Пре готово пола године, након више месеци масовних протеста, у Јерменији је дошло до промене власти. Под притиском више десетина хиљада демонстраната, који су континуирано опседали тргове Јеревана, владајућа и годинама недодирљива Републиканска партија је попустила и кроз парламентарну процедуру на власт довела Никола Пашињана, опозиционог политичара и лидера ових протеста. Ипак, новој Влади руке су у много чему биле везане, пошто парламент и даље већински попуњавају представници старог режима, а у компликованом геополитичком положају, нова Влада се труди да спроведе реформе због којих је и доведена на власт.
Протеклих недеља, Јерменија се суочила са новом кризом. Никола Пашињан је желео по сваку цену да изазове нове парламентарне изборе, којима би заокружио своју власт и некада свемоћну Републиканску партију послао у опозицију и вероватно, вишеструке турбуленције које би резултирале одласком виђенијих кадровa из странке или политике уопште, а потенцијално и до расцепа унутар некада, наизглед монолитних структура.
О политичкој предисторији јерменске Баршунасте револуције више у анализи:
РЕВОЛУЦИОНАРНИ КАВКАЗ – ЈЕРЕВАНСКИ МАЈДАН ИЛИ БАРШУНАСТА ПОБУНА?
Да се представници старе елите неће предати без борбе, било је више него јасно. Релативно брзо, номинално преузимање контроле над безбедносним апаратом од стране Пашињана (иако је овај процес далеко од окончаног), показало се крајем јула 2018. године, када је извршена акција хапшења бившег председника Роберта Кочарјана.
Ово хапшење не само што је изазвало велику медијску пажњу, него је и изазвало немала страховања међу припадницима средњег слоја „републиканске елите“, јер је доказало да Пашињан, чак и уз изостанак свих инструмената власти, исказује спремност на политички обрачун са еминентним и некада веома моћним политичким лидерима ове кавкаске државе.
Пашињан је своју одлучност и спремност за конфронтацију доказао у истом периоду, након што је поред бившег председника Кочарјана, новом премијеру лојалан део апарата истражних органа, привео и Јурија Хачатурова. Ипак, хапшење овог генерала има своју ширу, геополитичку димензију.
Хачатуров се од прошле године налази на месту генералног секретара ОДКБ – највеће, кровне асоцијације за сарадњу у сфери одбране, на простору бившег СССР, а коју предводи Руска Федерација. ОДКБ, истина, никада није постао противтежа НАТО савезу у пуном смислу те речи, али је политички веома значајан за Москву. ОДКБ служи као доказ оданости држава чланица савезништву са РФ и прихватању припадности геополитичком појму „руског света“, који носи и своју културолошку конотацију (у састав улазе државе чланице Евроазијске уније: РФ, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Јерменија, као и држава која још увек није чланица ЕАУ – Таџикистан).
Хачатуров је каријерни официр, некадашњи начелник генералштаба војске Јерменије, био је активни учесник рата у Нагорно-Карабаху, након ког је Јерменија овладала са око 7.634 квадратних километара азербејџанске територије (од укупно око 86,600 квадратних километара територије ове државе). Хачатуров у делу ветерана Карабахског рата ужива култни статус, а сасвим сигурно, више је него значајан за републиканске структуре као човек од највишег поверења некадашњих носиоца власти.
Привођење овакве фигуре је смео политички потез. Хачатуров се у Јеревану појавио као сведок на суђењу Кочарјану, да би му потом уручили и оптужницу и сместили на оптуженичку клупу на којој је већ седео његов некадашњи врховни командант. Републиканску двојку су потом пустили да се брани са слободе, упркос интимном отпору Пашињана, али је већ њихово привођење озваничило улазак у оштар клинч нових власти са системом који још увек није демонтиран и који располаже довољним бројем адута за узвраћање ударца.
Некадашњег председника и некадашњег начелника генералштаба, нове власти терете за „мартовски покољ“. Наиме, 2008. године, након нове победе на председничким изборима, до недавно сувереног владара јерменске политичке сцене Сержа Саргсјана, дошло је до масовних протеста присталица опозиције, које су оптуживале режим за изборну превару.
Велики митинг опозиције се претворио у сукоб са снагама реда, за шта је опозиција оптуживала режим због наводне активације „провокатора који су напали полицију“, док је тадашња власт тврдила да је тог марта 2008. године, спречен насилан преврат. Жестоки сукоби који су потрајали два дана почетком марта месеца пре десет година, резултирали су погибијом 10 људи и наношењем телесних повреда на њих 250, различитог нивоа тежине.
Пашињан је хапшењем две кључне личности тадашње власти и то у моменту када једна од њих обавља највишу функцију у важном наднационалном телу као што је ОДКБ, доказао решеност да у политичком обрачуну са републиканцима иде до краја, али је истовремено искључио могућност ширег компромиса са елитом коју жели у потпуности да замени и изазвао одређени ниво зебње у Москви, у погледу могућих геополитичких заокрета и недовољног учитавања руских интереса у држави која у потпуности зависи од војне заштите РФ.
Ситуацију у Јерменији, додатно је закомпликовала афера прислушкивања директора СНБ (јерменске обавештајне службе) и начелника Специјалне истражне службе, формиране у циљу борбе против организованог криминала и корупције у високим круговима власти. У овом разговору, два челна човека, новог, Пашињану оданог безбедносног апарата, разговарала су о истрази против Кочарјана и Хачатурова и износили личне ставове али и детаље који дефинитивно нису смели доспети у јавност.
Пашињан је за прислушкивање и објављивање ових снимака оптужио „заверенике сачињене од корумпираних државних чиновника и олигарха“. Пашињан сматра да систем креиран од стране Републиканске партије, а који се огледа превасходно у државним чиновницима средњег нивоа, „огрезлим у корупцији“, као и у олигарсима који су се обогатили захваљујући кредитима додељиваним од стране државних органа, које никада нису враћали, а којима су започињали велике пословне подухвате, које би даље ширили захваљујући монополском положају на тржишту, обезбеђеном од стране републиканске политичке елите.
Пашињан је био веома оштар, на скупу своје политичке партије у јерменској престоници средином септембра рекао је: „Лично наређујем свим припадницима снага безбедности – хапсите олигархе, хапсите криминалце, разоружајте њихове приватне војске и приљубите их уз асфалт“.
С обзиром на све наведено, не треба да чуди недавна одлука јерменског парламента у ком и даље већину уживају републиканци. По још увек важећем закону, у Јерменији би се одржали ванредни парламентарни избори две недеље након оставке премијера, уколико парламент не би успео да изабере новог.
Прилично рестриктивна законска одредба, требала је бити замењена законом који је изгласала парламентарна већина а на предлог дела посланика. Истина, закон није био потписан од стране председника државе и стога није ступио на снагу, али само његово доношење, изазвало је висок ниво срџбе код Пашињана и његових присталица.
Поменути потпис председника Јерменије је у многоме могао одредити даљи курс његовог односа са актуелним премијером. Непосредно пре избијања масовних демонстрација у Јеревану, тадашњи председник државе Серж Саргсјан предложио је за свог наследника признатог доктора наука, каријерног дипломату, проналазача, физичара, једног од изумитеља светски познате игре „Тетрис“ и бившег премијера (у периоду 1996/97. година) Армена Саркисијана.
За овог кандидата гласали су готово сви чланови јерменског парламента, док противкандидата није било (јерменски председник бира се посредно, од стране народних посланика – у првом кругу трочетвртинском већином, у случају неизбора, у другом кругу тропетинском већином, у случају неизбора, у трећем кругу кандидат са највећим бројем гласова побеђује, сходно јерменском уставу).
Током великих демонстрација Саркисијан је давао помирљиве и одмерене изјаве, више пута је излазио на трг да разговара са демонстрантима, позивао је полицију на уздржаност и чак рекао да ће у случају ескалације сукоба „лично стати између органа реда и народа“.
Ипак, Саркисијан није без политичког искуства, а још мање без амбиције. Јерменски председник не жели да дозволи Пашињану преузимање пуне власти. Истина, председник Јерменије сходно уставу ужива углавном церемонијална права и нема истинске инструменте за креирање политике државе.
Стога је само два месеца након промене власти, Саркисијан изнео предлог о промени устава који би изједначио надлежности председника и премијера. Нема сумње да је Саркисијан спреман на политичку трговину, те да би у случају давања на већем значају био спреман да узме учешћа у Пашињановом пројекту демонтирања јерменске политичке елите оличене у Републиканској партији.
Но, велико је питање колико заправо Саркисијан може да понуди, с обзиром на чињеницу да је по уставу Јерменије дужан да 21 дан од доношења закона у скупштини, исти потписом прогласи, а да је једина могућност која му стоји на располагању упућивање закона у Уставни суд, где би се расправљало о његовој легалности.
У случају одлуке Уставног суда по којој закон није у колизији са највишим правним актом, председнику Јерменије би политички биле везане руке и он би закон морао да прогласи. Уколико би то пак поново одбио, након пет дана од поновљеног достављања на потпис, председник парламента би преузео његову дужност у том случају и потписом прогласио закон.
Такође, Саркисијан нема велику политичку тежину, не може повести озбиљну политичку партију у овом тренутку, а поврх свега ужива приличан ниво скепсе у очима новог јерменског премијера.
Парадокс јерменске политичке сцене је у томе што у још увек актуелном сазиву парламента, владу подржава свега 9 од укупно 105 посланика, а што се њих 57 односно апсолутна већина, налази у опозицији.
Дакле, мотив Пашињана за расписивањем ванредних избора је више него јасан. Он бива још јаснији, ако се упознамо са чињеницом да републиканце у парламенту подржавају и Јерменска револуционарна федерација, која се у периоду кризе показала као лојалан и вероватно дубинским интересима везан политички партнер, као и Просперитетна Јерменија, која пружа подршку Пашињановој влади по већини питања, али је била уз републиканце при доношењу закона који би отежао расписивање ванредних избора.
Мандат јерменског парламента траје пет година и ситуација у којој би се Пашињан нашао у случају проглашења закона донетог крајем септембра текуће године, довео би актуелну владу у стање отвореног сукоба са парламентом који не контролише. Свакако, ово би могло изазвати нове сукобе на улицама и довести до сцена насиља које се лако могу претворити у сукоб ширих размера.
Септембар су у Јерменији обележили и локални избори у главном граду на којима је Пашињанов покрет „Мој корак“ забележио је убедљиву победу, просто девастиравши политичку конкуренцију.
Излазност је у Јеревану износила 43.7%, што је за око два процентна поена више него на прошлим изборима из маја 2017. године на којима је славила Републиканска партија. Пашињанов блок је на овим изборима кандидовао популарног глумца Хајка Марутијана, који је био и носилац листе. Према јерменском закону којима се уређује материја локалних избора, носилац листе је истовремено и кандидат за градоначелника.
Пашињанова покрет „Мој корак“ је освојио преко 81% гласова на овим изборима. Високи цензус од 8% није прешла ниједна друга листа. Ипак, јерменски закон даље прописује да ради очувања демократских капацитета легислативних органа у парламенту морају бити представљене минимално три листе, како би он био формиран. Тако су Просперитетна партија са освојених 7% и политички блок „Светло“ са 5% ипак постали парламентарни.
Избори су дефинитивно озваничили распад опозиционе алијансе „Излаз“ која се поделила на доминантну Пашињанову алијансу „Мој корак“ у којој је кључни субјект политичка партија „Грађански уговор“ чији је председник Пашињан, док су друга два покрета која су заједно са Пашињаном издејствовала Баршунасту револуцију „Република“ и „Светла Јерменија“ формирали блок „Светло“.
Републиканска партија се одлучила на бојкот престоничких избора.
Избори за престонички парламент Јеревана, 23. 09. 2018. | ||||
Листа | Гласова | % | Места | |
Мој корак | 294,092 | 81.06 | 57 | |
Просперитетна Јерменија | 25,218 | 6.95 | 5 | |
Светло | 18,114 | 4.99 | 3 | |
Јерменска револуционарна федерација | 5,882 | 1.62 | 0 | |
Цирани | 5,059 | 1.39 | 0 | |
Владавина права | 3,947 | 1.09 | 0 | |
Јереванцинерска алијанса | 2,986 | 0.82 | 0 | |
Наслеђе | 2,709 | 0.75 | 0 | |
Јереванска друштвена алијанса | 2,502 | 0.69 | 0 | |
Демократски пут | 799 | 0.22 | 0 | |
Реформистичка партија | 792 | 0.22 | 0 | |
ХАЈК партија | 682 | 0.19 | 0 | |
Неважећих | 7,539 | — | — | |
Укупно | 370,386 | 100.00 | 65 | |
Излазност | 848,346 | 43.66 | — |
Након ових локалних избора и републиканцима је било јасно да се на новим парламентарним изборима не би постављало питање: Ко побеђује? Него питање: Колико ће убедљив бити Пашињан?
Стога, једино логично је било очекивати истрајност републиканаца на одржавању актуелног статуса и избегавање ванредних избора. Ипак, оваква одлука би појачала, иначе константну опасност од нових масовних демонстрација које би извесно уследиле и имале несагледиве последице. Стога се Пашњан определио за тактику „свршеног чина“.
Након што су републиканци пристали на разговоре почетком октобра о одржавању ванредних парламентарних избора, које Пашињан планира за децембар ове године, јерменски премијер је објавио како је након „плодоносних“ разговора са председником парламента и лидером републиканаца у јерменској скупштини, сигуран да ће грађани имати прилику да се изјасне већ до краја ове године.
У међувремену, поново је обезбедио подршку „Просперитетне Јерменије“, партије коју предводи Гагик Царукјан, један од најпознатијих јерменских тајкуна. Ипак, на подршку републиканаца ће морати да причека, односно да увиди да ли је заиста има за одржавање избора или ће стара елита ипак ризиковати нове демонстрације и метеж у ком би можда имала више изгледа за успех, него на редовним изборима?
Пашињан подноси оставку на место премијера и то је само питање дана. Оно што је тренутно неизвесно, јесте да ли ће у међувремену јерменски председник потписати спорни закон и тиме обесмислити Пашињанов поступак или ће пак републиканци једноставно кандидовати неког себи блиског на место председника републичке владе.
Оба сценарија делују као политичка бомба. Међутим, имају ли републиканци избора?
Као јединствена политичка опција – не. Републиканци немају подршку међу грађанима, вођство се осуло изгубили су кључне полуге моћи, не могу ни да се позову на подршку страног фактора, с обзиром на прилично уздржан став Русије током Баршунасте револуције, али ни на подршку политичког Запада, пошто је управо Саргсјан обећао, па погазио дато обећање, како ће Јерменија заједно са Украјином, Молдавијом и Грузијом потписати Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ и тиме напустити „руски свет“. Уместо тога, Саргсјан је врло озбиљно схватио упозорења из Москве и свестан комплексности геополитичке позиције своје државе, одлучио да ипак крене пут евроазијских интеграција.
За овај потез Јерменије нарочито је била заинтересована Француска, где живи велики број припадника одлично организоване јерменске дијаспоре, који имају велики, превасходно лобистички утицај на Париз. Занимљиво, током кавкаске туре 2014. године, тадашњи француски председник Франсоа Оланд је напоменуо како улазак Јерменије у ЕАУ не сме да спречи ову државу да сарађује и са ЕУ и позвао на креирање модела који би омогућио истовремен приступ Јерменије на оба тржишта.
Овај став је остао усамљен, али константа француске спољне политике, усмерене ка протективном односу према Јеревану, није се променила. Посета Емануела Макрона Јеревану и скора организација самита Франкофоних држава у Јерменији, управо је указала на ову тежњу.
Дакле, републиканска политичка перспектива је веома тамна. Ризик нових уличних нереда, поготово у случају изостанка подршке спољног фактора, веома је висок. Очито, републиканци који су се током своје власти показали као условно лојалан партнер Москви, са којом су ипак изградили дубље, интегративне процесе, упркос неретким трзавицама и непрестаном кокетирању са Западом, сада, као последњу шансу, желе да искористе зебњу Кремља, како ће Пашињан ипак, пре или касније, остварити неке од својих опозиционих замисли и наштетити како геополитичком поретку јужног Кавказа на ком је РФ и даље кључни спољни партнер, тако и пословним интересима Москве у самој Јерменији.
Од степена зебње Кремља, убеђивачких способности републиканаца и недостатка истих код Пашињана када је Москва у питању, у многоме зависи да ли ће се припадници одлазеће елите заиста одлучити на политичку конфронтацију, која би извесно довела до изостанка њиховог тихог одласка у политичку прошлост. Нова Баршунаста револуција у Јерменији у том случају, не би била могућа и далеко веће шансе би имао сценарио налик кијевском Мајдану.
Такође, кључна детерминанта разрешења ове политичке кризе биће са једне стране (не)монолитност републиканаца и флексибилност јерменског премијера. Уколико жели бити сигуран како ће актуелни сазив парламента бити довољно кооперативан да не спречи ванредне парламентарне изборе, Пашињан ће морати да у извесној мери одустане од своје политичке крутости коју немилице пропагира и допусти могућност аболирања одређених актера одлазећег режима, како не би својим резолутним ставом у очима свих, актуелних републиканских посланика створио слику о могућој репресији и реваншизму, након дефинитивног демонтирања републиканског политичког система. Парламент је управо последњи политички адут и брана на коју републиканци гледају ка на заштиту од прилично неизвесне будућности.
Стога, мањак зебње спољног фактора и вишак осећаја за компромисе новог јерменског лидера, неопходни су за избегавање трансформације политичке баршунатости у кавкаски динамит.