ЦИЉЕВИ
Анализа броја чланова најутицајнијих политичких партија у Европској Унији (ЕУ) и на Западном Балкану за циљ је имала да утврди:
- Однос између броја чланова и успеха на последњим изборима на којима је политичка партија учествовала.
- Разлику у броју чланова сходно идеолошком профилу политичке партије.
- Одударања и подударања у броју чланова у односу на друге партије из европског региона у ком политичка партија делује.
- Генералан однос политичких партија у смислу општег поретка (упоређујући укупан број чланова партија) и пропорционалан (број чланова странке сходно броју становника који утврђен на последњем попису).
МЕТОДОЛОГИЈА
Током истраживања ради прикупљања неопходних података, користили смо два метода:
- Ослањање на релевантне, јавно доступне изворе (кредибилне медије који су се бавили овом темом у појединим државама и долазили до података о броју чланова на основу директног контакта са политичким партијама).
- Директан упит ЦЗДС упућен таргетираним политичким опцијама.
Током истраживања таргетиране су по најмање две политичке партије у 25 држава чланица ЕУ које имају више од 1.000.000 становника (са изузетком Малте, Кипра и Луксембурга). Такође, обрађена је ситуација и у три државе региона Западног Балкана (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија) у највећим партијама, а уз компарацију са најдоминантнијом политичком партијом у Србији – Српском напредном странком.
Изузеци у ЕУ су направљени када је реч о државама које предњаче у погледу становника или имају више од две политичке партије подједнаке снаге. Тако смо у истраживање укључили више од две партије у укупно 13 држава чланица ЕУ, а у 12 држава чланица смо укључили по две најдоминантније или прву најдоминантнију и највећу опозициону партију.
ЗАКЉУЧЦИ
1. Српска напредна странка није само политичка организација са највећим бројем чланова у Србији, већ је то и у конкуренцији политичких партија из Европске Уније и држава региона. СНС има највише чланова и када се погледа пропорција, али и апсолутни бројеви.
Наиме са 9.13% грађана Србије који су чланови ове странке, СНС убедљиво предњачи на Старом континенту. Сличан постотак можемо пронаћи још само у Аустрији, где тамошња Народна партија може да се подичи чињеницом како је 7% грађана алпске државе учлањено у редове најснажније политичке партије у тој земљи.
Колико је СНС доминантан на овом пољу довољно говори чињеница да ова странка има већи број чланова него све парламентарне странке заједно у 21 од 28 држава чланица ЕУ.
Уколико погледамо апсолутне бројке, доћи ћемо до закључка да када је реч о укупном броју чланова политичких странака, чак ни оне које доминирају у далеко многољуднијим државама ЕУ (Немачка, Француска, УК, Италија, Пољска, Шпанија), немају онај број чланова који региструје СНС.
Уколико укључимо и изборне резултате у ову анализу, лако ћемо увидети да се по степену популарности и политичке доминације у ЕУ и региону са СНС могу поредити још само ФИДЕС у Мађарској и Лабуристи на Малти.
2. Традиционалне политичке партије више зависе од удела чланства у изборном резултату и имају већи број чланова сразмерно гледано, у односу на партије које намећу на политичкој сцени и које су оствариле одличан резултат на претходним изборима за ЕУ парламент.
Европска народна партија и Алијанса социјал-демократа су породице политичких партија које су и даље најдоминантније, иако су по први пут од како се одржавају избори за Европски парламент ове године збирно остале испод 50% места. Њихов постотак када је реч о учешћу чланства у укупном броју гласова је подједнак.
Са друге стране, трећепласирана групација на овим изборима Алијанса либералних демократа остварује далеко мањи учинак када је о броју чланова партије у укупном броју гласова реч. Све три појаве се могу уочити као тренд и упркос великом броју локалних особености, обележавају политичке партије у ове три групације.
Узрок овој диспропорцији либералних демократа са једне и традиционалних партија са друге стране, можемо тражити и у чињеници што либералне демократе своју кампању углавном базирају на друштвеним мрежама и масовним медијима, на ширењу идеје и поруке ка тачно одређеним групама. Традиционалне партије и даље контакт захваљујући деценијама развијаној инфраструктури, заснивају на непосредном контакту са потенцијалним бирачима. Такође, у појединим земљама, попут Грчке, Шпаније или Немачке, чланство у традиционалним партијама деснице неретко представља и врсту породичне традиције, што доводи и до диспропорције у броју чланова и броју гласова, поготово када се исти параметри примене на конкурентске партије и онда начини компарација.
3. Грађани су склонији политичком деловању у „старој Европи“, односно у државама које су постале део престижног клуба још у 20. веку.
Државе истока ЕУ углавном не баштине учешће грађана у животу политичких партија у оној мери у којој је то случај са западом европског савеза. Узроке томе можемо тражити у тоталитарној прошлости. Чланство у политичкој партији се и даље посматра прво као креирање аутодистинкције у односу на своје окружење и сврставање, па тек онда као прилика за доношење промене у своје окружење или шире гледано друштво.
Ова појава је нарочито уочљива у Пољској, где сразмерно мали број људи узима учешће у раду политичких странака. Деценије изостанка политичког плуралитета, на овом пољу и даље нису превазиђене. Занимљиво, ова појава није уочљива у државама бивше СФРЈ, где се грађани много лакше одлучују за политичко сврставање. Очито је делимична отвореност према Западу, али сама концепција „самоуправног социјализма“ отварала грађанима могућност да спознају домете свог политичког става, макар и на багателним питањима, далеко више него што је то био случај у државама Варшавског пакта.
Детаљна табела са подацима из истраживањa.
https://www.youtube.com/watch?v=d9jaLaJGFWU