fbpx

Ерик Андреу – биографија прогресисте из Лангдок-Русијона

23/10/2018
Аутор :
Анализе/Биографије

Ерик Андреу (Éric Andrieu) је француски политичар, члан Социјалистичке партије (Parti socialiste-PS) и сада већ искусни посланик у Европском парламенту, са дугогодишњим „парламентарним стажом“. У Европском парламенту, као и на политичкој сцени Европске уније наступа у оквиру Прогресивне алијансе социјалиста и демократа. У одређеним, веома утицајним круговима француских политичких аналитичара, Андреуов професионални и идеолошко-идентитетски профил перцепиран је као изразито „духовно-културолошки“, па чак и „национално“ опредељен према постулатима који дефинишу тзв. „каталонски национализам“. Наиме, породично порекло Андреуа, а истовремено и „идентитетска вертикала“ његових предака, у одређеном смислу, одражава комплексан карактер личности поменутог европског парламентарца, али свакако је и подударан са духовно-историјским и културолошким развојем региона у коме је наведени француски политичар дошао на свет и где је остварио своја политичка и професионална интересовања.

Историјска и социјална позадина професионално-политичког профила Ерика Андреуа

Као што смо нагласили, у идеолошком погледу, заступник је постмодернистичких, левичарско-прогресистичких, духовно-културолошких схватања о положају Француске у Европској унији, али и о статусу самог европског континента у глобалном свету. Међутим, поменути карактер, потребно је да схватимо веома условно, јер је исти формиран у складу са начелима академско-интелектуалних посматрања „партикуларних интереса“ социјалних слојева и интелигенције региона Лангдок-Русијон, у коме је Андреу и рођен, а где су столећа „турбулентних“ историјских збивања детерминисали специфичан модел интеракције локалне популације и њених елита према националним и државним интересима француског народа и, посебно Пете републике. Лангдок-Русијон бивши је административни регион на крајњем Југоистоку континенталног дела Француске, а исти од 1. јануара 2016. године представља сегмент новог региона Окситаније, коју чини пет департмана, од којих је један Од (Aude), у коме је Андреуов родни град Нарбон (Narbonne) подпрефектура у префектури Каркасон.

У средњем веку, регион је представљао поприште страховитих крсташких ратова против утицајне „катарске верске заједнице“, а далекосежни „обриси“ поменутих историјских процеса условили су и „разорни ефекат“ по стабилност политичко-друштвене структуре заједнице региона у каснијим епохама верских ратова, где је Лангдок перцепиран као једно од снажних упоришта „хугенотске конфесионалне комуне“. Након Велике француске револуције, становништво Ода изражавало је снажна монархистичка убеђења, све до краја Бурбонске рестаурације 1830. године. Од средине XIX века јачају републиканске идеје, па је департман, ускоро постао „бастион левице“. Куриозитет представља и чињеница да је бивши социјалистички председник Француске, Франсоа Митеран, управо у Оду постигао најупечатљивији резултат на председничким изборима 1981. године, када је у овом департману за њега гласало 63% бирача.

Једино у појединим „обалским“ областима у близини Нарбона, као и у префектури департмана, Каркасону, бирачко политичко тело „кореспондира“ са идејама „француске деснице“, што је у актуелном „политичком мозаику“ наведене административне јединице условило, сада већ традиционалну констелацију односа политичких снага, представљених у департманском већу, где је у више деценија доминантна, управо Социјалистичка партија (од 35 посланика, у департманском парламенту, Социјалистичка партија заступљена је са 26 посланика, Унија народног покрета са 4, Комунистичка партија са 2, Радикална партија, Независна радничка партија и група левице са по једним заступником).

Генерално посматрано, политика у региону Лангдок-Русијон, обележена је доминантном улогом Социјалистичке партије, посебно од 2004. године када је на власт дошао Жорж Фреш, дугогодишњи политички ментор Ерика Андреуа. Њихова сарадња била је посебно плодоносна у погледу очувања импозантног степена квалитета социјалне политике, као и у домену интеракције према питањима људских права и превазилажења међуетничких разлика. Међутим, између Фреша (који је преминуо 2010. године) и Андреуа биле су присутне разлике у погледу идеолошких смерница насталих у оквирима питања који се односе на институционално-административни статус региона, посебно у сегменту релација истог према „централним“ органима у организацији власти у држави.

Управо, у поменутим питањима у прилици смо да на исправан начин сагледамо идеолошко-политичке и духовно-културолошке „цртице“ политичког и идентитетског профила Ерика Андреуа. Наиме, структурални статус региона доживео је велике промене од доласка Жоржа Фреша на власт.


Застава и грб који су симболизовали традицију старих провинција Лангдока и Русијона измењени су, а нова власт тада је и покренула „кампању“ усмерену у правцу промене имена региона из Лангдок-Русијон у Септеманија (Septimanie), које је употребљавано још у епоси Римског царства, а све са намером уклањања дугогодишњег супарништва између Лангдока и Русијона, чиме би на известан начин били неутралисани „партикуларни интереси“ русијонских грађана. Иначе, у русијонском делу региона веома је изражен поменути „каталонски национализам“, чије присталице настоје да наведени простор конституишу у засебан француски „департман Источни Пиринеји“, који би можда добио назив „Северна Каталонија“. Изгледи за успех поменутих настојања у великој мери су незнатни.

Међутим, породично порекло Ерика Андреуа „са очеве стране“, генерички је повезано са русијонским делом Окситаније, без обзира што сам европски парламентарац представља четврту генерацију наведене породице која живи у департману Од. Социјалистичке, прогресистичке идеје, управо су и очувале дати „пламен каталонског национализма“ у Русијону, на југу Француске, као идеолошки фундамент условљен конфесионално-социјалним развојем идентитета региона у оквиру помињаних историјских стања и процеса. Из тог разлога, „социјалистички програм“ и његова партија имају дати успех и подршку грађана региона, али са друге стране и за разлику од осталих делова Француске, исти су путем специфичне симбиотичке релације генерисали партикуларно-интересне платформе у „национално-идентитеском“ профилу грађанских слојева јужног дела Окситаније. Спецификум датог идентитета великог дела грађана русијонског дела Окситаније, присутан је у политичком и биографском профилу Ерика Андреуа, иако је исти рођен Лангдоку, где су његови личност и карактер у потпуности детерминисани и то у једној „десничарској средини“ у околини Нарбона.

Биографија и професионална каријера Ерика Андреуа
БИОГРАФИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ

Ерик Андреу рођен је 14. априла 1960. године у Нарбону у департману Од. На свет је дошао у сеоској породици са скромним социјалним статусом, чија је основна егзистенцијална делатност имала пољопривредни карактер. Наиме, његов отац је био занатлија који се бавио поткивањем коња, док је Андреуова мајка била шнајдерка. Без обзира на чињеницу, према којој су основна занимања Андреуових родитеља имала занатлијски карактер, породица је углавном живела од пољопривредних делатности.


Ерик Андреу своје детињство провео је у селу Падерн у близини Нарбона, а породица се у наведени град преселила када је будући француски политичар навршио десету годину живота. Од најранијих дана био је страствени љубитељ рагбија, те убрзо постаје део спортског тима РЦ Нарбон (Racing Club Narbonne Méditerranée), да би већ са шеснаест година постао јуниорски првак Француске у рагбију. Успешно је окончао средњошколско образовање, када је 1979. године положио државни матурски испит из математике и природних наука. Образовни профил допунио је студијама у оквиру вишешколске просвете неуниверзитетског карактера, те је 1985. године стекао државну диплому из социокултурне анимације (DEFA). Након наведеног завршеног степена образовања, одлази у Монпеље, где уписује постсредњошколске студије на Медитеранском агрономском институту (Centre international de hautes études agronomiques méditerranéennes), који успешно завршава 1986. године, када је и стекао мастер-националну диплому, чиме је добио професионално занимање агрономског техничара. Након завршеног школовања вратио се у родни Од, где је у насељу Вилруж-Терменес упознао своју супругу, оженио се и у том браку добио троје деце. Исте године и у наведеном месту, постао је члан Социјалистичке партије.

ПРОФЕСИОНАЛНА ДЕЛАТНОСТ У СЛУЖБИ ЛОКАЛНЕ И РЕГИОНАЛНЕ САМОУПРАВЕ

У периоду од 1986. године до 1988. године био је запослен у администрацији департмана Од на положају социо-културног аниматора на пројекту припреме међуопштинске повеље о развоју, а од 1990. године био је научни сарадник на датом пројекту. У периоду између 1991. године и 1993. године наставио је да обавља делатности у вези са припремом поменуте међуопштинске повеље о регионалном развоју у департману Од, да би од 1994. године до 2006. године обављао дужности на положају саветника за локални развој наведеног департмана.

Од 1990. године до 2000. године био је председник Округа Масиф де Маутхом, а затим општински већник Заједнице општина наведеног округа (2000-2012). Истовремено, обављао је дужност начелника Општине Вилруж-Терменес од 1995. године до 2012. године, а потом и већник у општинском већу истоименог насеља (2012-2014).

Када је, као двадесетосмогодишњи перспективни политичар 1988. године изабран за генералног саветника Департмана Од из Округа Масиф де Маутхом (Massif de Mouthoumet), на датом положају наследио је Жозефа Бароа, који је поменуту дужност обављао од 1961. године. На положај генералног саветника реизабран је два пута, 1994. године и 2005. године, а у марту 2004. године изабран је за потпредседника Регионалног већа Департмана Од. Такође, од великог значаја је да напоменемо да је у периоду од 1988. године до 1994. године био већник у Главном већу Департмана Од, а од 1994. године до 2004. године и потпредседник поменутог државног органа регионалне самоуправе. У 2004. години, Андреу је изабран за већника у Регионалном већу Региона Лангдок-Русијон, да би од 2010. године до 2014. године обављао и дужност потпредседника поменутог већа.

У статусу потпредседника Главног већа Ода, али и у мандату генералног саветника Департмана и Региона, од 1994. године, Ерик Андреу био је задужен за обављање послова у домену просторног планирања и локалног развоја. Непосредно, био је одговоран за рад:

• Европских фондова и уговорну политику Европске уније на државном и регионалном нивоу,
• Делегатску политику Пиринеја.

Такође, обављао је дужност председника Департманске службе за борбу против пожара и спасавање (SDIS), а истовремено налазио се на положају председавајућег Департманског комитета за културно наслеђе. Као потпредседник Регионалног већа Лангдок-Русијона, у периоду од марта 2004. године до марта 2010. године, Андреу је био задужен за послове:

• Реализације плана регионалног и одрживог развоја (SRADDT),
• Уговорне политике Републике, Региона и Департмана у агломерацији са 19 светских држава,
• Европских структуралних фондова, где је постигао имплементацију програма Европске уније FSE, EAFRD, ERDF за регионални развој, које је претходно лично он уговорио у веома комплексним преговорима са надлежним инстутуцијама Европске уније.

У датом периоду, обављао је и дужност потпредседника Регионалног парка природе „Нарбон у Медитерану“, као и дужност потпредседника Регионалног парка природе „каталонски Пиринеји“. У намери да припреми и реализује „Регионални план за просторно планирање и развој (SRADDT)“, Ерик Андреу је иницирао масовно учешће грађана у поменутом програму и то оних са старосном доби од 7 до 30 година, где су и настале веома инспиративне идеје и визије регионалног развоја, а велики део истих је и реализован (ефикасна саобраћајна и телекомуникациона инфраструктура уз помоћ модерних технологија, затим политика запошљавања, заштита природе и околине, стварање „туристичких области“, итд).

У напорима да очува процесе заштите „регионалног идентитета“, посебно у домену „окситанског језика“ и културе, Ерик Андреу постао је „заштитно лице“ „локалног политичког естабилишмента“, које је делило његове визије и планове. У оквиру датих напора, Андреу је и данас председник Центра за регионални развој Окситаније, а на том положају остварио се и као „креатор“ и уредник културне манифестације „Тотал фестум“ (уметничко-драмске манифестације у којој учествују окситански и каталонски глумци). Такође, уредник је и веб-сајта на Интернету „La Porta d’Oc“, односно регионалног окситанског портала.

Од 1999. године до 2012. године био је председник Удружења „Pays Corbières Minervois“, а од 2010. године до 2012. године и председник локалне акцијске групе „GAL Corbières Minervois“. У протеклих 20 година, дакле од 1998. године, обавља дужност председника и администратора Националног савеза актера и структура локалног развоја (UNADEL), веома утицајне француске установе, чија сфера делатности је усмерена на развој привреде и политичке културе локалних и регионалних заједница у држави. Посебан допринос у раду овог Удружења, Андреу је остварио у области пољопривреде, због чега је и добио Одликовање Реда за заслуге на подручју пољопривреде од стране француског председника Франсоа Оланда 2015. године.

ПОЛИТИЧКА ДЕЛАТНОСТ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ПАРТИЈИ

Година приступања Андреуа Социјалистичкој партији, 1986, истовремено је означила почетак његове импозантне политичке каријере. У статусу активисте распоређен је у партијско веће Маутхома (Mouthoumet) у Оду и након две године именован је за члана Савезног већа из огранка партије у Оду. Андреуов успон у страначкој хијерархији настављен је и у наредним годинама, те је 2002. године постављен за Главног делегата задуженог за идеологију и истраживачке послове, при кабинету Првог секретара Социјалистичке партије у Оду, Жан-Клод Переза. Од 2005. године до јуна 2014. године обављао је дужност Главног регионалног секретара Социјалистичке партије у Оду, а коначно, од 2008. године до 2015. године, налазио се на положају члана Националног већа Социјалистичке партије (Главног одбора СП), да би у наредне две године (2014/2015) био и члан Националног председништва Социјалистичке партије.

Ерик Андреу истакао је кандидатуру у оквиру Здружене листе Социјалистичке партије за регионалне изборе 2010. године. Тада је предложио и програм Партије, као и свој лични план за изборе под слоганом „Унија и обнова“, који су, заправо били у корелацији са партијском доктрином „Нада је на левици“. У пет тачака, предложио је програм потенцијалне кандидатске листе, где би он лично требало да буде носилац исте, али је наведена кандидатура, као и сам предлог изборне листе, готово једногласно одбачен од стране надлежних страначких тела у Региону. Подршку је добила листа Дидијер Кордоне, где је носилац исте био легендарни Жорж Фреш, који је ускоро преминуо. У поменутој ситуацији, Андреу се придружио кампањи Дидијер Кордоне, при чему је заузео треће место на листи „Сви за Лангдок-Русијон“. У току изборне кампање за регионалне изборе 2015. године, завршио се и Андреуов мандат на положај регионалног саветника, при чему није желео да „уђе у трку“ за наредни реизбор.

У заједници са Роселин Саркисијан и Фредериком Левелом, оформио је групу, у којој је непосредно био задужен за послове пољопривреде, агроекологије, заштите животне средине и развоја руралних заједница у кампањи Венсана Пелиона за прелиминарне изборе у „трци“ за кандидата за председника Француске 2017. године. Такође, обављао је и дужност члана политичког комитета поменуте кампање. Међутим, у оквиру страначких прелиминарних избора подршку је добио Беона Амон, након чега је Андреу именован за „тематског менаџера“ Амонове кампање, задуженог за пољопривреду.

Европски парламентарац


На изборима за Европски парламент 2009. године, Ерик Андреу био је кандидат СП на трећем месту Велике југоисточне листе, коју је предводио Кадер Ариф, али није изабран за посланика ове европске институције. Међутим, изборима 2012. године за Европски парламент, Андреу је коначно изабран за посланика 16. маја дате године, али једино у условима када је Кадер Ариф преузео дужност министра-делегата у францускоој влади премијера Жан-Марка Ејроа.

Од тада, Ерик Андреу је члан посланичког клуба Прогресивне алијансе социјалиста и демократа у Европском парламенту. Члан је Комитета за пољопривреду и рурални развој, али је истовремено и Заменик члана Комитета за развој. Такође, члан је Делегације у Парламентарној скупштини Медитеранске уније, али обавља и дужност Заменика члана Делегације за односе са земљама Машрека. Од 3. септембра 2012. године, на месту потпредседника Европске парламентарне интергрупе за Рагби унију (EPRUI), заменио је доташњег потпредседника, Кадера Арифа. На изборима 2014. године, реизабран је на положај посланика у наведном посланичком клубу. На положају потпредседника Комитета за пољопривреду и рурални развој, преузео је и дужности координатора Клуба посланика његове посланичке групе у поменутом парламентарном телу, 31. јануара 2017. године. Истовремно, обавља дужност Заменика члана Комисије за међународну трговину.

Од 12. марта 2018. године налази се на положају председника Посебног одбора ЕП за поступак одобравања пестицида. Такође од 14. јула 2014. године, Ерик Андреу је члан Изасланства ЕП за осносе са Панафричким парламентом, док је 12. марта 2018. године ступио у чланство Конференције ЕП председника одбора. Од 10. октобра 2014. године, заменик је члана Изасланства ЕП за односе са Јужноафричком републиком.

У досадашњем парламентарном раду у оквиру ЕП, Ерик Андреу је остварио импозантан опус, па је тако тринаест пута говорио на пленарним седницама. Поднео је један извештај у својству известитеља, као и један извештај у својству известитеља у сенци.

Такође, два пута је подносио предлоге резолуција, а поставио је и шеснаест посланичких питања. Тако су остали знаменити његови говори и извештаји, као и предлози: Прехрамбена криза, превара у прехрамбеном ланцу и његова контрола; Производња и стављање на располагање на тржиште биљног репродуктивног материјала (Закон о биљном репродуктивном материјалу); Финансирање, управљање и праћење заједничке пољопривредне политике – Европски пољопривредни фонд за рурални развој – Заједничка организација тржишта пољопривредних производ – Директна плаћања пољопривредницима у програмима подршке у оквиру заједничке пољопривредне политике; Храна и производи животињског порекла; Резолуција Европског парламента о поплавама у Европи. Веома је активан у раду на заштити рада винарија и производње вина.

Без обзира на „прогресистичко-мондијалистичку нит“ агенде Социјалистичке партије, али и Прогресивне алијансе, у оквиру свог посланичког и политичког ангажмана у Европском парламенту, Ерик Андреу до сада је наступао са либералних позиција европских конзервативаца, посебно у домену развоја пољопривреде и локалних заједница. Снажно заступа „партикуларне интересе“ Окситанског региона, нарочито када је реч о потреби „јаке протекционе политике“ Европске уније у области заштите пољопривреде и фармера.

Имао је оштар сукоб са Европском комисијом и Жан-Пол Јункером у вези са положајем пољопривредника, где је тврдио да су европске институције „жртвовале“ националне и регионалне агроекономије, као и саме пољопривреднике на Старом континенту, а све зарад очувања „апстрактне теорије“ о „слободној трговини“. Критикује „политику штедње“ и финансијске конструкције деловања Европске уније, као и „здравствену политику“ исте, за коју тврди да је угрозила здравље 50 милиона људи у Унији, подршком генетски-модификованој храни, којој се и те како противи.
Недвосмислено је изразио противљење „политици отворених врата“ за илегалне емигранте, те је критиковао „емигрантску политику“ Европске уније. Остао је при тврдњама да је садашња „бриселска администрација“ својим недоследним и недовољним деловањем проузроковала Брегзит и кризу у Европској унији, која је додатно угрожена неконзистентним одговором према питањима емиграције и миграције, те је казао да је актуелни састав Европске комисије директно створио услове и „полигон“ за широку подршку „националистичким“ и „десно-популистичким“ политичким снагама, што Унију чини беспомоћном пред бројним глобалним изазовима у савременој светској политици. Најавио је „улазак“ у предизборну кампању за парламентарне изборе у Европској унији 2019. године.