DVE POSETE VAŠINGTONU
Vašington–Vašington
TRIANGL NEIZVESNOSTI TRANSATLANTSKOG JEDINSTVA
Vašington. Protekla nedelja na američkom Kapitolu je bila visokofrekventna. Administracija predsednika SAD Donalda Trampa morala je odgovoriti ozbiljnim izazovima i izboriti se sa velikim brojem obaveza. U posetu američkom predsedniku, u dve odvojene posete, doputovali su najznačajniji državnici Evropske Unije – francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel.
Zvanični Pariz je uložio mnogo napora u pripremu Makronove posete.
Savetnici francuskog predsednika obratili su dužnu pažnju i na simbolične detalje i Makron zaista nije žalio truda da impresionira svog američkog kolegu.
Svestan činjenice i iz svojih ranijih susreta, ali i brižljivo ocenjujući profil Donalda Trampa, Emanuel Makron se nije samo potrudio da lideru SAD ukaže odgovarajući respekt, priznajući mu na izvestan način supremaciju, već i da mu dokaže ličnu naklonost. Vašington, vašington , vašington, vašington, vašington, vašington, vašington, vašington, vašington, vašington,vašington.
Ovakav pristup je bitno drugačiji od prethodnih susreta dva lidera, ali su se i okolnosti bitno promenile. Tada je Makronu daleko više bilo do ostavljanja utiska na sopstvenu javnost, nego li na Trampa. Neposredno po izboru i donekle iznenađujućoj pobedi, s obzirom na to da je mesecima pre predsedničkih izbora u Francuskoj slovio za „favorita iz senke“, Makron je pokušao da baš u susretu sa Trampom, kom prevashodno mediji i veliki deo društvene elite u Parizu nije bio naklonjen, dokaže kako nije popustljiv lider i kako će francuske nacionalne interese braniti uvek i pred svakim. Tada se mnogo više pažnje obraćalo na oštriji govor tela, nastup pri rukovanju, izjave pre samog susreta koje nisu bile ni najmanje servilne, čak ni dovoljno asertivne. Sličan nastup, Markon je u istom periodu imao i pred predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom.
Danas Makron ide u Vašington po podršku i pomoć. Svima je u EU jasno da se Donald Tramp ustoličio u Beloj kući, da je uprkos vrlo oštrom otporu većine medija, opozicije oličene u Demokratskoj partiji ali i dobrom delu sopstvene stranke, bio dovoljno istrajan da ne odstupi od ključnih elemenata svoje unutardržavne politike. Tako je i Makron odlučio da ovog puta ne štedi pohvale na račun američkog kolege, čak praveći i sopstveno poređenje sa njim, jer „nijedan ni drugi nisu kandidati političkog mejnstrima“. Čak je i najveći pripremni intervju pre posete dao FOKS NJUZ-u, jedinoj gigantskoj medijskoj mreži u SAD koja je otvoreno naklonjena aktuelnom američkom predsedniku. Ovakav rad nije prošao nezapaženo ni sa druge strane. Pompezan doček, simbolični gestovi kojima se odavalo priznanje Francuskoj jer je podržala SAD u Ratu za nezavisnost, govorili su u prilog pozitivnog odgovora Parizu na signal koji je upućen.
Vašington u Evorpi posmatra Veliku Britaniju kao ideološkog saveznika, Nemačku kao interesnog saveznika, a Francusku kao saveznika – skeptika. Ovu sliku Emanuel Makron, očito želi da promeni.
Projekat EU ne može uspeti bez uske koordinacije i zajedničkog rada Berlina i Pariza. Nemačka je ekonomski najmoćnija država Evrope, sa nižom stopom nezaposlenosti i višim prosečnim primanjima u odnosu na Francusku. Ipak, Francuska je za razliku od Nemačke nuklearna sila, stalna članica Saveta bezbednosti UN sa pravom veta, poseduje moćniju armiju i na svojoj teritoriji nema američke vojne instalacije, dok ih Nemačka ima preko 20. Takođe, Francuska je za razliku od Nemačke daleko aktivnija na ratištima širom sveta, ona ima svoju sferu interesa u frankofonoj Africi i godinama je uključena u vojne operacije na Bliskom istoku.
Iz prethodnih postupaka administracija u Berlinu i Parizu, možemo zaključiti da su obe vlade spremne da kreiraju osovinu na dvojnoj bazi. Unutar EU, ekonomsku, pa i političku dinamiku će prevashodno diktirati Berlin, uz prethodni dogovor i podršku Pariza, dok će na spoljnopolitičkom planu, Pariz biti taj koji će nastupati u ime EU i predstavljati najsnažniji glas zajedničke spoljne politike EU, a uz prethodni dogovor i podršku Berlina.
Donald Tramp je relativno brzo uvideo način na koji funkcioniše Vašington. I uprkos činjenici što američki predsednik ima široka ovlašćenja, što je iz ugla evropske pravne teorije on istovremeno i predsednik države i premijer, njegova moć ipak nije neograničena. Ključno ograničenje koje mu postavlja zakonodavna vlast jeste oličeno u finansijama.
Američki predsednik ne može doneti državni budžet bez odgovarajuće odluke Kongresa i Senata. U oba doma, partija čiji je kandidat na predsedničkim izborima Donald Tramp bio, ima neophodnu većinu. Pa ipak, autor ove analize smatra da se Donald Tramp pre može okarakterisati kao ideološki kandidat „trećeg puta“ ili kao nezavisni kandidat, koji je u izbornu trku samo ušao kao republikanac.
Naime,Tramp je tokom karijere već menjao političke stavove, pa je tako do 1987. godine bio demokrata, potom se registrovao kao republikanac, započeo je svoju kampanju za predsedničku nominaciju 2000. godine unutar Reformističke partije, pa se potom povukao iz trke, da bi se tokom predsedničkih mandata Džordža Buša Mlađeg deklarisao kao pristalica politike Demokratske partije.
- https://www.statista.com/statistics/268830/unemployment-rate-in-eu-countries/
- https://www.reinisfischer.com/average-salary-european-union-2018
- https://militarybases.com/overseas/germany/
Ipak, na predsedničkim izborima 2008. godine podržava senatora Džona Mekkejna i 2009. godine formalno ponovo pristupa Republikanskoj partiji.
Donald Tramp na unutardržavnom planu je sebi postavio dve velike grupe ciljeva.
Prva bi sadržala sniženje stope nezaposlenosti, povećanje zarada, povratak američkih investicija iz Azije, prevashodno u savezne države između dve obale (tzv. „flajingover Amerika“), kao i drugu grupu koja treba da rezultira daleko nižim stepenom ilegalne imigracije u SAD, prevashodno iz država Centralne i Južne Amerike. Svakako, Tramp ne može ostvariti pobrojane ciljeve bez podrške Senata i Kongresa.
Trampove stranačke kolege iz Republikanske partije, podržavaju prvu grupu ciljeva i s tim u vezi je krajem 2017. godine donet paket zakona kojima su smanjene poreske stope. Cilj ovih propisa bio je stimulacija američkih privrednika da otvaraju nova radna mesta i više ulažu u proizvodnju. Republikanska partija, baš kao i Demokratska partija, ima više različitih krila. Ona su često ideološki veoma udaljena i nije retkost pronaći situaciju u kojoj će se centristi iz Demokratske partije pre složiti sa neokonzervativcima iz Republikanske partije, nego li sa sopstvenim stranačkim saborcima iz drugih frakcija. Ipak, ono što ujedinjuje sve ključne frakcije Republikanske partije jeste upravo poreska politika i odnos prema privatnom sektoru.
Ovu politiku je možda najbolje i definisao nekadašnji predsednik SAD Ronald Regan, ikona ne samo republikanske partije, već i konzervativnog pokreta u celini koji je rekao: „država nije deo rešenja, ona je deo problema“. Smisao ovakvog stava objašnjava se time da državna vlast što se više trudi da reguliše privredne odnose, zapravo sve više ih komplikuje i otežava poslovanje.
Republikanci smatraju da će „nevidljiva ruka tržišta“ na najbolji mogući način regulisati poslovne odnose, te da državna vlast mora uređivati ove odnose samo onda kada je to neophodno, inače se uzdržavajući od ovakvog činjenja. Tako liberalan stav republikanski ideolozi često ilustruju primerom „šampanjske piramide“.
Naime, ovom ilustracijom se odnos između poslodavca i radnika, u slobodnoj tržišnoj privredi kakva je američka, predstavlja kao piramida načinjena od šampanjskih čaša. Ukoliko državna vlast oporezuje privrednika, on će svoju čašu koja se nalazi na vrhu piramide svakako napuniti do vrha, ali će se šampanjac (profit) iz njegove čaše prelivati ograničeno i doći do manjeg broja njemu podređenih korisnika u kompaniji, korporaciji, preduzeću itd.
- https://www.nytimes.com/2000/02/19/opinion/what-i-saw-at-the-revolution.html
- https://www.thoughtco.com/was-donald-trump-a-democrat-3367571
Ukoliko pak ovog privrednika ne oporezujete visokim stopama, već samo minimumom koji je neophodan za servisiranje određenih državnih troškova, u tom slučaju će se profit prelivati u daleko većoj količini sve do piramidalne baze i poslodavac će biti motivisan da višak ili makar njegov deo, dalje ulaže u proizvodnju.
Smanjivanje poreskih stopa, doneto zajedničkim radom Donalda Trampa i republikanske većine u Kongresu i Senatu nije bilo upitno. Neokonzervativci, koji predstavljaju najuticajnije krilo unutar partije, dele stavove sa Trampom kada je poreska politika u pitanju.
Ono gde postoje prilično duboka neslaganja jeste politika spram imigracije i pristup krizama širom sveta. Naime, neokonzervativci su zaštitnici krupnog kapitala. Oni su interesno i politički vezani za velike korporacije, kojima svakako odgovara priliv neprijavljene radne snage sa juga, čiji radni sat košta daleko manje nego li domaćih radnika. Ipak, sa druge strane ovakva situacija, kakva je snazi u SAD decenijama sa većim ili manjim oscilacijama, frustrira domaće radnike koji često predstavljaju biračku bazu upravo senatora i kongresmena Republikanske partije.
Pa ipak, ako se na pitanju redukcije ilegalne imigracije vremenom i mogu pronaći neki kompromisi na liniji Tramp – neokonzervativci, onda je za kompromise mnogo manje prostora na polju spoljne politike. Donald Tramp je tokom kampanje nastupao u izvesnoj meri kao izolacionista i svakako ozbiljan skeptik kada je u pitanju intervencionistička politika. Sa druge strane, neokonzervativci smatraju da „SAD nemaju samo pravo, nego i dužnost da intervenišu tamo gde su osnovne slobode i ljudska prava ugroženi“. Takođe, neokonzervativci odbacuju ideju o kreiranju sveta koji je podeljen u sfere interesa. Naime, njihov ideološki pristup podrazumeva da je čitav svet nedeljiva sfera interesa.
Donald Tramp se trudi, sve vreme od kako je u Beloj kući da putem pregovora i nadmećući se sa svojim kolegama iz neokonzervativnog krila dobije što je više moguće podrške za svoje ciljeve, ustupajući samo onoliko koliko je neophodno na spoljnopolitičkom planu, za koji su oni daleko zainteresovaniji.
Pa ipak, poslednja kadrovska rešenja, činjenica da je prema snagama Bašara el Asada u Siriji agresivniji nego li njegov prethodnik Barak Obama, kontakti sa Tajvanom i prodaja oružja, postupci kakvi nisu viđeni od 1979. godine, uprkos protestima Pekinga i isporuka ofanzivnog oružja Ukrajini, potez od kog se prethodna administracija takođe uzdržavala, govore o tome da je Donald Tramp ipak ne samo ustupio neokonzervativcima određene elemente spoljne politike, već je u njima pronašao i interes za ispunjavanje sopstvene političke agende.
Upravo Trampova politika, usmerena na zaštitu pre svega američkih interesa, nasuprot globalističkim tendencijama i interesima multinacionalnih kompanija i uopšte međunarodnog kapitala, najbolje se ogleda u uvođenju protekcionističkih mera na uvoz čelika i aluminijuma u SAD. Ova mera ne pogađa samo Kinu (spram čije spoljnoekonomske politike Tramp gaji poseban animozitet i kojoj je uveo i dodatna ograničenja), već pogađa i američke saveznika poput zemalja EU i Japana.
EU je drugi na svetu proizvođač čelika. Procenjuje se da je više od polovine izvoza iz Nemačke povezano sa proizvodnjom čelika. Stoga bi povećanje carinskih stopa od 25% na čelik i 10% na aluminijum, na izvoz ovih dobara iz EU u SAD, bilo ozbiljan udarac za nemačku ekonomiju.
Upravo, nekoliko dana nakon posete Makrona, u Vašington je stigla Angela Merkel. Poseta sa mnogo manje medijske pompe i ceremonijalnih rituala, svakako nije slučajno bila tempirana baš u ovo vreme.
U medijima su se kao dve ključne teme razgovora i Makrona i Merkel sa Trampom, pominjali Iranski nuklearni sporazum i izuzeće EU od viših američkih tarifa. Dok Iranski nuklearni sporazum zavisi isključivo od unutarameričkih odnosa i odluke predsednika Trampa, koja će u mnogome biti uslovljena ishodom unutarstranačke političke trgovine u Republikanskoj partiji i umeštnosti Izraela da ubedi Vašington da napusti ovaj sporazum, dotle je pitanje tarifa nešto što Pariz i Berlin interesuje na egzistencijalnom nivou.
Svakako da su i Nemačka i Francuska sklone opstanku Iranskog nuklearnog sporazuma i da su oba lidera pokušala da ubede Donalda Trampa da ne poništava najznačajniju spoljnopolitičku zaostavštinu Baraka Obame. Razlog tome nije samo pitanje bezbednosti, već i pitanje ekonomskih interesa, jer su mnoge evropske kompanije sklopile brojne i unosne sporazume sa Iranom, od kako su sankcije ovoj zemlji ukinute.
Upravo se Emanuel Makron pokušao postaviti kao posrednik između Vašingtona i Teherana. Više puta je razgovarao sa predsednikom Irana Hasanom Rohanijem, koji slovi za predstavnika nešto liberalnije struje iranske politike, a i samom Donaldu Trampu je predložio reviziju Iranskog nuklearnog sporazuma, koja bi podrazumevala još restriktivniju kontrolu i nuklearnog i balističkog razvojnog programa Irana, duže vremenske periode kontrole, ali i sveobuhvatniji sporazum političke prirode, koji bi ograničio iransku ekspanziju u regionu i redigovao ulogu ove države u Libanu i naročito Jemenu, Iraku i Siriji. Ipak, bilo kakvo prepravljanje Iranskog nuklearnog sporazuma je u Teheranu naišlo na negativan prijem. No, upravo ovakav pristup govori da je Pariz daleko zainteresovaniji za aktivniju ulogu u međunarodnim procesima, u odnosu na Berlin.
EU je drugi na svetu proizvođač čelika. Procenjuje se da je više od polovine izvoza iz Nemačke povezano sa proizvodnjom čelika. Stoga bi povećanje carinskih stopa od 25% na čelik i 10% na aluminijum, na izvoz ovih dobara iz EU u SAD, bilo ozbiljan udarac za nemačku ekonomiju.
Upravo, nekoliko dana nakon posete Makrona, u Vašington je stigla Angela Merkel. Poseta sa mnogo manje medijske pompe i ceremonijalnih rituala, svakako nije slučajno bila tempirana baš u ovo vreme.
U medijima su se kao dve ključne teme razgovora i Makrona i Merkel sa Trampom, pominjali Iranski nuklearni sporazum i izuzeće EU od viših američkih tarifa. Dok Iranski nuklearni sporazum zavisi isključivo od unutarameričkih odnosa i odluke predsednika Trampa, koja će u mnogome biti uslovljena ishodom unutarstranačke političke trgovine u Republikanskoj partiji i umeštnosti Izraela da ubedi Vašington da napusti ovaj sporazum, dotle je pitanje tarifa nešto što Pariz i Berlin interesuje na egzistencijalnom nivou.
Svakako da su i Nemačka i Francuska sklone opstanku Iranskog nuklearnog sporazuma i da su oba lidera pokušala da ubede Donalda Trampa da ne poništava najznačajniju spoljnopolitičku zaostavštinu Baraka Obame. Razlog tome nije samo pitanje bezbednosti, već i pitanje ekonomskih interesa, jer su mnoge evropske kompanije sklopile brojne i unosne sporazume sa Iranom, od kako su sankcije ovoj zemlji ukinute.
Upravo se Emanuel Makron pokušao postaviti kao posrednik između Vašingtona i Teherana. Više puta je razgovarao sa predsednikom Irana Hasanom Rohanijem, koji slovi za predstavnika nešto liberalnije struje iranske politike, a i samom Donaldu Trampu je predložio reviziju Iranskog nuklearnog sporazuma, koja bi podrazumevala još restriktivniju kontrolu i nuklearnog i balističkog razvojnog programa Irana, duže vremenske periode kontrole, ali i sveobuhvatniji sporazum političke prirode, koji bi ograničio iransku ekspanziju u regionu i redigovao ulogu ove države u Libanu i naročito Jemenu, Iraku i Siriji. Ipak, bilo kakvo prepravljanje Iranskog nuklearnog sporazuma je u Teheranu naišlo na negativan prijem. No, upravo ovakav pristup govori da je Pariz daleko zainteresovaniji za aktivniju ulogu u međunarodnim procesima, u odnosu na Berlin.
No, ključni zadatak i Berlina i Pariza bio je izuzimanje EU od novih, viših tarifa na izvoz dređenih proizvoda u SAD. Emanuel Makron je pokušao da poentira rekavši kako SAD imaju suviše mnogo kriznih situacija u svetu koje ne mogu rešiti bez saveznika, a da saveznici ne vode trgovinske ratove međusobno. Angela Merkel je sa druge strane pak pokušala da ubedi Donalda Trampa činjenicom da nemačka autoindustrija zapošljava veliki broj Amerikanaca i da se upravo iz njihovih fabrika u SAD, proizvodi plasiraju na treća tržišta, prevashodno kinesko.
Donald Tramp je čini se neumoljiv. On je i nakon sastanka sa Angelom Merkel ponovio da je deficit u trgovini od 151 milijarde američkih dolara na godišnjem nivou, na relaciji SAD – EU, prosto neodrživ. Pa ipak, pažljivo slušajući njegovo izlaganje, mogao se primetiti momenat gde on traži da se ovaj problem prevaziđe, možda i pružanjem više prostora američkoj robi na evropskom tržištu. Upravo ovde dolazimo do suštine posete dva evropska lidera Vašingtonu.
Restriktivne mere Vašingtona, dovele bi do recipročne reakcije Brisela. Već je najavljen odgovor. Targetirani su motori „Harli Dejvidson“ i alkoholni proizvodi. Zanimljivo je da se predmetna dobra proizvode u državama odakle dolaze eminentni prvaci Republikanske partije – Pol Rajan i Mič Mekonel. S obzirom na činjenicu da se u Americi pripremaju izbori na kojima će republikanci braniti većinu u Kongresu i Senatu, poruka je više nego jasna. Brisel, tj. Pariz i Berlin, su spremni da uzvrate vrlo brižljivo smišljenim političkim udarcima i brane svoju poziciju.
No, kako sprečiti trgovinski rat atlantskih saveznika?
Kao sasvim logično rešenje nameće se TTIP, oživljavanje ideje kompletnog sporazuma ili makar jednog njegovog dela. TTIP (Transatlantic Trade and Investment Partnership)
je predlog transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini između SAD i EU. Od samog početka pregovora na relaciji Brisel – Vašington (2013. godine), ovaj sporazum je nailazio na seriju prepreka i osporavanja, ali bi takođe, u slučaju realizacije bio najveći trgovinski sporazum, koji je svet ikada video.
Dakle, upravo činjenica da SAD trpi deficit u trgovinskoj razmeni sa EU sa jedne strane, ali i želja da se ne narušavaju geostrateški, politički, ekonomski odnosi dve strane, može biti osnovni razlog koji bi ubedio Donalda Trampa da pruži političku podršku ako ne nastavku pregovora o TTIP-u, onda makar otpočinjanje pregovora o skraćenoj i umanjenoj formi TTIP-a, koji bi zadovoljio obe strane.
Na ovaj način bi se odagnala trenutno jedna od najvećih briga lidera EU, a takođe zadovoljile težnje Vašingtona za smanjenjem deficita i istovremeno ojačala politička pozicija Donalda Trampa, koji bi na ovaj način odneo jednu važnu spoljnopolitičku pobedu.
I što je možda još važnije, učvrstio sliku o novom američkom lideru kao o državniku koji je krajnje nepredvidiv i čvrst pregovarač, sklon radikalnim rezovima, ali istovremeno i kompromisima ukoliko se kako njemu lično, tako i njegovoj administraciji priđe na pravi način uz dovoljno snažne argumente.
Ili dovoljno velike ustupke.
Autor analize : Predrag Rajić