Detinjstvo i mladost (1944 – 1968)
Pri analize neke ličnosti, bilo javne ili samo nama privatno poznate, moje iskustvo je da porodična pozadina i okolnosti detinjstva uvek predstavljaju važan faktor u razvoju i kasnijim karakternim crtama svakog čoveka. Ivica Račan se svakako nije sećao nemačkog radnog logora, u kojem je rođen 1944. godine ili bombardovanja Drezdena, koje je preživeo sa majkom. Međutim, ta iskustva su sigurno uticala na poglede na svet njegovih roditelja Ivana i Marije i na njegovo kućno vaspitanje. Očev revolucionarni staž iz Španskog građanskog rata, sklonost anarhizmu u mladosti, boravak u logoru i kasniji odnos komunističkih vlasti prema njemu, morali su ostaviti dubok utisak na mladog Račana. Posle velikih trauma u ratu njegovoj porodici se nije moglo svideti što su završili u sirotinjskom delu Slavonskog Broda, u kući koja se uskoro našla na prostoru otpada, zbog čega je jedan stari komunista, poput njegovog oca, tužio komunističku državu.
Crte privrženosti levičarskoj misli sa jedne i traženja nekog novog pristupa istoj, začinjenog anarhizmom i buntovništvom, kod Račana su bile vidljive u gimnazijskim danima. Pristupa Savezu komunista Hrvatske sa 17 godina. Po svedočenju Zdravka Tomca, njegovog kasnijeg bliskog saradnika koji je tada bio funkcioner omladine, Račan je imao loše ocene u školi. Zbog toga je Tomac savetovao članovima partijskog aktiva gimnazije da ga smene sa mesta njihovog rukovodioca, što su oni i pokušali ali Račan nije hteo da prihvati, pa je izbačen iz aktiva. Od ranih dana je nosio bradu, što je bilo dosta neuobičajeno za partijske ljude, a što opet ukazuje na neke njegove buntovničke crte i identifikacije sa ličnostima poput Ernesta Če Gevare. Sasvim u skladu sa nekonvencionalnim pristupom politici, Račan je hteo da studira glumu ali nije uspeo da je upiše. Zadovoljio se Pravnim fakultetom, a svoju umetničku crtu je ispoljavao slikajući, iako nikada njegove slike nisu postale poznate u javnosti. Možda ih je krio jer su bili u pitanju ženski akti, što je opet nekako neuobičajeno i kontraverzno za jednog komunističkog političara. Zanimljivo je da je hteo da postane glumac, jer će, na neki način, zaista igrati mnoge uloge u svom političkom životu.
Savez komunista Hrvatske (1968 – 1990)
Njegov završetak studija poklopio se sa MASPOK-om i čistkom u redovima SKH, koja je otvorila vrata za mlađe i do tada ne preterano eksponirane kadrove, poput Račana. Postaje član Izvršnog komiteta SKH. Sin skrajnutog anarhiste i loš đak u gimnaziji postaje, u jednom trenutku, i predsednik Ideološke komisije SKH, sa velikim uplivom u sferu kulture. Tu je svaštario, pa je znao da bude i rigidan ali i da olakša situaciju svojim prijateljima, ako su imali probleme zbog nekih spornih izjava. Čini se da nije ostavio neki ubedljiv utisak. Već se videlo da nije u pitanju čovek na nekoj tvrdoj komunističkoj liniji. Iza njega nisu ostale nikakve teorijske publikacije ili naučni radovi na ideološke teme.
Račan je 1978. godine postao član Predsedništva SKH, a desio mu se i događaj čiji uticaj na njega ne bih zanemario. U saobraćajnoj nesreći na autoputu za Beograd, u kojoj je poginulo desetoro ljudi, Račan se nalazio u automobilu u kojem su dvojica smrtno stradala, a on je teško povređen. Prema svedočenju hrvatskog sportskog novinara Vilka Luncera, Račan mu je rekao da je tada „čuo glas Boga“ i da ga je to spasilo.
Ovo je veoma zanimljiv detalj, jer je to prvi put da se oko Račana pominje išta vezano za religiju. Ne bih isključio da je ova trauma i suočavanje sa smrću na tako dramatičan način, uz neko religiozno iskustvo, moglo da utiče na partijskog aparačika dublje nego što je iko mogao da pretpostavi.
Savez komunista Jugoslavije postavlja, 1982. godine, Račana za direktora Političke škole „Josip Broz Tito“ u Kumrovcu, što neki smatraju da je bio pokušaj da on bude skrajnut. Međutim, on je upravo ovu poziciju iskoristio da se poveže sa najuticajnijim ličnostima SKJ i uglednim predavačima, koji su u modernom kompleksu u malom zagorskom selu držali mnogobrojna predavanja za stotine polaznika iz cele SFRJ. Tu se Račan zbližio i sa mnogim slovenačkim komunistima, koji su već tada bili avangarda procesa koji će zahvatiti vladajuću partiju i celu državu krajem te decenije.
Pošto ga Milan Kučan opisuje kao „intelektualca u politici“ sklonog da preispituje stavove, nije nerazumno pretpostaviti da je Račan, imajući u vidu i godine njegove mladosti, upravo kroz intenzivnu razmenu mišljenja i kontakt sa Slovencima u okviru partijske škole, konačno raskinuo sa rigidnim komunističkim diskursom, tako snažnim u, recimo, Srbiji i Crnoj Gori. Nacionalna osvešćenost i jasna reformska usmerenost slovenačkih komunista je sigurno takođe bila vrlo „zarazna“.
Izbore u Savezu komunista Hrvatske 1989. godine, Račan dočekuje kao član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, što je bio od 1986. godine. On je očigledno pažljivo gradio svoju poziciju u okviru hrvatske partije, pa je tako na njenom 11. kongresu postao predsednik Predsedništva SKH, zamenivši celokupnu staru garnituru. Zdravko Tomac je prokomentarisao ovaj događaj kao dolazak „grupe domoljuba“ i „hrvatskih socijaldemokrata“ na čelo partije u Hrvatskoj. Jasno je bilo da Račan u „Kockicu“ kako su zvali sedište SKH u Zagrebu, ne donosi samo modu nošenja farmerki, nego i druge liberalne ideje i obilje nacionalne svesti.
Kongres odluke – januar 1990. godine
Ključni trenutak u karijeri Ivice Račana svakako je 14. vanredni kongres SKJ u, januaru 1990. godine. Slovenački komunisti, najveći pobornici demokratizaacije društva, nisu hteli da prihvate demokratske principe na federalnom nivou. Ne prihvatajući preglasavanje od većine delegata na kongresu, odlučili su da ga napuste. Račan je bio u Predsedništvu kongresa. Sa Slovencima je imao dobar odnos od ranije i smatrao je njihovo držanje radikalnim, izgleda se iskreno nadajući da neće posegnuti za ekstremnim potezima. Nemam dilemu, on se svakako potpuno slagao sa Ribičičem i Kučanom i želeo je za Hrvatsku ono što su oni tražili za Sloveniju ali je po njihovim rečima bio svestan „srpske opasnosti“ i uvek ih je pozivao na pažljivo postupanje jer se plašio reakcije srpskog faktora u svojoj republici, kao i reakcije u Srbiji, što je problem koji Slovenci nisu imali.
Kada su Slovenci ipak otišli, Račan im je tvrdio da ga je celu noć na sednici Predsedništva Milošević gledao u oči i vršio pritisak da Hrvati ostanu i da je odolevanje tom pritisku smatrao za najveću političku satisfakciju svoje karijere. Jasno je iz takvog komentara da je Račan svakako gajio animozitet prema Miloševiću. Kao i mnogi hrvatsko – srpski animoziteti i ovaj je bio ukorenjen u kompleksu.
Račan nije od Miloševića smatran za lidera, kao ni od mnogih u Hrvatskoj. Bio je oniži, sa retkom bradom, ne preterano šarmantan ili harizmatičan. Stekao je reputaciju da je neodlučan i usporen, dok je sa druge strane bio Milošević kao „glumac“ kakav je Račan uvek verovatno želeo da bude. Šteta što harizma ima malo veze sa interesima naroda, ako nije u službi tih interesa. Račan je prelomio, sve u njegovom životu ga je vodilo ka tom trenutku. Razočarenje u rigidni komunizam, svest o plimi nacionalizma u Hrvatskoj i koketiranje sa njim, suočavanje sa smrću, drugovanje sa Slovencima, prezir prema harizmatičnim Srbima, sve su to mogli biti faktori da donese odluku o tome da SKH napusti kongres i time faktički okonča postojanje Saveza komunista Jugoslavije. U Hrvatskoj mu se taj potez sa pravom uzima kao zasluga, jer je to bio prvi separatizam Hrvata od ostatka Jugoslavije, a možda i najvažniji. Iz ugla srpskog naroda svakako da bi ostanak SKH na kongresu i nastavak funkcionisanja SKJ bio blagotvoran za rešavanje srpsko – hrvatskih nesuglasica.
Ciril Ribičič svedoči da ga je u Ljubljani, po povratku sa 14. kongresa, čekala čestitka od Franje Tuđmana, zbog borbe za interese Slovenaca. Ribičič tvrdi da nije znao tada ko je taj Tuđman. On možda nije znao ali Hrvati su jako dobro znali.
Uvođenje višestranačja, vlada nacionalnog jedinstva konstruktivna opozicija (1990 – 2000)
Na izborima u aprilu i maju 1990. koje je omogućio Račanov Savez komunista Hrvatske, Tuđman je, sa svojom „Hrvatskom demokratskom zajednicom“ odneo ubedljivu pobedu. Uzalud je Račan isticao svoje napuštanje 14. kongresa kao patriotski čin, jer je postojao neko ko je imao mnogo duži „domoljubni“ i mnogo ozbiljniji i izvorniji partijski staž od njega. Onaj revolucionarni, zatim disidentski i to iz uzbudljivih i gotovo mitskih komunističkih vremena, ne skorašnjih, dosadnih i birokratskih. Tuđman je u svojoj ličnosti spajao sve ono što su Hrvati voleli kod Tita, sa svim onim što nisu od Broza mogli da dobiju, a to je otvorena povezanost sa Rimokatoličkom crkvom i čistim hrvatskim nacionalizmom, otvorenim čak i za ustaše i njihove potomke.
Ono na šta Tuđman nikako nije mogao da računa su srpski glasovi. Oni su otišli ne Srpskoj demokratskoj stranci, koja je dobila samo pet mandata, već pre svega Račanovoj naslednici SKH – „Stranci demokratskih promena“. Od njihovih 107 poslanika, 24 su bili ljudi srpske nacionalnosti. Rezultat na izborima bio je skoro 40% mandata. Račan je želeo tu podršku Srba, dao je čuvenu izjavu da je HDZ “stranka opasnih namera“ ali kada su te namere počele da se realizuju u punom opsegu, njegovo ćutanje bilo je zaglušujuće.
Poslednji potez dosledan političkom nasleđu SKH Račan je učinio 25. juna 1991. godine, kada su poslanici SDP-a napustili hrvatski sabor pri donošenju Ustavne odluke o suverenosti i samostalnosti Republike Hrvatske. Razlog za napuštanje sednice bio je odbijanje HDZ-a da u odluku uvrsti stavku o otvorenosti Hrvatske za nova udruživanja sa drugim republikama. To, međutim, nije bila Račanova ideja, nego je podlegao pritisku tada još uvek većinskog raspoloženja svoje stranke. On je lično, kao i uvek, bio za blažu formulaciju, da SDP traži spremnost na konfederalno udruživanje. To tradicionalisti nisu prihvatili. On je ipak sa njima napustio zasedanje, a od SDP-a je ostao jedan poslanik koji to nije želeo da učini.
Tu je Račanova „borba“ stala. Već u julu 1991. godine član SDP Zdravko Tomac je potpredsednik „vlade nacionalnog jedinstva“. U toj godini užasnih zločina nad Srbima, Račan podržava Tuđmanov rat bez ikakvog „talasanja“. U maniru kardinala Stepinca, nije se čak pokušalo ni sa nekom retoričkom osudom, bar onih najbrutalnijih i najočiglednijih primera zločinstva. Račan je bliskom saradniku rekao „pusti nije vreme“ čak i kad je ubijen lider SDP-a u Gospiću. Zaista nije bilo vreme za išta normalno u Hrvatskoj. Možda se Račan bojao i za svoj život, suočen sa brutalnošću Tuđmanove galerije kriminalaca u vojnim i policijskim uniformama. Ali ipak je bio jedan od najviđenijih političara, koga sigurno režim ne bi mogao fizički da eliminište bez velike štete za međunarodni ugled mlade države pa i sam rat. Sigurno je da je Račan imao luksuz da bude makar malo hrabriji.
On je sa Tuđmanom imao druge teme. Poput imovine bivšeg Saveza komunista. Hrvatski predsednik je Stranci demokratskih promena, u zamenu za nerentabilnu „Kockicu“ dao noviji prostor na Iblerovom trgu, dozvolio im da zadrže većinu komunističkih nekretnina, kao i novčani prihod od prodaje najluksuznijih. Tuđman je govorio da država „ne može hodati bez leve noge“. Račanovi slovenački prijatlji svedočiće da on nije nikada negativno govorio o Tuđmanu, a da je praksa bila obostrana potvrdili su i Tuđmanovi saradnici. Vremenom je čak Račan stekao i veliko poverenje i dobio mnoge pohvale od predsednika Hrvatske. Bilo je i mnogih ponuda za direktnu koaliciju u kasnijem političkom životu, koje Račan nije odbijao iz principa, nego iz straha od reakcije svojih birača. SDP je bio opozicija po meri Tuđmana, a za to se pobrinuo Račan, koji je nastavio da bude bljutavi politički kalkulant. Stranka je promenila ime u „Socijaldemokratska partija“ i čak donela rezoluciju, kojom se izvinila za zločine u revoluciji, a u njoj na visokim pozicijama nije bilo mesta ni za najlojalnije Srbe. Ono što je ostalo od srpskog kadra, vremenom je istiskivano i marginalizovano.
Kratkotrajan period na vlasti (2000 – 2003)
Pragmatični i beskrupulozni Račan nekako je politički opstao do 2000. godine, dočekavši konačno Tuđmanovu smrt, koja je bila izgleda uslov sine qua non da on išta konačno uspe na demokratskim izborima. Harizma prvog predsednika Hrvatske dugo je krila korupciju i rasipništvo njegove vlasti. BDP je bio u padu, došlo je do nelikvidnosti i građani su tražili nekog praktičnog, pouzdanog, „poštenog“ i poznatog da preuzme odgovornost i ispravi propuste miljenika. To je bio trenutak koji je Račan tako dugo čekao. Jedini u kojem bi ga Hrvati poželeli.
Uspeo je. Godišnji rast privrede doveo je na 5%, izgrađen je autoput do Splita, što je bilo jako značajno za stratešku granu turizma. Trasiran je put ka Evropskoj uniji. Odnos prema Srbima je nešto popravljen, a došlo je i do povratka nekog broja ljudi, više zbog nostalgije staraca, nego zbog Račanove politike. SDP ni sa pozicija vlasti nije činio gotovo ništa da se poboljša makar status osnovnih ljudskih ili socijalnih prava Srba.
Bilo je i neugodnosti. Račan se suočio sa masovnim protestima zbog nužne saradnje sa Haškim tribunalom. Oko tog pitanja je on ponovo bio jasno na liniji „hrvatskih nacionalnih interesa“ zagovarajući saradnju sa čisto pragmatskim obrazloženjem, dok je Tužilaštvu pisao odlučno odbijajući tezu o organizovanom državnom zločinu i „pokušaju kriminalizacije“ tzv. Domovinskog rata. Da li je tako revnosno branio Norca i ostale koji su ubili i onog, ranije pomenutog, lidera SDP-a u Gospiću, samo zbog činjenice da je u Dubrovniku, na otvaranju novog mosta, bio okružen razjarenom masom sa svih strana, ne znamo. Lično, mislim da je njemu bilo svejedno. Da nije mnogo mario ni za Srbe, ni za „branitelje“ nego je opet tražio neki način da ostane u političkoj igri, koju je do tada igrao jednako dugo kao, recimo, Josip Broz.
Ipak, svo njegovo taktiziranje nije ga moglo spasiti od poraza na izborima 2003. godine, jer je bilo jasno da su Hrvati bili revoltirani učešćem države, u onome što su videli kao pokušaj kaljanja njihove pravedne i besprekorno čiste borbe u tzv. Domovinskom ratu. Imajući u vidu kasniju političku i drugu sudbinu pobednika na tim izborima Ive Sanadera, logično je da se u hrvatskom društvu status Ivice Račana popravljao tokom godina nakon njegovog odlaska sa vlasti, a naročito od njegove smrti 2007. godine.
Neke crte ličnosti
Ono što mu se može sa ljudske strane priznati jeste da je, po svemu sudeći, bio skroman i jednostavan. Socijalistički ideal u njemu se izgleda najviše ostvario u toj ličnoj, pojavnoj formi. Razgovarao je sa ljudima, bio pristojan i prijatan prema saradnicima. Kažu da je sastanke najviše voleo da drži na klupama i podu, okružen članstvom stranke. Pri konačnom susretu sa smrću, ostao je dostojanstven i zahtevao je porodičnu sahranu, na kojoj je kremiran, bez nekih posebnih državnih počasti ili ceremonija. Ostao je dosledan svom agnostičkom odnosu prema religiji i nije se pomodno menjao sa hrvatskim društvom u tom smislu. To je ono što lično mogu da poštujem u vezi sa Račanom. Od biografskih detalja mi je takođe zanimljivo da se ženio tri puta i da je njegova poslednja supruga uživala njegovo puno poverenje i poštovanje i u političkim stvarima. To je naročito interesantan odnos, kada se uporedi sa jednom pomalo izopačenom varijantom supružničke privrženosti, koju su ispoljavali Slobodan Milošević i Mirjana Marković.
Zaključak
Sa pozicija hrvatskog naroda istorijski se delovanje Ivice Račana može oceniti kao izuzetno pozitivno. Ničim nije narušio hrvatski nacionalni interese, naprotiv, bio je možda i ključni činilac u ranoj fazi separatističkog pokreta. Njegovo delovanje bila je zdrava protivteža šovinizmu i klerikalizmu HDZ-a, baš kao što je Tuđman i predvideo da bude. Stranka koju je stvorio ostaje nezamenljiv faktor u hrvatskoj politici, sa mnogim važnim kadrovima koje je iznedrila, poput Milana Bandića ili Ive Josipovića.
Sa stanovišta srpskog naroda Račan je nesumnjivo negativna ličnost, koja je manipulisala poverenjem velikog dela tog naroda, u korist najpre sebe, a posredno i hrvatskih nacionalnih interesa. Ne samo sa našeg nacionalnog, nego i sa opšteg ljudskog gledišta, Račan je čovek koji zaslužuje moralnu osudu za prećutkivanje i mirenje sa zločinima režima u kojem je i sam vršio vlast. Zato što nije uložio ni najmanji napor da se za takvo držanje iskupi onda kada je zaista mogao da učini nešto više, makar za preostali srpski narod u Hrvatskoj i one ljude koji su želeli da se vrate. U tom smislu je izneverio i ideale svoje mladosti ali i programska opredeljenja svoje stranke. Njegovo obrazlaganje Haškom tribunalu da su Srbi sami krivi za sopstveni progon i etničko čišćenje, jer su ih njihovi lideri pozivali na egzodus, je tačka od koje treba da počne svako srpsko razmatranje njegovog lika i dela, a sa kojim se ovo moje sagledavanje istog završava.