fbpx

Ингушетија и суседи – континуитет неразумевања (други део)

22/01/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

Ингушетија и суседи – Континуитет неразумевања (први део)

Ингушко-чеченски споразум о разграничењу не представља само споразум локалног карактера. Он открива вишеслојност актуелних политичких релација на Кавказу. Са једне стране рањивост Јевкурова и фрагментираност ингушког друштва и са друге стране континуирано јачање Кадирова, монолитност чеченске политичке сцене и практичну оправданост амбиција лидера из Грозног.

(НЕ)ОЧЕКИВАНИ ПОТПИС

26. септембра 2018. године, Јевкуров и Кадиров су потписали споразум о разграничењу. Али шта он заправо доноси и због чега је изазвао талас незадовољства у Магасу? На овом месту ћу превести и цитирати комплетан споразум.

На основу Устава Руске Федерације, Републике Ингушетије и Чеченске Републике склапа се следећи Споразум:

  1. Стране су се споразумеле да установе границу између Републике Ингушетије (у даљем тексту РИ) и Чеченске Републике (у даљем тексту ЧР) у складу са прилозима: постојећем Споразуму о картографском приказу граница међу РИ и ЧР (анекс 1), Геодезијским описом границе међу РИ и ЧР МСК – 06 (анекс 2), Геодезијским описом границе међу РИ и ЧР МСК – 06 МСК – 20 (анекс 3), који су саставни део овог Споразума.

Картографски приказ границе између РИ и ЧР је у односу 1:200 000 и представља саставни део Споразума.

  1. Предметна граница може бити измењена у складу са чланом 67 и тачком „а“ одељка 1, члана 102 Устава РФ искључиво уз сагласност обе стране.
  2. Овај Споразум мора бити потврђен законима РИ и ЧР у року који не сме бити дужи од једног месеца, од дана потписивања овог Споразума.
  3. Овај Споразум ступа на снагу даном ступања на снагу закона РИ и ЧР којима се Споразум утврђује.
  4. Стране се обавезују да ће у року од три месеца од дана ступања на снагу овог Споразума, кроз важећу законску процедуру изменити законске прописе којима се утврђују границе локалних самоуправа, а у складу са Споразумом.
  5. Овај Споразум је сачињен у четири примерка, примерци имају исту правну снагу. Свака од страна потписница задржава по један примерак, трећи и четврти примерак предају се Народној скупштини РИ и Парламенту ЧР.

Споразум су потписали Јевкуров и Кадиров, а у анексима се налазе графички прикази и детаљна катастарска листа сваке парцеле која је предмет разграничења.

Оригинални текст Споразума: http://www.pravitelstvori.ru/news/detail.php?ID=34660

Кадиров и Јевкуров

Одмах по потписивању споразума, Магас су преплавили демонстранти. Сукоби са полицијом, немири, али и добро организован ненасилан отпор украшен како народном иконографијом, тако и федералним симболима, привукао је пажњу сверуске јавности. Према различитим проценама на улицама Магаса који и сам броји мање од 10.000 становника, у републици која има мање од пола милиона житеља, окупљало се од неколико стотина до више хиљада демонстраната (на врхунцу више од 6.000) и протести су трајали недељама, уз одзив представника различитих генерација, социјалних статуса и општеполитичких опредељења.

Протесте су подржали и поједини посланици, не доводећи при том у питање своју припадност Јединственој Русији, политичкој партији која стоји и иза самог Јевкурова. Такође, споразуму су се успротивили и највиши верски ауторитети у овој, доминантно исламској републици. Врло колоритна и гласна опозиција је Јевкурову задавала месецима озбиљне проблеме на више нивоа.

Доведене су у питање лидерске способности „главе Републике Ингушетије“. Јевкуров је покушавао све како би улице око административне четврти Магаса опустеле: покушавао је лично да преговара са демонстрантима, комуницирао са незадовољним политичарима, трудио се да убеди угледне, времешне лидере кланова, а потом и да указима забрани окупљања, слао полицијске одреде који су за циљ имали разбијање протеста при том користећи и ватрено оружје, окупљао присталице на контрамитинзима, али данима ништа није давало резултата.

Москви је Ингушетија привукла пажњу на начин који никако не иде у прилог Јевкурову. Деловало је да каријерни официр не контролише ситуацију, а на површину су испливавале и процене како протести против Споразума о разграничења могу довести и до револуције[1], па чак можда и до оживљавања етничких сукоба или сепаратистичких тежњи у рањивом региону.

                                                                                Демонстрације у Магасу

Демонстранти су се потрудили да од самог почетка искључе могућност повезивања са сепаратистичким идејама. Ингушетија се и деведесетих година прошлог века показала лојалнијом републиком, него ли што је то случај са суседном Чеченијом. Ипак, иронија судбине показује да се ингушко опредељење „тихе лојалности“ руском фактору, овој републици, макар када је реч о територијалним питањима, није исплатило ни из близа колико суседној Северној Осетији или Чеченској Републици.

Док су Северни Осетини перципирани као вишевековни и више пута потврђени савезници руског фактора на које је могуће ослонити се, Чечени су још од 19. века потврђени побуњеници. Чечени се деценијама нису мирили са руском влашћу над овим регионом, баш као ни суседни Черкези или у мањој мери Дагестанци. Чечени су успели да избегну демографску катастрофу каква је задесила Черкезе током 19. века током војних похода Царске Русије на овај простор у подухвату који савремена руска историографија назива „пацификацијом Кавказа“, а која је омогућила овладавање, касније ће се испоставити драгоценим енергентима богатим регионом.

Предвођени Шамилом, трећим имамом Дагестана и Чеченије, ови народи су у 19. веку подизали побуне против централних власти и ушли у крвави, сурови оружани сукоб, који је потрајао безмало 50 година (1817 – 1864. године), а окончан је коначном превлашћу Руса над овим простором и ликвидацијом Северно-кавкаског имамата. Ингуши су такође узимали учешћа у овим ратним дејствима, али никада нису успевали да се наметну као кључни фактор. То што нису били доминантан фактор међу себи сродним народима, није их лишило туробне судбине при гушењу заједничких побуна и одмазди централних власти.

Слична позиција Ингушима је била намењена и кроз 20. век. Заједно са Чеченима су претрпели Стаљинову општу депортацију са своје вековне земље, а по повратку у отаџбину нису успели да се изборе за засебну територијално-административну јединицу, већ су у оквиру Чечено-Ингушетије били подређени бројнијем народу. У време распада СССР доживели су нове губитке у Приградском рејону Северне Осетије, што је подробније описано у првом делу ове анализе. Међутим, проблеми са суседима ни ту нису престали.

Централне власти су након два девастирајућа рата одлучили да пацификују Чеченију на начин који је у прошлости мање коришћен. Инвестицијама. План Владимира Путина да се Чеченија модернизује, инфраструктурно ојача, да се уложи у њену путну и другу инфраструктуру, да се овој републици дају сразмерно далеко веће субсидије него сличним, Русима насељеним регионима, као и да се настави са несметаном експлоатацијом нафте од стране државних компанија, са ове енергентима богате земље, дали су резултата.

Чеченија је заиста пацификована, Кадиров не доводи у питање личну лојалност према руском председнику, док су се његови борци, опремљени најмодернијим наоружањем и обучени по највишим критеријумима, доказали и на бојном пољу на руској страни у Августовском рату у Грузији 2008. године, а потом и на страни проруских побуњеника у Украјини, након избијања рата 2014. године (батаљон „Смрт“).

Ипак, милитаризација и десекуларизација Чеченије, као комплексан процес који тече заједно са пацификацијом и инфраструктурним развојем региона, отвара сасвим нову димензију изазова за централне власти у средњој перспективи, што је тема за засебну анализу.

Тако су Ингуши, иако лојални централним властима, остали перципирани као недовољно милитантни да би им се правили уступци попут оних у Чеченији, али ни довољно лојални да би им се пружио положај Осетина. Заустављени на пола пута, Ингуши постају све фрустриранији положајем који изискује континуирано попуштање и повлађивање амбицијама суседа.

26.800 ПРОБЛЕМА

Чеченија годинама потражује део територије који је под ингушком контролом, а на коју Чечени полажу право. Ово питање је у ближој прошлости отварано више пута.

Још 1993. године, у време постојања „Чеченске Републике Ичкерије“, тадашњи лидер чеченских сепаратиста Џохар Дудајев је прихватио став по ком највећи део Снуженског рејона припада Ингушетији. Ипак, већ његов наследник Аслан Масхадов је 1997. године оспорио овакво решење и након слома „ЧРИ“, новоуспостављена Чеченска Република са руководством лојалним Москви је, поново почела да поставља питање целовитости Снуженског рејона, као и припадности делова територије истог.

Снуженски рејон на територији Ингушетије до споразума од 26. септембра 2018. (лево) и део Снуженског рејона на територији Чеченије (десно).

Још 10. марта 2003. године, тадашњи лидери Ахмат Кадиров и Мурат Зјазиков потписали су споразум који је требао да реши судбину поделе Снуженског рејона.[2] Ово је заправо била нека врста потврде споразума који су склопили Аушев и Дудајев 1993. године. Ипак, коначни одговори на постављена питања, ни овим поступком нису дати.

Већ 2005. године, тада в.ф. премијера ЧР Рамзан Кадиров, поново покреће тему разграничења у јавности: „Сви знамо куда је ишла граница пре уједињења (стварања Чечено-Ингушетије прим. аут.), сви знамо куда она треба ићи данас, када постоје два засебна субјекта. Ми ћемо бити господари сопствене земље!“. Наредне године из Грозног су стигли и формални позиви на поновно успостављање јединственог чеченско-ингушког федералног субјекта, јер „само тако могу бити превазиђене поделе“.

Но, Москва је имала другачије планове. Године 2008. је донет Закон о мерама организације локалне управе у ЧР и РИ. Овим актом је прописано да су два федерална субјекта дужна у року од годину дана самостално разрешити међусобне спорове и извршити демаркацију границе.

Године 2012. Кадиров далеко отвореније заговара разграничење у корист територијалног проширења Чеченије. Већ 2013. године, прилично изненада, Чеченија доноси закон којим присваја делове суседне републике, укључујући ту и село Аршти.

Ингуши су веома озлојеђени оваквим акцијама и Јевкуров у телевизијском обраћању јавности говори о решености одбране територијалног интегритета републике, као и постизања споразума који неће довести у питање права Ингушетије, која су постојала пре 1944. године, када је чеченско-ингушки федерални субјект укинут, а Ингуши масовно депортовани у централну Азију.

18. априла 2013. године, догодио се озбиљан инцидент. Око 300 припадника безбедносних снага Чеченије, ушло је у село Аршти, под изговором да врше антитерористичку операцију. Ингуши су одбацили овакав став и власти у Магасу су оцениле како је на делу вештачко подизање тензија и покушај застрашивања ингушког становништва, а све у циљу заокружења територијалних претензија Грозног.

Изненада, иако је годинама одрицао такав сценарио, Јевкуров нетом после реизбора на дужност „главе РИ“, потписује спорни споразум 26. септембра 2018. године са Кадировим, на основу ког Ингушетија остаје без око 26.800 хектара земље, испод које се наводно налазе и налазишта нафте. Јевкуров је то правдао коначним разрешењем питања које дуго година оптерећује односе две републике, истичући како од Ингуша и Чечена решавање овог проблема захтева и Москва, те напослетку наглашавајући како Ингушетија овим споразумом није изгубила ниједно насељено место, већ да је и Чеченија одступила од својих пређашњих, максималистичких захтева.

Специјализовани портал Кавказ-узел је у сарадњи са експертима геодетске струке, начинио преглед територијалне промене, услед ратификованог споразума Кадиров-Јевкуров. На овом приказу можемо видети да заиста ниједно насељено место неће прећи под јурисдикцију друге републике, пратећи црвену линију која представља нову границу. Ипак, територијално проширење Ингушетије је незнатно, док се Чеченија нарочито шири на југозападном правцу. [3]

Обе стране имају своје аргументе због чега треба, односно не треба приступити оваквом виду разграничења.

Тако присталице споразума од 26. 09. 2018. године из Чеченије кажу да граница између две републике после распада Чечно-ингушке Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике није постојала, да ју је неопходно утврдити, што је и било учињено септембарским споразумом.

Чечени се такође позивају на серију аргумената историјске природе. Тако, у Грозном тврде да спорни хектари земље никада и нису припадали Ингушима. Они се позивају на границе из 1934. године, када је и начињен јединствен чечено-ингушки федерални субјект, али у одређеним деловима и на споразум Аушев/Дудаев из 1993. године.

Истина, овај споразум није често помињан у чеченској јавности, јер је након слома ЧР Ичкерије спровођен врло темељан подухват поништавања свих тековина ове творевине, а континуираним инсистирањем на њему, Чечени би дошли у ситуацију да потенцијално испровоцирају Москву.

Чечени такође наглашавају да су овим само добили необрадиву земљу, не помињући потенцијална налазишта нафте, као и да је чак девет од једанаест насељених места Сунженског рејона остало у саставу Ингушетије, те да су се одрекли од претензија ка њима.

Занимљиво је да, када је реч о спору, међу Чеченима влада висок степен монолитности. Не само присталице Кадирова, већ и стручна јавност, али чак и опозиционо настројена дијаспора, позитивно гледају на овај споразум, ценећи га као исправљање историјске неправде, али и отварање могућности за постизање сличног споразума са Дагестаном, где Грозни такође није задовољан фактичким стањем и полаже право на одређене територије.

За разлику од Ингушетије, у Чеченији не инсистирају на спровођењу референдума и створена је слика општег консензуса у јавности, која треба да укаже на задовољство септембарским споразумом.

Са друге стране, противници споразума указују на следеће. За разлику од власти која покушава да оправда споразум истим аргументима, којима то чини и Грозни, опозиција се окупила у Организациони комитет националног јединства ингушког народа, у који су ушли верски лидери, политичка опозиција и део депутата (њих 11 од 32 у првом моменту).

Они су покренули поступак и пред Уставним судом Ингушетије у намери да оспоре септембарски Споразум. Представници комитета такође посежу за историјским аргументима. Тако, сматрају да се треба вратити на 1922. годину када је формирана Горска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република. Такође, мишљења су да је Ингушетија 1993. године уступила своју територију сепаратистичкој творевини, што сматрају, не може бити аргумент у актуелној расправи, већ се тај моменат мора посматрати као плод изнуде и ствари поставити на изворне историјске темеље.

Комитет је стао иза демонстраната. Протести су трајали непрекидно 13 дана, а потом су се настављали масовним окупљањима до краја октобра, све док Јевкуров није одлучио да 01. и 02. новембра забрани скупове.

На страну незадовољних стао је и бивши председник републике Руслан Аушев, који је инсистирао на спровођењу референдума, баш као и Комитет, у чији састав Аушев, истина није ушао. Незадовољство демонстраната је било толико велико, да су поједини клановски лидери позивали на разрешавање овог питања на основу шеријатског права, озлојеђени немогућношћу спречавања овог споразума.

 

ДВА СУДА, ЈЕДНО ПИТАЊЕ

Наду да ће успети да спрече Јевкуров/Кадиров алијансу у намери коначног разрешења пограничног спора, демонстрантима је улио Уставни суд Републике Ингушетије.[4]

Дана 30. октобра 2018. године, суд је донео пресуду по којој Закон о утврђивању Споразума о успостављању границе између ЧР и РИ није у складу са уставом РИ, конкретно члановима 4, 11, 103, 111. [5]

Комплетан текст устава: http://www.ingushetia.ru/institute/constitution.php

Члан 4. гласи:

Сва власт у РИ припада народу. Народ врши своју власт непосредно, као и кроз органе државне власти и органе локалне самоуправе. Ниједан део друштва или посебно лице нема право присвојити власт у републици. Узурпација државне власти је преступ.

На овом месту је суд себи дао за право да квалитативно тумачи питање узурпације власти од стране Јевкурова и потом Народне скупштине, што је оцена која ужива политичку димензију и излази из правних оквира.

Члан 11. гласи:

Враћање политичким средствима незаконито отете територије Ингушетије и очување територијалне целовитости један је од најважнијих задатака државе.

Не само што је занимљиво је да оваква ставка нашла место у уставу, него се овде даје много више простора за изједначавање незаконитости деловања државног функционера, са његовом евентуалном, политичком неспособношћу. Јевкуров може у своју одбрану рећи да се и даље бори политичким средствима за враћање Приградског рејона, док је демаркацијом границе заправо заокружио ингушки територијални интегритет.

Члан 103. став 3. гласи:

Промена границе територије, над којом се врши власт локалне самоуправе, дозвољена је уз пристанак становника дате територије.

Проблем примене овог става на конкретан случај је у томе што територија које се Ингушетија „одриче“ није насељена, те и не може до краја бити испуњена замисао уставописца.

Члан 111 гласи:

Утврђивање, укидање административно-територијалних субјеката, установљавање и промена границе међу њима, њихово именовање и преименовање, друга питања административно-територијалног устројства РИ, решавају се у складу са федералним законима, законима РИ и са узимањем у обзир става становништва дате територије.

Уставни суд РИ

Већ смо констатовали да трећи моменат није изводљив у конкретном случају, али УСРИ се позвао на други. Устав је оставио Народној скупштини да реши ово питање. И она је то учинила на следећи начин.

Законом о референдуму РИ, утврђено је чланом 2. ставом 3. да се референдумом обавезно морају утврђивати питања измене статуса републике, промене назива републике, њене деобе или уједињења са другим субјектима РФ, промене у њеној територији или промене њених граница, у складу са законодавством РФ.

На први поглед ситуација је јасна. Јевкуров, али ни Народна скупштина нису имали права да донесу закон којим се Ингушетија разграничава са Чеченијом, без референдума. Ипак, аргумент републичке власти је да овим нису промењене, већ утврђене границе Ингушетије, које су до сада биле само де факто, али не и де јуре природе.

Уставни суд РИ је донео тако одлуку, којом не само да дерогира спорни закон, него и обавезује републичку власт да евентуални споразум о разграничењу потврди кроз референдум. Јевкурову је више него јасно да ту политичку трку не може добити и стога се определио за последњу сламку спаса – Уставни суд Руске Федерације.

Додатан проблем за Јевкурова је представљао и део пресуде УСРИ која говори о томе, како је приликом тајног гласања о потврђивању Споразума, нарушен пословник о раду НСРИ. Наиме, према резултатима које је објавила администрација НСРИ, за Споразум је гласало 17 лица, 3 су била против, а 5 уздржано. Међутим, већ наредног дана је 11 посланика поднело пријаву против изборне комисије, оптуживши је за фалсификацију гласова, истичући како су они гласали против, а да су њихови гласови преиначени.

УСРФ се није обазирао ни на једно од ових питања. Одлука УСРФ се базирала само на једном тумачењу федералних уставних норми – уставни судови федералних субјеката немају право дерогирања општих законских аката који су ступили на снагу.[6]

Такође, УСРФ је подржао становиште Јевкурова, како међу РИ и ЧР није ни било утврђене границе, те да самим тим сви чланови устава РИ на које се УСРИ позива, а који се односе на заштиту територијалне целовитости републике и очување постојећих и утврђених граница, немају правног основа.[7]

Уставни суд Руске Федерације

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Територијални спор два сродна, севернокавкаска народа је наизглед окончан, али су бројна политичка питања и даље остала отворена. Чињеница да је до сада неокруњена власт Јевкурова озбиљно уздрмана и да се суочава са притисцима, са каквима се носио и Зјазиков, не може донети стабилност у Магас.

Такође, Ингуши ће наставити да акумулирају своју фрустрираност, осећаће се одбаченим и третираним као мање важни субјект, јер централне власти стају на страну како својих дугогодишњих савезника/штићеника на западној граници, тако и ратоборних комшија на источној страни, чији млади лидер након учвршћивања власти у Чеченији и обједињавања свих кланова под својом влашћу, на федералним субсидијама и оружаној моћи коју је изградио последњих година, покушава да прошири утицај на читав северни Кавказ. И баш је Ингушетија била та, која је прва морала да поклекне и чији је до тада омиљени лидер, очигледно на пречац и невољно, био принуђен да устукне пред претензијама локалне силе у налету.

Ингушетија, будући субјектом са далеко најразвијенијим демократским потенцијалом у овом делу Кавказа, поготово у односу на себи сродне чеченске и дагестанске суседе, потенцијално ће почети са преиспитивањем својих досадашњих принципа и како то верски лидери већ захтевају, окренути се традицији, локалним правилима и верским закономерностима, игноришући световни карактер своје републике и крећући истим путем, којим је Чеченија већ кренула и на ком је поодмакла.

Свакако, у таквој ситуацији, Ингуши ће трагати за лидером који је много мање склон компромисима и који ће ако треба, сузбити и локалне слободе, али ће показати кураж пред суседима и на тај начин се и пред централним властима поставити као субјект на ког се мора рачунати.

Унутрашњи немири, дубоке поделе, неповерење у власт и већ постојећи интересни конфликти, уз далеко већи утицај клерикалних субјеката, обележиће ингушку збиљу наредних година. Чечени, неспорно снага у налету, овим Споразумом су ипак пропустили прилику да се наметну као лидер или протектор малобројнијег, а себи сродног народа и тако постану још озбиљнији фактор у федералним круговима.

Уместо тога, дошло је до сувишне антагонизације локалног живља, што представља добар основ за поновни, негативни контрапик у међусобним политичким односима два кавкаска народа. Оно што Ингуше чини додатно рањивим, па чак и беспомоћним, јесте њихов сужен политички утицај, низак ниво економске или политичке снаге којом располажу и одсуство неког моћнијег партнера на ког би се могли ослонити.

Све то отвара могућност наставка и продубљивања интерних ингушких конфликата, односно довођења ингушког политичког бића до позиције субјекта који не види излаз и своју ситуацију тумачи безалтернативном. А таква ситуација је све, само не основ за политичку и друштвену стабилност Севернокавкаског федералног округа.

 

  1. https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4020526/
  2. http://www.magas.su/tera/protokol-po-itogam-vstrechi-prezidenta-respublika-ingushetiya-zyazikova-mm-glavy-administratsii
  3. https://www.kavkaz-uzel.eu/articles/326396/
  4. http://gazetaingush.ru/news/konstitucionnyy-sud-ingushetii-priznal-ne-sootvetstvuyushchim-konstitucii-respublikanskiy-zakon
  5. http://ks-ri.ru/?p=3350
  6. https://meduza.io/feature/2018/12/06/konstitutsionnyy-sud-rossii-priznal-deystvitelnym-soglashenie-o-granitse-chechni-i-ingushetii-no-glavnuyu-pretenziyu-ingushskih-deputatov-prosto-proignoriroval
  7. http://www.ksrf.ru/ru/News/Pages/ViewItem.aspx?ParamId=3447