fbpx

Индија и Пакистан – у вечитом клинчу

04/03/2020
Аутор :
Анализе

Индија и Пакистан на геополитичком плану представљају својеврсне сијамске близанце, који су исувише слични да би могли један без другога, али их међусобне разлике држе у вечитом клинчу, одржавајући тако један од најдуготрајнијих планетарних конфликата са потенцијалом за глобалну ескалацију. Кључна тачка спорења две државе је свакако провинција Кашмир, коју Индија и Пакистан деле, а посебну димензију овом конфликту даје чињеница да обе државе спадају у ред нуклеарних сила, чиме се у извесној мери велики диспаритет у величини, те економској и свакој другој моћи две државе доводи у равнотежно стање.

A close up of a mapDescription automatically generated
ДОМИНАНТНЕ РЕЛИГИЈЕ НА ПОДРУЧЈУ ЈУЖНЕ АЗИЈЕ

Основни подаци говоре о значајној несразмери између две посматране државе. Индија је територијом око четири пута већа од Пакистана, док са неких 1,350,000,000 становника Индија на листи најмногољуднијих земаља далеко иза себе оставља Пакистан чија популација броји близу 220,000,000 људи. По укупном износу бруто друштвеног производа, обрачунатом кроз куповну моћ, индијска економија је око девет пута већа од пакистанске, док је посматрано по глави становника економска надмоћ Индије мање изражена и однос је 7,200 према 5,700 долара. Национална валута се у обе државе зове рупи, а занимљиво је да обема државама највећег извозног партнера представљају САД, док највише робе увозе из Кине. У обе државе званични језик је енглески, уз хинди у Индији, односно урду у Пакистану. Хинди, који у Индији говори као матерњи 25% становништва је заправо међусобно разумљив са урдуом, који као матерњи у Пакистану говори свега 8% људи, и многи их сматрају једним језиком који раздваја само различито писмо. Управо велика језичка разноликост условљава то да се у обе државе енглески редовно користи у раду парламената, извршне власти, правосуђу, као и унутар пословне и академске заједнице.

Посматрајући демографију, уочава се да су обе државе прилично хетерогене у етничком смислу, док се за Индија то може рећи и када је у питању конфесионална структура. Око 45% становника Пакистана су етнички Пенџапци, 15% су Паштуни, припадници нације која чини релативну већину становника у Авганистану, отприлике толико има и етничких Синдија, док су релативно бројне и заједнице Сарајкија, Мухаџира и Балоча. Преко 96% становника Пакистана припада исламу, док се процене укупног броја припадника шиитске школе ислама међу пакистанским муслиманима крећу у широком распону од 5% до 20%. Попис становништва у Индији не пружа податке о етничкој или расној припадности, али се грубо посматрано може рећи да око три четвртине становништва има северноиндијско (индо-аријевско), а петина јужноиндијско (дравидско) наслеђе. Око 80% становника Индије припада широком верском систему хиндуизма, око 15% су муслимани, док хришћани чине нешто изнад, а сики испод 2% популације. Ипак, важно је напоменути и то да је мањинска заједница муслимана у Индији са својих близу 200,000,000 припадника у апсолутној вредности готово изједначена са становништвом Пакистана. Преко 16% становништва Индије чине припадници Далита, најниже касте која је и даље изложена високом нивоу социјалне искључености, упркос стриктној забрани дискриминације по кастинској припадности која је уграђена у устав Индије, те бројним мерама афирмативне акције које подразумевају гарантована места за припаднике најниже касте у образовним установама, као и политичким и управним органима.

Раздвајање и политички развој

A close up of a mapDescription automatically generated
ДИСОЛУЦИЈА БРИТАНСКЕ ИНДИЈЕ НА ДВА ДОМИНИОНА 1947. г.

У историјском смислу, модерна Индија и Пакистан настају након дисолуције Британског Раџа (Британске Индије) 14/15. августа 1947. године на Доминион Индије и Доминион Пакистана. У веома компликованом систему које су испоставиле британске власти, уочи дисолуције је на Потконтиненту функционисало 17 провинција под директном контролом круне, као и преко 500 зависних кнежевина, које су уживајући различите степене аутономије признавале власт британског суверена (Бурма и Цејлон су раније издвојени као засебне колоније). Над 175 највећих кнежевина је сизеренство у име британског монарха спроводила влада Британске Индије под вођством вицекраља, док су остале мање кнежевине биле подложне гувернерима провинција. Ове кнежевине су покривале око 40% процената територије Британског Раџа. Раздвајање Индије и Пакистана је спроведено по превасходно религијском кључу, тако што је од доминантно муслиманских провинција на крајњем западу и крајњем истоку Раџа формиран Пакистан, док је од преосталог, већег дела територије, којим доминира хинду популација, створена модерна Индија. Том приликом је 11 провинција прикључено новоствореној Индији, три Пакистану, док су преостале три провинције (Пенџаб, Бенгал и једни малим делом Асам) подељене између две државе. Зависним кнежевинама је остављена могућност да се саме одлуче којој ће се држави прикључити и процес њиховог инкорпорирања у Индију, односно Пакистан, је потрајао наредних неколико година. Само раздвајање је пропраћено бројним нередима и оружаним окршајима, у којима је живот изгубило око милион људи (процене варирају од неколико стотина хиљада до чак два милиона), а 10-12 милиона људи је расељено преко новостворене границе.

A person wearing a black hatDescription automatically generated
ПОСЛЕДЊИ ВЛАДАР КАШМИРА, МАХАРАЏА ХАРИ СИНГ БИО ЈЕ ПОЗНАТ ПО РАСКАЛАШНОМ И РАСТРОШНОМ ЖИВОТУ. ЈЕДНОМ ПРИЛИКОМ ЈЕ ПРОСТИТУТКИ У ПАРИЗУ ЗБОГ УЦЕНЕ ИСПЛАТИО 300,000 ФУНТИ.

Приликом раздвајања, кључним се показао проблем велике зависне кнежевине Кашмир, на крајњем северу Британског Раџа. Владар Кашмира, махараџа Хари Синг, припадник хинду религије, је испрва затражио да његова кнежевина, у којем је већину чинило муслиманско становништво, добије статус засебне државе, потпуно независне било од Индије или Пакистана. Међутим, висок степен неповерења између муслиманске и хинду заједнице, као и новостворених власти у Исламабаду и Делхију, је довео по покушаја Пакистана да насилно преузме контролу над Кашмиром, након чега је владар донео одлуку о приступању Индији. У рату који је уследио, територија Кашмира је ефективно подељена између Индије и Пакистана, док је касније један мањи, углавном ненасељен део територије заузела Кина.

Прве две и по године након дисолуције Британског Раџа, Индија ће функционисати као независни доминион под врховном влашћу британског монарха, кога представља генерални гувернер, али без претходно уобичајене титуле вицекраља. Након ступања на снагу устава у јануару 1950. Индија постаје демократска република, а каснијим амандманима ће у највишем правном акту бити потврђен и секуларни карактер државе.

Првих година након стицања независности, у Индији ће се водити велика политичка борба за интеграцију државе, у којој ће кључну улогу имати први председник владе Џавахарлал Нехру и његов заменик Валабхаи Пател, као и председник државе Раџендра Прасад. Дугогодишњи вођа покрета за независност Индије Мохандас (Махатма) Ганди, чијом богатом биографијом се у овом формату нећемо бавити, се није прихватио ниједне државне функције, али је у јавности активно заговарао престанак религијски инспирисаног насиља и помирење са Пакистаном. Управо та врста активизма ће „човека велике душе“ (Махатму, како га је прозвао велики песник Рабиндранат Тагоре) и коштати живота, који је изгубио 1948. у атентату који је извршио један хинду националиста.

A person sitting on a bedDescription automatically generated
ЏАВАХАРЛАЛ НЕХРУ (ЛЕВО) СА МАХАТМОМ ГАНДИЈЕМ

Несумњиво најзначајнију политичку личност модерне Индије представља Џавахарлал Нехру, који ће водити индијску владу од стицања независности све до своје смрти 1964. г, а његова Конгресна партија ће бити водећа странка власти током 54 од укупно 72 године постојања савремене индијске државе. На унутрашњем плану, Конгресна партија је спроводила социјалистичку политику, базирану на петогодишњим привредним плановима, индустријализацији, као и оснаживању жена, те маргинализованих група, негујући вредности секуларног национализма, док се на спољном плану држала политике Покрета несврстаних, све до 70-их када се ближе везује за Совјетски Савез.

Џавахарлал Нехру ће бити и оснивач политичке династије Нехру-Ганди, будући да ће га на челу владе наследити ћерка Индира Ганди[1][2] (на челу владе 1966-77. и 1980-84.), а њу њен син Раџив Ганди (премијер 1984-89.). Раџивова супруга Соња Ганди ће водити Конгресну партију од 1998. до 2017, када ће је накратко заменити син Рахул Ганди, праунук Џавахарлала Нехруа, да би се на чело странке вратила 10. августа 2019.

Почетком 90-их година XX века, Индија креће у правцу економских реформи неолибералног типа по моделу Светске банке и Међународног монетарног фонда, спроводећи приватизацију и подстичући директне стране инвестиције. Ове мере су допринеле снажном расту бруто друштвеног производа Индије, али са друге стране нису у довољној мери одговориле изазову смањења још увек веома изражене социјалне неједнакости.

A person wearing a suit and tieDescription automatically generated
МУХАМЕД АЛИ ЏИНА СЕ У ПАКИСТАНУ ДО ДАНАШЊИХ ДАНА СМАТРА ОЦЕМ НАЦИЈЕ

Пакистан ће у форми доминиона, под формалном влашћу британског монарха функционисати све до доношења устава 1956. године, којим се установљава као потпуно независна исламска република. Међутим, о важној улози политичког ислама још у раном формативном периоду Пакистана, насупрот секуларизму у Индији, сведоче резолуције парламента у Исламабаду из 1949. по којима „суверенитет над читавим универзумом“ припада Господу. Уосталом, и само име Пакистана, осим што представља акроним састављен од почетних слова имена пет највећих регија, уједно значи и „земља чистих (муслимана)“.

Најзначајнија личност у покрету за независност Пакистана несумњиво је био Мухамед Али Џина, који ће преузети место првог генералног гувернера 14. августа 1947, али ће свега годину дана касније преминути од туберкулозе. Он се до данас сматра оцем нације, а дан рођења Мухамеда Али Џине се прославља као национални празник.

Прве две деценије у историји Пакистана ће бити обележене политичком борбом за интеграцију земље, што Исламабаду никада до краја неће поћи од руке. Подељен на источни и западни део државе, међусобно удаљен хиљадама километара, Пакистан се нашао и пред изазовом како да помири бројне етничке и политичке расцепе у друштву. Већ од 50-их година јача бенгалски национализам у Источном Пакистану, а ствар се додатно компликује победом комунистичких партија у том делу државе, што ће коначно резултовати Ратом за независност Бангладеша 1971. године. Поред тога, политичка историја Пакистана ће бити обележена снажном улогом војске, која је у потпуности преузимала власт од демократских институција у више наврата, прво 1958-71, те 1977-88 и 1999-2007.

На спољнополитичком плану, Пакистан ће током Хладног рата развијати чврсте везе са Сједињеним Америчким Државама, а улога Исламабада ће посебно порасти у очима Вашингтона током совјетске интервенције у Авганистана 1979-89. Моћна пакистанска Међуресорна обавештајна служба (Inter-Services Intelligence, ISI) је, скупа са америчком CIA, одиграла важну улогу у снабдевању муџахедина у Авганистану, а пружала је и подршку тзв. Армији Босне и Херцеговине током грађанског рата у БиХ. Све време присутне, од почетка 70-их година посебно јачају везе Пакистана са Народном Републиком Кином, којој Пакистан служи као контратег стратешком ривалу Индији, али и капију према исламском свету у целини. Управо је Пакистан одиграо посредничку улогу приликом историјске посете америчког председника Никсона НР Кини 1972, којом је спроводена Кисинџерова стратегија триангулације, Пекинг се политички удаљио од СССР и стекао легитимацију на Западу.

Ратови

Индија и Пакистан су водили три међусобна рата, као и мноштво ограничених сукоба. Сви окршају, са изузетком рата из 1971. године вођени су управо око Кашмира, који остаје стална тачка спорења две државе. Током првог рата, који је вођен од краја 1947. до почетка 1949. Индија је заузела око две трећине Кашмира и претрпела преко 1,000 жртава, док је на страни Пакистана погинуло 6,000 људи. Други рат између две државе је избио 1965. г. након покушаја Пакистана да подстакне побуну локалног муслиманског становништва у Кашмиру. Иако је трајао свега 17 дана у августу и септембру 1965, рат је однео велики број жртава (око 3,000 на пакистанској и 3,800 на индијској страни) и током њега је виђена до тада највећа тенковска битка након Другог светског рата. Рат је завршен без значајнијих територијалних промене, интервенцијом међународне заједнице, у моменту када је Индија имала премоћ на терену, а Пакистану претио одлучан пораз.

A group of people in uniform posing for a photoDescription automatically generated
ГЕНЕРАЛ-ПУКОВНИК АМИР АБДУЛАХ КАН НИЈАЗИ, ПОСЛЕДЊИ ГУВЕРНЕР ИСТОЧНОГ ПАКИСТАНА ПОТПИСУЈЕ ПРЕДАЈУ ВОЈНИХ СНАГА ПОД СВОЈОМ КОМАНДОМ ИНДИЈИ. ПРЕКО 90,000 ПАКИСТАНСКИХ ВОЈНИКА ЋЕ БИТИ ОСЛОБОЂЕНО ИЗ ЗАРОБЉЕНИШТВА ТЕК НАКОН ГОДИНУ ДАНА, КАДА СЕ ПАКИСТАН ОБАВЕЗАО НА ПРИЗНАЊЕ БАНГЛАДЕША

Трећи рат између Индије и Пакистана вођен 1971. је заправо представљао последњу фазу Рата за независност Бангладеша који је почео у марту 1971. године. Супротстављеност између територијално неповезаних делова Пакистана је доспела у жижу након избора одржаних 1970, на којима је апсолутну већину добила партија из Источног Пакистана, којој је пак онемогућено да преузме власт. Такав развој ситуације је подстакао бенгалски национализам и побуну у Источном Пакистану, коју су војно надмоћне снаге Западног Пакистане покушале да сузбију кампањом терора, која се данас углавном карактерише као геноцид, током којег је усмрћено између 300,000 и 3,000,000 људи, а између 200,000 и 400,000 жена је систематски силовано. У децембру 1971. у рат се укључила Индија на страни Источног Пакистана и за свега 13 дана одлучно поразила снаге Западног Пакистана, заробивши притом преко 90,000 припадника пакистанске војске. Рат је завршен проглашењем независности Бангладеша, који се нашао у политичкој орбити Индије.

Међу бројним мањим оружаним сукобима који су уследили, издваја се Каргилски рат вођен током пролећа и лета 1999. године. Наиме, пакистанске снаге су у зиму 1998-99. заузеле низ привремено напуштених индијских војних испостава на планинском ланцу Каргил у Кашмиру. Директни сукоб је избио тек у мају 1999. када су Индијци покушали да се врате на своје положаје и открили да су запоседнути од стране Пакистана. У оштром обрачуну који је уследио, Индија је повратила већи број испостава, а преостале је Пакистан напустио под притиском међународног фактора. Каргилски рат се изучава као пример рата вођеног на великим надморским висинама од преко 5,000 метара, уједно је и редак пример директног војног сукоба две држава које су у том моменту већ представљале нуклеарне силе.

A close up of a mapDescription automatically generated
И ПАКИСТАН И ИНДИЈА ИМАЈУ У ДОМЕТУ СВОЈИХ НУКЛЕАРНИХ СНАГА ЦЕЛОКУПНУ ТЕРИТОРИЈУ РИВАЛСКЕ ДРЖАВЕ

Наиме, Индија је своју прво пробу нуклеарне бомбе извела још 1974. године, након чега је и Пакистан убрзао свој нуклеарни програм, који ће резултирати првим тестовима нуклеарног оружја у мају 1998. године. До данас, обе државе су значајно развиле своје нуклеарне капацитете. Индија поседује капацитете тзв. нуклеарне тријаде, тј. могућност лансирања нуклеарног пројектила са копна, мора и из ваздуха и поседује 130-140 бојевих глава. Пакистан се налази у завршној фази овладавања капацитетом нуклеарне тријаде, уз непотврђене тврдње о могућности лансирања нуклеарних пројектила са бродова, и поседује 150-160 бојевих глава. За разлику од Индије, која се у својих стратегијским и доктринарном документима придржава политике „другог удара“, по којој неће прва употребити нуклеарно наоружање, политика Пакистана подразумева употребу нуклеарног оружја чак и у случају напада друге стране искључиво конвенционалним наоружањем, чиме се на стратегијском плану уједначавају несразмерни војни капацитети два супарника. Оно што посебно забрињава целокупну светску јавност је то што би по неким научним студијама, нуклеарни сукоб Индије и Пакистана под одређеним климатским условима могао да угрози опстанак људи на читавој планети.

A close up of smokeDescription automatically generated
ОЛУПИНА ИНДИЈСКОГ ЛОВЦА МИГ-21 ОБОРЕНОГ ОД СТРАНЕ ПАКИСТАНА 27. ФЕБРУАРА 2019. Г.

Последњи већи обрачун Индије и Пакистана догодио се у фебруару 2019. године. Наиме, исламистичка група Џаиш-е-Мохамед, која спроводи операције са територије под контролом Пакистана, је 14. фебруара спровела самоубилачки напад у делу Кашмира под индијском контролом, у којем је погинуло преко 40 индијских војника. У знак одмазде, Индија је 26. фебруара спровела ваздушни напад на положаје поменуте терористичке организације дубоко унутар територије под контролом Пакистана. Већ следећег дана, ваздухопловство Пакистана је одговорило нападом на подручје под контролом Индије, приликом чега је дошло до жестоког окршаја две авијације и по неким тумачењима, најмасовнијег ловачког обрачуна, тзв. „догфајта“ још од времена Другог светског рата. Пакистански ловци су том приликом оборили најмање један авион индијског ваздухопловства и заробили пилота који је успео да се спаси катапултирањем, а који је након неколико дана пропитивања враћен Индији.

Кашмир се поново нашао у фокусу светске јавности почетком августа 2019. када су централне власти донеле одлуку о одузимању специјалног аутономног статуса који држава Џаму и Кашмир ужива унутар Индије. Ово је довело до жестоке реакције Пакистана на политичком плану, али и до нестабилности у самом индијском делу Кашмира, у којем је притворен читав низ локалних политичара и активиста, док је широм територије те савезне државе распоређен значајан број припадника безбедносних снага.

Будућност односа Индије и Пакистана се мора сагледавати кроз призму односа глобалних сила. Традиционални пријатељ Пекинга, Пакистан постаје све важнији савезник Кине у оквиру њеног мега-пројекта Појас и пут, чији се можда најзначајнији сегмент односи на премошћавање Хималаја и изградњу путних и железничких коридора преко територије Пакистана, до његових лука на Арабијском мору, чиме Пекинг реализује стратегију заобилажења Индије. Исто тако, као држава која у све већој мери реализује своје енормне потенцијале, Индија постаје све важнија карика у ланцу држава којима Сједињене Америчке Државе настоје спровести обуздавање Кине, те стога све чешће Источну Азију стратегијски посматрају као део ширег региона Индо-Пацифика, који се протеже од Карачија до Камчатке. Имајући у виду овај глобални контекст, као и дугу историју супротстављености Индије и Пакистана, те конфликт у Кашмиру за који је тешко наћи било какво одрживо и обострано прихватљиво решење, сва је прилика да ће две државе још дуго остати загрљене у вечитом клинчу, а читав свет у страху од новог великог сукоба две нуклеарне силе.

 

  1. Муж Индире Ганди, Ферозе Ганди, није био у сродству са Махатмом Гандијем. Потомак Персијанаца који су се населили у индијску провинцију Гуџарат током VII века, Ферозе је био следбеник зороастријанске религије, али су током венчања са Индиром поштовани хинду обичаји.
  2. Индира Ганди је убијена у атентату који су извршила двојица њених телохранитеља Сика, следбеника покрета за стварање националне државе Сика на простору индијског и пакистанског Пенџаба. Атентат су следили комунални немири са карактером погрома над Сикима, посебно у предграђима престонице Делхија, у којима је живот изгубило између 8.000 и 17.000 припадника овог народа.