različitih stremljenja i nijansi, uspele su da preuzmu potpun primat u Latinskoj Americi u poslednjih dvadesetak godina i uglavnom demokratskim putem se postave kao najuticajnije političke snage.
Levičarske političke snage su širom Latinske Amerike nailazile na plodno tle, razvijale se prevashodno zbog širokih, Evropljanima često nepojmljivih društvenih razlika i raslojavanja u najradikalnijem vidu. Ono što je često i golom silom bivalo onemogućeno tokom Hladnog rata, kada ni Vašington nije sebi mogao da dozvoli multiplikovanje kubanskog scenarija na geopolitički gledano svom kontinentu. Stoga su SAD neretko podržavale i vojne diktature, koje su u nekim periodima i u određenim državama koristile krajnje surove metode za obračun sa levičarskom opozicijom. I sama levičarska opozicija se istina više puta koristila nasilnim metodama, pa čak i terorističkim aktima kako bi ostvarila politički cilj.
Stanje rata niskog intenziteta, ideološkog tipa, a u formi unutrašnjih konflikta uz povremene intervencije spolja, potrajalo je do okončanja Hladnog rata. Kako se bližio slom najvećeg ktitora svetskih levičarskih pokreta u vidu SSSR i političko interesovanje Vašingtona za ovaj deo sveta je jenjavalo. Pristup SAD je postao drugačiji.
Demokratski procesi ne samo da su dozvoljeni, nego su i podržani, a dolazak na vlast levih partija šarolikog spektra, od kooperativnih socijaldemokrata do bivših gerilaca u radikalnom ruhu, nije doživljavan kao opasnost po nacionalnu bezbednost SAD.
Ovakav pristup, omogućio je decenijama potiskivanim levim idejama da preuzmu primat. Kraj 20. veka i početak 21. veka obeležili su lideri poput Uga Čaveza u Venecueli, Eva Moralesa u Boliviji, Nestora i Kristine Kiršner u Argentini, Lula Da Silve u Brazilu, Rafaela Koree u Ekvadoru, uz decenijama prisutnog Fidela Kastra i docnije njegovog brata Raula na Kubi. Zajednički imenitelj za sve ove lidere pored levog populizma, bio je i manje ili više izražen negativan stav spram Vašingtona.
Ovaj stav je bio građen oko dve ose – ideološke i populističke. Lideri koji su počeli da sprovode socijalističke reforme, koje su se kretale od poduhvata poput nacionalizacije imovine zapadnih giganata i uopšte domaće privatne svojine, poput situacije u Venecueli, pa sve do podizanja minimalnih primanja i uvećavanja privilegija javnom sektoru koji u ovim državama predstavlja posebnu administrativnu kastu, uprkos nepostojanju ekonomskog pokrića za ovakve poteze. Sve je praćeno narativom o ekonomskoj „dekolonizaciji“ kontinenta od moćnog suseda sa severa.
Problem sa južnoameričkim „preuzimanjem sudbine u sopstvene ruke“ se javio kada su nove vlasti započele da, iz razloga izuzetno visokog stepena nepoverenja u zatečene elite, koje su se razvijale ili u vojnim huntama ili pod patronatom desnih režima, sprovedu promene tako što su putem nepotizma na odgovorne položaje postavljali politički podobne, nedovoljno stručne ili samo po kriterijumu lične bliskosti prihvatljive kadrove.
Bilo kroz radikalne mere poput nacionalizacije imovine, bilo kroz unošenje nepoverenja u strane partnere, stvarana je nepovoljna klima za privlačenje stranih investicija.
Južnoamerički kontinent ne može savladati velike klasne razlike i prevladati duboko siromaštvo brojnih socijalnih kategorija bez podrške spolja, iz više razloga:
– Koncentracije imovine u rukama uskog kruga ljudi (posledica ranijih, nedemokratskih režima) i preuzimanja državnog primata u privredi, a bez dovoljno kvalitetnih administrativnih kapaciteta (posledica levičarskih režima), što svakako ne otvara mogućnost stvaranja održive ekonomske kompeticije.
– Tehnološke zaostalosti u digitalnom dobu. Ovo je pitanje možda i najteže savladiv problem za južnoameričku privredu, koja bez investicione injekcije spolja, ne može samostalno razviti svoje tehnološke potencijale.
– Tržišna utakmica u Južnoj Americi decenijama ne uspeva da se ustali na solidnim osnovama. Monoplističko-kartelistički pristup u brojnim oblastima usporava i otežava razvoj. Pomoću stranih investicija došlo bi do uključivanja i novih privrednih subjekata koji bi primorali i druge aktere na usavršavanje kako bi ostvarili željeni nivo atraktivnosti među konzumentima.
Na veliki broj sistemskih problema Južne Amerike, tokom prve dve decenije ovog veka nakalemio se još jedan. Sistemska korupcija. Razmere korupcije u latinoameričkim državama za vreme levičarskih vlada su enormne. Svakako, ne treba generalizovati ni ovu pojavu. No, činjenice govore o utvrđenoj odgovornosti levičarske administracije u Brazilu, na čelu sa predsednikom Lulom Da Silvom koji je i pravosnažno osuđen zbog učešća u visokokoruptivnim aktivnostima na 12 godina zatvora.¹
Utvrđeno je da je gotovo kompletan vrh levičarske vlasti učestvovao u, od strane državnih organa organizovanoj, korupcionaškoj šemi za koju istražni organi tvrde da je oštetila brazilski budžet u vrednosti od više milijardi američkih dolara. Konačan iznos nezakonito prisvojenog novca još nije utvrđen, pošto se proveravaju gotovo sve finansijske transakcije giganata u državnom vlasništvu ili suvlasništvu.² ³
Levičarske vlasti su putem naftnog giganta Petrobrasa i privatnog konglomerata Odebreht, koji se uglavnom bavi poslovima graditeljstva, kreirale šemu po kojoj su zaključivani poslovi sa privatnim izvođačima i podizvođačima po nerealno visokim cenama, gde su potom izvođači morali da taj nerealno određeni višak uplate u tajne, crne fondove pod kontrolom čelnih ljudi, tada vladajuće Radničke partije.
Kompletna šema je razotkrivena 2014. godine, kada je Federalno tužilaštvo Brazila uspelo da nakon šest godina, koliko je prethodno vodilo istragu, utvrdi postojanje koruptivnih radnji u poslovanju jedne benzinske stanice/auto-perionice u Braziliji (na osnovu čega je cela operacija i dobila naziv „auto-perionica“).
Dalji tok istrage je doveo do samog vrha rukovodstva Petrobrasa, a potom i do predsednice Brazila Dilme Rusef koja je opozvana 2016. godine i bivšeg predsednika Brazila Lula Da Silve koji je pravosnažno osuđen na 12 godina zatvora 2018. godine.
Korupcionaška šema je imala i dublje, geopolitičke implikacije. Tokom istrage je utvrđeno da su vlasti u Braziliji koristile nezakonito prisvojen novac kako bi pomagale druge levičarske režime u Južnoj Americi, prevashodno u Venecueli, ali i radi podmićivanja vlada u Meksiku, Panami i Peruu. Afera se proširila kontinentom i u Peruu rezultovala ostavkom predsednika Pedra Pabla Kučinskog, koji je optužen da je primao mito od strane Odebrehta, kako bi ovoj kompaniji obezbedio unosne poslove⁴, sredinom prve decenije ovog veka. Takođe, tokom istrage se došlo do podataka i o dodeljivanju gotovo 10 milijardi dolara vrednih poslova Odebrehtu u Argentini, za vreme vlasti bračnog para Kiršner.
Afera je rezultirala okončanjem 14 godina duge vlasti Radničke partije u Brazilu 2016. godine, u procesu koji je zaokružen oktobra meseca 2018. godine i ubedljivom pobedom kandidata desnice na predsedničkim izborima. Ipak, proces sloma „socijalizma 21. veka“ u Južnoj Americi i serija poraza levo orijentisanih opcija, započeta je nešto ranije.
Levičarski režimi pojavljivali su se u različitim oblicima. Marksistička Narodna progresivna partija u Gvajani, vladala je ovom državom od 1992. do 2015. godine, kada doživljava poraz od ujedinjene opozicije u vrlo tesnoj izbornoj trci.
Zanimljivo, te 2015. godine, opoziciju je do pobede na predsedničkim izborima predvodio Dejvid Grendžer, karijerni oficir, penzionisan u rangu brigadira (što bi u srpskom vojničkom rangiranju bilo zvanje više od pukovnika, a niže od general-majora). Proces južnoameričkog zaokreta je upravo okončao novoizabrani brazilski predsednik Žair Bolsonaro, takođe vojno lice i bivši armijski kapetan.
Rezultati parlamentarnih izbora u Gvajani 2015. godine.
Iako na vlast nisu došle desne snage, nova vlada je svakako otvorenija prema konceptu otvorenog tržišta i liberalnog nadmetanja. Takođe, spoljnopolitički Gvajana je počela da se oslanja na SAD, povisivši nivo vojne saradnje i povlačivši simbolične gestove poput posete Vašingtonu, u vidu prve posete nekoj stranoj prestonici novog predsednika.
Iste godine dolazi do preokreta u državi koja je politički daleko uticajnija i ekonomski moćnija u odnosu na Gvajanu. Argentinom je od 2003. do 2015. godine vladao bračni par Kiršner. Prvo je Nestor bio predsednik države do 2007. godine, da bi ga na tom mestu zamenila supruga Kristina. Nestor je na spoljnopolitičkom planu nastupao potpuno suprotno od prethodnika.
Okončane su specijalne veze sa SAD i Buenos Aires se nije više oslanjao na Vašington u spoljnoj politici. Argentina, koja od 1998. godine odlukom tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona uživa status „Velikog neNATO saveznika SAD“ (jedina u Južnoj Americi sve do danas), nije podržala „Rat protiv terorizma“ koji je poveo predsednik SAD Džordž Buš Mlađi 2001. godine. Naprotiv, nova argentinska vlast se suprotstavila pređašnjim planovima o formiranju panameričke trgovinske zone. Umesto dubljih integracija sa SAD, argentinske vlasti su započele sa procesom čvršćeg povezivanja sa drugim, levičarskim vladama na sopstvenom kontinentu, u prvom redu Brazilom i Venecuelom, ali i Čileom, Kubom, Bolivijom, Urugvajem.
Nestor se nije ponovo kandidovao 2007. godine, već je podržao svoju suprugu Kristinu. Mnogi su u ovom gestu prepoznali simboliku i ugledanje bračnog para na njihov uzor – Huana i Izabel Peron, takođe predsednike Argentine sedamdesetih godina prošlog veka. Tokom prvog mandata svoje supruge, Nestor je sve do svoje smrti 2010. godine imao veliki uticaj na svoju suprugu i njenu politiku. Kristina je i nakon 2010. godine nastavila sa sličnom spoljnom politikom koju je vodio i njen suprug, s tim što bi odlazila i korak dalje.
I dok je Nestor govorio o sebi kao o umerenom levičaru, nasuprot suviše „konzervativnom“ Da Silvi i suviše „radikalnom“ Čavezu, Kristina nije uspevala da se izbori sa nagomilanim problemima, rastom javnog duga, valutnim kolebanjima, krizom tržišta nekretnina i porastom određenih kriminalnih stopa, već je krivicu pokušavala da prevali na spoljni faktor.
Tako je došlo do novih komplikacije u odnosima sa SAD i Izraelom. Odnosi su dodatno pogoršani nakon smrti argentinskog tužioca Alberta Nismana, koji je poveo istragu protiv predsednice zbog navodnog prikrivanja terorista i njihovih nalogodavaca koji su načinili jedan od najvećih terorističkih napada 1994. godine. 18. jula 1994. godine, izvršen je teroristički napad na sedište Asocijacije jevrejskih udruženja u Buenos Airesu. Tom prilikom je poginulo 85 lica a više stotina je ranjeno.
Nisman je pronađen mrtav u svom stanu 18. januara 2015. godine, samo dan pre nego što je trebao da svedoči u Kongresu i iznese dokaze koji bi teretili Kristinu Kiršner za umešanost u prikrivanje izvršilaca ovog zločina. Iako su nadležni organi ubrzo zatvorili istragu, označivši njegovu smrt kao samoubistvo, došlo je do masovnih protesta protiv Kristine Kiršner, koji su kulminirali mitinzima u argentinskoj prestonici na kojima se tražila njena ostavka, a na kojima se okupljalo i do 400.000 ljudi prema procenama lokalne policije.⁵
Godine 2017. je nova, nezavisna komisija ponovo istražila slučaj Nismanove smrti i utvrdila da je reč o ubistvu, a ne samoubistvu.⁶ Kristina Kiršner je potom postala prvooptužena kao podstrekač ubistva pred federalnim sudom⁷, a istovremeno je protiv nje poveden postupak za veleizdaju, zbog navodnog prikrivanja terorista Hezbolaha, u vezi napada na jevrejsku zajednicu u Argentini 1994. godine.
Nisman je optuživao Kristinu Kiršner za duboke veze sa iranskim režimom, koji se smatra odgovornim za inspirisanje ovog napada, dok se „Hezbolah“ označava kao izvršilac napada.⁸ U dokumentu od preko 300 strana Nisman je navodio veze Kristine Kiršner i Teherana, kao i razloge zbog kojih je argentinska predsednica prikrivala izvršioce.
Ovaj događaj, bio je očito prelomna tačka i samo doprineo kraju vlasti ne samo Kristine Kiršner, koja je pokušala da uz pomoć svojih saveznika izmeni ustav i kandiduje se po treći put na izborima, nego i „Fronta za pobedu“ (koalicije levih partija) u Argentini.
Era je okončana oktobra 2015. godine, kada je na iznenađenje većine istraživača javnog mnjenja pobedu odneo Maurisio Makri, kandidat umerene desnice. Makri je vodio aktivnu kampanju i uspeo da izbore postavi kao referendum za i protiv „kiršnerizma“, ističući sve razlike aktuelnog sistema u odnosu na „peronizam“, obećavajući razračunavanje sa široko rasprostranjenom korupcijom i ukazujući na političku ranjivost levog establišmenta, široko pogođenog brojnim aferama, koje su naročito vezivane za ime predsednice. Politička klima je postala neodrživa ne samo za režim, već za levu opciju uopšte i visoka izlaznost je govorila u prilog stepenu isprovociranosti građana radom dotadašnje vlasti.
Predsednički izbori u Argentini, oktobar 2015. godine.
Kristina Kiršner je vodila gotovo otvorenu, antizapadnu politiku. Njene kritike na račun Vašingtona su bile česte, gotovo svaki put bi u međunarodnoj areni stajala na stranu strateških protivnika SAD, a imala je puno razumevanje za sve radikalno levičarske pokrete širom Južne Amerike, čiji je opstanak i finansijski podržavala, na račun budžetskih obveznika.
Argentina je bila ključni oslonac kineskom prodoru na južnoamerički kontinent, uz susedni Brazil, s tim što je Kristina Kiršner otišla i korak dalje te zasnovala čvrste veze sa Moskvom i to u vreme najnižeg stepena poverenja među SAD i Ruskom Federacijom, nakon izbijanja Ukrajinske krize 2013/14. godine.
Argentina je postala dom za latinoameričku redakciju ruskog medijskog glasila „Rusija danas“ – RT na španskom jeziku, dok su aktivnosti na polju saradnje sa SAD i drugim NATO članicama, kako u finansijskoj, tako i u vojnoj sferi – zamrle.
Kristina Kiršner je takođe ponovo otvorila davnašnje i bolno pitanje Folklandskih ostrva/Malvina, oko kojih je 1982. godine vođen rat između Velike Britanije i Argentine, koji je okončan britanskom pobedom i ponovnim uspostavljanjem kontrole nad ovim ostrvima u Atlantskom okeanu, nedaleko od argentinske obale.
Politički sukob i lobiranje za ponovno postavljanje ovog pitanja na dnevni red svetske političke pozornice je bilo tako široko, da je uključilo čak i aktuelnog poglavara Rimokatoličke crkve Franciska, inače poreklom Argentinca, koji je upotrebio svoju funkciju kratko nakon izbora na poziciju u Vatikanu, kako bi izneo argentinski stav, što je naišlo na osudu Londona i čuvenu izjavu tadašnjeg premijera Dejvida Kameruna kako je „dim nad Folklandima prilično jasan“, aludirajući na simboliku prilikom izbora novog pape.
Novi predsednik Maurisio Makri je pored reformi poreskog sistema, sistema socijalnih davanja i borbe protiv korupcije započeo i sa spoljnopolitičkim zaokretima.
Argentina je ubrzo uvela sankcije režimu u Karakasu, zbog politike predsednika Venecuele koji je nakon poraza na parlamentarnim izborima suspendovao demokratski poredak, načinivši ga samo nominalnim. Ovaj potez je bio deo zajedničkog odgovora većine južnoameričkih država nakon oštrog Madurovog skretanja u autoritarizam.
Dalje, Makri je započeo konkretizovanje postupka uvođenja zone slobodne trgovine između Argentine i Brazila neposredno nakon opoziva levičarske predsednice Dilme Rusef. Takođe, Makrijeva spoljna politika usmerena je na uvođenje zone slobodne trgovine između Argentine i Evropske Unije, što je postavljeno kao jedan od ključnih spoljnopolitičkih ciljeva.
Makri je ostvario odlične kontakte sa administracijom bivšeg predsednika SAD Baraka Obame, koji je i posetio Argentinu, neposredno nakon promena. Tom prilikom je Obama izjavio kako „Makri ponovo povezuje Argentinu sa svetom“.
Pitanje Folklandskih ostrva, Makri je stavio u drugi plan, pokušavši da obnovi narušene odnose sa Velikom Britanijom.
Ipak, načinio je i određene političke gafove. Šefica diplomatije u Makrijevoj administraciji, podržala je javno Hilari Klinton na predsedničkim izborima 2016. godine u SAD.
Ipak, odnose sa Donaldom Trampom, Makri je gradio na specifičan način, najpre pružajući podršku njegovoj oštroj politici prema ilegalnim imigrantima, pošto je počeo da sprovodi mere veoma slične onima koje je inicirao i 45. predsednik SAD.
Takođe, Makri se distancirao od Teherana, ohrabrio vlasti da sprovedu punu istragu u vezi napada na jevrejsku zajednicu u Argentini 1994. godine i osetno približio Izraelu, sa kojim njegova predsednica gotovo da i nije imala kontakte. Tramp je otvoreno podržao Makrijeve reforme i pozvao MMF da odobri tranše novih kredita Argentini, kako bi ekonomske poteškoće bile savladane.⁹
Decembra meseca iste godine, održani su parlamentarni izbori u Venecueli. Država sa najvećim dokazanim naftnim rezervama na svetu¹° , godinama je dubokoj ekonomskoj krizi koja je rezultirala paradoksom da Karakas danas čak i uvozi naftu, koju ne uspeva sam da proizvede, zbog nedostatka tehnoloških kapaciteta i znanja nakon Čavezovih i Madurovih reformi i uskraćivanja gostoprimstva stranim stručnjacima i ulagačima, uglavnom iz SAD.
Država koja je doživela strahovit porast kriminalnih stopa, više ni ne funkcioniše u punom kapacitetu na celoj teritoriji. Lokalni moćnici deluju gotovo nezavisno jedni od drugih i u odnosu na centralne vlasti ili lokalne institucije i bivaju moćniji od njih. Stopa inflacije je u julu mesecu iznosila oko 500.000%, sa tendencijom porasta i mogućnošću da početkom iduće godine dosegne rekordnih 1.000.000%.¹¹
Iako Madurov režim danas optužuje prevashodno SAD zbog ekonomske krize koja je duboka, traje godinama i nastala je pre uvođenja, relativno simboličnih sankcija, uglavnom personalnog tipa koje targetiraju Madurovo političko i lično okruženje, treba istaći da su SAD zapravo jedan od ključnih spoljnotrgovinskih partnera Venecuele i danas, te da Vašington zapravo trpi ozbiljan deficit u trgovini sa ovom državom.¹²
U prvih devet meseci tekuće godine, izvoz Venecuele u SAD je bio vredan gotovo 10 milijardi dolara (9.677.800.000,00), dok je uvoz iznosio nešto više od 4 milijarde (4.092.500.000,00).
Ekonomska kriza je bastion levice pomerila udesno i orijentacija ka traženju krivca u moćnom, Srednju Ameriku daleko, severnom susedu, više nije imala podršku građana.
Parlamentarni izbori u Venecueli 2015. godine.
Predsednik počinje da vlada uredbama zahvaljujući odlukama Vrhovnog suda Venecuele čije članove je izabrao odlazeći sastav parlamenta, dok je kreiran potpuno paralelni organ „Nacionalni parlament komuna“, u čiji sastav ulaze predstavnici lokalnih samouprava uglavnom iz redova Madurove stranke, koji odlukom predsednika Venecuele zamenjuje nacionalni parlament, čiji parlamentarni televizijski kanal biva ukinut.
Ipak, nakon poraza na izborima, predsednik Maduro povlači poteze zbog kojih biva optužen za suspenziju demokratskog poretka u Venecueli.
Široka opoziciona koalicija koja je okupljala uglavnom stranke desne, ali i pojedine Maduru suprotstavljene partije leve političke orijentacije, odnela je ubedljivu pobedu, uprkos činjenici da je vladajuća opcija koristila administrativne resurse koji su joj stajali na raspolaganju.U tabeli nisu prikazane druge liste koje su ukupno osvojile dva mandata ili ostale ispod izbornog praga.
U martu 2017. godine, Vrhovni sud Venecuele i formalno raspušta zvanični Parlament Venecuele i preuzima pravo na sebe da donosi sva dokumenta iz domena parlamenta.¹³
Ubrzo bivaju raspisani izbori za Ustavotvornu skupštinu Venecuele u koju se deo poslanika birao glasovima građana (dve trećine), a deo delegirao od strane „sedam društvenih sektora“: radničkih sindikata, unija, različitih udruženja građana (jedna trećina). Izborni proces biva vođen na čelu sa Državnom izbornom komisijom koju je imenovao Maduro i uz bojkot najvećeg broja opozicionih stranaka.
Vlast je proglasila referendum uspelim uz zvaničnu izlaznost od 41.53%, dok su nevladine organizacije, posmatrači izbora i opozicione stranke tvrdile da je izlaznost iznosila od 11% do 21% ¹⁴.
Duboka kriza u Venecueli i proces koji je opozicija označila kao suspenziju demokratskog procesa, nastavljen je i 2018. godine. Na predsedničkim izborima Maduro pobeđuje, nakon što je doneo odluku po kojoj na predsedničkim izborima mogu učestvovati samo partije koje su uzele učešće na izborima za Ustavotvornu skupštinu 2017. godine, koje su ključne opozicione partije bojkotovale. Maduro se pozivao na odluku Ustavotvorne skupštine, kojoj je data moć da menja ustavne odredbe.
Maduro je ubedljivo pobedio na izborima, na kojima nije bilo dozvoljeno kandidovanje ključnim opozicionim liderima, uz rekordno nisku izlaznost.¹⁵ Proces iz 2017. godine inicirao je višemilionske proteste širom zemlje, koji su rezultirali hapšenjem gotovo 5.000 ljudi, povređivanjem preko 15.000 demonstranata i pogibijom 165 ljudi.¹⁶
Predsedničke izbore u Venecueli 2018. godine nisu priznale Ujedinjene nacije¹⁷, SAD ¹⁸, EU¹⁹, Lima grupa²° (Brazil, Argentina, Kanada, Čile, Kolumbija, Kosta Rika, Gvatemala, Honduras, Meksiko, Panama, Paragvaj, Peru).²¹
Lima grupa je i osnovana 2017. godine kako bi države bliži i dalji susedi Venecuele osudile postupke predsednika Nikolasa Madura, što je i učinjeno na sastanku u glavnom gradu Perua 08. avgusta 2017. godine, donošenjem deklaracije, potpisane od strane ministara spoljnih poslova 13 država članica grupe. SAD, EU, Sveta Lucija, Barbados, Bahami, Grenada, Jamajka, Urugvaj, Gvajana su naknadno podržale deklaraciju.
Države Lima grupe su i povukle svoje ambasadore iz Karakasa u znak protesta, zbog postupaka venecuelanskog predsednika.
Komesarijat za ljudska prava Ujedinjenih nacija je zauzeo stav da izbori u Venecueli nisu zadovoljili ni minimum demokratskih standarda²².
Izbore su od latinoameričkih država priznali: Bolivija, Nikaragva, Kuba, Salvador, Dominika, Antigva i Barbuda, a što se drugih država tiče, priznanje izbora je potvrđeno i od Ruske Federacije, Kine, Turske, Sirije, Belorusije, Severne Koreje, Irana.
Proces zaokreta Južne Amerike udesno je nastavljen i nakon parlamentarnih izbora 2017. godine u Argentini i Čileu. U Argentini je politički blok „Promene“, predsednika Makrija uspeo da odnese pobedu na izborima za polovinu članova Predstavničkog doma i trećinu članova Senata Argentine. Iako blok nije ostvario apsolutnu pobedu, zahvaljujući argentinskom izbornom sistemu, postao je vladajuća opcija u ovoj državi sa 41.75% podrške na nacionalnom nivou.
U Čileu je proces zapravo vraćen unazad. Na parlamentarnim izborima pobedila je koalicija „Napred Čile“, koju čine desno orijentisane političke partije, osvojivši natpolovičnu većinu. Ipak, treba napomenuti, da je politička scena Čilea generalno za jedan korak pomerena udesno, te da na spoljnopolitičkom planu ni čileanski levičari nisu postupali slično kao njima ideološki srodni političari na kontinentu.
Čile je decenijama strateški partner SAD i uz Kolumbiju, verovatno najverniji saveznik Vašingtona na kontinentu. Čileanska i američka vojska blisko sarađuju i često održavaju zajedničke vojne vežbe, Čile se snabdeva uglavnom američkom vojnom opremom, uživa privilegovan trgovinski status i oslobođen je gotovo svih carinskih i drugih dažbina pri izvozu robe u SAD još od 2004. godine. Od 01.01.2015. godine i sva američka roba je oslobođena carinskih i drugih dažbina, pri izvozu u Čile.²³ Čile je jedina južnoamerička država koja ima uveden bezvizni režim sa SAD.
Na mestu predsednika, članicu Socijalističke partije Mišel Bačelet, nasledio je desničar Sebastijan Pinjera. Interesantno, ovo je Pinjerin drugi mandat na mestu predsednika Čilea.
Prvi put je na vlast došao 2010. godine pobedivši tada aktuelnu predsednicu Mišel Bačelet. Ipak, 2014. godine, Bačelet se ponovo kandidovala i ovog puta pobedila Pinjeru, koji ju je nasledio 2018. godine, pobedivši kandidata levice Alehandra Gulijera.
Ukoliko promene u Čileu nisu suštinske gledano spoljnopolitički, onda u Ekvadoru svakako jesu. Na izborima 2017. godine, kandidat levice Lenin Moreno, pobeđuje kandidata desnog bloka Guilerma Lasa sa tek nešto više od jednog procentnog poena.
Predsednički izbori u Ekvadoru 2017. godine.
Ipak, neposredno nakon pobede, Moreno pravi radikalan zaokret u odnosu na politiku svog prethodnika Rafaela Koree. Korea je odveo Ekvador ulevo kreirajući politiku visokih poreskih stopa za komercijalne banke i velike kompanije, što je Moreno poništio u prvim mesecima po dolasku na vlast.Izlaznost: U prvom krugu 12.816.698/81.63% ; u drugom krugu 12.816.698/82.98%.
Moreno je takođe odlučio da se povuče iz bloka ALBA koji su pored Ekvadora činile još Venecuela, Nikaragva, Kuba, Bolivija i još pet ostrvskih država, a u nameri da se distancira od zemalja čije režime Donald Tramp naziva „osovinama zla“ (konkretno Kubu, Nikaragvu i Venecuelu).
Takođe je ostvario kontakte sa visokim američkim zvaničnicima najavivši resetovanje odnosa, uskraćivanje posebnog statusa Džulijanu Asanžu koji se i dalje krije u ambasadi Ekvadora u Londonu i kom je Morenov prethodnik dodelio državljanstvo Ekvadora. Ekvador je po dolasku na vlast Morena započeo sa primenom, istina ranije iniciranog, sporazuma od slobodnoj trgovini sa EU²⁴, dok se ponovo počeo oslanjati na investicije iz SAD, stvarajući za njih povoljan zakonski okvir, a potom i uspostavljanje čvršće vojne saradnje, koja podrazumeva i kupovinu vojne opreme.²⁵
Na primeru Ekvadora se pokazalo da čak i nominalna južnoamerička levica prihvata trend kontinenta i povlači poteze kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu koji više odgovaraju njihovim kolegama sa desne strane političkog spektra.
Pobeda Žaira Bolsonara u Brazilu, zaokružila je zaokret južnoameričkog kontinenta. Podsećanja na ranije dosegnut nivo kvalitetne saradnje, koja se mogu iščitati u čestitkama novom brazilskom lideru, koje stižu iz Moskve i Pekinga, govore i o izvesnoj bojazni za sudbinu neformalnog saveza, odnosno geopolitičke platforme za usaglašavanje stavova – BRIKS-a.
Pored Indije koja sve otvorenije stavlja interes ostvarivanja savezničkih odnosa sa SAD, a nasuprot Kini, Brazil Bolsonarovim izborom i pratećom promenom na parlamentarnom nivou, postaje za prekookeanske subjekta Rusku Federaciju i Kinu, mnogo više ekonomski, nego li politički ili vojni partner. Bolsonaro je kao ključnog saveznika svoje države već okarakterisao SAD, dok je kao druge važne partnere pored suseda sa kontinenta naveo Japan, Izrael i EU.
Bolsonaro, po temperamentu, političkom stilu i stavovima, neretko podseća na predsednika SAD Donalda Trampa, sa kojim se i sam rado poredi. Politički stavovi Bolsonara, pogotovo oni izrečeni pre dve decenije a kojima pravda vojnu huntu i umanjuje ulogu žena i rasnih manjina u društvu, kao i novije u kojima govori o radikalnim metodama borbe protiv korupcije i kriminala, izazivale su kontroverze tokom predsedničke kampanje, ali se čini da je upravo oštar i neposredan nastup Bolsonara bio njegova prednost u odnosu na kandidata Radničke partije Fernanda Hadada, koji se kandidovao nakon što je bivšem predsedniku Da Silvi bilo onemogućeno da učestvuje u izbornoj trci iz zatvora.
Bolsonaro je već jasno stavio do znanja da će se na unutrašnjoj političkoj sceni tokom borbe sa korupcijom oslanjati na beskompromisne sudije iz procesa „Auto-perionica“, na vojsku u borbi sa narko-dilerima i na SAD u svojoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Brazil, kao ekonomski, vojno i politički najmoćnija država Južne Amerike, ovim će ne samo ojačati trend zaokreta udesno kompletnog kontinenta, već će učiniti ovu promenu stabilnom kategorijom, bez realnog izgleda za promenu onog obima koji je zadesio kontinent početkom 21. veka, nakon serije pobeda levih pokreta.
Sa geopolitičke tačke gledišta, projekat multipolarnog sveta je tekućim procesom u Južnoj Americi doživeo ozbiljan udarac, a SAD dobile priliku da povrate svoj uticaj, koji su izgubile u ovom delu sveta prilikom razvoja „socijalizma 21. veka“.
Brazil, kao država koja bi jedina imala potencijal da istupi i na svetskoj pozornici u, istina ograničenom obimu, svakako neće učestvovati u projektima koji za cilj imaju stvaranje protivteže SAD, već će prevashodno kroz saradnju sa Vašingtonom, pokušati da ostvari zacrtane ciljeve novih vlasti na svom kontinentu, a potom i da zavredi položaj ozbiljne regionalne sile.
Južnoamerički zaokret nam govori i da su SAD izučile svoju geopolitičku lekciju u Južnoj Americi. Umesto finansiranja prevrata, vojnih hunti, oružanih intervencija i podrške nedemokratskim režimima, Vašington se bazirao na ostvarenje svog ekonomskog interesa, sarađujući i sa sebi nenaklonjenim vladama tokom prethodne dve decenije, u delu sveta koji predstavlja „geopolitičko dvorište“ SAD.
Projekti čavizma/kiršnerizma/koreizma i drugi pojavni oblici latinoameričke, političke revolucije s prelaza iz jednog u drugi milenijum, su sami doživeli svoj kraj, s obzirom na nerealno postavljene ciljeve i populizmom kreirane metode rada, uz neobično visok stepen korupcije i nesnalaženja u osetljivom pozivu kakav je vođenje države.
Takođe, nakon okončanja ovog procesa, uz ojačavanje geostrateške osnove SAD, možemo očekivati i aktivniju ulogu Vašingtona u drugim delovima sveta, ovog puta uz nove ekonomske, vojne i političke saveznike, u deceniji koja sledi.
[2] http://www.pf.gov.br/imprensa/lava-jato/numeros-da-operacao-lava-jato
[3] https://www.cfr.org/backgrounder/brazils-corruption-fallout
[5] https://www.theguardian.com/world/2015/feb/18/buenos-aires-march-alberto-nisman-president-kirchner
[7] https://www.bbc.com/news/world-latin-america-42491527
[12] https://www.census.gov/foreign-trade/balance/c3070.html
[13] https://edition.cnn.com/2017/03/30/americas/venezuela-dissolves-national-assembly/
[17] https://es.reuters.com/article/topNews/idESKCN1IL00Y-OESTP
[21] http://www.rree.gob.pe/SitePages/declaracion_conjunta.aspx?id=DC-007-17
[23] https://ustr.gov/trade-agreements/free-trade-agreements/chile-fta
[24] http://ec.europa.eu/trade/policy/countries-and-regions/regions/andean-community/
[25] https://www.foxnews.com/us/ecuador-says-it-is-launching-security-effort-with-us