ТРГОВИНСКИ РАТ САД И КИНЕ

–

СУКОБ СА (НЕ)САГЛЕДИВИМ ПОСЛЕДИЦАМА

Последњих месеци светски медији су пуни полуапокалиптичних наслова и предвиђања када је светска економија у питању. Најављује се рат финансијских дивова и предвиђају се последице по остатак планете, уколико се сукоб две силе – Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине у наредном периоду распламса. Сведоци смо последњих недеља увођења учесталих мера и контра-мера на релацији Вашингтон-Пекинг, којима се прописују царине на одређене производе и услуге које се извозе из једне државе у другу. Чињеница јесте да страх од ескалације овог дуела није безразложан, али како би се предвидели наредни кораци, неопходно је подробно испитати корен конфликта и сагледати ширу слику америчко-кинеских односа.

Један британски политиколог је својевремено руско-кинеске односе описао као партију преферанса, где су Кинези и Руси увек за столом, а само се трећи учесник партије мења. Уколико бисмо покушали да на пластичан начин опишемо односе Американаца и Кинеза, највероватније бисмо могли узети као пример дуел два сумо рвача у клинчу, који покушавају да оборе један другог, али сопственом тежином истовремено пружају ослонац оном другом.

САД су највећа економија света. Последњих година често у озбиљној, аналитичкој литератури управо у западној политичкој хемисфери читамо како је лидерство САД угрожено, те да је само питање времена када ће Кина преузети примат. Ипак, немогуће је а не извући аналогију са сличним чланицима с почетка осамдесетих година прошлога века када су готово идентични текстови били писани, само што је тада уместо Кине навођен Јапан.

Јапан је и данас при врху, стабилно и убедљиво трећа економија света, али је пре тридесетак година доживео врхунац свог раста и од тада у највећој мери стагнира (на истина добрим позицијама). Лидерство САД Земља излазећег Сунца никада није могла озбиљно да угрози.

Но, Јапан и Кина нису до краја упоредиви, иако се бројне паралеле могу повући. За разлику од Јапана, Кина нема америчке војне инсталације на својој територији. За разлику од Јапана, Кина има моћну армију и стална је чланица Савета безбедности УН са правом вета. За разлику од Јапана, Кина је нуклеарна сила. Ипак, још једна повезница две далекоисточне силе јесте – амерички спољни дуг.

САД – ДУЖНИЧКИ ШАМПИОН?

Једна од омиљених тема америчких политичара јесте питање националног дуга. Такође, критичари САД и аналитичари који предвиђају крах америчке економске и политичке моћи често покрећу ову тему, с циљем подупирања својих тврдњи. На дан 09. јула 2018. године национални дуг САД износи близу 21 хиљаде и 200 милијарди долара (21.197.524.000.000 УСД). Овај број заиста јесте фрапантан.

Јавни бројачи националног дуга су честа слика у САД

Ипак, оно што аналитичари америчке финансијске збиље често превиђају, јесте чињеница да се САД задужују у – сопственој валути. Није потребно даље елаборирати колико је повољна ситуација у којој ваше обвезнице продајете и на међународном финансијском тржишту у сопственој валути, која је узгред и незванична резервна светска валута. Готово све битније међународне трансакције се изражавају у америчким доларима. И најзначајнији руско-кинески пројекти попут споразума о изградњи инфраструктуре која би омогућила испоруке руског гаса Кини из 2014. године – изражени су у америчким доларима упркос честим најавама званичника обе земље, како ће приоритет у међусобној трговини дати националним валутама.

Међународни монетарни фонд, Светска банка, своје вредности изражавају у америчким доларима. Чак и Нова развојна банка основана од стране држава тзв. БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка), а чији је највећи улагач управо Кина, своје трансакције изражава у америчким доларима.

Уколико погледамо структуру дуга САД, видећемо да на пољу страних држава поверилаца предњачи управо Кина. Према подацима с почетка 2018. године, Кина је власник 1.168 билиона УСД америчког јавног дуга. Кина је и током ове године наставила са куповином америчких обвезница, упркос започетом „трговинском рату“ и оштрој реторици председника САД Доналда Трампа.

Кини очито није у интересу слабљење економије САД нити слабљење вредности америчког долара. Економије ове две државе су веома увезане.
САД дуго улажу у кинеску привреду, односно привредни субјекти из САД проналазе у Кини плодно тло за своје инвестиције.
Континуирани раст инвестиција је 2016. године досегао бројку од преко 92 милијарде долара директних америчких инвестиција у кинеску економију.

Са друге стране, обим кинеских инвестиција у америчку привреду је у паду од 2017. године. Директне кинеске инвестиције у САД су 2017. године износиле 29 милијарди УСД, за разлику од 2016. године када су биле на нивоу од 46 милијарди УСД.

Узрок оваквог тренда треба тражити како у заоштреној реторици на линији Вашингтон-Пекинг, тако и у серији протекционистичких мера Трампове администрације, које свакако нису мотивишући фактор за стране улагаче.

Јапан представља другопласирану државу повериоца америчког националног дуга. Према службеним подацима из марта 2018. године, Јапан је поседовао преко једног билиона УСД америчког националног дуга. Ипак, током 2018. године, приметан је тренд продаје, а не куповине америчких обвезница од стране Јапана.

Јапан се труди последњих година да преоријентише своја улагања на финансијским тржиштима и диверсификује их. Стога Токио све више улаже у обвезнице европских држава, превасходно Француске и Немачке.

ТРГОВИНСКИ РАТ

Иако необјављен, иако у почетку ограниченог обима, данас већ можемо закључити да се на релацији САД – Кина води трговински конфликт, који је прерастао у рат.

Свет је потресла вест да је Вашингтон увео тарифе у износу од 25% на кинеску робу у вредности од 34 милијарде УСД, што је одлука која је ступила на снагу 06. јула. Средином јуна исто се десило са кинеском робом у вредности од 50 милијарди УСД, да би биле најављене нове мере за робу у вредности од 16 милијарди УСД.

Међутим, како је све почело и због чега ескалирало?

Доналд Трамп је још током кампање за председничке изборе и то током „прајмариса“, односно унутарпартијских избора у Републиканској партији, најављивао оштар обрачун са Кином на економском и политичком плану, оптужујући ову државу за нелојалну конкуренцију, манипулације са националном валутом јуаном, које штете америчкој економији, као и за „крађу интелектуалне својине“.

Своје најаве о заштити америчке економије, Трамп је поткрепио и конкретним мерама, упркос покушајима кинеских званичника да га одврате од таквог деловања и упозорењима да деловање Вашингтона неће проћи без одговора.

јануара 2018. године, Доналд Трамп је увео прву меру према кинеској страни. Прописано је увођење 30% царина на увоз кинеских соларних панела. Кина је држава која снабдева светско тржиште соларних панела са уделом од око две трећине.

марта 2018. године, Доналд Трамп је донео нову меру. Оцарињени су кинески челик са 25% и алуминијум са 10%. Кина је ипак одлучила да одговори и уведе узвратне мере у вредности од 2.4 милијарди УСД на амерички челик и алуминијум.

април 2018. године, Американци одлучују да санкцијама таргетирају једну конкретну, кинеску компанију. Реч је о ЗТЕ – кинеском произвођачу уређаја новије генерације и једном од значајнијих субјеката на пољу телекомуникационих и информационих технологија. ЗТЕ је још раније био оптужен за кршење америчких санкција и испоруку

робе Северној Кореји и Ирану.

Како је у априлу 2018. закључено да ЗТЕ није предузео мере које су му биле наложене, донета је одлука о увођењу санкција овој компанији и забрани америчким субјектима да са њом послују.

Немали број аналитичара је става како је управо обрачун са компанијама које се баве информационим технологијама крајњи циљ САД, односно да битка за технолошлу превласт преузима кључно место.

Ипак, иако је донета одлука о седмогодишњој забрани трговине са ЗТЕ, иста је уклоњена непуних месец дана по свом увођењу. Трамп је то објаснио чињеницом да је ЗТЕ почео да отпушта превелик број радника у Кини, те да компанија не може да послује под америчким санкцијама, као и да се мора наћи модел који неће довести у питање функционалност ЗТЕ, већ приморати компанију да поштује америчке прописе.

Убрзо је заиста и постигнут договор по ком је ЗТЕ дужан да плати око 1 милијарде долара казне Вашингтону и да се обавеже на поштовање америчких прописа у потпуности, што ће убудуће бити строжије контролисано. Управо на овом примеру можемо закључити шта је тактика Доналда Трампа. Још у свом капиталном делу „Уметност договора“, Трамп врло пластично објашњава шта уметност преговарања значи.

Тактику коју је користио за време бављења бизнисом и током стварања своје пословне империје, он је наставио да баштини и на пољу политичких договора и сукоба са партијским колегама из неоконзервативног крила, али и на плану спољне трговине.

Ђинпинг и Трамп

Очито, комплетна тактика Доналда Трампа се заснива на претњама, затим увођењу одређених санкција и пенала, повлачења оштрих потеза, праћених још громкијим изјавама, а потом следи започињање преговарачког процеса који за циљ има стварање обострано прихватљивог дила, који треба да буде наизглед плод компромиса, а заправо далеко ближи Трамповим почетним преговарачким позицијама, него ли позицијама његових партнера/саговорника/противника.

јуна 2018. године, били смо сведоци најоштријег потеза Доналда Трампа до сада. Наиме, објављене су тарифе у износу од 25% на кинеску робу вредну око 50 милијарди долара, односно преко 800 различитих производа.

Кина је одговорила на стратешки начин. Већ постојећа листа робе која се додатно царини, а у вредности од 50 милијарди долара је измењена и то тако што су сада на удару у већој мери производи који су значајни за округе којима доминирају републиканци, пошто се превасходно односе на пољопривреду.

Ово је и јасна порука како Кина може утицати на бирачко расположење у САД, с обзиром на дубоко увезане економске односе, а у ишчекивању новембарских избора на којима се бира трећина чланова Сената и свих 435 чланова Представничког дома и на којима Трампови републиканци бране већину у оба дома.

Интересантно, након увођења царина на челик и алуминијум из ЕУ, Брисел је одговорио сличним мерама погађајући произвођаче „Харли Дејвидсон“ мотора, џинс одеће и жестоких пића, који долазе баш из округа који су од суштинског значаја за Велику стару партију.

Кина заправо овим не жели само да отежа победу републиканаца у новембру, већ и да појача притисак самих републиканаца, како неоконзервативаца, тако и других крила партије на самог Доналда Трампа, суочавајући их са финансијским губицима у предвечерје изборне кампање. Неоконзервативци свакако са задршком гледају на потезе Доналда Трампа. Са једне стране имају разумевања за деловање према Кини, како би дошло пре свега до зауздавања њеног геополитичког потенцијала и економске моћи која јој чини темељ, али и увећања њених војних капацитета.

Са друге стране, глобалистичком концепту окренута економија коју заговара најутицајније крило Републиканске партије трпи велике губитке од оваквог деловања. Мултинационалне компаније чије интересе неоконси штите, не гледају ни најмање благонаклоно на потезе америчког председника, што додатно компликује позицију Доналда Трампа. Кина очито, максимално користи позицију у којој, будући да је реч о тоталитарном политичком систему, САД немају сличне инструменте на располагању и могућност отежавања ситуације властима, истовремено ојачавајући положај системске опозиције.

МИНУС КАО КЉУЧНИ АРГУМЕНТ

Доналд Трамп константно истиче како САД морају увести одређене протекционистичке мере и у најосновнијем значењу овог потеза извршити заштиту сопствене економије, те мотивисати сопствене компаније да се врате из Азије и Латинске Америке и отварају радна места на тлу САД. Оно што јесте чињеница, САД трпи дефицит у трговини са већином својих најзначајнијих партнера и то је случај годинама. Ипак, не треба сметнути са ума да није Доналд Трамп први амерички лидер који је свестан ове чињенице. Ситуација у којој Канада вишеструко уводи тарифе на америчке млечне производе или када Немачка има суфицит у трговини са САД који 2017. године прелази 63 милијарде УСД је годинама била цена коју је Вашингтон био спреман да плати како би одржао стратешка савезништва и у Отави имао верног пратиоца на светској позорници, а у Берлину кључну тачку за ширење утицаја у Европи и војно, политичко, па и економско присуство на Старом континенту.

Трамп, будући латентни изолациониста, није неко ко ће лако бити убеђен аргументима о неопходности америчког војног присуства у свету, а терет чега су дужни да плаћају Американци својим зарадама и радним местима у нечему што он сматра неравноправном привредном утакмицом.

Када је у питању Кина, не важи чак ни горњи агрумент о свесном попуштању на плану финансија, како би се убрали политичко-милитаристички бенефити. САД политичко-војне потезе Кине доживљавају као експанзионистичке и усмерене ка рушењу успостављених односа на Пацифику, али што је још важније, на простору Индијског потконтинента.

Изградња вештачких острва у јужном мору, кинеско улагање у политичке снаге држава које важе за америчке савезнике, што је најочитије на примеру Филипина, где данас на месту председника имамо отворено прокинески настројеног Родрига Дутертеа, иако је реч о држави која је и политички и војно деценијама усмерена ка Вашингтону и која је заправо умало постала и једна од савезних држава Америке. Овај случај је политички још интересантнији уколико узмемо у обзир да су управо Филипини погођени кинеским ширењем на простору Јужног кинеског мора, баш као и Тајланд, Брунеји, Вијетнам…

Свакако Дутерте је на власт на Филипинима дошао превасходно захваљујући великом проблему који ова држава има са нарко мафијом. Дутерте је обећао да ће се обрачунати са дилерима али и зависницима на најсуровији могући начин. По доласку на власт 2016. године Дутерте је започео најављивани рат до истребљења против нарко мафије, али и самих наркомана, формиравши посебне полицијске одреде који често, без налога суда и прописаног поступка, арбитрарно ликвидирају како нарко дилере, тако и наркомане широм Филипина.

Овакви поступци су наилазили на оштре осуде и из Вашингтона и додатно допринели захлађењу односа на линији два стратешка савезника, иако је Доналд Трамп први заправо похвалио деловање филипинског лидера и једини из западне политичке хемисфере са њим успоставио сарадњу.

Приближавање Филипина Кини и удаљавање од САД, чије војне ефективе постоје на острву, сигурно би било и дубље да није дошло до отпора унутар саме филипинске армије, која је мимо воље председника наставила са тактичким вежбама широких размера уз учешће америчких трупа на филипинској територији.

Нису Филипини једина држава где је Кина покушала да се наметне као битан политички фактор путем меке моћи. Шри Ланка, држава која је годинама словила за превасходно индијску интересну сферу, последњих година је представљала право поприште политичке битке Њу Делхија и Кине, из које је првобитно као победник изашла Индија, да би Кина ипак показала политичку моћ након победе својих штићеника на овогодишњим локалним изборима.

Службени подаци САД говоре о великом дефициту у трговини са Кином. Преко 375 милијарди долара дефицита 2017. године представља рекорд, иако ситуација ни ранијих година није била повољна по САД. Трамп гласно истиче како Кина свесно манипулише својом валутом, држећи је вештачки слабом, док истовремено не хаје за међународне прописе када је у питању интелектуална својина, копирајући туђе производе и услуге без плаћања одговарајућих лиценци и обезбеђивања неопходних дозвола.

Овом аргументу није лако супротставити се. Са једне стране имамо републиканце којима доминирају неоконси који у Кини виде највећу претњу америчком глобалном утицају, коју неоконси везују превасходно за идеолошки приступ, а далеко мање за интерес. Њихов званичан став је да САД морају деловати у било ком делу света у ком је угрожен демократски поредак, те да је то дужност, а не право. Такође, неоконси свет доживљавају као јединствен појам и одбијају могућност поделе планете на сфере утицаја различитих сила.

Републиканска мањина, оличена како у палеоконзервативцима, тако и у либертаријанцима или голденгејтовцима је свакако самоизолационистичка, те протекционизам доживљава као неопходну и природну меру. Алтернативна десница оличена у Стиву Бенону, један је од кључних заговорника оштријих мера према Кини јер у њој види пре свега претњу по националну безбедност, али такође и симбол глобалистички оријентисане привреде коју доживљава као извор свих америчких привредних проблема.

Опозиција у виду Демократске партије Кини понајвише замера на политици људских права и њено најдоминантније центристичко крило гаји сличне, интервенционистичке ставове, баш као и републикански неоконси, што ствара погодан основ за негативан став спрам нарастајућег кинеског утицаја.

Тако да Доналд Трамп, има прилично добру политичку позицију за вођење овог трговинског рата, што не значи да се у потпуности може ослонити како на колеге из сопствене партије, тако ни на опозицију, јер интерес мултинационалних компанија који ће свакако бити погођен овим сукобом није везан ни за америчке патриотске мотиве, ни за глобалне политичке идеале и стога може бити врло ненаклоњен америчком лидеру. Па опет, рат са мејнстрим медијима није нешто на шта Трамп није навикао и што га може застрашити. Док други политичари на пристојности и политичкој коректности граде своју каријеру, Трамп на рушењу бројних друштвених консензуса гради свој имиџ. И за успех ове стратегије има изборну победу као потврду.

ВОЈНО-ПОЛИТИЧКЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ ТРГОВИНСКОГ РАТА

Паралелно са распламсавањем америчко-кинеског трговинског рата, води се стратешка операција широких размера у Индијском океану. На сличан начин на који су Британци створили Пакистан, како би био противтег Индији, Американци данас улажу у Индију, како би од ње сачинили противтег Кини. Индија је нарастајућа сила. И у економском и у демографском облику. Процене кажу да ће Индија постати најмногољуднија држава на свету већ 2024. године.

Као и свака држава која јача економски, тако и у Индији паралелно са растом финансијске моћи расту и политичко-војни апетити. Иако се у геополитичкој јавности често перципирају као потенцијалне савезнице, Индија и Кина и њихов међусобни однос је далеко комплекснији. Нерешени територијални спорови, преклапајуће сфере интереса, нерашчишћени рачуни из прошлости, чести погранични инциденти, борба за превласт над планинским масивима и морским пространствима, односно природним ресурсима, од Кине и Индије стварају ривале, пре него ли савезнике.

Једино што би могло да удружи ове две земље јесте – заједничка опасност, тј. неко ко би био перципиран као заједнички непријатељ. Ипак, оно што САД тренутно представљају за Кину и Русију, није рецепт који се може применити и на Индијски потконтинент. Индија и Кина се битно разликују и културолошки и политички. Индија је држава плуралитета, различитих идентитета, мноштва језика, религија и култура и у крајњој линији – држава демократског уређења са мирном смењивошћу власти. Кина је централизована држава, тоталитарног типа, са истина шароликим културолошко-етничким саставом, али доминантним обрасцем Хан-Кинеза, израженијим него ли што је то случај са хиндусима у Индији.

Управо политичка компатибилност, али донекле и културолошка (енглески језик је „lingua franca“) од Индије ствара за САД потенцијално захвалнијег стратешког економског партнера, него ли што је то Кина

Па ипак, док је евентуална замена Кине Индијом у америчким привредним односима са иностранством и даље далеко, војна кооперација на релацији Вашингтон-Њу Делхи напредује крупним корацима.

Крајем маја ове године администрација Доналда Трампа је променила назив до тада чувене Америчке пацифичке команде у Америчку индо-пацифичку команду. Команда је задужена за преко 350,000 припадника америчке армије и то у мировним условима. Потез свакако није само симболичан, већ отворено говори о признавању Вашингтона Индији у смислу регионалног значаја, али и жељи за заједнички рад и утицај у овом делу света. Сличан принцип је већ примењиван са другим регионалним факторима (Јапан, Аустралија, Саудијска Арабија, Немачка а последњих година и Бразил). Принцип по ком се САД више не баве сваким геостратешким изазовом понаособ, већ то препуштају својим савезницима који имају економски интерес да сарађују са САД, али и страх од својих ближих и даљих суседа и њиховог утицаја (Кина, Северна Кореја, Иран, Русија).

Приликом церемоније промена назива команде, која је одржана на Хавајима, секретар одбране Џејмс Матис, звани „Калуђер“ (јер се никада није женио и комплетан живот је подредио држави и војсци) и „Бесни пас“ (због преданости послу, упорности и непопустљивости које је доказао у ратним операцијама у којима је учествовао пре свега на Блиском истоку), изјавио је да до промене назива долази због све јаче повезаности Пацифичког и Индијског океана. Такође је подсетио и на чињеницу да су САД тренутно
2. снабдевач оружјем ове државе, те да бројке у том смислу расту и говоре у прилог све дубљој повезаности интереса две армије, али и да је ово само наставак у фебруару изнете војне доктрине по којој се Индија доживљава као савезник, а Кина као нарастајућа претња у Азији.

Није згорег напоменути ни да су односи на линији Вашингтон – Њу Делхи нарочито напредовали од како је на власт у Индији дошао Нарендра Моди. Иако је у прошлости био чак и одбијан за америчку визу, Моди је показао флексибилност у ставовима и чак и неким симболичним гестовима, попут позива тадашњем председнику САД Бараку Обами да буде гост на обележавању независности Индије 2015. године, када су га стотине хиљада Индијаца дочекале са америчким и индијским заставама.

Ту је такође и важан, кровни споразум САД и Индије из 2016. године по ком америчка и индијска армија смеју да узајамно користе све копнене, војне и ваздушне инсталације на територији друге државе за потребе снабдевања и сервисирања, уз претходну најаву и по утврђеној процедури. Све ово чини Индију државом на коју се у Вашингтону гледа као на потенцијалног стратешког савезника у 21. веку.

Нови командант Индо-пацифичких снага адмирал Филип Дејвидсон је унапређење америчко-индијске војне сарадње, до нивоа савезништва отворено истакао и као свој ултимативни циљ.

ЗАКЉУЧАК

По доласку у Белу кућу Доналд Трамп је зацртао два основна циља, која су међусобно и повезана:

Отварање нових радних места у САД (кроз јачање привреде и повратак америчких инвеститора из Латинске Америке и Азије у САД).
Умањење стопе илегалне имиграције.

На спољнополитичком плану, ултимативни циљ Доналда Трампа јесте политичко, економско и војно зауздавање Кине. Сам Трамп основни мотив налази превасходно у горе елаборираном дефициту у трговини САД са најмногољуднијом земљом на свету. Његови потенцијални савезници у Конгресу, вероватно ће пре свега мотив пронаћи у глобалистичким тежњама и жељама за остварењем америчке супремације.

Широк спектар робе која се сада царини при увозу у САД из Кине, од медицинских помагала, преко телекомуникационе технологије, до аутомобила, говори о неселективности Трампове администрације. И она није случајна. Трамп жели да покаже да је спреман преузети одговорност чак и у случају раста цена одређених производа у САД, због мањка конкуренције, али његова основна замисао је да свако у САД мора поднети терет битке која може одредити даљи геополитички след догађаја у 21. веку.

Са друге стране, кинески одговор је опрезан. Константно блаже контра мере, од уведених америчких мера и све време пружена рука и потрага за могућношћу договора. Битно другачији приступ него ли у време Барака Обаме, ком су знале бити приређене чак и непријатности попут ометања напуштања службеног председничког авиона, при слетању на кинеско тло, од стране државног протокола.

Кина је свесна да није спремна за трговински рат широких размера и да у овом моменту, привредни раст од 7%, што је вишегодишњи остварени циљ, представља мотив који покреће и континуирани успех ком се тежи и ком се све подређује. У условима трговинског рата, изразито извозно оријентисана Кина, не може рачунати на озбиљан раст, поготово не у случају губитка позиција на за њу, есенцијално важном тржишту какво је америчко.

Ипак, ову стратешку предност, Трамп може изгубити у случају дубинских превирања пре свега у сопственој, Републиканској партији, а потом и на америчкој политичкој сцени у глобалу. Тег доношења одлуке и чињеница да су оне увек под лупом и стручне и шире јавности, може у континуитету ометати америчког лидера и отворити могућност кинеској страни за дубинске, манипулативне потезе и отежавање политичке позиције, идејног творца трговинског рата.

Са друге стране, Кина има луксуз богатих фондова, културе штедње и ненавикнутости сопственог грађанства на луксуз, макар његовог највећег дела, упркос стварању нових елита и у самој држави „два система“. Кинески грађани ће далеко лакше поднети економске потешкоће и успоравање привреде, мањак степена луксуза, него што је то случај у САД. Друго, амерички лидери за такво стање могу бити кажњени већ у новембру ове године. Кинески грађани, немају ту могућност, када је о сопственом вођству реч, што далеко релаксира позицију Ђинпингове администрације.

Ипак, решеност Доналда Трампа, који жели да до краја користи најважнију предност коју САД имају, а то је већа зависност од узајамне сарадње кинеске стране, као и почетно боље економске позиције, виши степен политичке моћи, снажнија армија и јачи утицај у суседству ривала, никако не смеју бити потцењена. Трамп је спреман на договор, али тек у ситуацији у којој Кина попушта америчким захтевима, формира другачију валутну политику, више поштује интелектуална права америчких компанија и свесно, на своју штету, укида позиције које јој доносе преимућство у трговинском односу са САД.

Доналд Трамп је комплетну политику сопствене администрације поставио тако да дуготрајни трговински рат са Кином не буде превише исцрпљујућ, већ напротив – изазован и стратешки. Дуел у који ће бити уложени сви расположиви интелектуални ресурси и у ком је одступање могуће само у случају постизања бенефита кроз „уметност преговарања“.

Доналд Трамп овим сукобом ставља на пробу и сопствени углед, али и углед земље коју води. На овом примеру ће читав свет моћи да види да ли су и колико САД рањиве, те да ли је Кина стасала да преузме трон или ће пак показати слабости сопствене привреде и финансијског система, које до сада можда, добро крије.

Од флексибилности администрације у Пекингу и њихове решености да се сукоб држи под контролом, те да се ипак оконча у разумном року, зависи интензитет и дужина трговинског рата чијем распламсавању управо присуствујемо, али и од спремности просечних Американаца да истрпе терет нове далекоисточне битке.

Борбе, која се за разлику од претходних води више процентима, а мање носачима авиона.

Аутор анализе : Предраг Рајић