Разговор водио Сергеј Поживилко.
МИТОМАНСКА ПОЛИТИКА
Када настану проблеми, власти почну да говоре о „славној прошлости“
Грчка и Македонија не могу да поделе Александра Македонског. Премијер Нетањаху објављује на друштвеним мрежама о древнојеврејским реликвијама са налазишта. А председник Палестинској аутономији Абас, с говорнице ОУН тврди, како његов народ баштини традицију древнију и од јеврејске. О томе зашто далека прошлост служи као фактор унутрашње и спољашње политике, нашем иностраном коресподенту је говорио српски политички аналитичар Предраг Рајић.
Предраже, зашто се тако активно у последње време историја меша у политику?
– Тако је било одувек. Черчил је проблеме Балкана објашњавао тиме, што је овде „превише историје“. Мада би тачније било говорити о историјским митовима, сагласно којим су они други лоши, а ви једини добри и велики. Такве митове користе државе које активно траже свој идентитет, имају проблем њихових недефинисаних граница или се ови митови вештачки креирају од стране власти како би се одвукла пажња грађана од озбиљних проблема. Али, практично увек то је контрапродуктивно. Да, помоћу мита је могуће изградити нову државу. Но, тако изградити постојано друштво, није могуће.
Можете ли навести пример?
– Хрватска. Већ скоро 25 година живе без рата а опет, основа њене политике је – мржња према Србима, иако њихов проценат у Хрватској не прелази 3% учешћа у укупном броју становника, а сама Србија никакво непријатељство не манифестује. Али друго објашњење економског пада се не труде да пронађу. Званично се слави фашистичка држава из времена Другог светског рата, истичу се њени симболи и поздрављају као „борци за слободу“. Иако су ти борци у редовима усташке „Врашке дивизије“ у савезу са Немцима ратовали против Совјетског Савеза. А хрватски концентрациони логор Јасеновац не можете упоредити ни са једним другим по суровости. Тамо су децу бацали у ваздух и дочекивали на бајонете, а у таквим злочинима су учешће узимали и свештеници. Уколико су Немци циљано уништавали само Јевреје и Роме, овде је геноцид био уперен против свих неподобних друге вере и нације.
Нису ли лидери таквих држава таоци? Не желим да верујем да је очаравајућа председница Хрватске, фан ординарних убица. Чак и да је председник Украјине (Порошенко), како би то рекао његов бивши колега Сакашвили, „кокошар“, он ипак није идејни националиста. Да ли је могуће да су они просто принуђени пливати низводно и да се не могу измакнути колективним стремљењима?
– Не бих ја њих постављао у исту раван. Украјински националисти нису имали фашистичку државу и поздрав „Слава Украјини“ је настао пре „бандероваца“. Али трендове увек и свуда диктирају политичари. Мења се свест, уместо да се предлаже позитиван тренд како у унутрашњој, тако и у спољашњој политици. Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка, плодоносно сарађују у „Вишеградској четворци“. А мало ли је у њиховим историјама страница које би могле да искористе ради непријатељства? Али, Пољска не помиње времена када се простирала од мора до мора (Црног до Балтичког, прим. прев.), него се труди да обухвати то пространство уз помоћ суседа.
Још треба потврдити како агресивна политика, никако не заобилази обичне људе.
А како политика мржње и разједињавања може да их заобиђе? Ја сам ишао у гимназију у делу Србије у ком је становништво преко 80% пореклом из Црне Горе. Сваке године, на почетку школске године, нас су питали како се изјашњавамо по питању националности. Петнаест ученика би подигло руку као Срби, а шеснаест као Црногорци. После одвајања Црне Горе, само шесторо другара се изјаснило као Црногорци. Остали нису желели да постану национална мањина. Раздвајања су се збивала и у породицама. Мој брат трећег колена у Црној Гори је одлучио да остане Србин, а његова рођена сестра је постала Црногорка. Недавно су одржани локални избори у Црној Гори, који су показали изненађујуће резултате. За партију председника и фактичког владара Црне Горе Ђукановића неочекивано су гласали „српски крајеви“, који су на референдуму о одвајању од Србије, готово листом гласали против. Објашњење је једноставно: они су сиромашни и за лојалност ће добити приступ централним ресурсима. Зато процрногорски крајеви, који су финансијски независни, гласају против свог лидера, оптужујући га за корупцију и лоповлук. Црногорци постају на компактној територији стационирани муслимани.
Раздори се сеју не толико на унутрашњем плану, он постаје важан фактор међународних односа.
Зато што у политици цветају лицемерје и двојни стандарди. Пољска захтева од Украјине да осуди Волински покољ. И са своје стране доноси закон о кривичној одговорности за оптужбе према пољским грађанима због уништења Јевреја, игнорише захтеве Израела да унесе измене у закон. При том исти тај Израел не тражи појашњење од Хрватске, где је холокауст био државна политика, а не на нивоу грађана и организација. Недавно је Израел уникатно послао своје јуришне авионе због учешћа у обележавању годишњице операције „Олуја“. Напомињем да је у време рата у Југославији, настала Српска Крајина. Американци су предлагали да се установи потпуна аутономија региона, али га је Хрватска силом заузела. Војно учешће у свечаној церемонији којом се спирају гажење међународног права и убиства, само по себи делује сумњиво. Да не говорим о томе што се церемонија одвија на територији државе која не само да толерише, него и прославља државу која је убијала Јевреје. Можда су на све то заборавили због жеље Хрватске да купи од Израела десетак старих авиона?
А зар је другачије у ЕУ? У једним државама шаљу у затвор научнике због порицања холокауста. У другим су есесовце поравнали с борцима против фашизма и по питању социјалних давања, да не говорим о прославама. Зар није дошло време да се на правном нивоу обрачуна са митоманском политиком и митовима који политици служе?
– Норме међународног права се своде на вољу јачега да их примени или игнорише. Силни ће, без обзира на законе, увек раздвајати политику од историје. Ту је одличан пример САД, где се историја и политика никако не додирују. Неопходна је воља.