GRUZIJA BIRA PREDSEDNIKA

IVANIŠVILI ZAOKRUŽUJE VLAST ILI SAKAŠVILI UZVRAĆA UDARAC?

Gruzija po sedmi put bira predsednika od obnavljanja svoje nezavisnosti 1991. godine. Dana 28. 10. 2018. godine, birači južnokavkaske države će izaći na birališta i direktno birati predsednika. Novom predsedniku će usled izmene izbornog zakonodavstva mandat trajati šest godina, a naredni izbori će biti održani posrednim putem, pošto će šefa države birati prethodno 300 izabranih članova Izborne skupštine, odnosno „elektori“ čiji je rad osmišljen po ugledu na američki predsednički sistem.

Povezani tekst na linku:

GRUZIJSKA JAVA – POLITIČKI POTRES ILI POLITIČKA ETAPA?

Gruzijom od 2012. godine vlada politička opcija „Gruzijski san“. San je formiran kao protivteža do tada neprikosnovenom predsedniku Gruzije Mihaelu Sakašviliju i njegovom Ujedinjenom narodnom pokretu. Sakašvili je na vlast došao 2003. godine nakon Revolucije ruža, kada je sa vlasti zbačen dotadašnji lider, poslednji šef diplomatije SSSR Eduard Ševarnadze.

Sakašvili, školovan u Gruziji i SAD, bivši advokatski pripravnik u Nju Jorku, porodičan je čovek, oženjen intelektualkom iz Holandije. Pravoslavni vernik, desno liberalnih ideoloških stavova. Iako star 50 godina uspeo je u dosadašnjoj karijeri da se bavi pravom u SAD, izvede revoluciju u Gruziji, stvori tokom početka 21. veka najuticajniju političku partiju u svojoj zemlji, bude neposredno izabrani predsednik u dva mandata, oba puta nakon prvog izbornog kruga, zarati sa najvećom nuklearnom silom sveta, reintegriše AR Adžariju u gruzijski ustavno-pravni poredak, izvede korenite unutrašnje reforme, pre svega administracije i bezbednosnog aparata, vrati Gruziji iskonske nacionalne simbole, izvrši suštinsko udaljavanje od zvanične Moskve, u potpunosti okrene Gruziju ka evroatlantskim integracijama, izgubi deo teritorije koju je Gruzija kontrolisala u Južnoj Osetiji, doživi da za njegovog mandata i tada de fakto odvojene pokrajine Abhazija i Južna Osetija dobiju potvrdu svoje nezavisnosti iz Moskve.

Uspeo je i da stekne i izgubi ukrajinsko državljanstvo, učestvuje u ukrajinskoj revoluciji na Majdanu, postane gubernator Odesitske oblasti, pređe put od saveznika do zakletog protivnika predsednika Petra Porošenka, potencijalno stekne još nekoliko državljanstava (holandsko, poljsko, američko – što on sam demantuje), postane predavač na Bostonskom univerzitetu, nauči pet stranih jezika, stekne titulu disidenta u sopstvenoj zemlji i ogorčenog protivnika aktuelnih vlasti koje on optužuje za veleizdaju i „predaju Kremlju“, dok upravo aktuelne gruzijske vlasti optužuju Sakašvilija za najteža krivična dela poput naručivanja ubistava i podstrekivanja na otmice, uz optužbe za korupciju velikih razmera i prisvajanje državne imovine.

Sakašvili se pokazao i kao dobar politički prognozer. Jedan je od retkih političara koji je otvoreno pisao o pobedi Donalda Trampa u SAD, tokom izborne kampanje 2016. godine, uz vrlo detaljnu razradu svog stava. Sakašvili i Tramp su dugogodišnji lični prijatelji i partneri, a potonji se prema gruzijskom državniku odnosi kao prema „jednom najtalentovanijih političara sveta“. Sakašvili je izgradio veoma čvrsto partnerstvo i sa porodicom Buš i tzv. „Teksaškim kartelom“ unutar Republikanske partije, ali i sa Hilari Klinton i etabliranim centristima unutar Demokratske partije, što ga čini jednim od najbolje povezanih stranih političara na Kapitolu.

Sakašvili danas živi i radi na relaciji SAD-Holandija-Poljska, pošto ni u jednu od dve države u kojima je vršio vlast (Gruzija i Ukrajina), ne sme ili ne može da ode.

Gruzija, devastirana kako abhaskim, tako i osetijskim ratom devedesetih godina, kontrolišući samo jednu od tri ključne luke – Poti (Batumi u Adžariji i Suhumi u Abhaziji su bili van domašaja centralnih vlasti), teško je bila pogođena posledicama i internog građanskog rata među samim Gruzinima koji se odvijao, a kao posledica nasilnog prevrata dela vojske i demonstranata protiv prvog demokratski izabranog predsednika Gruzije Zvijada Gamsakudrije, kog su protivnici optuživali za diktatorski stil vladanja.

Sakašvili je uspeo u svom naumu da reintegriše AR Adžariju, čiji je administrativni centar bio meta brojnih investicija u narednim godinama i postao najznačajniji gruzijski grad posle Tbilisija, pogotovo kao turistička prestonica. Zanimljivo, Batumi je postao i centar sudske vlasti države Gruzije.

Sakašvili nije uspeo da povrati sve odmetnute gruzijske oblasti. Tako je nakon rata 2008. godine, u koji se uključila i regularna vojska Ruske Federacije, Tbilisi izgubio kontrolu nad delovima Južne Osetije nad kojima je vršio vlast.

Sakašvili i Tramp u Batumiju, Sakašvili i Budž Junior u Tbilisiju

Sakašvili i Hilari Klinton u Tbilisiju.

Četiri, odnosno pet godina kasnije, okončana je vlast Mihaela Sakašvilija u Gruziji. Gruziju je tada preuzeo politički pokret „Gruzijski san“, na čijem čelu je bio multimilijarder Bidzina Ivanišvili. Bidzina Ivanišvili postaje premijer ove države 25.10.2012. godine i u početku se činilo da su mogući čak i geopolitički zaokreti. San se suštinski nije razlikovao od UNP-a Sakašvilija po ključnim geopolitičkim pitanjima, iako su pokušavali da ublaže neprijateljstvo sa Moskvom, što su brojni analitičari površno tumačili kao „početak velikog geopolitičkog zaokreta“, do kog, jasno, nije došlo.

Ivanišvili je oligarh, koji je svoje bogatstvo stekao živeći i radeći u Rusiji. Biznisom je počeo da se bavi devedesetih godina dvadesetog veka, kao poslovni partner Vitalija Malkina, ruskog biznismena ukrajinsko-jevrejskog porekla koji je bio i član Senata Ruske Federacije u periodu 2004-2013.

Ivanišvili se neočekivano povukao sa mesta premijera već 2013. godine, ističući kako je njegov posao u politici okončan, pošto je zaokružena smena vlasti.

Svakako, niko zaista ne može poverovati kako Ivanišvili, koji se nalazi na čelu vladajuće partije, nema uticaja na politička zbivanja. Naprotiv. Reč je o najuticajnijoj političkoj figuri danas.

Godine nakon njegovog povlačenja sa mesta premijera i godine vlasti Sna, obeležili su sukobi sa predsednikom Margvelašvilijem, nastavak neizvesnih evroatlantskih integracija, izostanak dubinskog otoplljavanja odnosa sa Moskvom, sklapanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, uvođenje bezviznog režima za građane Gruzije na Šengenskom prostoru, povećanje izvoza.

Kritičari optužuju san za korupciju, povećanje kriminala i nasilja na ulicama, dok Sakašvilijev UNP pridodaje i optužbe za politički progon (u Gruziji je raspisana interna poternica za Sakašvilijem, zbog optužbi za korupciju i sumnji da je inspirator političkih ubistava), kao i „servilnost prema Moskvi“.

Ipak, Ivanišvili je na poslednjim parlamentarnim i lokalnim izborima ustoličio svoju vlast, ne samo time što je Gruzijski san ostvario apsolutnu pobedu, već i iz razloga što je ovog puta nastupio sam, bez sijaset manjih koalicionih partnera koji su činili široku opozicionu koaliciju 2012. godine i povremeno kreirali neprijatnu poziciju starijem koalicionom partneru što svojim nerealnim prohtevima, što ideološkim odstupanjima od pomirljivih spoljnopolitičkih tonova Ivanišvilija, bilo u izrazito antikremaljsku (Slobodne demokrate, Republikanska partija), bilo u izrazito antizapadnu stranu (Industrijska partija). Što je sve naposletku znalo rezultirati oštrim unutarkoalicionim sukobima.

Izbori 2016. godine. Izlaznost: 1.825.054 / 51.94%. U tabeli nisu navedeni rezultati 15 političkih partija, koje su ukupno osvojile manje od 0.5% glasova. Još jedno mesto po većinskom sistemu pripalo je nezavisnom kandidatu.

No, baš u vreme kada su svi očekivali lagodan period vlasti političke partije Ivanišvilija, dolazi do ozbiljnih nemira u Gruziji, uslovljenih ubistvom jednog mladića, koje prvo bilo prikrivano od strane bezbednosnog aparata, da bi potom bili otkriveni detalji koji govore o mogućem učešću i samog vrha gruzijske policije u zataškavanje zločina (opštirnije u analizi „Gruzijska java“).

Popularnost Sna i samog Ivanišvilija od momenta izbijanja ove afere kopni, što opozicija pokušava da materijalizuje. I to kako ona izrazito antiruski orijentisana i oličena u Sakašvilijevom Ujedinjenom narodnom pokretu i strankama nastalim iz nje nakon pada sa vlasti, ali i bivšim Ivanišvilijevim partnerima „slobodnjacima“ Alasanije i „republikancima“ Usupašvilija, tako i ona latentno, do otvoreno proruski orijentisana i oličena u parlamentarnom pokretu „Alijansa patriota“ i vanparlamentarnim partijama poput „Demokratskog pokreta – Ujedinjena Gruzija“ na čijem je čelu bivša predsednica parlamenta iz Sakašvilijeve ere Nino Burdžanadze.

Prva prava prilika jesu predstojeći predsednički izbori.

Dana 28. oktobra 2018. godine biće održani predsednički izbori u Gruziji. Izbori se održavaju po dvokružnom, većinskom sistemu. Nakon punih pet godina, izbori predstavljaju prvu, ozbiljnu priliku za nanošenje političke štete Ivanišviliju i nakon izuzetno ubedljive pobede na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, mogućnost dovođenja u pitanje monolitnosti političke moći gruzijskog multimilijardera.

Ekonomske prilike u Gruziji, pogotovo gledano kroz evropsku prizmu, daleko su od dobrih. Ipak, u azijskom kontekstu, iz kog Gruzija pokušava da nađe izlaz decenijama, životni standard građana ove južnokavkaske države nije naročito nizak.
Gruzijski BDP poslednjih godina ostvaruje rast:

2.9% – 2015. godine.
2.8% – 2016. godine.
5.0% – 2017. godine.
4.5% – prvi kvartal 2018. godine.

Ipak, ekonomski rast u Gruziji nije uvek jasno vidljiv najširim slojevima stanovništva, pogotovo iz razloga konstantno visokog nivoa nezaposlenosti, pogotovo uzevši u obzir činjenicu da je Gruzija decenijama bila deo sistema u kom je nezaposlenost bivala iskorenjena čak i na osnovama koje nisu imale naročitu ekonomsku logiku.

No, pored ekonomskih prilika, gruzijski građani deluju naročito nezadovoljni odnosom upravnih organa, nepotizmom i percepcijom o navodnoj uvezanosti organa reda i kriminalnih grupa.

Upravo poslednji događaj, vezan za ubistvo mladića i navodnu umešanost vrha gruzijske policije jeste potencijalna prekretnica u odnosu birača prema Ivanišvilijevom establišmentu.

Date činjenice je očito svestan i Ivanišvili, te nakon sukoba sa bivšim premijerom Kvirikašvilijem i njegovog odlaska sa mesta premijera juna meseca ove godine, kao i drugih kadrovskih promena izvedenih precizno i po vertikali, lider Sna odlučuje se odlučuje na pomalo hazarderski potez.

Bidzina Ivanišvili

Pošto je procenio da bi bilo prerizično da se sam kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima, on donosi odluku da kandidat Sna bude vanstranačka ličnost. Ovim, Ivanišvili očito smatra da uspeva u nameri amortizacije građanskog nezadovoljstva, u momentu kada su njegova lična, ali i popularnost partije koju predvodi u padu, uz otvoreni sukob sa aktuelnim predsednikom Margvelašvilijem koji uživa veliku podršku u narodu, kao i naprasan razlaz sa svojim bliskim saradnikom, bivšim ministrom ekonomije, spoljnih poslova, a potom i premijerom Kvirikašvilijem.

Gruzijski san se tako odlučio za Salome Zurabišvili. Bivša ministarka spoljnih poslova Gruzije (2004. – 2005. godine), iako zvanično nestranačka ličnost, godinama je bliska Snu. Poziciju šefa diplomatije napustila je nakon izbijanja otvorenog sukoba sa tadašnjom predsednicom parlamenta Ninom Burdžanadze, koju je u jednom od javnih nastupa indirektno nazvala demonom i optužila je za uvođenje diktatorskog stila vladanja u gruzijsku diplomatiju.

Već iduće godine oformila je političku partiju „Put Gruzije“, koja se aktivno suprotstavljala Sakašviliju, ali bez većeg političkog uspeha. Godine 2010. izjavila je da napušta politiku, nakon čega se bavila konsultantskim aktivnostima, zatim radom u komisijama Ujedinjenih nacija, ali i lokalnom politikom, naročito u poslednje dve godine.

Zurabišvili pored gruzijskog poseduje i francusko državljanstvo. Rođena je u Parizu u kom je i odrasla, a pre ulaska u gruzijsku politiku i diplomatiju, zauzimala je čitav niz dužnosti u Francuskoj. Radila je u diplomatskim misijama Francuske u Rimu, Čadu i UN, ali i kao analitičar u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske.

Zanimljivo, za vreme vlasti Žaka Širaka, zauzimala je poziciju načelnika Sektora za strateška pitanja pri MSP-u Francuske, a potom i šefa Odeljenja za međunarodna i strateška pitanja Ministarstva odbrane Francuske.

Moguće i jedinstven slučaj u diplomatskoj praksi, Zurabišvili je na mesto ministra Spoljnih poslova Gruzije došla sa pozicije ambasadora Republike Francuske u Tbilisiju, na koje je postavljena 2003. godine.

Salome Zurabišvili

Karijerni diplomata, bez političkih mrlja i korupcionaških afera iza sebe, poliglota koji govori pet svetskih jezika, u Francuskoj i SAD školovani politikolog, nosilac Počasnog ordena francuske legije i Ordena francuskog dostojanstva, potomak Niko Nikoladzea, značajnog gruzijskog mislioca iz prve polovine prošlog veka, ekonomiste i oca gruzijske žurnalistike, nameće se kao idealan izbor, koji uz podršku političke infrastrukture Sna, može zabeležiti trijumf, koji Ivanišvili s pravom doživljava kao neophodan.

Takođe, kandidat koji dolazi iz državnih struktura jedne od najznačajnijih NATO država, jasan je signal i zapadnim saveznicima o nepromenjivosti strateškog kursa Gruzijskog sna. Ipak, jedan momenat može ne samo otežati izbor nezavisnog kandidata podržanog od strane vladajuće opcije, nego i doneti novi politički zaokret na inače koloritnoj gruzijskoj političkoj sceni.

Zurabišvili je karijerni i uspešni diplomata. I takođe neuspešni političar sa vrlo jasnom istorijom političkih poraza. Njeni politički porazi često su posledica plahovitosti, nestrpljivosti i iznošenja nepromišljenih stavova, kombinovanih sa odsustvom svesti o neophodnosti „tajne diplomatije“. Ukratko, Zurabišvili ni kao deo Sakašvilijeve administracije, ni kao opozicionar njemu suprotstavljen, niti kao činilac u Ivanišvilijevoj eri, nije uspela da svoje diplomatske veštine, nesporna znanja, temeljan pristup i analitičnost, primeni u političkoj areni.

Ostaje utisak kako svojim kvalitetima nije dozvolila da izbiju na površinu, ulazeći neretko u politikantske sukobe kojima nije vična i podrazumevajući sposobnost šireg sloja građana da prepoznaju njenu dublju etičku poruku, a u odnosu na površan, bled utisak u direktnim političkim konfrontacijama.

Nije prošlo dugo, a ovaj talenat za davanje krupnih izjava u potpuno pogrešnim političkim trenucima je izbio na površinu i u predvečerje tekuće kampanje.

Svakog avgusta u Gruziji se obeležava godišnjica rata 2008. godine sa Ruskom Federacijom, nakon kog su odmetnute oblasti Abhazija i Južna Osetija priznate kao nezavisne države od strane Moskve. Ove godine obeležavanje je bilo posebno i izraženo i zbog desetogodišnjice događaja. Mnogi u Gruziji imaju oprečna mišljenja o ovom ratu. Mnogi u Gruziji krive Sakašvilija za izbijanje sukoba. Ali niko u Gruziji ko se ozbiljno bavi politikom, u avgustu ne govori o odgovornosti bivšeg režima i niko ne pokušava da sveže rane i duboke podele u gruzijskom društvu dodatno produbi i odstupi od javnog kursa i koji se oslikava u poruci koja osuđuje „rusku agresiju i okupaciju“ i „žali za poginulim braniocima domovine i stradalim civilima“. Niko, osim Zurabišvili.

06.avgusta 2018. godine, ona izjavljuje:

„Rusija je započela rat pre jednog veka. Mi smo naseli na ruske provokacije 2008. godine i uključili se u sukobe. Gruzija je započela ova neprijateljstva. To je opšte poznato i predstavlja zvaničnu verziju koju je potvrdila i Evropska unija. Tragedija rata je naša tragedija i dozvolite mi da kažem jednu stvar – ja kao predsednik, nikad neću nasesti provokacije, jer kada ste mala zemlja, morate biti pametniji od svog neprijatelja“.

Sa strane gledano ova izjava može delovati razumno. Iz Gruzije gledano, ova izjava je pokrenula salvu napada na društvenim mrežama, konfrontacija, baražnu vatru medijskog koncerna „Rustavi 2“ bliskog Sakašviliju, proteste veterana avgustovskog rata, udruženja gruzijskih izbeglica iz Abhazije i Južne Osetije, kako građanski, tako i nacionalno orijentisanih intelektualaca… Sve samo ne dobar početak jedne predizborne kampanje. Od predsednika Gruzije se ne očekuje da bezuslovno abolira Sakašvilija od odgovornosti za zbivanja 2008. godine, ma koliko ta zbivanja kompleksna bila i ma koliki zaista stepen njegove lične i političke odgovornosti bio. Od predsednika Gruzije se očekuje:

Osuda agresora.
Žal za žrtvama.

Uz ovakav stav je moguće pridodati i prirodnu poruku koja bi mogla da glasi: ruski i gruzijski interesi se ne poklapaju vekovima. Svesni smo date činjenice, baš kao što smo svesni i disproporcije u snazi dva subjekta. Na nama je da gradimo svoju državu i trudimo se da amortizujemo korenite konflikte koji očito postoje na relaciji Moskva – Tbilisi, uz nadu da će se okolnosti u budućnosti promeniti i dozvoliti Gruziji da zadovolji minimum nacionalnih interesa (zaokruživanjem vlasti na sopstvenoj teritoriji).

Zurabišvili je učinila upravo suprotno. Iznoseći stav kakav se do sada mogao čuti samo od otvoreno prokremaljski orijentisanih gruzijskih političkih subjekata, koji su gotovo listom na margini političke scene ove kavkaske države, sebe je dovela u poziciju lake mete tokom kampanje koja će po prvi put od 2012. godine biti zaista oštra i okončana neizvesnom političkom trkom.

Očigledno naknadno svesna posledica svoje izjave, Zurabišvili je pokušala da naknadno razjasni svoju poziciju, pristupajući ovog puta daleko obazrivije i temeljnije.

09.avgusta 2018. godine, izjavljuje:

Tokom poslednja dva dana čula sam nekoliko izjava i tumačenja u vezi sa mojim napomenama o Avgustovskom ratu. Želim da razjasnim svoj stav:

Postoji jasan odgovor na pitanje ko je bio agresor 2008. godine i to je bila Rusija.

Pre avgusta 2008. godine, Rusija je ilegalno okupirala naše teritorije, pripremajući se za Avgustovski rat, a Sakašvili i njegovi saradnici su imali informacije o tome. U avgustu 2008. godine, sve se odvijalo po ruskom scenariju, pripremljenom mnogo pre 2008. godine.

Postoji jasan odgovor na pitanje da li su Sakašvili i njegovi saradnici doprineli sprovođenju ruskog scenarija i on glasi „da“.

Nerazumno i izdajničko ponašanje Sakašvilija bilo je neophodan preduslov za implementaciju Putinovog scenarija. Umesto odgovora na ruske provokacije obezbeđivanjem sigurnosti našeg stanovništva i privlačenjem pažnje međunarodnih partnera, on je dao vojni odgovor na ruske vojne provokacije koje je Moskva koristila kao izgovor za započinjanje rata protiv Gruzije.

To je bio veliki zločin počinjen od strane Sakašvilija i njegovog Ujedinjenog nacionalnog pokreta protiv gruzijskog naroda i gruzijske države.

Ovoga se treba setiti iz dva razloga: nedozvoliti njihov povratak na vlast i osigurati da nijedna buduća vlada ne izvrši slične nepopravljive zločine protiv svoje zemlje i svog naroda.

Uprkos tome što je ovog puta revidirala svoj stav o odgovornima za započinjanje neprijateljstava, Zurabišvili je nastavila sa oštrom retorikom, kakvu je pre nje baštinio bivši premijer Garibašvili, koji je otvoreno Sakašvilija nazivao izdajnikom, a njegovu partiju izdajničkom. Ipak, razlika je u tome što se Zurabišvili kandiduje za predsednika svih građana Gruzije i nazivati članove najveće opozicione stranke u Gruziji izdajnicima, a čitav pokret izdajničkim, sve je samo ne promišljen gest.

Na ovaj način Zurabišvili ostavlja dodatan prostor svojim protivnicima koji je u širokoj lepezi ataka oslovljavaju bilo kao diletanta, bilo kao ostrašćenu personu, nespremnu da vodi. Takođe, Zurabišvili sebe stavlja u poziciju agresivnog kandidata, spremnog na beskompromisne duele, što ipak nije polje veština kojima ona vlada na najbolji način. Karijernom diplomati bi mnogo više odgovarala pozicija pomirljivog i konfliktima manje sklonog kandidata.

Sa druge strane, opozicione snage se udružuju. Sakašvilijev UNP je uspeo da okupi još deset stranaka i pokreta i pre mnogih konkurenata kandiduje svog favorita – Grigola Vašadzea. Još jedan karijerni diplomata, ali ovog puta iz sovjetskog šinjela. Školovan na čuvenoj moskovskoj Diplomatskoj akademiji, odnosno Univerzitetu za međunarodne odnose, koji je pohađao još jedan ruski diplomata rođen u Gruziji, jermenskog porekla – Sergej Lavrov.

Paradoksalno ili ne, ali dok će sa jedne strane francuski diplomata i administrativac višeg ranga zagovarati umereniju politiku prema Ruskoj Federaciji, sa druge strane će ruski diplomatski pitomac biti predstavnik „tvrde linije“ u odnosu prema Moskvi. Ne samo to, Vašadze je od raspada SSSR 1991. godine, pa sve do 2007. bio državljanin RF, dok je državljanstvo Gruzije stekao tek po povratku u Tbilisi.

Vašadze je 2008. godine imenovan za ministra kulture, da bi nakon samo nekoliko meseci, u decembru iste godine, postao šef gruzijske diplomatije. Vašadze je dugo odolevao pritisku javnosti da se nakon Avgustovskog rata odrekne ruskog državljanstva. Govorio je tada „ja imam državljanstvo RF, a ne Vlade RF. Režim će otići, ali ruski narod i Rusija će ostati“. Ipak, nakon stupanja na mesto ministra spoljnih poslova, oštar pritisak Sakašvilija i njegovih saradnika je urodio plodom i Vašadze je 2009. godine pristao da javno zatraži od ruskog predsednika u to vreme Dimitrija Medvedeva otkaz od ruskog državljanstva, što je ruska strana nakon gotovo godinu dana razmatranja i odobrila. Ruski ustav ne poznaje institut oduzimanja državljanstva, osim dobrovoljnog otkaza.

Vašadze je deo Sakašvilijevog užeg kruga saradnika. Reč je nespornom intelektualcu, eruditi, zaljubljeniku u umetnost, pozorište, klasičnu muziku, balet. Poliglota koji govori sedam stranih jezika.

Kampanja ključnog opozicionog kandidata se drastično razlikuje od kampanje kandidata koji uživa podršku vladajuće partije. Vašadze nastupa pomirljivo. Poziva na sabornost. Ukazuje na probleme građana u vezi loših administrativnih rešenja, govori o ekonomiji, neophodnosti nacionalnog konsenzusa po ključnim pitanjima, značaju sabornosti. Njegov predizborni slogan i glasi „Snaga u jedinstvu“.

Svakako, ovo je dvostruka poruka, koja ukazuje i na činjenicu da je iza njegove kandidature stalo jedanaest opozicionih partija i sijaset vrlo popularnih javnih delatnika poput operskog pevača koji se već oprobao u politici – Pate Burčuladzea, koji ga je i predstavio kao kandidata na prvom velikom mitingu u staroj gruzijskoj prestonici Kutaisiju.

Zurabišvili svojom oštrom retorikom samo doprinosi snažnijem ehu odmerenih i neretko biračima Sna upućenih poruka koje šalje Vašadze.

Na jednom od predizbornih skupova, rekao je:

„Svi mi znamo ko je gušio opoziciju u poslednjih gotovo šest godina. Ali to, što smo mi proveli šest godina u stanju prigušenosti je samo naša krivica. Odsustvo inicijative, naši strahovi, slabi kontakti sa građanima i što je najvažnije – nepoverenje jednih ka drugima. Ne možemo dostići ključni cilj, ukoliko se ne borimo za glas, za promišljeni izbor svakog građanina i što je jako važno, za obične članove Gruzijskog sna, jer oni često bolje vide nerad, nesposobnost i neznanje Vlade, nego mi.“

Grigol Vašadze

Vašadze trenutno zauzima poziciju člana Političkog saveta Ujedinjenog nacionalnog pokreta. On je na poslednjim lokalnim izborima, uspeo da se izbori za drugi krug na izborima gradonačelnika Kutaisija, što se može okarakterisati kao uspeh, s obzirom na činjenicu da su kandidati Sna morali da se bore za pobedu u drugom izbornom krugu u svega šest gradova. Vašadze nije želeo da učestvuje u drugom krugu, zbog zauzetog stava stanke o nemogućnosti fer izbora u Gruziji, zbog Ivanišvilijevog uticaja.

Predizborna istraživanja listom daju prednost kandidatu opozicije. Istina, istraživanja u Gruziji treba uzimati sa rezervom, jer gotovo nijedna kuća nije dala čak ni približno tačne rezultate prethodnih parlamentarnih izbora, osetno potcenjujući San i precenjujući sve druge.

U tabeli se navodi samo pet najbolje plasiranih kandidata u istraživanjima, bez neopredeljenih birača i drugih kandidata.

Vašadze ima više komparativnih prednosti na svojoj strani:

Ranije je ušao u kampanju u odnosu na ključnog protivkandidata.
Percipiran je kao stabilnija, pomirljivija i politički veštija ličnost.
Okupio je šarolike političe opcije, što ostavlja utisak opozicione sabornosti.
Sakašvili koji budi veoma duboka i oštro podeljena osećanja među Gruzinima se svesno uključio u drugi plan kampanje, čime Vašadze pokušava dokazati kako je čovek od integriteta, a ne puki pratilac bivšeg lidera.
S obzirom na uzavrele strasti zbog slučaja Saralidze (opširnije u analizi „Gruzijska java“), na ovim predsedničkim izborima se stvara referendumska atmosfera. Geopolitička i ekonomska pitanja su u drugom planu, iako ih Vašadze konstantno kandiduje. Najveći broj birača se čak i neće opredeljivati između ličnosti Vašadzea i Zurabišvili, već će se određivati spram pitanja: Za i protiv Ivanišvilija.

Ipak, nije ni vlast bez sopstvenih aduta. San je trenutno ubedljivo najmoćnija politička organizacija u Gruziji. San čvrsto drži vlast po vertikali, od lokala do državnog nivoa. Ivanišvili kao možda i najmoćniji oligarh Gruzije na raspolaganju ima sijaset resursa, od administrativnih, do ličnih, finansijskih, kojima može doneti prevagu sopstvenom kandidatu i to na sam dan izbora. No, poslednja karika koja Ivanišviliju nedostaje kako bi zaokružio vlast jeste – predsednička pozicija.

San i predsednik Margvelašvili, po istraživanjima najpopularniji političar u Gruziji, su u konstantnom sukobu, koji datira još od stupanja ovog filosofa na mesto predsednika države. Margvelašvili nikada nije dopustio da bude podređen Snu i Ivanišviliju lično. Trudio se da očuva integritet predsedničke funkcije, zauzimao je stavove spram sopstvenih etičkih principa i bio kritičan kako prema bivšoj vlasti, tako i prema aktuelnim političkim moćnicima. Ipak, činjenica da je odbio kandidovati se za drugi mandat, te da je istupio iz trke u kojoj je bio očit favorit, ukazuje na dva potencijalna scenarija.

Zasićenost od politike i odustajanje kojim bi primirio sukob sa Ivanišvilijem koji je poprimio i ličnu dimenziju.
Odluku da tiho i latentno podrži kandidata opozicije, kako bi svi protestni glasovi bili usmereni ka Vašadzeu, koji bi potom preuzeo teret konfrontacije sa Snom, koji bi sasvim sigurno bio daleko oštriji i političku scenu Gruzije učinio turbulentnijom. Autor ove analize prednost daje drugoj mogućnosti.

Svakako, ne smeju se zapostaviti ni drugi učesnici izborne trke. Od ukupno 25 kandidata, pored već elaboriranih favorita, treba istaći još neka imena.

David Bakradze – za razliku od dva favorita, Bakradze je predstavnik autohtone, mlade generacije gruzijskih političara, koja dolazi kao poslednja etapa pred stasavanje pripadnika takozvane „Mišine generacije“, odnosno Gruzina koji su stasavali u eri Mihaela Sakašvilija. Bakradze ne pripada gruzijskoj dijaspori, školovan je na državnom univerzitetu u Tbilisiju, gde je stekao zvanje doktora nauka matematike i fizike. Devedesetih godina se usavršavao u Švajcarskoj, Nemačkoj i Italiji, gde je okončao postdiplomske studije na NATO odbrambenom koledžu u Rimu.

Bakradze je radio kao činovnik u Ministarstvu spoljnih poslova Gruzije pre Revolucije ruža, kada postaje poslanik izabran na listi UNP. U Sakašvilijevoj administraciji Bakradze se bavio pitanjima reintegracije i pomirenja na prostoru Abhazije i Južne Osetije, kao i evroatlantskim integracijama, uglavnom sa pozicija predsednika odbora u gruzijskom parlamentu.

Godine 2008. je šest meseci proveo na mestu ministra spoljnih poslova, da bi se potom vratio u parlament, ali ovog puta kao predsednik. Na mestu predsednika Skupštine Gruzije je proveo sve do pada sa vlasti UNP, kada postaje šef poslaničke grupe i de fakto vođa opozicije u Gruziji, u Sakašvilijevom odsustvu.

Bakradze je sve do 2017. godine vodio UNP, smatran je najbližim Sakašvilijevim saradnikom, da bi iznenada podneo ostavku na sve partijske funkcije, nakon sukoba koji je očito dugo tinjao na relaciji sa formalnim partijskim liderom koji se nalazi u egzilu. Drugi gruzijski analitičari procenjuju da je sam Sakašvili izdejstvovao njegov odlazak kako ne bi dodatno ojačao i vremenom ga istisnuo iz partije, s obzirom na njegovo fizičko odsustvo.

Iste godine Bakradze osniva političku partiju „Evropska Gruzija“, koja se postavlja kao evrofederalistička, klasično liberalna i antikomunistička opcija.

Zanimljivo, Bakradze je bio kandidat UNP na predsedničkim izborima 2013. godine, na kojima Sakašvili više nije imao pravo da se kandiduje, pošto je bio biran dva puta, što je ustavni maksimum. Na prethodnim izborima, Bakradze je zauzeo drugo mesto, iza aktuelnog lidera Margvelašvilija.

Bakradzea pojedini gruzijski analitičari doživljavaju kao favorita iz senke koji drugačijim nastupom i porukom može sebe predstaviti kao alternativu i Sakašviliju i Ivanišviliju. Krugovi bliski Sakašviliju percipiraju ga kao političara zavrbovanog od strane Ivanišvilija prvo da preuzme UNP i devastira partiju za račun režima, a nakon neuspeha ovog poduhvata kao lidera koji treba da odvuče glasove Vašadzeu i vrlo agresivnom i istina, neočekivano bogatom kampanjom, uspe da se plasira u drugi krug, što bi Ivanišviliju omogućilo miran politički san tokom oktobra.

Davit Usupašvili – Predsednik parlamenta u periodu 2012. – 2016. godina, lider Republikanske partije do 2017. godine, kada formira novu partiju „Pokret za graditeljstvo“. Usupašvili se sve vreme tokom prvog mandata u Ivanišvilijevoj eri postavljao kao kandidat koji „čuva evroatlantski put Gruzije“, izražavao je oštre antikremaljske stavove i pokušavao da se postavi kao alternativno rešenje za sve razočarane, zapadno orijentisane birače.

Ipak, nakon debakla na parlamentarnim izborima 2016. godine na kojima republikanci koje on tad predvodi nastupaju samostalno, a potom i na lokalnim izborima, Usupašvili pokušava da počne iznova, sa novim političkim projektom.

Realno, bez većih šansi za uspeh, Usupašvilija izdvaja odličan lični odnos sa aktuelnim predsednikom Gruzije, koji ga poluglasno i podržava tokom ove predsedničke kampanje. Usupašvili pokušava da zadobije aktivniju podršku i Alasanijinih Slobodnih demokrata koje su ga formalno i kandidovale, odnosno bivšeg ministra odbrane, čijoj je partiji nedostajalo tek nekoliko promila da preživi politički cunami 2016. godine i samostalno se plasira u parlament.

Slobodne demokrate se takođe postavljaju kao izrazito proatlantska opcija i u okviru koalicije Gruzijski san (2012-2016. godina), predstavljali su najglasnije zagovornike oštrije politike prema Kremlju.

Usupašvili je iskusni pravnik, školovan u Tbilisiju i jedan od autora teksta Ustava Gruzije iz 1995. godine.

Zurab Džaparidze – još jedan ogorčeni protivnik Ivanišvilija, koji je uneo novine na političku scenu Gruzije, nakon što se izdvojio iz Sakašvilijevog UNP, čiji je funkcioner bio dugi niz godina. Lekar, školovan u Tbilisiju, bio je učesnik više desetina kurseva i programa neformalnog obrazovanja u organizaciji univerziteta i NVO iz SAD i EU. Džaparidze je nakon pada UNP sa vlasti bio izvršni sekretar ove stranke sve do maja 2015. godine, kada je napušta, takođe optužen od Sakašvilija za „izdaju i prelazak na Ivanišvilijevu stranu“.

Ipak, politički pokret „Girči“ (u prevodu „šišarka“), se sve vreme svog postojanja ogorčeno bori protiv Ivanišvilija i nastoji da kandiduje teme koje u izrazito pravoslavlju okrenutom, konzervativnom i tradicionalnom društvu poput gruzijskog predstavljaju tabu, kao što je borba za legalizaciju marihuane. Džaparidze nastupa sa levo-liberalnih, izrazito prozapadnih i antikremaljskih pozicija.

Zanimljivo je odsustvo proruskih kandidata iz ove izborne trke. Otvoreno proruski nastrojen političar, nekada blizak saveznik Sakašvilija i prvi predsednik parlamenta nakon Revolucije ruža Nino Burdžanadze, koja je na prethodnim predsedničkim izborima zauzela treće mesto, odustala je od kandidature, ističući nemogućnost političke borbe u nefer uslovima.

Ipak, treba uzeti u obzir i činjenicu da je politička partija na čijem je čelu Burdžanadze „Ujedinjena Gruzija“ na prethodnim parlamentarnim i lokalnim izborima doživela težak poraz, te da je verovatno došlo i do političke apatije unutar ove organizacije, koja je ukazala Burdžanadze da je ulazak u predsedničku trku prevelik teret.

Kandidati koje možemo okarakterisati kao proruske, a koji učestvuju na ovim izborima su Kaha Kukava lider „Slobodne Gruzije“ i Otar Meunargija iz „Industrijske partije“. Ipak, kampanje ova dva kandidata su gotovo nevidljive i oni nemaju realnu šansu za uspeh, čak i ukoliko uspeju mobilisati oko 15% gruzijskog biračkog tela koje je kontinuirano proruske orijentacije, što je i ukupni potencijal svih, tešnjoj saradnji sa RF, orijentisanih stranaka.

Predsednički izbori u Gruziji će svakako biti prelomna tačka. Ili ćemo prisustvovati prvom velikom porazu Ivanišvilija i otvaranju mogućnosti za kreiranje „druge Sakašvilijeve ere“, ili će Gruzijski san svojom infrastrukturom dokazati svu političku silu kojom raspolaže i baš kao i pre dve godine, ubedljivo demantovati sve istraživače javnog mnjenja koji su predviđali neizvesnu izbornu trku.

Koji god od dva scenarija da se odigra sigurno je jedno – gruzijska politička scena će nastaviti da se diversifikuje i približava se fazi polipartizma, nakon nekoliko era snažnih lidera.

Autor analize : Predrag Rajić