2018. godina bila je izborna za SAD. Amerikanci su imali priliku da u novembru mesecu glasaju za članove Predstavničkog doma, a u pojedinim državama i da biraju članove Senata, kao i državne guvernere. Budući da su SAD najstarija postojeća država sa funkcionalnim demokratskim sistemom, debata o izražavanju slobodne volje građana kroz izbor svojih predstavnika, konstantno je otvorena i žustra. Ipak, neka pitanja su potvrđena vremenom i alternative u vidu radikalnih zaokreta predstavljaju politički avanturizam sa potencijalno nesagledivim posledicama.
IZBORNI SISTEM SAD
SAD su federalna država. Ova činjenica je determinanta brojnih odnosa unutar trostrukog pobednika globalnih sukoba u 20. veku. Naime, prilikom stvaranja SAD „oci nacije“ su pred sobom imali veoma kompleksan zadatak. Svet do te 1776. godine (Deklaracija o nezavisnosti SAD), odnosno 1787. godine (donet prvi Ustav SAD, ratifikovan 1788. godine, institucije po njemu počele da funkcionišu 1789. godine), nije poznavao ništa nalik onome što je upravo bilo stvoreno u „Novom svetu“.
Složena država, sa više konstituenata, koju čine građani najrazličitijih socijalnih, etničkih, verskih i rasnih korena, morala je da ponudi alternativu do tada poznatim sistemima i pozicionira se kao održiv subjekt međunarodnih odnosa, spreman da pomiri brojne unutrašnje razlike.
Upravo iz federalističkog korena SAD, u čiji sastav danas ulazi 50 država i Vašington distrikt Kolumbija, a pod čijom vlašću je još 5 naseljenih i 11 nenaseljenih teritorija, proističu karakteristična rešenja reprezentativnosti u saveznim organima vlasti i subordinacije različitih nivoa vlasti, kao i njihove međusobne kontrole.
Tako SAD poznaju „elektorski sistem glasanja“ na predsedničkim izborima. Ovaj sistem podrazumeva da, iako građani na izborima svake četvrte godine, svakog prvog utorka, nakon prvog ponedeljka u novembru, glasaju za predsedničkog i vicepredsedničkog kandidata, oni zapravo dodeljuju mandat „elektorima“ da potvrde njihov glas ili da glasaju po sopstvenom nahođenju za novog predsednika i vicepredsednika SAD. Kako bi pobedio na izborima, kandidat po aktuelnom sistemu mora osvojiti 270 elektorskih mesta, odnosno apsolutnu većinu od ukupnog broja elektora.
Po okončanju izbora, formira se Elektorski koledž. Ukoliko elektori ne uspeju u nameri da izaberu predsednika, ustavom je definisano da je Predstavnički dom dužan da izabere predsednika iz kruga od tri kandidata koji su osvojili najviše elektorskih glasova. Sa druge strane, Senat je dužan da izabere vicepredsednika u ovom slučaju, iz kruga dva kandidata za ovu poziciju sa najviše osvojenih elektorskih glasova. Ukoliko Predstavnički dom ne uspe da okonča izbor predsednika, njegovu dužnost preuzima izabrani vicepredsednik i obavlja je do kraja mandata.
Ova pravna situacija se naziva „kontigentni izbori“ i do nje je tokom 18. i 19. veka dolazilo tri puta: 1800., 1824., 1836. godine. Kako bi slične situacije bile predupređene, doneti su i određeni ustavni amandmani.
Naime, predsednik i vicepredsednik SAD se biraju posredno, glasovima članova „Elektorskog koledža“, koji nakon izbora izglasavaju prvog čoveka izvršne vlasti i njegovog uslovnog zamenika. Svakako, u političkoj praksi kandidati za članove koledža javno podržavaju nekog od kandidata i uzvratno, uživaju potporu kandidata za najviše funkcije u izvršnoj vlasti.
Ipak, proces njihovog izbora ume biti kompleksan i varira od države do države. Tako u pojedinim državama elektore imenuju državni organi, u državama poput Virdžinije, Severne Karoline, Oklahome ili Indijane elektori se biraju na partijskim konvencijama ili tokom „prajmarisa“, istovremeno kad i partijski kandidati. U Pensilvaniji izborni štabovi kandidata imenuju elektore, dok u drugim državama to čine partijske organizacije.
Suština američkog federalizma dakle, ogleda se i u prepuštanju saveznim državama da shodno lokalnim potrebama i okolnostima same sprovedu ono što je na federalnom nivou zacrtano kao cilj – demokratski izbori.
Elektori se mogu zakleti da će podržati kandidata svoje partije, odnosno kandidata koji je osvojio većinu glasova u državi ili distriktu koji predstavljaju, ali i ne moraju to učiniti. Ovo pitanje je takođe drugačije uređeno, od države do države.
Na prikazu su crvenom bojom označene države u kojima je elektor dužan da podrži kandidata na „Elektorskom koledžu“, shodno ranije datoj zakletvi. Ukoliko to ne učini on može snositi posledice, od novčanih kazni do preinačenja njegovog glasa ili njegove zamene novim elektorom u Koledžu.
Ovakvi elektori se nazivaju u američkoj izbornoj praksi „nevernim“. Elektor neće biti neveran samo ukoliko glasa za protivkandidata ili sasvim treće lice koje se čak nije ni kandidovalo, već i ukoliko ne uzme učešće u glasanju na Elektorskom koledžu ili uopšte radu Elektorskog koledža, sa isključenjem objektivnog razloga sprečenosti.
Ni ustav ni federalni zakoni ne poznaju pravne instrumente obavezivanja na glasanje. Tako da je ovo pitanje prepušteno saveznim državama. Takvo stanovište, gde se pitanje obaveze zaklinjanja elektora i mogućnost zamene elektora ukoliko ne želi da se zakune prepušta saveznim državama, zauzeo je i Vrhovni sud još 1952. godine u slučaju „Rej protiv Blera“.¹
U poslednjih 50 godina na 7 predsedničkih izbora zabeleženo je 16 slučajeva gde su kandidati glasali protivno volji birača svoje države/distrikta ili protivno svojoj zakletvi.
Zanimljivo, od ovih 16 slučajeva, čak 10 je zabeleženo na poslednjim predsedničkim izborima 2016. godine, gde su elektori glasali umesto za Donalda Trampa ili Hilari Klinton, za kandidate iz Republikanske i Demokratske partije koji se nisu izborili za kandidaturu na unutarpartijskim izborima ili čak nisu ni bili kandidati. Troje od ukupno deset elektora je zamenjeno shodno pravilima saveznih država iz kojih su dolazili i njihovi glasovi su poništeni.
Na prikazu stoje rezultati Elektorskog koledža za 45. predsednika SAD, nakon predsedničkih izbora 2016. godine. Po državama je označen ukupan broj elektora, kao i broj glasova za lica koja su bila i koja nisu bila kandidati. Glasanje protivno stavu birača, nije prisutno samo kada su u pitanju predsednici, već i izbor vicepredsednika na Elektorskom koledžu.
Činjenica da je na izborima 2016. godine bilo više „nevernih elektora“ nego na svim predsedničkim izborima u poslednjih 100 godina ukupno, dovoljno govori o specifičnosti aktuelnog američkog političkog trenutka i stepena nezadovoljstva ne samo birača, već i partijskih aktivista političkim procesima.
KONGRESNI IZBORNI PROCES
Broj članova Predstavničkog doma (kolokvijalno „kongresmena“) iznosi 435. On se određuje za svaku deceniju shodno poslednjem popisu, koji se po slovu zakona održava „svake godine koja za zadnju cifru ima nulu“. Broj kongresmena² varira od države do države, shodno broju stanovnika i određuje se na decenijskom nivou nakon svedržavnog popisa.
Od 1910. godine do danas u Predstavnički dom ulazi 435 kongresmena sa izuzetkom 1959. godine kada je broj privremeno povećan na 437 nakon priključenja Aljaske i Havaja. Ustav nalaže da država, bez obzira na broj stanovnika, mora imati jednog predstavnika u Donjem domu. Ukoliko država ima pravo na više od jednog predstavnika, ona se deli na izborne okruge (distrikte).
Broj građana na teritoriji na kojoj se formira izborni okrug varira. U drugoj deceniji 21. veka od maksimalnih 994.416 u Montani, do minimalnih 527.624 u Roud Ajlendu. Prosečan broj građana po distriktu, shodno popisu stanovništva iz 2010. godine tako iznosi 710.767.³ Izbori za članove predstavničkog doma su većinski i jednokružni.
Pored 50 država koje daju članove Predstavničkog doma, u Donji dom Kongresa se biraju i članovi „bez prava glasa“. Oni dolaze iz Vašington DK, kao i iz 5 „Naseljenih neinkorporiranih teritorija“. Reč je o teritorijama nad kojima vlast vrše SAD, ali koje ne ulaze u sastav države.
To su: Portoriko, Devičanska ostrva, Američka Samoa, Guam, Severnomarijanska ostrva. Nad ovim teritorijama direktnu vlast vrše federalni organi, mada i one imaju sopstvenu samoupravu. Ipak, za razliku od saveznih država ili „Rezervata američkih starosedelaca“, Neinkorporirane teritorije nemaju suverenitet.⁴
Ipak, kako bi bio zastupljen i stav građana Vašington DK i Neinkorporiranih teritorija, organizuju se izbori za pridružene članove Kongresa koji predstavljaju ove entitete, ali koji nemaju pravo odlučivanja. Po pravilu, njihovi predstavnici nose titulu delegata, sa izuzetkom predstavnika Portorika koji obavlja funkciju rezidentnog komesara i jedini se bira na mandat u trajanju od 4 godine.
Izbori za Senat (Gornji dom Kongresa) su nešto jednostavniji. Svaka savezna država bira po 2 predstavnika, čime se dolazi do ukupnog broja od 100 članova. Izbori se održavaju istog dana kada i izbori za članove Predstavničkog doma, svake druge godine, prvog utorka, nakon prvog ponedeljka u novembru.
Razlika je u tome što mandat članovima Predstavničkog doma traje 2 godine, dok senatorima mandat traje 6 godina. Stoga, svake druge godine se bira približno po trećina članova Senata, odnosno 35/33/33 člana. Tekuće 2018. godine, tako se birao maksimalan broj od 35 članova.
Kako je Senat osmišljen kao deo Kongresa u kom se zastupa stav saveznih država, senatori se ne biraju po distriktima kao članovi Predstavničkog doma, već na teritoriji cele savezne države. U najvećem broju slučajeva se mandat oba senatora iz iste države ne poklapa vremenski, mada ovo nije pravilo.
S obzirom na prirodu izbora, kandidati za mesto u Predstavničkom domu mnogo više pažnje obraćaju na pitanja od lokalnog značaja, koja su važna za građane njihovog izbornog distrikta. Shodno tome, partije i biraju svoje kandidate i u senatorske trke uglavnom šalju politički iskusnije članove koji imaju veliko znanje iz oblasti geopolitike, makrofinansija i federalnog pravnog sistema i koji uživaju viši stepen prepoznatljivosti.
Pozicija senatora neretko predstavlja fazu pred predsedničku ili vicepredsedničku kampanju američkih političara. Baš kao i članovi Predstavničkog doma i senatori mogu da obavljaju ovu funkciju u neograničenom broju mandata.
Izbori u SAD se održavaju svake druge godine na federalnom nivou. Kako predsednički mandat traje 4 godine, mandat člana Predstavničkog doma 2, a mandat senatora 6, svaki drugi put se u istom danu održe izbori za sve članove Predstavničkog doma, 33 ili 35 članova senata i za predsednika i vicepredsednika.
Ipak, kada predsednički izbori nisu na redu, građani SAD glasaju na kongresnim izborima koji se popularno nazivaju „midterms“, što je engleski izraz kojim se označava sredina mandata predsednika. Prvi midtermsi su tako dobra prilika za građane da se na posredan način izjasne i o politici predsednika, u većem ili manjem broju podržavajući kandidate njegove partije. Ipak 2016. godine došlo je do nemale izmene američke političke scene koja ne dozvoljava ukalupljen analitičarski pristup koji se zasniva na „već utvrđenim istinama“.
Pobeda Donalda Trampa, krajnje atipičnog američkog političara i samostalnog kreatora novih pristupa i do tada u najvišoj politici nezabeleženih stavova, pomrsila je i ovu računicu. Donald Tramp je suštinski 2016. godine bio nezavisni kandidat, koji se dokopao Bele kuće kao republikanac, ne zato što mu je Velika stara partija bliža, već zbog toga što mu je Demokratska partija vrednosno dalja.
Istorijski gledano, retke su faze u kojima jedna partija kontroliše oba doma Kongresa i uz to daje predsednika države. U poslednjih 36 godina nijednom nakon midtermsa partija iz čijih redova dolazi predsednik nije imala većinu u oba doma Kongresa.
Jedini izuzetak je Džordž Buš mlađi, kada su republikanci 2002. godine odneli pobedu i u Predstavničkom domu i u Senatu, što je bila direktna posledica terorističkih napada 11. septembra i većinski pozitivne percepcije odlučnog stava 43. predsednika SAD.
Ovakvo raspoloženje se zadržalo i 2004. godine kada je Buš mlađi suprotno brojnim prognozama odneo ubedljivu pobedu i za razliku od 2000. godine ostvario većinu ne samo kada su u pitanju elektorski glasovi već i ukupan broj glasova birača.
ELEKTORSKI SISTEM: ZAŠTO JE ON NEOPHODAN ZA SAD?
Elektorski izborni sistem trpi brojne kritike, zbog navodnog manjka demokratičnosti. Ovakav sistem dozvoljava mogućnost pobede jednog kandidata zahvaljujući broju osvojenih elektorskih a ne direktnih glasova birača, ali sa druge strane on takođe održava balans na federalističkom temelju SAD.
Činjenice govore da je 45. predsednik SAD Donald Tramp ubedljivo porazio svog protivkandidata Hilari Klinton zahvaljujući elektorskom sistemu i seriji pobeda na severu zemlje u državama „Severnih jezera“, Ohaju, Mičigenu, Pensilvaniji, Viskonsinu gde je napravio iznenađenje i uspeo da preuzme države na koje su demokrate čvrsto računale (sa delimičnim izuzetkom Ohaja). Istovremeno, Tramp je ubedljivo izgubio na „narodnom glasanju“, sa razlikom od gotovo 3 miliona glasova.
Slične kritike elektorskog sistema bile su prisutne u američkoj javnosti nakon pobede 43. predsednika SAD Džordža Buša mlađeg, koji je takođe osvojio manje glasova izašlih birača od svog protivkandidata Ala Gora, ali je uspeo da dođe do većine elektora. Ovakva situacija se na predsedničkim izborima zbivala još tri puta: 1824., 1876., 1888. godine. Ukidanje elektorskog sistema bi SAD donelo veći broj problema koje sasvim sigurno „uvećavanje demokratskog legitimiteta“ ne bi moglo da anulira.
Za razliku od vremena kada je elektorski sitem i osmišljavan, danas ne bi bile najmanje države najveći gubitnici njegovog ukidanja i uvođenja direktnog glasanja za predsedničke kandidate.
Takozvane „kolebljive države“, odnosno „sving stejsts“, danas uživaju najveći benefit svog položaja u postojećem izbornom sistemu. Države koje glasaju različito od izbora do izbora, za razliku od stabilno crvenih (republikanskih) i stabilno plavih (demokratskih) u vreme predsedničke izborne kampanje postaju poprište ključne političke borbe.
Kolorado, Florida, Ajova, Mičigen, Minesota, Ohajo, Nevada, Severna Karolina, Pensilvanija, Virdžinija, Viskonsin države su koje kandidati mesecima obilaze i gde održavaju na desetine mitinga, performansa i lokalnih medijskih nastupa kako bi motivisali birače da ih podrže i donesu ključnu prevagu.
Republikanski kandidat često ni ne posećuje Kaliforniju ili Nju Jork tokom izborne kampanje znajući da tamo ne može odneti trijumf, slično kao što demokratski kandidati uglavnom ne troše sredstva na kampanju u „Biblijskom pojasu“ na jugoistoku SAD. Izuzetak predstavljaju jedino tektonske političke promene poput pobede Ronalda Regana 1984. godine u 49 od 50 američkih saveznih država.
Na gornjem prikazu je označeno koje su države predsednički i vicepredsednički kandidati posećivali u poslednjih pet nedelja kampanje 2004. godine. Na donjem prikazu svaka oznaka dolara govori o jednom milionu potrošenom na politički marketing u istom periodu.⁵
Sa izuzetkom Floride koja zahvaljujući prevashodno svom razvijenom finansijskom, uslužnom, građevinarskom i turističkom sektoru i Ohaja koji predstavlja jedan od američkih centara informaciono-tehnološkog, naučnog i agro-tehnološkog sektora, ali i najvećeg proizvođača plastike i guma u SAD, druge kolebljive države neretko su prinuđene da se oslone na političke i druge subsidije koje im se udeljuju sa federalnog nivoa.
SAD već decenijama žive na obalama Atlantskog i Pacifičkog okeana. Najznačajnija privredna, ali i kulturna aktivnost odvija se na istočnoj i zapadnoj obali. Države koje se nalaze između često nisu na vidiku federalnih vlasti, krupnih medija i nemaju onaj nivo atraktivnosti neophodan za ulaganje finansijskih sredstava u proizvodnju ili u finansijske i šou-biznis sektore, kakve imaju Kalifornija i Nju Jork.
Stoga su predsednički izbori i „zlatni glas“ koji najčešće nose, njihov ključni politički kapital koji ih u konačnici izjednačava sa bogatijim i uticajnijim državama sa kojima zajedno čine istu federaciju. U slučaju ukidanja elektorskog sistema i uvođenja direktnog izbora, ove države bi dramatično izgubile na značaju, postale bi konstantna „Fly Over Zone“, sa iseljavanjem i devastacijom bi se nastavilo ubrzano i posledice bi se ubrzo osetile u celoj državi.
Dalje, ukidanje elektorskog sistema bi pospešilo eroziju i konačan raspad dvopartijskog političkog sistema. Iako na prvi pogled deluje da bi uključivanje novih partija na federalnu političku scenu pospešilo demokratizaciju društva, poledice bi bile sasvim drugačije. SAD su jedna od politički najstabilnijih država. Iako u ovoj državi funkcioniše ogroman broj političkih organizacija, samo su se republikanci i demokrate uspeli organizovati na željenom nivou i nametnuti kao svenacionalne političke snage.
Ipak, u obe partije funkcioniše više različitih frakcija, koje povezuju slaganja samo oko fundamentalnih principa u vezi funkcionisanja američkog društva. Tako, kod republikanaca se politički stavovi drastično razlikuju po pitanju spoljne politike između neokonzervativaca i libertarijanaca. Kod demokrata pak, razlike u pristupu socijalnoj politici ukoliko se uporede stavovi centrista i pravednika su duboke.
Na ovaj način se težište društvene debate o brojnim pitanjima smešta u dva politička giganta koji su ideološki dovoljno različiti da privlače drugačije socijalne slojeve, a opet dovoljno bliski da mogu funkcionisati na Kapitolu, kako bi postigli kompromis kada to od njih zahteva potreba državotvornosti. Ovim se sva ona politička nestabilnost koju stvaraju oprečni stavovi o tako krupnim pitanjima, apsorbuje unutar političkih partija, umesto da se prelije na javnu scenu i time dodatno optereti društvo internim podelama.
U slučaju stvaranja novih političkih opcija, bilo bi neophodno formirati koalicione vlade, koje bi bile sačinjene od različitih subjekata, što bi temeljno izmenilo američku političku kulturu i uvelo je u doba nestabilnosti, pa čak i uvođenja instituta kakvi su SAD nepoznati poput vanrednih opštih izbora. I dok se sa ovim fenomenom manje složene države lakše nose, SAD bi bile daleko ranjivije i podložnije otvaranju socijalnih rovova po brojnim osnovama, koji bi doveli do dodatne polarizacije društva, koja bi vodila kontinuitetu sukoba i verovatno se okončala manje ili više nekontrolisanim urušavanjem sistema.
Iako na prvi pogled tako deluje, kreiranje sistema direktnog izbora zapravo ne bi doprinelo demokratizaciji političke scene SAD. Naprotiv, ono bi vodilo urbanizaciji američke političke scene na kojoj bi postao dominantniji stav kreiran na liberalnoj ideologiji, što bi vodilo još oštrijem raslojavanju i udaljavanju tradicionalistički orijentisanih društvenih slojeva koji bi se osećali potpuno odbačeno od strane uprave sopstvene države, a naposletku i društva, što bi vodilo još radikalnijim sukobima i otvaranju podela za koje se veruje da su decenijama prevaziđene.
Prikaz SAD po izbornim okruzima (distriktima). Narandžastom bojom su označeni okruzi koji zajedno čine većinu stanovništva SAD.
Dakle, atipičnost američkog političkog sistema, gde je zaista moguće da kandidat ne dobije većinu glasova izašlih građana, a postane predsednik, anomalija je koja proističe iz suštinske atipičnosti procesa nastanka i razvoja SAD kao političkog društva.
I paradoksalno, anomalija je koja to društvo drži na okupu.
[1] https://supreme.justia.com/cases/federal/us/343/214/
[2] https://www.census.gov/prod/cen2010/briefs/c2010br-08.pdf
[3] https://www.census.gov/prod/cen2010/briefs/c2010br-08.pdf
[5] http://archive.fairvote.org/media/research/who_picks_president.pdf