fbpx

ИРАН НА НИШАНУ ИМПЕРИЈЕ

16/08/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

ИРАН НА НИШАНУ ИМПЕРИЈЕ

Централна држава Шиитског света налази се у последње време пред проблемима који на више нивоа угрожавају њене интересе у региону, привредни систем, па и само уставно уређење. Изазови условљени преклапањем унутрашњих слабости и спољних притисака би могли кулминирати у предстојећим месецима, за шта се већ могу уочити одређене назнаке. Но, пре само годину или две дана, поглед на перспективе Ирана је могао бити далеко оптимистичнији. Шта се то у међувремену променило и чиме су актуелни процеси у и око Ирана условљени?

„…Довољно је споменути податак о преко 80 милиона становника Ирана, међу којима половину чине млађи од 35 година, као и пројекције раста који би требало да се стабилизује половином века на 105 милиона житеља…“

Иран представља државу великих демографских, економских, технолошких и уопштено геостратешких потенцијала, који још увек нису у потпуности искоришћени. Довољно је споменути податак о преко 80 милиона становника Ирана, међу којима половину чине млађи од 35 година, као и пројекције раста који би требало да се стабилизује половином века на 105 милиона житеља. Притом, млади нараштаји имају приступ врло квалитетном систему образовања који је створио претпоставке за снажне искораке у сфери модерних технологија, попут роботике, биотехнологија, медицине и истраживања матичних ћелија, у чему се Иран сврстава међу најнапредније државе планете. Лансирањем вештачког сателита у свемир 2009, на 30. годишњицу Исламске револуције, Иран је постао девета држава на планети која је самостално овладала свемирском технологијом, а слањем једног мајмуна у орбиту четири године касније постао је тек шеста држава којој је то пошло за руком. О брзини научног и технолошког развоја оствареног на веома ниској полазној бази, у условима рата и међународне изолације, речито говори податак о томе да је уочи Исламске револуције 1979. стопа писмености у Ирану била испод 40%.

Иран је етнички веома хетерогена земља, будући да Персијанци представљају тек око 60% становништва, до 20% становника су Азери, близу 10% Курди итд. Међутим, конфесионална припадност представља снажан кохезивни фактор, с обзиром на то да преко 90% житеља припада шиитској школи ислама, а персијски језик (фарси) је lingua franca не саму унутар државе, већ и у ширем окружењу.

иран
иран

 

 

Поред несумњиво значајне улоге коју Иран игра у региону Блиског истока у ширем смислу, стратешки ресурси којима располаже и неке географске одлике ове државе је по природи ствари чине битним фактором на глобалном плану. На територији Ирана се налази 10% потврђених светских резерви нафте и чак 15% резерви гаса. Поврх тога, Иран са северне стране заклапа Ормуски мореуз, кроз који се свакодневно одвија транспорт 35% светског поморског промета нафте и нафтних деривата.

Цивилизација за себе

Иран представља једну од не много нација на планети за коју се с пуним правом може рећи да представља цивилизацију за себе. Од Међана у VII веку пне, преко Ахеменида, Селеукида, Парћана и Сасанида, древна Персија је представљала колевку царстава која су се претапала у суштински непрекинутом низу све до данашњице. Примивши ислам веома брзо током арабљанско-муслиманске експанзије у VII веку, Персијанци се никада нису културно и језички арабизовали, а ширење шиитског исламског учења током власти Сафавида у XVI веку је допринело изградњи осећаја посебности међу Персијанцима у односу на главне струје Арапског света.

„….иако формално неутрална у оба рата, била средиште војних операција Британаца и Совјета…“

 Иако никада није потпала под колонијалну контролу, експанзија европских сила је током XIX века довела Персију у веома тежак положај. Тзв. „Велика игра“ Руске и Британске империје која се одвијала широм азијског простора је у свом фокусу често имала управо Персију која је зарад очувања какве-такве независности из године у годину милом или силом уступала делове своје територије Русији, односно Британском Раџу. Својеврстан врхунац у процесу губитка суштинске независности је досегнут у периоду светских ратова када је Персија, иако формално неутрална у оба рата, била средиште војних операција Британаца и Совјета, е да би након рата њена територија била располућена на економске интересне зоне, од којих је најзначајнија била она јужна на којој су Британци контролисали налазишта нафте.

Будући да Персијанци представљају стари народ, а њихова држава структуру дугог трајања, битно је разумети утицај историјских збивања на колективну свест Иранаца, која у себи садржи како менталну слику два и по миленијума старе цивилизације Ахеменида, тако и осећај понижења због приказане немоћи и узмицања пред европским силама у XIX и XX веку.

 

 

иран на нишану империје
иран на нишану империје


Покушајем повратка државне независности сматра се период кратке владавине Мохамеда Мосадека који је на функцију премијера ступио 1951. и као једну од најважнијих мера спровео национализацију нафтне привреде, због ч
ега је већ 1953. збачен 

државним ударом оркестрираним у склопу сада већ добро познате и документоване акције „Ајакс“ коју су спровеле америчка CIA и британска MI6, а што представља први случај у касније дугом низу преврата у иностранству са печатом Ленглија. Пуну државну власт потом преузима шах Мохамед Реза Пахлави, који спроводи програм радикалне вестернизације, секуларизације, па и ре-антиквизације, уз помоћ суровог репресивног апарата тајне полиције. На чело отпора стаје шиитска улема (свештенство), а међу њима најистакнутији имам Руколах Хомеини, који из егзила у Ираку дистрибуира своје проповеди на аудио-касетама до најудаљенијих села иранске провинције. Потпуно урушеног легитимитета, власт ослоњена само на голу силу зачуђујуће лако пада под налетом масовних демонстрација 1979, након којих се у 

Техерану успоставља систем Исламске републике, јединствен у свету, који траје до данас.

Преврат у Ирану је у исто време угрозио пословне интересе америчких и британских компанија, унео сумњу у могућу промену баланса сила на Блиском истоку у контексту Хладног рата, али и озбиљно уплашио арапске државе региона да би се талас револуције могао прелити на њих, будући да је арапски социјализам већ концем 70-их почео да уступа место политичком исламу као све значајнијој идеологији у Арапском свету. Све ово је довело до тога да најближи сусед, Ирак, већ 1980. покрене инвазију на Иран, уз снажну политичку подршку са запада и обилату финансијску потпору држава попут Саудијске Арабије и Кувајта. Осам година суровог рата је завршено без промене граница, уз стотине хиљада жртва и масовну употребу бојних отрова од стране Багдада, а у Техерану је учвршћена свест о томе како је нова Исламска република рођена у крви, жртвом сопственог народа препуштеног самог себи, што се савршено надовезало на култ мучеништва својствен исламу шиитског типа.

Политички систем

Систем власти успостављен након Исламске револуције базиран је превасходно на личном ауторитету врховног вође Руколаха Хомеинија, коме је како се говорило „од свих институција власти био довољан само микрофон“, чиме је наглашавана његова неприкосновеност. Но, након његове смрти 1989. за врховног вођу бива именован Али Хамнеи, уз пресудну подршку Хомеинијевог саборца Акбара Хашемија Рафсанџанија. Развија се компликована мрежа институција у циљу консолидације система на челу са врховним вођом, чији ауторитет је тек морао бити потврђен у годинама које су следиле. Временом и Хамнеи долази у позицију неприкосновености, као врховни арбитар чија је воља пресудна у свим политичким питањима. Поред врховног вође чија је власт практично доживотна, извршном власти руководи председник који се бира на непосредним изборима, док трећу грану власти чини армија, односно њена елитна Револуционарна гарда, чији утицај на политичке процесе у државу постаје из године у годину све снажније.

Иако у Ирану не функционишу политичке партије схваћене у традиционалном смислу, може се рећи да постоје два основна политичка правца који се артикулишу у виду изборних савеза, те кроз подршку појединим кандидатима на изборима или приликом именовања постављених лица. Први су тзв. принциписти, који представљају широку лепезу конзервативних шиитских великодостојника и армијских руководилаца, посебно из редова Револуционарне гарде, посвећених очувању изворних принципа Исламске револуције, скептичних према било каквом отварању према спољном свету. Другу струју чине реформисти, многи од њих школовани на западу, који теже увођењу технократских метода владавине, акценат стављају на привредни развој и спремни су за проналажење компромиса са иностраним фактором. Битно је нагласити да обе политичке струје делују у уставним оквирима и део су система, док нека анти-системска опозиција постоји само у траговима и углавном делује из иностранства. 

 

 

                                            

иран
иран

Док принциписти контролишу велики део улемеи саставни су део структура Револуционарне гарде, ирански реформисти традиционално руководе институцијама извршне власти. Од када је након Хомеинијеве смрти оснажена функција председника, уз један битан изузетак сви председници Ирана   су припадали реформистичкој струји, од самог Рафсанџанија, преко Хатамија, па   до актуелног председника Руханија.  Период два председничка мандата Махмуда Ахмадинеџада од 2005. до 2013. представља ипак важан изузетак у том низу, будући да се ради о екстремном популисти, који је са принципистичких позиција настојао да у потпуности угуши реформистичке струје у друштву. Утицај Револуционарне гарде је током његових мандата толико порастао, да поједини иранолози на западу тврде како се у том периоду променила и сама типологија режима у Техерану, који се више не би могао класификовати као теократија (једина на планети поред Ватикана), већ да је примереније сврстати га међу војне хунте. Такви његови потези су до те мере антагонизовали улему, па и самог врховног вођу Хамнеија, да му је по истеку другог мандата практично забрањено политичко деловање, а сви његови каснији покушаји повратка у политички живот су ефикасно спречени.

Иранска Револуционарна гарда, званично Армија заштитника Исламске револуције, скраћено Сепах, чији припадници се називају још и „Пасдаранима“, посебна је грана оружаних снага Ирана. За разлику од редовне армије, која се скраћено назива Артеш, којој су поверене традиционалне дужности заштите државних граница, Револуционарна гарда је задужена за одбрану уставног система Исламске републике од унутрашњих и спољних непријатеља. Елитни део Револуционарне гарде носи назив „Јерусалимских јединица“, односно Кудс снага, и задужен је за деловање изван граница Ирана. Временом, Револуционарна гарда је преузела и друге важне функције, па тако у потпуности контролише безбедност у реону Персијског залива, а под њеним окриљем су прилично софистициране ракетне снаге које располажу балистичким ракетама домета преко 2.000 км. Поврх свега тога, Пасдарани што званично, што незванично, имају власништво над најзначајнијим компанијама у области нафтне привреде, грађевинарства и телекомуникација, које по неким проценама остварују приходе веће од 12 милијарди долара годишње. Иако не постоје методолошки предуслови за иоле прецизнију оцену, јасно је да Револуционарна гарда контролише значајан део иранске привреде, а по наводима западних медија та контрола би се могла простирати и на трећину свих привредних активности у држави.

Хамнеијево наслеђе

 

Председнички и локални избори одржани у мају 2017. представљали су велику победу реформистичке струје у иранској политици. Председник Хасан Рухани је успео да на таласу великог оптимизма који је подстакнут тзв. Нуклеарним споразумом са Сједињеним Америчким Државама и другим међународним актерима закљученим две године раније веома убедљиво порази противкандидата Ебрахима Раисија, којег су 

истакли принциписти. Штавише, на истовремено одржаним локалним изборима реформисти су до ногу поразили принциписте одневши победу у Техерану, традиционалном упоришту принциписта, не препустивши ривалима нити једно место у Градском већу, а у сличном маниру су поразили принциписте и у свим провинцијским средиштима изузев светог града Кома.

Упркос томе што функција председника не носи онај највећи, одлучујући политички утицај у држави, овако убедљива победа реформиста представљала је и јасну поруку врховном вођи о тежњама народа, чија подршка представља извор легитимитета власти, иако њен врх није подложан директним изборима. Управо питање избора новог врховног вође који ће наследити Алија Хамнеија пресудно утиче на најзначајније политичке процесе у Ирану. Узимајући у обзир то да Хамнеи има близу 80 година, као и да му је здравље озбиљно нарушено, унутар институција система се већ дуже време води сурова битка за место његовог наследника. Принциписти су у марту ове године обезбедили већину у извршном органу Савета експерата који формално спроводи избор врховног вође, али упркос компликованом систему избора, извесно је да ће то кључно место преузети онај кандидат којег сам Хамнеи предложи.У борби реформиста и принциписта која се одвија већ неко време, први су доживели велики хендикеп када је почетком 2017. преминуо Акбар Хашеми Рафсанџани, блиски Хомеинијев  сарадник који је промовисао самог Хамнеија и потом до задњег дана представљао кључну фигуру реформистичког покрета, истурајући у први план реформистичке ведете попут некадашњег председника Хатамија. Након његове смрти, реформисти бивају принуђени да све своје карте ставе на актуелног председника Роханија и наду у његов избор за врховног вођу када за то (вероватно ускоро) дође време. Управо излазећи у сусрет тим очекивањима, Рухани је у састав свог кабинета увео и неке истакнуте принциписте, како би покушао да прошири своју базу подршке и учини се прихватљивим барем делу припадника супротстављеног табора.

Принциписти са своје стране немају до краја успостављен консензус о кандидату за место врховног вође, али се највеће шансе дају Ебрахиму Раисију. Упркос томе што је убедљиво поражен на председничким изборима, сама његова кандидатура је служила томе да се до тог момента слабо познати Раиси представи у јавности. Веома важну групу у редовима принциписта представљају петорица браће Лариџани, посебно Али који обавља дужност председника парламента и Садик који руководи правосуђем и чије име се спомиње у најужем кругу кандидата за Хамнеијево наслеђе. Махмуд Хашеми Шахруди, шиитски клерик највишег реда са ауторитетом великог ајатолаха који се годинама налази на високим државним функцијама, такође спада међу фаворите, а велику непозаницу представља син Алија Хамеија, Можтаба. Наиме, Можтаба Хамнеи није одвише присутан у јавности, мада се говори да је представљао кључног човека током избора Махмуда Ахмадинеџада за председника, до те мере да је утицао и на одређене изборне манипулације. Наводи се и да он суштински руководи Басџи милицијом, добровољачким помоћним јединицама Револуционарне гарде са око 90.000 припадника, које су имале значајну улогу током гушења протеста 2009. године. Сам Ахмадинеџад се разишао са Хамнеијевим сином, оптуживши га за корупцију.

Одржавајући баланс политичких снага, сам Хамнеи се до сада није ни у назнакама изјашњавао о подршци било којем од кандидата чија имена циркулишу у јавности. Колико је питање наслеђа уистину компликовано говоре  и мишљења по којима би избор било којег појединца у условима озбиљних фракцијских подела био погубан, те да би можда требало приступити уставним изменама којима би место врховног вође било укинуто или замењено колективним органом, за шта се рецимо залагао помињани ветеран иранске политике Акбар Хашеми Рафсанџани.

Нуклеарни споразум

Упркос агресивном рату којем је била изложена практично од првог дана, те међународној изолацији која је уследила, Исламска република је успела да достигне пуно тога на плану економског и друштвеног развоја. 

иран
иран

 

 

Поврх тога, догађаји у региону током последње две деценије су ишли на руку Техерану који је значајно проширио свој утицај изван сопствених граница. Наиме, иако то ни у ком случају није била намера Сједињених Америчких Држава, војне интервенције у Авганистану 2001. и Ираку 2003. су обарањем постојећих режима отвориле простор за појачани утицај Ирана као регионалне силе на тим просторима. Коначно, подршка револуцији у Сирији 2011. је последично довела до тога да се режим Башара ел Асада у потпуности ослони на Русију и Иран, који је тиме утемељио своје стално војно присуство у тој важној држави. Будући да је утицај Ирана у Ираку толико изражен да неки ту државу већ називају „америчко-иранским кондоминијумом“, а да се тај утицај не односи само на владу у Багдаду којом доминирају ирачки шиити, већ да је утицај Ирана све присутнији и у Ирачком Курдистану, може се рећи да је Иран успео да оствари свој магистрални геополитички пројекат – директну контролу руте према Медитерану, која се протеже од Техерана, преко Багдада и Дамаска, до сиријске и либанске обале.

Нуклеарни програм Ирана започет је још током 50-их година уз подршку САД, која је Техерану ускраћена након Исламске револуције 1979. Од 80-их година надаље Иран се у развоју нуклеарних технологија ослања на Француску и Аргентину, да би прави замајац добио након потписивања уговора са руским компанијама из дате области и доласка руских стручњака 90-их година. Као резултат те сарадње, 2011. је пуштен у погон први нуклеарни реактор снаге 1.000 MW у нуклеарној централи Бушер, првој на читавом Блиском истоку, а са компанијом Росатом су потписани уговори о изградњи још два реактора исте снаге, са чиме се и отпочело 2017. године. Поред тога, Иран је још 2008. отпочео изградњу нуклеарне централе Даркховин са реактором снаге 360 MW употребом сопствених технологија, али јавно доступних података о напретку пројекта нема.

Иран је у једном периоду активно покушавао да развије технологију употребе нуклеарних капацитета у војне сврхе. По кредибилним подацима Међународне агенције за атомску енергију (IAEA) објављеним 2011, тај програм је био активан до 2003, након чега је или угашен или пак настављен у веома ограниченој мери. У свом извештају из 2015. IAEA је утврдила да у сваком случају не постоје докази о развоју војног нуклеарног програма у Ирану након 2009, а тај свој став је потврдила и извештајем из маја 2018. Но, упркос томе у Сједињеним Америчким Државама и Израелу постоје сумње да се развој технологије за производњу нуклеарног оружја све време одвија на тајним локацијама у Ирану, а неретко се као испоручилац дела неопходних технологија наводи Северна Кореја.

Упркос успесима на плану економског и друштвеног развоја након Исламске револуције, економске санкције којима је Иран све време био изложен оставиле су дубоког трага на привреду ове државе и у великој мери су спутале њене развојне потенцијале, а као најважнији разлог њиховог увођења навођен је управо војни нуклеарни програм Техерана. Процене западних аналитичара говоре о томе да је финансијска штета обрачуната збиром заустављеног извоза нафте и гаса, те неоствареним страним инвестицијама услед санкција досегла 500 милијарди долара. То је свакако определило Иран да крене у потрагу за дипломатским решењем, тако да су још 2009. покренути преговори Техерана са тзв. групом 5+1 коју чине пет сталних чланица Савета безбедности УН и Немачка.

 

 

Свеобухватни заједнички акциони план (Joint Comprehensive Plan of Action, JCPOA), колоквијално Ирански нуклеарни споразум, закључен је у јулу 2015. године и предвидео је обавезу Ирана да у потпуности елиминише своје залихе средње-обогаћеног уранијума, као и 98% залиха ниско-обогаћеног уранијума, те да за период од наредних 13 година сведе број гасних центрифуга на трећину од постојећег броја, а 

у наредних 15 година обогаћивање уранијума ограничи на 3,67%. Иран се такође обавезао да у истом периоду не гради нова постројења за производњу тешке воде, а за контролу поштовања свих преузетих обавеза Техерана успостављен је детаљан систем мониторинга. Са друге стране, потписнице споразума су се обавезале на постепено укидање санкција којима је Иран изложен.

Вашингтонска администрација Барака Обаме је чврсто стала иза споразума, потенцирајући то да се његовом имплементацијом фактички спречава нуклеарна пролиферација и обезбеђује сигурност САД и њених савезника. Аналитички посматрано, може се оценити да је Ирански нуклеарни споразум представљао једини крупан међународни успех америчког председника, који је Нобелову награду за мир добио на самом почетку свог мандата, мало чиме је оправдавши у годинама своје владавине. Реакције Израела, најближег савезника САД на Блиском истоку, биле су фуриозне, а недавно објављени документи откривају како је том приликом у Јерусалиму оцењено да је америчко-израелским односима нанета толика штета коју није могуће исправити са актуелним станаром Беле куће, те да се на обнови савезништва мора радити са новим председником након избора 2016. ма ко то био.

„Бруто друштвени производ Ирана је већ у 2016. порастао за 6,4%, док је традиционално висока стопа инфлације сведена на 8,4%…“

Само закључивање Нуклеарног споразума се веома брзо позитивно одразило на економске перформансе Ирана, иако је спровођење већине мера било предвиђено у фазама, а до неких никада и није дошло због каснијих догађања. Интересовање великих европских и америчких компанија за приступ иранском тржишту и покретање потенцијално врло исплативих пословних подухвата је било толико велико да се у месецима након постизања споразума није могла наћи слободна соба у бољим техеранским хотелима. 

 

 

Бруто друштвени производ Ирана је већ у 2016. порастао за 6,4%, док је традиционално висока стопа инфлације сведена на 8,4%.Разумљиво, покретање таквих процеса је веома узнемирило највеће иранске ривале у региону, Израел, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате, који су расположивим лобистичким и јавно-дипломатским каналима отпочели кампању за обарање споразума, што се пак поклопило са интересом републиканског председничког кандидата Доналда Трампа, који је наступао са позиција критике Обамине администрације.Сходно најавама које је давао у току кампање, амерички председник Доналд Трамп је 8. маја 2018. званично повукао САД из Иранског нуклеарног споразума. Иако је међу разлозима за повлачење навео и непоштовање самог споразума, таква тврдња супротна извештајима IAEA није поткрепљена релевантним доказима, док је много више пажње у свом говору Трамп посветио томе да образложи како сам споразум није био добар, јер је омогућио ширење политичког утицаја Ирана у региону, као и развој балистичког програма Техерана. Управо те две ставке би морале по мишљењу Вашингтона бити обухваћене неким новим споразумом, што је од стране Техерана аутоматски одбачено.

 

Када би се наводили сви разлози који стоје иза одлуке Трампове администрације да обори Нуклеарни споразум са Ираном, на првом месту би свакако био снажан утицај Израела и јеврејског фактора уопште на доносиоце одлука у Вашингтону, који се огледа у стриктно политичкој, али и у пословној сфери. Као добра илустрација могу послужити блиске пословне везе породице Трамповог зета и специјалног саветника са широким мандатом над блискоисточном политиком САД Џареда Кушнера са породицом израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа. Томе би требало придодати и снажан утицај 

заливских монархија, као и интересе војно-индустријског комплекса коме су управо те државе најплатежнији купци, док ескалација конфликта са старим ривалом попут Ирана нужно води ка већим набавкама америчког оружја. Прва инострана посета новог америчког председника била је уприличена управо Ријаду и том приликом је закључен уговор о извозу америчког наоружања у вредности од 110 милијарди долара, уз могућност да та количина буде вишеструко увећана у наредним годинама, а следили су га слични продајни аранжмани са другим мањим арапским савезницама у регији. Коначно, ваља навести и то да про-израелска политика представља једну од ретких ставки око којих постоји пуни унутрашњи консензус иначе супротстављених струја у Републиканској партији коју Трамп настоји да уједини уочи важних међу-избора концем 2018. године, али и око своје кандидатуре за други председнички мандат.

Остале потписнице споразума, укључујући и чланице Европске уније, које су свесне да је алтернатива споразуму свакако нестабилност, а могуће и конфликт који би покренуо нове таласе миграција усмерене према Европи, остале су му привржене, али је његов опстанак на дуже стазе мало известан, будући да САД примењује тзв. секундарне санкције према свим европским компанијама које послују са Ираном. Ово је довело до тога да се већина најзначајнијих улагача већ повукла из Ирана, суочена са губитком приступа америчком тржишту као алтернативом, а да европске престонице могу мало шта да учине по том питању. Према речима америчких званичника, циљ САД је да сведу извоз нафте из Ирана на нулу. Техеран за сада прихвата значајну економску штету због политичке добити и 

угледа који као конструктивна страна у великом политичком конфликту несумњиво добија, али на дужи рок неће имати никаквог интереса да задржи рестрикције на развој свог војно-нуклеарног програма.

Уколико Техеран објави своје повлачење из нуклеарног споразума и настави са развојем нуклеарног оружја, према 
речима 
стварног владара Саудијске Арабије принца Мухамеда бин Салмана и Ријад ће отпочети развој војно-нуклеарне технологије, што би се заправо пре могло тумачити као набавка технологије или чак самог оружја из САД, за шта би постојећи аранжмани Ријада и Вашингтона о цивилном нуклеарном програму вредни чак 80 милијарди долара могли представљати добру основу. Процене о томе колико је времена потребно Техерану да произведе нуклеарно оружје варирају од свега неколико месеци, па до годину или две дана, зависно од оцене колико је времена потребно за производњу довољне количине нуклеарног материјала, док напредну ракетну технологију Техеран свакако поседује. Стога бисмо Иран могли назвати и „виртуелном нуклеарном силом“ како је Кисинџер класификовао државе које поседују сву неопходну технологију за производњу нуклеарног оружја, које од поседовања истог раздваја само сопствена одлука и релативно кратак временски период. С тим у виду, сценарио по којем бисмо у блиској будућности могли на Блиском истоку имати чак три нуклеарне силе – Израел, Иран и Саудијску Арабију – не делује сасвим нереалистично.

Протести у Ирану

 

иран
иран

Најмасовнији протести у четири деценије дугој историји Исламске републике одвијали су се током лета 2009 ,а повод за њих представљала је победа Махмуда Ахмадинеџада на председничким изборима у јуну те године, када је добио свој други мандат, односно широко распрострањене тврдње о изборним нерегуларностима. Присталице пораженог реформисте Мир-Хосеина Мусавија су пуна три месеца организовале протесте различите форме и интензитета, а због зелених трака које су носили око руке, демонстрације су назване „Зеленим покретом“,чиме су сврстане у корпус обојених револуција, популарних на западу. По званичним подацима, током протеста је погинуло   36 људи, док су организатори тврдили да је та бројка   најмање дупло већа. 

Једно од жаришта протеста било је на Техеранском универзитету, на који су припадници Басџи милиције под контролом Можтаде Хамнеија извршили препад, а власти су у више наврата ограничавале интернет проток и приступ друштвеним мрежама преко којих су протести организовани. О распрострањености протеста који су захватили широке реформистичке слојеве говори и то да је рецимо већина фудбалских репрезентативаца Ирана током међународне утакмице са Јужном Корејом у Сеулу 

носила зелене траке око руку, након чега су суспендовани из тима. Власт је за организацију протеста оптужила страни фактор, пре свега САД, Велику Британију и Израел, а двојица британских дипломата су протерана из Техерана. Иако су протести након неколико месеци утихнули без постигнутих резултата, може се рећи да су дугорочно допринели раздору између Хамнеија и Ахамдинеџада, те повратку реформиста на чело извршне власти након краја Ахмадинеџадовог мандата. Иако су постојали покушаји оживљавања Зеленог покрета током 2011. у контексту Арапског пролећа, до значајнијег одзива грађана није дошло.

ледећи значајан талас протеста избио је последњих дана децембра 2017. године. Мада су многи што по инерцији, а што са задњом намером, одмах потражили паралелу са Зеленим покретом из 2011, радило се о битно другачијем феномену. Наиме, протести који су трајали десетак дана на прелому 2017. и 2018. године били су подстакнути превасходно социјалним разлозима, порастом цене основних животних намирница и смањивањем одређених социјалних давања, а као конкретан повод се негде чак наводи скок цене кокошјих јаја у региону Мешхеда, услед санитарног уништења великог броја пилићарских фарми због спречавања ширења птичјег грипа. Било да је то био конкретан повод или не, свакако је у корену протеста било социјално незадовољство, а на улицама иранских градова су се првих дана протеста нашли припадници нижих социјалних слојева, за разлику од Зеленог покрета који је избио из стриктно политичких разлога, а чији носиоци су били студенти и припадници средњих слојева друштва.

У првих неколико дана ширења протеста државне власти нису имале кохерентну политику, услед слабе масовности углавном нису реаговале, а у појединим градовима су локални лидери чак пружили подршку протестима, рачунајући да се њима слаби извршна власт Руханијевих реформиста, који су након мајских избора исувише ојачали. То није било без основа, будући да је Рухани изборну подршку добио подстицањем високих очекивања међу народом у погледу економског напретка, али да се несумњиви напредак на макроекономском плану до краја 2017. још увек није осетио у џеповима грађана. Осим тога, високи социјални издаци које је у популистичком маниру увео Махмуд Ахмадинеџад девастирали су државну касу и један њихов део је морао бити укинут, што је допринело незадовољству.

„…Од маја 2018. у појединим градовима Ирана спорадично избијају протести нижег интензитета, условљени различитим разлозима, од рестрикција у пограничној трговини, неквалитетног водоснабдевања, па до еколошких проблема.. ..“

Међутим, и друга страна политичке осе се убрзо нашла на мети, када су у појединим градовима иначе слабо организовани демонстранти без икакве централизоване координације почели да узвикују пароле против Револуционарне гарде, односно против издвајања огромне количине новца за ратове у Сирији и Јемену. Подршка Ирана сопственим „проксијима“ попут Хезболаха у Либану, Хуса у Јемену, различитих шиитских милиција у Ираку, па и самог режима у Дамаску мери се милијардама долара на годишњем нивоу, што свакако представља велико оптерећење за економију те државе. Власти су убрзо збиле редове и оштрим мерама угушиле протесте, изводећи притом вишеструко већи број људи на улице великих градова ради демонстрирања подршке режиму. У коначном билансу, за 10-ак дана протеста погинуло је више од 20 људи, а приведено је близу 5.000. Непосредно након гушења протеста ограничено је учење енглеског језика у основним школама, пошто по оцени самог врховног вође то утире пут културној инвазији Запада.

Од маја 2018. у појединим градовима Ирана спорадично избијају протести нижег интензитета, условљени различитим разлозима, од рестрикција у пограничној трговини, неквалитетног водоснабдевања, па до еколошких проблема. Иако наизглед без јасне везе, време пред нама ће показати хоће ли се у одређеном моменту стопити у јединствен покрет који ће имати своју улогу у дешавањима која следе.

Аутор анализе : Немања Старовић, историчар и публициста