У сарадњи и са подршком Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима, у програмском простору Центра за друштвену стабилност, 13. новембра 2019. године са почетком у 19 часова, одржан је округли сто под називом „ИЗБЕГЛИЧКА
КУЛТУРА И ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКИХ ПРОГНАНИХ И РАСЕЉЕНИХ ЛИЦА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ НАКОН АГРЕСИЈЕ НАТО НА СРЈ“.
Уважени саговорници и гости Центра и модератора округлог стола, мср Огњена Карановића, директора ЦЗДС, били су господин Душан Козарев, заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије; господин Душко Ћутило, директор Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима и Предраг Рајић, правник, политички аналитичар и портпарол ЦЗДС.
У својим излагањима и у отвореној, динамичној дискусији са присутним гостима у публици, господин Козарев представио је делатност Канцеларије за Косово и Метохију, те је указао на значај једне искрене и практичне политике коју воде председник Републике Србије, господин Александар Вучић и Влада Републике Србије, а која је усмерена према циљу реализације сигурне егзистенције за становнике јужне српске покрајине, без обзира на њихову верску, етничку или националну припадност.
Господин Душко Ћутило представио је делатност Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима, док је господин Рајић указао на историјске околности које су генерисале постојеће политичке и социјалне проблеме на просторима Косова и Метохије, а такође је детерминисао и истински социјални положај и правно-политички статус, као и перспективе прогнане и расељене популације из јужне српске покрајине. Прошло је више од две деценије од првог погрома српског народа и других етничких заједница са Косова и Метохије после агресије НАТО на Савезну Републику Југославију 1999. године. Парадоксално, ланац насиља, хуманитарне катастрофе и политичке кризе, настављен је и проширен, управо као последица наведене агресије, иако је 1999. године од стране политичког Запада било објашњено да је „интервенција НАТО“ била предузета како би се спречила „хуманитарна катастрофа“ на простору јужне српске покрајине. Кулминација погрома над српским народом и његовим националним и културним наслеђем на Косову и Метохији догодила се у марту 2004. године, када је неколико хиљада Срба и припадника других неалбанских националних заједница, можда и трајно протерано из њихових домова, док су културна добра свих категорија заштите и верски објекти српске православне, националне и духовне провенијенције, били уништени. Укупно, од 1999. године из јужне српске покрајине, интерно на Косову и Метохији, али и у друге делове Србије, протерано је преко 200 хиљада припадника српског народа и неколико хиљада припадника из редова популација свих етничких заједница. Паралелно са овим злочиначким процесима предузетим од стране албанских терориста под заштитом међународне заједнице, у Србији је афирмисан и феноменолошки појам тзв. „избегличке културе“, који, свакако није настао у нашој земљи, нити у датом периоду, али који је до данас перманентно присутан на овим просторима.