fbpx

Ингушетија и суседи – Континуитет неразумевања (први део)

13/01/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

Протекла година је за Ингуше, малобројни кавкаски народ, била испуњена изазовима. Унутрашњи политички сукоби, потом ексалирајући конфликт са суседном Чеченијом и континуирана фрустрација изазвана осећајем изнуђеног давања уступака суседним етносима, кулминирала је граничним спором који је у једном моменту претио да прерасте у дестабилизацију региона ширих размера.

ИНГУШИ

Ингуши су севернокавкаски народ. Реч је о аутохтоној етничкој заједници, која вековима живи на простору данашње Републике Ингушетије и Приградског рејона Северне Осетије. Укупан број Ингуша износи око 700.000 од чега по сверуском попису из 2010. године њих око 385.000 живи у Републици Ингушетији. Нешто мање од 30.000 Ингуша живи у Северној Осетији, док је ингушка дијаспора најбројнија у Турској, где живи више од 80.000 припадника ове етничке заједнице.

Ингуши су доминантно исламске – сунитске вероисповести, припадају вајнахској групи народа, коју поред њих чине још и Чечени и Бацбијци, малобројан народ са око 3.000 припадника, који у највећем броју живе у Грузији. Бацбијци су једини народ из ове групације којим доминанира хришћанска – православна религија.

Ингуши

Ингушки језик је део кавкаске породице језика, група вајнахска. Сам термин вајнах потиче од ингушке сложенице вейнах која у преводу значи „наши људи“. Ингуши су до Октобарске револуције користили арапско писмо, да би потом усвојили латиницу, која је 30-их година 20. века замењена ћирилицом, којом се и данас служе.

Ингушетија се налази уклињена између Чеченије и Северне Осетије, док на југу излази и на државну границу Руске Федерације са Грузијом. Територијом, Ингушетија је најмањи федерални субјект РФ са 3.628 квадратних километара, не рачунајући градове од федералног значаја.

ТУРБУЛЕНТНЕ ДЕЦЕНИЈЕ

Последњи квартал 2018. године Магас, главни град Републике Ингушетије (субјекта Руске Федерације), памтиће по високом нивоу тензија, сукобима који су преплавили централне улице и атмосфером која је одисала запаљивошћу до тачке усијања.

Лидери Републике Ингушетије Јунус-Бек Јевкуров и Чеченске Републике Рамзан Кадиров су 26. септембра 2018. године потписали Споразум о утврђивању ингушко-чеченске границе. Овај акт је за циљ имао окончање спора који датира све време од како постоји Руска Федерација, односно од како се распао СССР. Непостојање споразума о демаркацији граничне линије и полагање права на исту територију од стране ова два субјекта РФ, је континуирано оптерећивало односе два севернокавкаска народа и представљало извор потенцијалних сукоба.

Јевкуров је споразум јавности у Магасу представио као храбар потез којим је стављена тачка на вишедеценијски сукоб ниског интензитета који је спречавао квалитетнију сарадњу и виши степен координације Ингуша и Чечена, унутар РФ.

Његови критичари, незадовољна друштвена, радикализована политичка опозиција, дочекали су овај поступак са неодобравањем уз оцену како је Јевкуров подлегао страху и притисцима из Грозног, плашећи се могуће одмазде чеченског лидера, док је мањи број политичких противника отишао тако далеко да је ингушког председника оптужио за издају и високу корупцију.

Питање утврђивања ингушко-чеченске границе је комплексно, али ништа мање комплексан није ни однос Јевкурова према овом проблему, као и његов каријерни и политички пут. Јевкуров долази из многочлане сеоске породице из унутрашњости Ингушетије. Као млад се определио за војнички позив и окончао своју милитаристичку каријеру као генерал-мајор и херој Руске Федерације.

Јевкуров је као тридесетшестогодишњи школовани официр, са дипломом Фрунзеове војне академије и вишегодишњи припадник руских ваздушно-десантних снага стигао на Балкан.

Прво је распоређен маја 1999. године у Угљевик (Република Српска, БиХ) одакле је оперативно у својству мајора ГРУ (Војне обавештајне службе) предводио специјалну операцију која је годинама у РФ означавана као војна тајна и чији детаљи ни данас нису потпуно расветљени. Нетом по окончању НАТО агресије на СР Југославију, 11. јуна 1999. године, специјална десантна јединица РФ се упутила из Угљевика ка Приштини, у циљу да заузме једини аеродром на Косову и Метохији – Слатину.[1]

По сопственим изјавама, Јевкурову је овај задатак поверен током маја 1999. године, када је и распоређен у Републику Српску, у руски међународни миротворачки контигент.
Ипак, обавијена велом тајне остаје наводна специјална операција 18 припадника руског ГРУ, који су се сходно незваничним тврдњама нашли на аеродрому Слатина предвођени Јевкуровим, још крајем маја 1999. године.

Њихова улога је наводно била да служе као претходница руским десантним снагама које су овладале Слатином рано ујутру 12. јуна 1999. године, предухитривши британске снаге које су имале исти задатак. Тих дана је створена више него запаљива атмосфера на аеродрому Слатина који су окруживале британске снаге, а на ком су се налазили руски војници.

Ипак, након политичких преговора постигнут је споразум и остварена заједничка управа НАТО и снага РФ над Слатином у оквиру КФОР-а. Ова акција је омогућила даље распоређивање руских снага на Космету, који су почели да делују као део међународне мисије по резолуцији СБУН 12/44, али без сопственог сектора одговорности.
Под командом КФОР су на Косову и Метохији формирани сектори одговорности САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије.

Руска војска је одлуком политичког руководства напустила Космет 2002/03. године.

Јевкуров је такође учествовао и у посебној, специјалној операцији 2000. године током Другог чеченског рата, када је успео да са десантницима допре до заробљених руских војника и избави их директно се пробијајући кроз противничко окружење, лично учествујући у борбама и иако и сам рањен, извлачећи тешко повређеног саборца.[2]

Јунус-Бек Јевкуров

Јевкуров је управо из ових разлога био идеално решење за Кремљ, када је о управљању Ингушетијом реч. Ингушетија је дуго била изложена преливању сецесионистичких тенденција из суседне Чеченије. Такође, у Ингушетији су како 90-их, тако и током прве деценије 21. века биле присутне и екстремистичке групе, које су шириле џихадистичка учења.

Након слома „Чеченске Републике Ичкерије“ (краткотрајне, самопроглашене државе која је егзистирала од 1991. до 2000. године), велики број сепаратистичких бораца је прешао управо на територију Ингушетије (и Дагестана), врбујући и локално становништво у циљу прикључивања „Конфедерацији кавкаских народа“ Шамила Басајева и других лидера који нису искључивали националистички моменат из своје политике или „Кавкаском емирату“ Доку Умарова.

Ова два концепта су се разликовала превасходно по питању стављања кавкаских национализама у први план, што је био случај са идеологијом Конфедерације, док су присталице Емирата биле оријентисане ка креирању Исламске државе, којом би владало шеријатско право.

Не треба ипак сматрати како су присталице Конфедерације биле нужно секуларне. Напротив, по повлачењу руских снага из Чеченије и након погибије првог председника непризнате државе Џохара Дудајева, управо је шеријатски концепт однео превагу и међу националистима, иако је један број њих и даље гајио тенденције ка секуларистичком систему.

Занимљиво, након што је Доку Умаров као „председник ЧРИ“ одлучио да одустане од концепта независне Чеченије и прогласио себе Кавкаским емиром (а у емират укључио и територију Чеченске Републике) и настављао своју борбу терористичким методама и на темељу џихадистичке идеологије, био је лично проказан и одбачен као лидер од стране више чланова слабоутицајне „Владе у егзилу ЧРИ“.

Стога и не сме да чуди обимна делатност како федералних, тако и републичких снага безбедности на овом простору, у борби против незаконитих оружаних групација и терориста џихадистичке провенијенције.

Управо је лидер чеченских сепаратиста и декларисани терориста, бивши „председник Владе ЧРИ“ Шамил Басајев, погинуо у Ингушетији.

Ингушетија фрустрирана поразом у краткотрајном сукобу са Осетинима 1992. године и са осећајем континуиране запостављености, уз болно искуство Стаљинове колективне, принудне депортације ингушког (и других народа, такође чеченског) у централну Азију, под изговором колаборације са нацистима, током немачке инвазије на СССР у Другом светском рату, била је тако погодно тло за стварање група које су се оружаним путем, па чак и тероризмом желеле изборити за ингушко издвајање из РФ и/или креирање државе устројене по шеријатским принципима у доминантно муслиманској Ингушетији.

Ипак, односи Ингуша са суседима су више него комплексни. Док је однос са Осетинима оптерећен историјским наслеђем, ратом 1992. године, неповерењем, међусобним територијалним претензијама и континуираним сукобом ниског интезитета, са Чеченима се он кретао од изразитог савезништва, до сукобљавања.

Током постојања ЧРИ, са територије Чеченије су протерани сви грађани руске националности, али су жртве терора такође неретко били и тамошњи Ингуши. Националистички концепт, који је неретко попримао форму шовинизма, подразумевао је креирање етнички једнообразне територије, чему је био супротстављен исламистички, након радикализације џихадистички концепт, који је етничку припадност стављао у други план.

Са друге стране, одлука руководства СССР-а након Стаљина да поништи одлуку о колективном преселењу, што је био еуфемизам за етничко чишћење, те да врати на историјску територију Чечене и Ингуше, отворила је могућност инволвирања Ингуша у руско/совјетско друштво.

Инфраструктурна улагања која су уследила у тадашњу Чеченско-ингушку Републику, као и пријављивање сразмерно великог броја Ингуша у федералне оружане снаге и безбедносне структуре, створили су климу повољну за превагу лојалистичког модела.

Мудар потез креирања засебне Републике Ингушетије у оквиру РФ (био он чак и изнуђен ратом у суседној Чеченији), показао се као гест давања на значају ингушким националним интересима од стране централних власти, нетом по формирању РФ, односно распаду СССР.

Даље креирање институција, изградња новог главног града у време велике руске политичке, економске, социјалне кризе, посматрање Ингуша као засебног субјекта на Кавказу од стране Москве, један су од разлога спречавања тенденције преливања сепаратистичких и/или на верском фанатизму утемељених идеја из суседне Чеченије пре, за време и након Првог и Другог чеченског рата.

Магас

Магас је један од најмлађих градова у РФ. Настао је на основу указа тадашњег председника Бориса Јељцина 1994. године, када се приступило изградњи административне четврти у којој би били смештени председник, Влада, Скупштина, а у оквиру које је изграђено насеље за ингушке чиновника и административце, уз пратећу инфраструктуру.

Године 1998. пројекат изградње Магаса је окончан и он је службено проглашен за главни град Републике Ингушетије, што је у Москви потврђено од стране федералних органа 2000. године.

Убрзо је Магас добио и здање у ком је смештен кабинет градоначелника и седиште локалног парламента, а број становника је са почетних 100, колико је бројао 2001. године, порастао на непуних 9.000, колико је према службеним проценама бројао 2018. године.

Магас је саграђен непуних 10 километара јужно од Назрања, највећег ингушког града, са специјалном наменом да служи искључиво као административни центар. Магас је име добио по средњевековном граду, центру државе Алана, који се и налазио на простору данашње Ингушетије.

Током 60-их година 20. века, у СССР је постојала идеја како сви федерални субјекти треба да сачине нове престонице, које ће служити искључиво у административну сврху, а како би се лакше контролисале бирократе, како би се повећао ниво безбедности државника, лакше контролисао приступ граду и умањила могућност оружаног преврата или елементарне катастрофе која би могла да угрози функционисање бирократског апарата.

Такође, издвојени административни центри би служили искључиво у сврху државне функционалности и били би згодни за коришћење у пропагандне сврхе, док би дотадашњи административни центри били растерећени и служили као центри културе, образовања и привреде.

Ингушетија се од суседних руских република годинама разликовала по степену отворености друштва. Слобода говора, јавни коментари рада институција, аутономност политичког деловања у оквиру етаблираних партија са централама у Москви, у Ингушетији је била на вишем нивоу него ли у другим севернокавкаским регионима.

Упркос постојању одређених сепаратистичких тежњи, оне никада нису биле доминантне, чак ни у време постојања „Чеченске Републике Ичкерије“. Шта више, Ингуши су дали сразмерно значајан допринос у поновном успостављању руске контроле над овим регионом, упркос постојању и локалних, ингушких група које су сарађивале са чеченским сепаратистима из идеолошких разлога, као и оних који су то чинили вођени криминално-лукративним интересима, превасходно трговином оружјем.

Прва деценија 21. века у Ингушетији је била обележена оштрим унутрашњим, политичким конфликтима. Обрачуни криминалних група, убиства и отмице, трговина оружјем из и у суседну Чеченију и Грузију, снага криминалних кланова који су неретко постајали снажнији и од институција, чак их и контролишући, били су ингушка свакодневица након распада СССР.

Јевкуровљев претходник на месту председника републике био је Мурат Зјазиков. Реч је о дугогодишњем службенику КГБ из времена СССР, који је обављао сијасет функција у извршној власти новоформираног федералног субјекта Републике Ингушетије 90-их година, да би 2002. био након два круга избора изабран за председника републике.

Управо чињеница постојања демократске компетиције и неизвесности избора у великој мери разликује Ингушетију од доминантнијих и такође муслиманских региона попут Дагестана и Чеченије.

Зјазиков

Ипак, Зјазиков није славно окончао свој период на месту председника. Иако је био перципиран као лидер који ће увести ред у републику и ликвидирати све незаконите групе, период његове власти обележили су континуирани, оружани обрачуни различитих кланова и картела, оптужбе за високу корупцију државних органа, али и политички сукоби са трагичним исходом.

Зјазиков је имао више политичких опонената, али најеминентнији је свакако био Магомед Јевлоев. Бивши ингушки јавни тужилац, који је био оптужен за подстрекавање на убиство Сулејмана Цечоева који је и сам био довођен у везу са кривичним делима попут киднаповања и изнуде. Иако Јевлоевљева кривица никада није доказана, он је напустио државну службу и посветио се приватном бизнису који је развијао у РФ и САД.[3]

Јевлоев је био оштар критичар Зјазиковљеве власти, оснивач и власник веб сајта ingushetia.org / ингушетия.ру, који је важио за кључни опозициони медиј у Републици.

Сајт је током 2007. године трпео хакерске нападе, потом је био блокиран од стране локалних провајдера, да би и формално био забрањен одлуком ингушког суда 2008. године, што је потом потврђено и одлуком федералних власти које су сајт уврстиле у Регистар екстремистичких материјала.

Домен сајта је и формално укинут крајем септембра 2008. године, а уредници сајта је одобрен азил у Француској и она је убрзо напустила Ингушетију.

Само месец дана раније, последњег дана августа 2008. године, након слетања на аеродром у Назрању, у локалну болницу бива допремљено беживотно тело Јевлоева, са прострелном раном на глави. Јевлоев је у Назрањ из Москве тог дана допутовао истим авионом у ком је био и Зјазиков.

Јевлоев

Одмах по приступању аеродромској згради приведен је од стране локалне полиције како би био испитан за још једном кривично дело које му је стављено на терет – подметање експлозивне направе у кућу шефа администрације председника Ингушетије, али и насилних демонстрација које је организовао седам месеци раније.

Околности његовог убиства и данас су тема која изазива опречне реакције. Службено саопштење МУП-а Ингушетије је указивало на смрт „несрећним случајем“.[4]

Наиме, сходно сведочанству локалног милиционера, Јевлоев је приведен, његове присталице су покушале да га избаве из полицијског аутомобила, он сам је посегао за оружјем полицајца који је седео поред њега на задњем седишту аутомобила, што је изазвало реакцију другог полицајца који је уперио пиштољ у њега и „случајно испалио хитац у слепоочницу“ опозиционара.

Смрт Јевлоева је довела до демонстрација опозиције, које су потом силом угушене, али чак и до позива на издвајање Ингушетије из РФ, уколико не дође до реакције федералних органа. Његово убиство представљало је извесну прекретницу у политичком животу Ингушетије и довело је до поновног озбиљнијег ангажмана федералних власти на пољу јачања локалних институција и асистенције при доношењу кадровских решења.

Припадник МУП-а Ибрахим Јевлоев, који је испалио смртоносни хитац, правоснажно је осуђен на две године затвора због кривичног дела нехатног убиства. Управо је осуђени припадник МУП-а ликвидиран недуго по пуштању на слободу, упркос томе што се кретао искључиво уз заштиту. Његово убиство никада није разјашњено.

Одлуком Дмитрија Медведева, тадашњег председника РФ, Зјазиков је недуго након Јевлоевљеве смрти напустио место председника Ингушетије и убрзо био именован на место једног од саветника председника РФ.

У овом периоду председник Ингушетије се није бирао непосредно, већ је бивао предложен од стране председника РФ, а потврђиван одлуком локалног парламента. Одлука да Јевкуров ступи на ову позицију била је дочекана углавном са олакшањем.

Присталице бившег председника, али и опозиција, очекивали су од каријерног војника реформе, завођење реда у републици и прекид са доказано лошим праксама. Ипак, велика очекивања често представљају и велико оптерећење, а то се на примеру Јевкурова може најбоље утврдити.

Упркос томе што је општа ситуација у Ингушетији постала релаксирана, што је безбедност грађана повећана и што је насиље постало мање присутно у свакодневном животу ове територијом мале кавкаске републике, политички изазови и коњунктура односа у суседним републикама новом лидеру, у новој деценији, никако нису ишли на руку.

ГДЕ ЈЕ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ МЕЂЕ И ДЕОБЕ?

Упркос великим отпорима, демонстрацијама више стотина, до више хиљада[5] људи у Магасу који сам не броји више од 9.000 перманентно настањених лица[6], отпору парламентарне опозиције, Закон о утврђивању границе Републике Ингушетије и Чеченске Републике, којим је потврђен раније потписан споразум два председника, је усвојен 04. октобра и објављен 05. октобра 2018. године, истовремено у обе републике.[7] Закон је у Ингушетији ступио на снагу 16. октобра 2018. године.[8]

Вишедневне демонстрације које су преплавиле улице Магаса биле су у корелацији са офанзивом коју је на легалистичком пољу покренула опозиција. Тако је дошло до промптног изјашњавања Уставног суда Ингушетије, који је и раније заузимао негативне ставове спрам Јевкуровљевих планова да оконча процес демаркације источне и североисточне ингушке границе.

Сходно ингушком закону једна трећина депутата републичког парламента може оспорити донети закон и затражити изјашњење Уставног суда. Како Народна скупштине Ингушетије броји 32 депутата, 11 потписника захтева је било сасвим довољно да се са овим процесом и отпочне.

Јевкуровљева опозиција није страначки дефинисана. На политичкој сцени Ингушетије данас де факто постоји само Јединствена Русија. Међутим поделе унутар чланова ове, али и других странака у Ингушетији су присутне и део депутата није желео да подржи локално партијско руководство, које и само није исказивало довољан степен монолитности када је о склапању овог споразума реч.

Тамно плава боја – Јединствена Русија (26 места)
Црвена боја – Комунистичка партија РФ (3 места)
Жута боја – Праведна Русија (2 места)
Светло плава боја – Либерално-демократска партија РФ (1 место)

До креирања споразума је дошло одмах по окончању сверуских избора септембра месеца 2018. године. У Ингушетији се од 2011. године председник републике назива „главом“, док је његов избор и даље посредан. Председник РФ предлаже имена три лица, о којима се потом 32 депутата изјашњавају тајним гласањем.[9]

Јевкуров је тако поново изабран за лидера Ингуша на мандат од 5 година, са 26 гласова за.

Ипак, сам Јевкуров је нарушио идиличну слику политичке монолитности и свакако рањиву Ингушетију поставио пред нови изазов – корекцију границе. Питање граница за Ингуше је генерално осетљиво и болно, поготово након искуства из 1992. године.

Наиме, након распада СССР-а и стварања ЧРИ, простор Северног Кавказа је био изложен разним ревизионистичким захтевима. Тако су Ингуши Приградског рејона у Северној Осетији, захтевали да се овај простор, који су вековима доминантно насељавали управо припадници ове етничке заједнице, припоји Ингушетији. Чак и формалну подршку за овај захтев су добили од власти новоформиране Републике Ингушетије, што је наишло на осуду Осетина.

Осетини, који су исте године уз помоћ руске војске успели да овладају највећим делом Јужне Осетије у Грузији, били су осокољени овим успехом и одлучили се са радикалан приступ питању сепаратизма на сопственој територији. До ескалације конфликта је дошло у јесен 1992. године.

Прво је откривен злочин убиства тринаестогодишње ингушке девојчице, а потом је дошло и до сукоба између групе ингушких цивила и осетинске полиције, који је резултирао погибијом 2 полицајца и 4 цивила. Инциденти слични овом су забележени и током 1991. године, такође са смртним исходима.

Убрзо су се Ингуши организовали и поставили блокаде и страже на прилазе својим селима али и на републичку путну комуникацију, уз неколико захтева, а сви су се сводили на издвајање источног дела Приградског рејона и његово припајање Републици Ингушетији.

Црвеном бојом је означена спорна територија Приградског рејона. Источни простор је до 1944. године припадао Чеченско-ингушкој Аутономној Совјетској Социјалистичкој Републици и био је насељен доминантно Ингушима. Но, након депортације Чечена и Ингуша са овог простора и укидања ЧИ АССР, овај простор је припојен Северној Осетији.

Након што је рехабилитована ЧИ АССР 1956. године и Чечени и Ингуши враћени на своју аутохтону територију, није дошло до корекције граница и Приградски рејон је остао у саставу Северне Осетије. Године 1963. дошло је до корекције и простор који је данас западни део Приградског рејона, доминантно насељен Осетинима, припојен је рејону.

У предвечерје формалног нестанка СССР 1991. године, у Москви бива донет Закон о враћању права народима над којима је вршена репресија. Њим је било предвиђено и враћање историјских територија Ингушетији, али границе новоформиране републике никада нису законски утврђене.

Ове околности отвориле су врата ескалацији насиља. Пошто су Ингуши истрајали у тежњи да се припоје матичној републици, дошло је до оружаног конфликта који је потрајао 7 дана, од 30. октобра до 06. новембра 1992. године, након што новоформиране ингушке милиције нису желеле да се предају и уклоне барикаде са локалних путева.

Осетини су били боље припремљени за рат. Уз подршку добровољаца из Јужне Осетије, они су имали инфраструктуру, захваљујући постојању Републике Северне Осетије од 1936. године у оквиру РФ, што је подразумевало и наоружану полицију, али и одреде Унутрашње војске СССР, касније РФ.

Не само због инфраструктурно боље опремљености и бројнијег наоружања, већ и као чињеница да су федералне војне снаге интервенисале већ 01. новембра и на основу указа тадашњег председника РФ Јељцина, који је 02. новембра спорну територију прогласио осетинском, и савезне трупе су се мање или више отворено, на терену стављале на страну осетинских оружаних формација.

Руско-осетинско савезништво је дуготрајно и нарочито се показало на простору Грузије. Осетини су у доминантно православне вере (мањину чине пагани), што их и културолошки вековима повезује са Русима, за разлику од Ингуша и Чечена.

Такође, осетинска институционална лојалност, борба у редовима државне војске у више различитих ратова, припадност Руској православној цркви без претензија ка аутокефалности црквене организације, поставља их и као природније руске савезнике током деценија и векова ратова за Кавказ, а потом и конфликата на Кавказу, чак и у односу на друге православне хришћане попут Грузина.

Заправо, осетинска приврженост Москви је континуирано највећа на Кавказу у односу на све друге, неруске етничке групе. Реч је о народу који никада није тежио издвајању и који и данас свој стратешки циљ – обједињења Северне и Јужне Осетије жели да оствари креирањем јединственог федералног субјекта у оквиру Русије, за разлику од друге грузијске сепаратистичке територије – Абхазије, која тежи тесним везама са РФ, али у својству засебне државе.

Владикавказ је и циљано изграђен на овом простору и насељен углавном Осетинима, како би био административно-војни центар руског државног апарата, што говори о континуираном степену поверења који су Руси гајили према Осетинима, без обзира на политички режим који је владао у Москви.

Уколико сагледамо све наведене елементе, биће јасније због чега су Ингуши доживели пораз. Рат је окончан након увођења ванредног стања на територији обе републике и увођењем већег броја припадника оружаних снага РФ. У рату је изгинуло укупно више од 600 људи, око 450 Ингуша и око 140 Осетина уз погибију 11 припадника федералних оружаних снага. Према различитим подацима од 11.000 (осетинска тврдња) до 30.000 (ингушка тврдња) ингушких цивила је морало да напусти своје домове.

Углавном пешице, кроз снегом завејане и ледом оковане планинске кланце, стазе и превоје Ингуши су се домогли Назрања, највећег ингушког града. Ово изганство је у ингушкој колективној свести остало упамћено као „Поворка смрти“.

Ингуши су у овом периоду систематски протеривани и из других делова Северне Осетије, а до наставка насиља је дошло поново у децембру 1992. године, а потом и 1993. године. Поновну ескалацију спречило је само присуство великог броја припадника федералних оружаних снага.

Ипак, у обновљеним конфликтима је страдало још најмање 350 Ингуша, уз 50 убијених Осетина. Сукоби на тлу Осетије, али и у пограничном подручју су континуирани, ниског интензитета и до њиховог искорењивања је дошло тек руском победом у Другом чеченском рату, када је над целим простором Северног Кавказа успостављена чвршћа контрола.

Поред источног Приградског рејона, ингушко-осетинског теснаца на северу, ни граница са Чеченијом није била успостављена све до 2018. године.

Јевкуров се одлучио да покуша са решавањем овог проблема на пречац. Ипак, показало се да континуирано попуштање претензијама суседа не само што увећава степен озлојеђености ингушког етноса, већ континуирано фрагилну геополитичку слику Кавказа, чини још нестабилнијом.

(КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА)

———————

 

  1. http://www.vesti.ru/doc.html?id=265963
  2. https://www.balkans.kp.ru/daily/24191/398440/
  3. https://ria.ru/20080901/150840842.html
  4. https://www.kommersant.ru/doc/1019413
  5. https://www.rferl.org/a/thousands-rally-in-russia-s-ingushetia-against-unfair-border-deal-with-chechnya/29525377.html
  6. http://web.archive.org/web/20180726010024/http://www.gks.ru/free_doc/doc_2018/bul_dr/mun_obr2018.rar
  7. https://www.svoboda.org/a/29574978.html
  8. https://www.kavkaz-uzel.eu/articles/327322/
  9. https://iz.ru/787170/2018-09-09/evkurov-v-tretii-raz-izbran-glavoi-ingushetii