fbpx

Ивица Рачан – Вук у јагњећој кожи

21/01/2022
Аутор :
Анализе/Историја

Детињство и младост (1944 – 1968)

1

При анализе неке личности, било јавне или само нама приватно познате, моје искуство је да породична позадина и околности детињства увек представљају важан фактор у развоју и каснијим карактерним цртама сваког човека. Ивица Рачан се свакако није сећао немачког радног логора, у којем је рођен 1944. године или бомбардовања Дрездена, које је преживео са мајком. Међутим, та искуства су сигурно утицала на погледе на свет његових родитеља Ивана и Марије и на његово кућно васпитање. Очев револуционарни стаж из Шпанског грађанског рата, склоност анархизму у младости, боравак у логору и каснији однос комунистичких власти према њему, морали су оставити дубок утисак на младог Рачана. После великих траума у рату његовој породици се није могло свидети што су завршили у сиротињском делу Славонског Брода, у кући која се ускоро нашла на простору отпада, због чега је један стари комуниста, попут његовог оца, тужио комунистичку државу.

Црте привржености левичарској мисли са једне и тражења неког новог приступа истој, зачињеног анархизмом и бунтовништвом, код Рачана су биле видљиве у гимназијским данима. Приступа Савезу комуниста Хрватске са 17 година. По сведочењу Здравка Томца, његовог каснијег блиског сарадника који је тада био функционер омладине, Рачан је имао лоше оцене у школи. Због тога је Томац саветовао члановима партијског актива гимназије да га смене са места њиховог руководиоца, што су они и покушали али Рачан није хтео да прихвати, па је избачен из актива. Од раних дана је носио браду, што је било доста неуобичајено за партијске људе, а што опет указује на неке његове бунтовничке црте и идентификације са личностима попут Ернеста Че Геваре. Сасвим у складу са неконвенционалним приступом политици, Рачан је хтео да студира глуму али није успео да је упише. Задовољио се Правним факултетом, а своју уметничку црту је испољавао сликајући, иако никада његове слике нису постале познате у јавности. Можда их је крио јер су били у питању женски акти, што је опет некако неуобичајено и контраверзно за једног комунистичког политичара. Занимљиво је да је хтео да постане глумац, јер ће, на неки начин, заиста играти многе улоге у свом политичком животу.

Савез комуниста Хрватске (1968 – 1990)

2

Његов завршетак студија поклопио се са МАСПОК-ом и чистком у редовима СКХ, која је отворила врата за млађе и до тада не претерано експониране кадрове, попут Рачана. Постаје члан Извршног комитета СКХ. Син скрајнутог анархисте и лош ђак у гимназији постаје, у једном тренутку, и председник Идеолошке комисије СКХ, са великим упливом у сферу културе. Ту је сваштарио, па је знао да буде и ригидан али и да олакша ситуацију својим пријатељима, ако су имали проблеме због неких спорних изјава. Чини се да није оставио неки убедљив утисак. Већ се видело да није у питању човек на некој тврдој комунистичкој линији. Иза њега нису остале никакве теоријске публикације или научни радови на идеолошке теме.

Рачан је 1978. године постао члан Председништва СКХ, а десио му се и догађај чији утицај на њега не бих занемарио. У саобраћајној несрећи на аутопуту за Београд, у којој је погинуло десеторо људи, Рачан се налазио у аутомобилу у којем су двојица смртно страдала, а он је тешко повређен. Према сведочењу хрватског спортског новинара Вилка Лунцера, Рачан му је рекао да је тада „чуо глас Бога“ и да га је то спасило.

Ово је веома занимљив детаљ, јер је то први пут да се око Рачана помиње ишта везано за религију. Не бих искључио да је ова траума и суочавање са смрћу на тако драматичан начин, уз неко религиозно искуство, могло да утиче на партијског апарачика дубље него што је ико могао да претпостави.

Савез комуниста Југославије поставља, 1982. године, Рачана за директора Политичке школе „Јосип Броз Тито“ у Кумровцу, што неки сматрају да је био покушај да он буде скрајнут. Међутим, он је управо ову позицију искористио да се повеже са најутицајнијим личностима СКЈ и угледним предавачима, који су у модерном комплексу у малом загорском селу држали многобројна предавања за стотине полазника из целе СФРЈ. Ту се Рачан зближио и са многим словеначким комунистима, који су већ тада били авангарда процеса који ће захватити владајућу партију и целу државу крајем те деценије.

Пошто га Милан Кучан описује као „интелектуалца у политици“ склоног да преиспитује ставове, није неразумно претпоставити да је Рачан, имајући у виду и године његове младости, управо кроз интензивну размену мишљења и контакт са Словенцима у оквиру партијске школе, коначно раскинуо са ригидним комунистичким дискурсом, тако снажним у, рецимо, Србији и Црној Гори. Национална освешћеност и јасна реформска усмереност словеначких комуниста је сигурно такође била врло „заразна“.

Изборе у Сaвезу комуниста Хрватске 1989. године, Рачан дочекује као члан Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије, што је био од 1986. године. Он је очигледно пажљиво градио своју позицију у оквиру хрватске партије, па је тако на њеном 11. конгресу постао председник Председништва СКХ, заменивши целокупну стару гарнитуру. Здравко Томац је прокоментарисао овај догађај као долазак „групе домољуба“ и „хрватских социјалдемократа“ на чело партије у Хрватској. Јасно је било да Рачан у „Коцкицу“ како су звали седиште СКХ у Загребу, не доноси само моду ношења фармерки, него и друге либералне идеје и обиље националне свести.

Конгрес одлуке – јануар 1990. године

3

Кључни тренутак у каријери Ивице Рачана свакако је 14. ванредни конгрес СКЈ у, јануару 1990. године. Словеначки комунисти, највећи поборници демократизаације друштва, нису хтели да прихвате демократске принципе на федералном нивоу. Не прихватајући прегласавање од већине делегата на конгресу, одлучили су да га напусте. Рачан је био у Председништву конгреса. Са Словенцима је имао добар однос од раније и сматрао је њихово држање радикалним, изгледа се искрено надајући да неће посегнути за екстремним потезима. Немам дилему, он се свакако потпуно слагао са Рибичичем и Кучаном и желео је за Хрватску оно што су они тражили за Словенију али је по њиховим речима био свестан „српске опасности“ и увек их је позивао на пажљиво поступање јер се плашио реакције српског фактора у својој републици, као и реакције у Србији, што је проблем који Словенци нису имали.

Када су Словенци ипак отишли, Рачан им је тврдио да га је целу ноћ на седници Председништва Милошевић гледао у очи и вршио притисак да Хрвати остану и да је одолевање том притиску сматрао за највећу политичку сатисфакцију своје каријере. Јасно је из таквог коментара да је Рачан свакако гајио анимозитет према Милошевићу. Као и многи хрватско – српски анимозитети и овај је био укорењен у комплексу.

Рачан није од Милошевића сматран за лидера, као ни од многих у Хрватској. Био је онижи, са ретком брадом, не претерано шармантан или харизматичан. Стекао је репутацију да је неодлучан и успорен, док је са друге стране био Милошевић као „глумац“ какав је Рачан увек вероватно желео да буде. Штета што харизма има мало везе са интересима народа, ако није у служби тих интереса. Рачан је преломио, све у његовом животу га је водило ка том тренутку. Разочарење у ригидни комунизам, свест о плими национализма у Хрватској и кокетирање са њим, суочавање са смрћу, друговање са Словенцима, презир према харизматичним Србима, све су то могли бити фактори да донесе одлуку о томе да СКХ напусти конгрес и тиме фактички оконча постојање Савеза комуниста Југославије. У Хрватској му се тај потез са правом узима као заслуга, јер је то био први сепаратизам Хрвата од остатка Југославије, а можда и најважнији. Из угла српског народа свакако да би останак СКХ на конгресу и наставак функционисања СКЈ био благотворан за решавање српско – хрватских несугласица.

Цирил Рибичич сведочи да га је у Љубљани, по повратку са 14. конгреса, чекала честитка од Фрање Туђмана, због борбе за интересе Словенаца. Рибичич тврди да није знао тада ко је тај Туђман. Он можда није знао али Хрвати су јако добро знали.

Увођење вишестраначја, влада националног јединства конструктивна опозиција (1990 – 2000)

4

На изборима у априлу и мају 1990. које је омогућио Рачанов Савез комуниста Хрватске, Туђман је, са својом „Хрватском демократском заједницом“ однео убедљиву победу. Узалуд је Рачан истицао своје напуштање 14. конгреса као патриотски чин, јер је постојао неко ко је имао много дужи „домољубни“ и много озбиљнији и изворнији партијски стаж од њега. Онај револуционарни, затим дисидентски и то из узбудљивих и готово митских комунистичких времена, не скорашњих, досадних и бирократских. Туђман је у својој личности спајао све оно што су Хрвати волели код Тита, са свим оним што нису од Броза могли да добију, а то је отворена повезаност са Римокатоличком црквом и чистим хрватским национализмом, отвореним чак и за усташе и њихове потомке.

Оно на шта Туђман никако није могао да рачуна су српски гласови. Они су отишли не Српској демократској странци, која је добила само пет мандата, већ пре свега Рачановој наследници СКХ – „Странци демократских промена“. Од њихових 107 посланика, 24 су били људи српске националности. Резултат на изборима био је скоро 40% мандата. Рачан је желео ту подршку Срба, дао је чувену изјаву да је ХДЗ “странка опасних намера“ али када су те намере почеле да се реализују у пуном опсегу, његово ћутање било је заглушујуће.

Последњи потез доследан политичком наслеђу СКХ Рачан је учинио 25. јуна 1991. године, када су посланици СДП-а напустили хрватски сабор при доношењу Уставне одлуке о суверености и самосталности Републике Хрватске. Разлог за напуштање седнице био је одбијање ХДЗ-а да у одлуку уврсти ставку о отворености Хрватске за нова удруживања са другим републикама. То, међутим, није била Рачанова идеја, него је подлегао притиску тада још увек већинског расположења своје странке. Он је лично, као и увек, био за блажу формулацију, да СДП тражи спремност на конфедерално удруживање. То традиционалисти нису прихватили. Он је ипак са њима напустио заседање, а од СДП-а је остао један посланик који то није желео да учини.

5

Ту је Рачанова „борба“ стала. Већ у јулу 1991. године члан СДП Здравко Томац је потпредседник „владе националног јединства“. У тој години ужасних злочина над Србима, Рачан подржава Туђманов рат без икаквог „таласања“. У маниру кардинала Степинца, није се чак покушало ни са неком реторичком осудом, бар оних најбруталнијих и најочигледнијих примера злочинства. Рачан је блиском сараднику рекао „пусти није време“ чак и кад је убијен лидер СДП-а у Госпићу. Заиста није било време за ишта нормално у Хрватској. Можда се Рачан бојао и за свој живот, суочен са бруталношћу Туђманове галерије криминалаца у војним и полицијским униформама. Али ипак је био један од највиђенијих политичара, кога сигурно режим не би могао физички да елиминиште без велике штете за међународни углед младе државе па и сам рат. Сигурно је да је Рачан имао луксуз да буде макар мало храбрији.

Он је са Туђманом имао друге теме. Попут имовине бившег Савеза комуниста. Хрватски председник је Странци демократских промена, у замену за нерентабилну „Коцкицу“ дао новији простор на Иблеровом тргу, дозволио им да задрже већину комунистичких некретнина, као и новчани приход од продаје најлуксузнијих. Туђман је говорио да држава „не може ходати без леве ноге“. Рачанови словеначки пријатљи сведочиће да он није никада негативно говорио о Туђману, а да је пракса била обострана потврдили су и Туђманови сарадници. Временом је чак Рачан стекао и велико поверење и добио многе похвале од председника Хрватске. Било је и многих понуда за директну коалицију у каснијем политичком животу, које Рачан није одбијао из принципа, него из страха од реакције својих бирача. СДП је био опозиција по мери Туђмана, а за то се побринуо Рачан, који је наставио да буде бљутави политички калкулант. Странка је променила име у „Социјалдемократска партија“ и чак донела резолуцију, којом се извинила за злочине у револуцији, а у њој на високим позицијама није било места ни за најлојалније Србе. Оно што је остало од српског кадра, временом је истискивано и маргинализовано.

Краткотрајан период на власти (2000 – 2003)

6

Прагматични и бескрупулозни Рачан некако је политички опстао до 2000. године, дочекавши коначно Туђманову смрт, која је била изгледа услов sine qua non да он ишта коначно успе на демократским изборима. Харизма првог председника Хрватске дуго је крила корупцију и расипништво његове власти. БДП је био у паду, дошло је до неликвидности и грађани су тражили неког практичног, поузданог, „поштеног“ и познатог да преузме одговорност и исправи пропусте миљеника. То је био тренутак који је Рачан тако дуго чекао. Једини у којем би га Хрвати пожелели.

Успео је. Годишњи раст привреде довео је на 5%, изграђен је аутопут до Сплита, што је било јако значајно за стратешку грану туризма. Трасиран је пут ка Европској унији. Однос према Србима је нешто поправљен, а дошло је и до повратка неког броја људи, више због носталгије стараца, него због Рачанове политике. СДП ни са позиција власти није чинио готово ништа да се побољша макар статус основних људских или социјалних права Срба.

Било је и неугодности. Рачан се суочио са масовним протестима због нужне сарадње са Хашким трибуналом. Око тог питања је он поново био јасно на линији „хрватских националних интереса“ заговарајући сарадњу са чисто прагматским образложењем, док је Тужилаштву писао одлучно одбијајући тезу о организованом државном злочину и „покушају криминализације“ тзв. Домовинског рата. Да ли је тако ревносно бранио Норца и остале који су убили и оног, раније поменутог, лидера СДП-а у Госпићу, само због чињенице да је у Дубровнику, на отварању новог моста, био окружен разјареном масом са свих страна, не знамо. Лично, мислим да је њему било свеједно. Да није много марио ни за Србе, ни за „бранитеље“ него је опет тражио неки начин да остане у политичкој игри, коју је до тада играо једнако дуго као, рецимо, Јосип Броз.

Ипак, сво његово тактизирање није га могло спасити од пораза на изборима 2003. године, јер је било јасно да су Хрвати били револтирани учешћем државе, у ономе што су видели као покушај каљања њихове праведне и беспрекорно чисте борбе у тзв. Домовинском рату. Имајући у виду каснију политичку и другу судбину победника на тим изборима Иве Санадера, логично је да се у хрватском друштву статус Ивице Рачана поправљао током година након његовог одласка са власти, а нарочито од његове смрти 2007. године.

Неке црте личности

7

Оно што му се може са људске стране признати јесте да је, по свему судећи, био скроман и једноставан. Социјалистички идеал у њему се изгледа највише остварио у тој личној, појавној форми. Разговарао је са људима, био пристојан и пријатан према сарадницима. Кажу да је састанке највише волео да држи на клупама и поду, окружен чланством странке. При коначном сусрету са смрћу, остао је достојанствен и захтевао је породичну сахрану, на којој је кремиран, без неких посебних државних почасти или церемонија. Остао је доследан свом агностичком односу према религији и није се помодно мењао са хрватским друштвом у том смислу. То је оно што лично могу да поштујем у вези са Рачаном. Од биографских детаља ми је такође занимљиво да се женио три пута и да је његова последња супруга уживала његово пуно поверење и поштовање и у политичким стварима. То је нарочито интересантан однос, када се упореди са једном помало изопаченом варијантом супружничке привржености, коју су испољавали Слободан Милошевић и Мирјана Марковић.

Закључак

8

Са позиција хрватског народа историјски се деловање Ивице Рачана може оценити као изузетно позитивно. Ничим није нарушио хрватски национални интересе, напротив, био је можда и кључни чинилац у раној фази сепаратистичког покрета. Његово деловање била је здрава противтежа шовинизму и клерикализму ХДЗ-а, баш као што је Туђман и предвидео да буде. Странка коју је створио остаје незаменљив фактор у хрватској политици, са многим важним кадровима које је изнедрила, попут Милана Бандића или Иве Јосиповића.

Са становишта српског народа Рачан је несумњиво негативна личност, која је манипулисала поверењем великог дела тог народа, у корист најпре себе, а посредно и хрватских националних интереса. Не само са нашег националног, него и са општег људског гледишта, Рачан је човек који заслужује моралну осуду за прећуткивање и мирење са злочинима режима у којем је и сам вршио власт. Зато што није уложио ни најмањи напор да се за такво држање искупи онда када је заиста могао да учини нешто више, макар за преостали српски народ у Хрватској и оне људе који су желели да се врате. У том смислу је изневерио и идеале своје младости али и програмска опредељења своје странке. Његово образлагање Хашком трибуналу да су Срби сами криви за сопствени прогон и етничко чишћење, јер су их њихови лидери позивали на егзодус, је тачка од које треба да почне свако српско разматрање његовог лика и дела, а са којим се ово моје сагледавање истог завршава.