У сарадњи и са подршком Градске управе за културу Града Новог Сада одржана је јавна трибина под називом „Историја Новог Сада између два светска рата“. Трибински програм одржан је у складу са начелима европске културне политике, уз поштовање принципа развоја публике (децентрализацијa културних садржаја, партиципацијa, односно учешћe грађана и стручне јавности у процесима креирања програма и доношења одлука, инклузија, интеркултуралност…), као и принципа интернационализације културне сцене, побољшања приступачности културних објеката и културних садржаја и одрживости пројеката, али и у процесу успостављања јединствене културне и програмске политике на територији Града Новог Сада.
Трибина је одржана у просторијама Центра за друштвену стабилност (Улица Светозара Милетића, број 10А, 21000 Нови Сад), 16. новембра 2022. године, са почетком у 13 часова. Разговори у оквиру трибине, као и комплетан програм, снимљени су и у форми аудио и видео садржаја, доступни су на каналу Центра за друштвену стабилност на веб-сајту Јутјуб. У својству саговорника и госта на трибини наступио је: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор. Модератор трибине био је Срђан Граовац,
историчар и председник Управног одбора Центра за друштвену стабилност.
У току разговора са модератором, др Стојсављевић представио је улогу Новог Сада и његових грађана у данима и самом чину Присаједињења Бачке Краљевини Србији 1918. године. Такође, веома надахнуто и садржајно представио је и историјат развоја Новог Сада између два светска рата. Нагласио је да је према попису становништва из 1921. године Нови Сад имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки језик. Јачање индустрије увећавало је и становништво града. До пописа из 1931. године број становника града нарастао је на 63.985, делимично и због тога што је Нови Сад у том периоду административно уједињен са Петроварадином, па се подаци са пописа из 1931. године односе на оба насеља (Петроварадин је тада имао око 5.000 становника). За разлику од пописа из 1921. године, на коме су говорници српског језика у Новом Саду чинили релативну већину од 41,1%, попис из 1931. године бележи апсолутну већину од 50,4% говорника српског језика у „уједињеном граду“.
Професор Стојсављевић нагласио је да је Нови Сад у нову југословенску државу унео културно наслеђе и институције, као што су Матица српска са Летописом, Српско народно позориште, затим изузетно значајна библиотека и сликарске галерије. Привреда Новог Сада у тадашњој аграрној земљи је веома истакнута, а комунално уређење без премца у Југославији. У њему се налази знатан број стручне и техничке интелигенције, друштвени живот са развијеним културним и економским захтевима, веома развијене радне навике, дисциплина рада и стручно знање. Као административни центар Дунавске бановине Нови Сад добија многе монументалне грађевине, као што су „Бановина“ (садашња зграда Покрајинске владе и Скупштине), Танурџићева палата,
Раднички дом и друге. Према једном новинском чланку из 1938, град је добио 4.500 нових зграда (углавном приземних) и читава нова насеља (Видовданско и Иванданско). Бетонски мост преко Канала Краља Александра у Темеринској улици изграђен је 1937.
године.