fbpx

ИЗБОРНИ СИСТЕМ САД – ЧУВАР ФЕДЕРАЛИСТИЧКОГ КОНЦЕПТА

11/12/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

2018. година била је изборна за САД. Американци су имали прилику да у новембру месецу гласају за чланове Представничког дома, а у појединим државама и да бирају чланове Сената, као и државне гувернере. Будући да су САД најстарија постојећа држава са функционалним демократским системом, дебата о изражавању слободне воље грађана кроз избор својих представника, константно је отворена и жустра. Ипак, нека питања су потврђена временом и алтернативе у виду радикалних заокрета представљају политички авантуризам са потенцијално несагледивим последицама.

ИЗБОРНИ СИСТЕМ САД

САД су федерална држава. Ова чињеница је детерминанта бројних односа унутар троструког победника глобалних сукоба у 20. веку. Наиме, приликом стварања САД „оци нације“ су пред собом имали веома комплексан задатак. Свет до те 1776. године (Декларација о независности САД), односно 1787. године (донет први Устав САД, ратификован 1788. године, институције по њему почеле да функционишу 1789. године), није познавао ништа налик ономе што је управо било створено у „Новом свету“.

Сложена држава, са више конституената, коју чине грађани најразличитијих социјалних, етничких, верских и расних корена, морала је да понуди алтернативу до тада познатим системима и позиционира се као одржив субјект међународних односа, спреман да помири бројне унутрашње разлике.

Управо из федералистичког корена САД, у чији састав данас улази 50 држава и Вашингтон дистрикт Колумбија, а под чијом влашћу је још 5 насељених и 11 ненасељених територија, проистичу карактеристична решења репрезентативности у савезним органима власти и субординације различитих нивоа власти, као и њихове међусобне контроле.

Тако САД познају „електорски систем гласања“ на председничким изборима. Овај систем подразумева да, иако грађани на изборима сваке четврте године, сваког првог уторка, након првог понедељка у новембру, гласају за председничког и вицепредседничког кандидата, они заправо додељују мандат „електорима“ да потврде њихов глас или да гласају по сопственом нахођењу за новог председника и вицепредседника САД. Како би победио на изборима, кандидат по актуелном систему мора освојити 270 електорских места, односно апсолутну већину од укупног броја електора.

По окончању избора, формира се Електорски колеџ. Уколико електори не успеју у намери да изаберу председника, уставом је дефинисано да је Представнички дом дужан да изабере председника из круга од три кандидата који су освојили највише електорских гласова. Са друге стране, Сенат је дужан да изабере вицепредседника у овом случају, из круга два кандидата за ову позицију са највише освојених електорских гласова. Уколико Представнички дом не успе да оконча избор председника, његову дужност преузима изабрани вицепредседник и обавља је до краја мандата.

Ова правна ситуација се назива „контигентни избори“ и до ње је током 18. и 19. века долазило три пута: 1800., 1824., 1836. године. Како би сличне ситуације биле предупређене, донети су и одређени уставни амандмани.

Наиме, председник и вицепредседник САД се бирају посредно, гласовима чланова „Електорског колеџа“, који након избора изгласавају првог човека извршне власти и његовог условног заменика. Свакако, у политичкој пракси кандидати за чланове колеџа јавно подржавају неког од кандидата и узвратно, уживају потпору кандидата за највише функције у извршној власти.

Ипак, процес њиховог избора уме бити комплексан и варира од државе до државе. Тако у појединим државама електоре именују државни органи, у државама попут Вирџиније, Северне Каролине, Оклахоме или Индијане електори се бирају на партијским конвенцијама или током „прајмариса“, истовремено кад и партијски кандидати. У Пенсилванији изборни штабови кандидата именују електоре, док у другим државама то чине партијске организације.
Суштина америчког федерализма дакле, огледа се и у препуштању савезним државама да сходно локалним потребама и околностима саме спроведу оно што је на федералном нивоу зацртано као циљ – демократски избори.

Електори се могу заклети да ће подржати кандидата своје партије, односно кандидата који је освојио већину гласова у држави или дистрикту који представљају, али и не морају то учинити. Ово питање је такође другачије уређено, од државе до државе.

На приказу су црвеном бојом означене државе у којима је електор дужан да подржи кандидата на „Електорском колеџу“, сходно раније датој заклетви. Уколико то не учини он може сносити последице, од новчаних казни до преиначења његовог гласа или његове замене новим електором у Колеџу.

Овакви електори се називају у америчкој изборној пракси „неверним“. Електор неће бити неверан само уколико гласа за противкандидата или сасвим треће лице које се чак није ни кандидовало, већ и уколико не узме учешће у гласању на Електорском колеџу или уопште раду Електорског колеџа, са искључењем објективног разлога спречености.

Ни устав ни федерални закони не познају правне инструменте обавезивања на гласање. Тако да је ово питање препуштено савезним државама. Такво становиште, где се питање обавезе заклињања електора и могућност замене електора уколико не жели да се закуне препушта савезним државама, заузео је и Врховни суд још 1952. године у случају „Реј против Блера“.¹

У последњих 50 година на 7 председничких избора забележено је 16 случајева где су кандидати гласали противно вољи бирача своје државе/дистрикта или противно својој заклетви.

Занимљиво, од ових 16 случајева, чак 10 је забележено на последњим председничким изборима 2016. године, где су електори гласали уместо за Доналда Трампа или Хилари Клинтон, за кандидате из Републиканске и Демократске партије који се нису изборили за кандидатуру на унутарпартијским изборима или чак нису ни били кандидати. Троје од укупно десет електора је замењено сходно правилима савезних држава из којих су долазили и њихови гласови су поништени.

 

На приказу стоје резултати Електорског колеџа за 45. председника САД, након председничких избора 2016. године. По државама је означен укупан број електора, као и број гласова за лица која су била и која нису била кандидати. Гласање противно ставу бирача, није присутно само када су у питању председници, већ и избор вицепредседника на Електорском колеџу.

Чињеница да је на изборима 2016. године било више „неверних електора“ него на свим председничким изборима у последњих 100 година укупно, довољно говори о специфичности актуелног америчког политичког тренутка и степена незадовољства не само бирача, већ и партијских активиста политичким процесима.

 

КОНГРЕСНИ ИЗБОРНИ ПРОЦЕС

Број чланова Представничког дома (колоквијално „конгресмена“) износи 435. Он се одређује за сваку деценију сходно последњем попису, који се по слову закона одржава „сваке године која за задњу цифру има нулу“. Број конгресмена² варира од државе до државе, сходно броју становника и одређује се на деценијском нивоу након сведржавног пописа.

Од 1910. године до данас у Представнички дом улази 435 конгресмена са изузетком 1959. године када је број привремено повећан на 437 након прикључења Аљаске и Хаваја. Устав налаже да држава, без обзира на број становника, мора имати једног представника у Доњем дому. Уколико држава има право на више од једног представника, она се дели на изборне округе (дистрикте).

Број грађана на територији на којој се формира изборни округ варира. У другој деценији 21. века од максималних 994.416 у Монтани, до минималних 527.624 у Роуд Ајленду. Просечан број грађана по дистрикту, сходно попису становништва из 2010. године тако износи 710.767.³ Избори за чланове представничког дома су већински и једнокружни.

Поред 50 држава које дају чланове Представничког дома, у Доњи дом Конгреса се бирају и чланови „без права гласа“. Они долазе из Вашингтон ДК, као и из 5 „Насељених неинкорпорираних територија“. Реч је о територијама над којима власт врше САД, али које не улазе у састав државе.

То су: Порторико, Девичанска острва, Америчка Самоа, Гуам, Северномаријанска острва. Над овим територијама директну власт врше федерални органи, мада и оне имају сопствену самоуправу. Ипак, за разлику од савезних држава или „Резервата америчких староседелаца“, Неинкорпориране територије немају суверенитет.­

Ипак, како би био заступљен и став грађана Вашингтон ДК и Неинкорпорираних територија, организују се избори за придружене чланове Конгреса који представљају ове ентитете, али који немају право одлучивања. По правилу, њихови представници носе титулу делегата, са изузетком представника Порторика који обавља функцију резидентног комесара и једини се бира на мандат у трајању од 4 године.

Избори за Сенат (Горњи дом Конгреса) су нешто једноставнији. Свака савезна држава бира по 2 представника, чиме се долази до укупног броја од 100 чланова. Избори се одржавају истог дана када и избори за чланове Представничког дома, сваке друге године, првог уторка, након првог понедељка у новембру.

Разлика је у томе што мандат члановима Представничког дома траје 2 године, док сенаторима мандат траје 6 година. Стога, сваке друге године се бира приближно по трећина чланова Сената, односно 35/33/33 члана. Текуће 2018. године, тако се бирао максималан број од 35 чланова.

Како је Сенат осмишљен као део Конгреса у ком се заступа став савезних држава, сенатори се не бирају по дистриктима као чланови Представничког дома, већ на територији целе савезне државе. У највећем броју случајева се мандат оба сенатора из исте државе не поклапа временски, мада ово није правило.

С обзиром на природу избора, кандидати за место у Представничком дому много више пажње обраћају на питања од локалног значаја, која су важна за грађане њиховог изборног дистрикта. Сходно томе, партије и бирају своје кандидате и у сенаторске трке углавном шаљу политички искусније чланове који имају велико знање из области геополитике, макрофинансија и федералног правног система и који уживају виши степен препознатљивости.

 

Капитол

Позиција сенатора неретко представља фазу пред председничку или вицепредседничку кампању америчких политичара. Баш као и чланови Представничког дома и сенатори могу да обављају ову функцију у неограниченом броју мандата.

Избори у САД се одржавају сваке друге године на федералном нивоу. Како председнички мандат траје 4 године, мандат члана Представничког дома 2, а мандат сенатора 6, сваки други пут се у истом дану одрже избори за све чланове Представничког дома, 33 или 35 чланова сената и за председника и вицепредседника.

Ипак, када председнички избори нису на реду, грађани САД гласају на конгресним изборима који се популарно називају „мидтермс“, што је енглески израз којим се означава средина мандата председника. Први мидтермси су тако добра прилика за грађане да се на посредан начин изјасне и о политици председника, у већем или мањем броју подржавајући кандидате његове партије. Ипак 2016. године дошло је до немале измене америчке политичке сцене која не дозвољава укалупљен аналитичарски приступ који се заснива на „већ утврђеним истинама“.

Победа Доналда Трампа, крајње атипичног америчког политичара и самосталног креатора нових приступа и до тада у највишој политици незабележених ставова, помрсила је и ову рачуницу. Доналд Трамп је суштински 2016. године био независни кандидат, који се докопао Беле куће као републиканац, не зато што му је Велика стара партија ближа, већ због тога што му је Демократска партија вредносно даља.

Историјски гледано, ретке су фазе у којима једна партија контролише оба дома Конгреса и уз то даје председника државе. У последњих 36 година ниједном након мидтермса партија из чијих редова долази председник није имала већину у оба дома Конгреса.

Једини изузетак је Џорџ Буш млађи, када су републиканци 2002. године однели победу и у Представничком дому и у Сенату, што је била директна последица терористичких напада 11. септембра и већински позитивне перцепције одлучног става 43. председника САД.
Овакво расположење се задржало и 2004. године када је Буш млађи супротно бројним прогнозама однео убедљиву победу и за разлику од 2000. године остварио већину не само када су у питању електорски гласови већ и укупан број гласова бирача.

ЕЛЕКТОРСКИ СИСТЕМ: ЗАШТО ЈЕ ОН НЕОПХОДАН ЗА САД?

Електорски изборни систем трпи бројне критике, због наводног мањка демократичности. Овакав систем дозвољава могућност победе једног кандидата захваљујући броју освојених електорских а не директних гласова бирача, али са друге стране он такође одржава баланс на федералистичком темељу САД.

Чињенице говоре да је 45. председник САД Доналд Трамп убедљиво поразио свог противкандидата Хилари Клинтон захваљујући електорском систему и серији победа на северу земље у државама „Северних језера“, Охају, Мичигену, Пенсилванији, Висконсину где је направио изненађење и успео да преузме државе на које су демократе чврсто рачунале (са делимичним изузетком Охаја). Истовремено, Трамп је убедљиво изгубио на „народном гласању“, са разликом од готово 3 милиона гласова.

Сличне критике електорског система биле су присутне у америчкој јавности након победе 43. председника САД Џорџа Буша млађег, који је такође освојио мање гласова изашлих бирача од свог противкандидата Ала Гора, али је успео да дође до већине електора. Оваква ситуација се на председничким изборима збивала још три пута: 1824., 1876., 1888. године. Укидање електорског система би САД донело већи број проблема које сасвим сигурно „увећавање демократског легитимитета“ не би могло да анулира.
За разлику од времена када је електорски ситем и осмишљаван, данас не би биле најмање државе највећи губитници његовог укидања и увођења директног гласања за председничке кандидате.

Такозване „колебљиве државе“, односно „свинг стејстс“, данас уживају највећи бенефит свог положаја у постојећем изборном систему. Државе које гласају различито од избора до избора, за разлику од стабилно црвених (републиканских) и стабилно плавих (демократских) у време председничке изборне кампање постају поприште кључне политичке борбе.

Колорадо, Флорида, Ајова, Мичиген, Минесота, Охајо, Невада, Северна Каролина, Пенсилванија, Вирџинија, Висконсин државе су које кандидати месецима обилазе и где одржавају на десетине митинга, перформанса и локалних медијских наступа како би мотивисали бираче да их подрже и донесу кључну превагу.

Републикански кандидат често ни не посећује Калифорнију или Њу Јорк током изборне кампање знајући да тамо не може однети тријумф, слично као што демократски кандидати углавном не троше средства на кампању у „Библијском појасу“ на југоистоку САД. Изузетак представљају једино тектонске политичке промене попут победе Роналда Регана 1984. године у 49 од 50 америчких савезних држава.

На горњем приказу је означено које су државе председнички и вицепредседнички кандидати посећивали у последњих пет недеља кампање 2004. године. На доњем приказу свака ознака долара говори о једном милиону потрошеном на политички маркетинг у истом периоду.

Са изузетком Флориде која захваљујући превасходно свом развијеном финансијском, услужном, грађевинарском и туристичком сектору и Охаја који представља један од америчких центара информационо-технолошког, научног и агро-технолошког сектора, али и највећег произвођача пластике и гума у САД, друге колебљиве државе неретко су принуђене да се ослоне на политичке и друге субсидије које им се удељују са федералног нивоа.

САД већ деценијама живе на обалама Атлантског и Пацифичког океана. Најзначајнија привредна, али и културна активност одвија се на источној и западној обали. Државе које се налазе између често нису на видику федералних власти, крупних медија и немају онај ниво атрактивности неопходан за улагање финансијских средстава у производњу или у финансијске и шоу-бизнис секторе, какве имају Калифорнија и Њу Јорк.

Стога су председнички избори и „златни глас“ који најчешће носе, њихов кључни политички капитал који их у коначници изједначава са богатијим и утицајнијим државама са којима заједно чине исту федерацију. У случају укидања електорског система и увођења директног избора, ове државе би драматично изгубиле на значају, постале би константна „Fly Over Zone“, са исељавањем и девастацијом би се наставило убрзано и последице би се убрзо осетиле у целој држави.

Даље, укидање електорског система би поспешило ерозију и коначан распад двопартијског политичког система. Иако на први поглед делује да би укључивање нових партија на федералну политичку сцену поспешило демократизацију друштва, поледице би биле сасвим другачије. САД су једна од политички најстабилнијих држава. Иако у овој држави функционише огроман број политичких организација, само су се републиканци и демократе успели организовати на жељеном нивоу и наметнути као свенационалне политичке снаге.

Ипак, у обе партије функционише више различитих фракција, које повезују слагања само око фундаменталних принципа у вези функционисања америчког друштва. Тако, код републиканаца се политички ставови драстично разликују по питању спољне политике између неоконзервативаца и либертаријанаца. Код демократа пак, разлике у приступу социјалној политици уколико се упореде ставови центриста и праведника су дубоке.

На овај начин се тежиште друштвене дебате о бројним питањима смешта у два политичка гиганта који су идеолошки довољно различити да привлаче другачије социјалне слојеве, а опет довољно блиски да могу функционисати на Капитолу, како би постигли компромис када то од њих захтева потреба државотворности. Овим се сва она политичка нестабилност коју стварају опречни ставови о тако крупним питањима, апсорбује унутар политичких партија, уместо да се прелије на јавну сцену и тиме додатно оптерети друштво интерним поделама.

У случају стварања нових политичких опција, било би неопходно формирати коалиционе владе, које би биле сачињене од различитих субјеката, што би темељно изменило америчку политичку културу и увело је у доба нестабилности, па чак и увођења института какви су САД непознати попут ванредних општих избора. И док се са овим феноменом мање сложене државе лакше носе, САД би биле далеко рањивије и подложније отварању социјалних ровова по бројним основама, који би довели до додатне поларизације друштва, која би водила континуитету сукоба и вероватно се окончала мање или више неконтролисаним урушавањем система.

Иако на први поглед тако делује, креирање система директног избора заправо не би допринело демократизацији политичке сцене САД. Напротив, оно би водило урбанизацији америчке политичке сцене на којој би постао доминантнији став креиран на либералној идеологији, што би водило још оштријем раслојавању и удаљавању традиционалистички оријентисаних друштвених слојева који би се осећали потпуно одбачено од стране управе сопствене државе, а напослетку и друштва, што би водило још радикалнијим сукобима и отварању подела за које се верује да су деценијама превазиђене.

Приказ САД по изборним окрузима (дистриктима). Наранџастом бојом су означени окрузи који заједно чине већину становништва САД.

Дакле, атипичност америчког политичког система, где је заиста могуће да кандидат не добије већину гласова изашлих грађана, а постане председник, аномалија је која проистиче из суштинске атипичности процеса настанка и развоја САД као политичког друштва.

И парадоксално, аномалија је која то друштво држи на окупу.

 

[1] https://supreme.justia.com/cases/federal/us/343/214/

[2] https://www.census.gov/prod/cen2010/briefs/c2010br-08.pdf

[3] https://www.census.gov/prod/cen2010/briefs/c2010br-08.pdf

[4] https://www.usatoday.com/story/news/politics/2016/06/09/supreme-court-puerto-rico-independent-sovereign/85155382/

[5] http://archive.fairvote.org/media/research/who_picks_president.pdf