fbpx

ČEČENI – Spartanci 21. veka (TREĆI DEO)

26/03/2019
Autor :
Analize/Geopolitika

ČEČENI – SPARTANCI 21. VEKA (PRVI DEO)

ČEČENI – SPARTANCI 21. VEKA (DRUGI DEO)

Čečenija je devedesetih godina osetila sve strahote rata. Prvo kroz sukob separatista sa federalnim snagama, a potom i kroz građanski rat. Ipak, na veliko iznenađenje ostatka sveta, Čečeni su se relativno brzo oporavili od demografske, ekonomske i privredne katastrofe koju rat sa sobom nosi.


Nakon tri godine postojanja „Čečenske Republike Ičkerije“, prvobitne akumulacije kapitala nakon prvog talasa privatizacije u Ruskoj Federaciji, a potom i serije geopolitičkih uspeha, Moskva se odlučila na odlučnu akciju u Gruziji.

Pod serijom geopolitičkih uspeha na ovom mestu pre svega možemo smatrati uspostavljanje kontrole nad delovima Gruzije: AR Abhazijom 1992. i 1993. godine u potpunosti, izuzev južnog Gali distrikta, najvećim delom Južne Osetije, uz instaliranje poslušne vlasti Aslana Abašidzea u primorskoj AR Adžariji na jugu države. U sve tri oblasti Moskva je devedesetih godina posedovala ozbiljne vojne kontigente.

Svakako, mora se napomenuti da je Gruzija u ovom periodu bila razorena dvostrukim građanskim ratom, kako sa separatistima, tako i među Gruzinima, ali i da je bila devastirana ekonomskom krizom. Gruzini su u Južnoj Osetiji doživeli etničko čišćenje velikih razmera, baš kao i Osetini iz delova Južne Osetije koji su bili pod kontrolom Gruzina, ali i drugih delova ove južnokavkaske države.

Gruzini u Abhaziji su pored etničkog čišćenja bili i žrtve genocida, koji je izveden od strane abhaskih separatističkih snaga, uz podršku „Konfederacije planinskih naroda Kavkaza“, terorističko-džihadističke organizacije na čijem de-fakto čelu je bio potonji lider džihadističkog pokreta u Čečenskog Republici Ičkeriji, koji u prvi plan izbija nakon smrti prvog čečenskog lidera nakon samoproglašenja samostalnosti 1991. godine Džohara Dudajeva.

Ime ovog teroriste je Šamil Basajev. Tako se Basajev istovremeno tokom ’92. i ’93. godine nalazio na strani koja je uživala političku, vojnu, materijalnu i finansijsku podršku Moskve u Abhaziji, ali i na strani zakletih protivnika bilo kakve ruske vlasti nad susednom Čečenijom. Basajev je za svoje „zasluge“ tokom sprovođenja masovnih i svirepih zločina nad gruzijskim civilima Abhazije, prvobitno čak bio i odlikovan ordenom „Narodnog heroja“ od strane separatističke vlade u Suhumiju.[1]

Zastava Konfederacije

Pored paralizovanja Gruzije i ostvarivanja direktnog uticaja na spoljnopolitički kurs ove države preko poslednjeg ministra spoljnih poslova SSSR i drugog predsednika Gruzije Eduarda Ševarnadzea, Moskva je tokom rata u Azerbejdžanu pokazala da se nijedan sukob na južnom Kavkazu ne može razrešiti bez njene odluke, zadržavajući značajan kontigent vojnih snaga u Jermeniji, uz snažan uticaj na zvanični Baku.

Slična je situacija i u centralnoj Aziji gde su tokom građanskog rata u Tadžikistanu (1992. – 1997. godina) sve zainteresovane strane uvidele da se bez pristanka Kremlja ne mogu donositi važna rešenja. Moskva je nakon 1994. obnovila i svoj uticaj u Kaspijskom basenu i uspela da zadrži u svojoj političkoj orbiti i energentima bogati Kazahstan.

Te, 1994. godine se u rusku sferu interesa se nakon izbornog poraza prorumunskih unionista vratila i Republika Moldavija, baš kao i Ukrajina posle trijumfa umerenog Kučme nad suverenistom Kravčukom, odnosno Belorusija nakon ubedljive pobede Lukašenka nad Šuškevičem i Kebičem.

Bilo je logično da nakon uspostavljanja političke kontrole nad većim delom bivšeg SSSR, Moskva odluči da uspostavi i punu kontrolu nad sopstvenom teritorijom. Prvi čečenski rat je započeo kao „Akcija uspostavljanja ustavnog poretka“ oružanih snaga RF. Moskva je u tom momentu protiv sebe imala ujedinjena čečenska plemena, izuzev krajnjeg severa republike, gde su vladali naslednici u Groznom još krajem 1991. godine poraženog „Komiteta nacionalnog spasa“ odnosno „Privremenog saveta“, o čemu je više reči bilo u prethodnoj analizi.

Nadterečni rejon u Čečeniji                                                                          

Reč je bila o „antidudajevskoj opoziciji“ na čijem čelu je stajao Umar Avturhanov, kasnije general-major ruske Poreske policije. Avturhanov je uživao snažnu podršku u Nadterečnom rejonu Čečenske Republike. Kao što Avturhanov nije uspeo da ostvari sopstvenu ambiciju i postane lider cele Čečenije, pošto je njegov uticaj u Groznom marginalizovan još 1992. godine, on je ostao lider svog rejona kojim Dudajev nikada nije do kraja i u potpunosti ovladao.

Avturhanov je pripadnik klana Pjašhoj, jedinstvenog po tome što ne ulazi u sastav nijednog čečenskog plemena, kao i po tome što ima sopstvenu svetu goru „Pjašhoj-Lam“. Avturhanov ipak nije dominirao celim klanom, pošto se najveći broj pripadnika ovog klana nalazio u jednom od zapadnih rejona Čečenije i u Prvom čečenskom ratu se borio na strani separatista. Avturhanov i njegova porodica, baš kao i najveći deo Nadterečnog rejona su bili pod snažnim uticajem zasebnog sufističkog učenja i kao takvi posebni u odnosu na najveći broj sunarodnika.

Avturhanov-Gantamirov-Hasbulatov

Sukobi opozicionih snaga koje je shodno opozicionom sporazumu Avtruhanov-Gantamirov-Hasbulatov od 29. avgusta 1994. godine predvodio Bislan Gantamirov i oružanih formacija ČRI su započeli sredinom 1993. godine i eskalirali 1994. kada su prvo „dudajevci“ bezuspešno pokušali da preuzmu kontrolu nad Nadterečnim rejonom, a potom i „avturhanovci“ i „gantamirovci“ da uđu dublje u teritoriju ČRI i preuzmu Grozni.

Pristalice „Privremenog saveta“ odnosno antidudajevski blok, u velikoj meri potpomognut ruskim snagama ne samo u oružju i opremi već i ljudstvu, započeo je operaciju „Juriš“, koja je za cilj imala zauzimanje Groznog. Grad je napadnut iz tri (prema nekim podacima i sva četiri) pravca. Pre samog naleta bio je meta žestoke artiljerijske pripreme, udara iz vazduha i neselektivnog granatiranja. Broj civilnih žrtava je bio veliki.

Izuzev otpora u zapadnom predgrađu, opozicione snage i ruski vojnici nisu naišli ni na kakav otpor. Bez većih problema su se probili do samog centra grada, zauzeli sedište televizije, a potom i prišli sedištu predsedničke administracije. Kada su prva tri tenka prišla predsedničkoj administraciji i jedinica ruskih specijalaca iz Podmoskovlja otvorila vatru na Dudajevljevu rezidenciju, došlo je do silovitog udara snaga ČRI. Akteri ove bitke koji su uspeli da prežive i vrate se iz Čečenije, kao i vojni komentatori lista „Vojnik sreće“ su opisivali tu situaciju detaljno i u više navrata narednih godina. Slikovit prikaz jednog od učesnika borbi sa ruske strane.

 

„Prvi specijalci su prišli Rezidenciji. Sve je bilo neobično tiho. Na ulici nije bilo nikog. Mi smo parkirali tri tenka, iza nas je nailazila malobrojna pešadija i nekoliko vojnih novinara. U jednom momentu čuo se neartikulisan povik. Nesnosna buka. Sastavili su se nebo i zemlja. Rafali na sve strane, štektanje automata, prasak bombi, geleri, pojedinačni pucnji. Jauci i uzvici bola. Ležao sam uz bok tenka, nisam ni osetio kada me je zakačio geler i pogodio metak. Ništa nisam čuo, buka je bila nesnosna. Sve dok me jedan od saboraca nije povukao za ruku i prenuo, nisam podizao glavu.

Tek kada smo krenuli u rastrzano povlačenje uvideo sam razmere katastrofe. Na desetine naših saboraca je ležalo mrtvo unaokolo. Izvlačili smo što smo više mogli ranjenika, neki od njih su nažalost ostali da leže u nemoći. Jedan je sebi presudio pre nego što je pao u ruke „dudajevcima“. Iskustva ranijih zarobljenih su govorila da je smrt zlatna u odnosu na ono što vam oni mogu prirediti“.

Na delu je bila klasična akcija prepada. Dudajevci su svesno pustili opozicionare duboko u grad. Kompletan sistem odbrane je funkcionisao savršeno sinhronizovano. Od otpora na ulazu u grad koji je služio samo kako bi predupredio eventualnu sumnju napadača, preko svesnog puštanja glasina kako je Rezidencija pala pod kontrolu gradske „Pete kolone“, pa sve do uzdržavanja od ispaljivanja ijednog metka, dok signal za paljbu nije dat.

Zasedu u centru grada su pripremili i izveli džihadisti Šamila Basajeva, koji su direktno učestvovali u ratu u Abhaziji i sudelovali u proterivanju lokalnog nečečenskog stanovništva, kao i opozicionih snaga. Basajev je rukovodio akcijom lično, a operaciju je osmislio zajedno sa Dudajevim.

U zarobljeništvu se tako našlo blizu 30 pripadnika ruske armije, više desetina čečenskih opozicionara, život je izgubilo preko 500 ruskih vojnika i opozicionara (od 1.200 koliko ih je učestvovalo u napadu na grad), dok je od 40 tenkova koliko je ušlo u grad, Grozni napustilo svega 18.[2] Ostali su uništeni ili zarobljeni.

Još jedna, kasnije veoma važna ličnost, koja je uzela učešće u ovoj bitki na strani ČRI jeste Ramzan Kadirov. Danas predsednik Čečenske Republike, odnosno apsolutni gospodar ovog subjekta Ruske Federacije, tada je kao mladić sticao svoja prva borbena iskustva i baš kao i njegov otac Ahmad Kadirov, muftija čečenski, bio na strani Džohara Dudajeva u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka.

I otac i sin Kadirov, docnije prvi i drugi predsednik Čečenske Republike pod kontrolom Ruske Federacije, u to vreme su blisko sarađivali sa Šamilom Basajevim u ispunjavanju ratnih zadataka. Klan kojim je dominirala njihova porodica bio je izuzetno važan kako zbog visokog religijskog obrazovanja i uticaja, tako i zbog veoma izraženih ratničkih sklonosti.

U predvečerje Prvog čečenskog rata, vladalo je jedinstvo gotovo svih čečenskih klanova, izuzev već opisanih opozicionih snaga sa severo-zapada Čečenije. Kasniji lideri međusobno suprotstavljenih frakcija Mashadov, Basajev, Kadirov, Umarov, Zakajev bili su pod više ili manje izraženom kontrolom Dudajeva i njihove duboke ideološke, interesne i političke razlike nisu dolazile do punog izražaja.

Basajev i Ramzan Kadirov 1994. godine

 

Na linkovanom snimku, Basajev govori doslovno: „Mi ćemo i dalje ratovati. Mi ćemo zauzimati… Vladivostok ćemo zauzeti, Habarovsk ćemo zauzeti, Moskvu ćemo zauzeti, ratovaćemo do kraja i niko nas osim Alaha neće zaustaviti na tom putu“.

Odmah do Basajeva na ovoj konferenciji za medije 1995. godine sedi Ahmed Kadirov. Ova serija pretnji izrečena je u vreme najžešćih okršaja snaga ČRI i Vojske RF. Tadašnji saveznici, koji sede rame uz rame, ubrzo će postati ljuti protivnici.

Prvo koncepcijskog tipa, a onda i na ličnom nivou. I upravo će Basajev biti odgovoran za teroristički akt 2004. godine 9. maja, na paradi priređenoj u čast Dana pobede, na fudbalskom stadionu FK Dinamo u Groznom. U tom napadu, život je izgubio upravo muftija Kadirov, koji je bio i glavna meta napada.

Basajev je deklarisani terorista. Nakon sloma ČRI, on se povukao prvo u čečenske, a onda u dagestanske i inguške šume. Zajedno sa džihadističkim saborcima organizovao je seriju terorističkih napada kako na snage novouspostavljene Čečenske Republike, tako i na ruske vojnike u Čečeniji, ali i na ruske civile.

Odgovoran je za napad na stambene blokove u predgrađu Moskve 1999. godine, za masakr dece u gradu Beslanu u Severnoj Osetiji, na prvi dan škole 2004. godine, kada je život izgubilo 334 civila.[3] Basajev i njegovi teroristi su odgovorni i za napad na pozorište „Dubrovka“ u Moskvi, 2002. godine, kada je život izgubilo 130 civila,[4] kao i brojne druge akte zločina.

Basajev je Čečeniju zamišljao kao deo Kavkaske Islamske Konfederacije, države koja će počivati na šerijatskom pravu, u kojoj neće biti mesta za „neinkorporirane manjine“, državu koja će biti temelj evropskog dela, budućeg svetskog kalifata.

Ni Ahmed ni Ramzan Kadirov, iako verujući muslimani, nikada se nisu slagali sa ovakvom politikom. Uprkos tome što nisu a-priori sekularisti i protivnici šerijatskog prava, ne isključuju ni nacionalnu komponentu čečenskog bića, ali takođe ne žele da stvore društvo koje će u potpunosti isključiti sve civilizacijske tekovine koje su duboko ugrađene u čečensko biće i koje ovaj narod čine delom „ruskog sveta“ i u širem smislu – Evrope.

Basajeva je rat zatekao u Moskvi, gde je radio kao prodavac video-igara. Odmah po izbijanju čečenske revolucije, našao se među prvim pristalicama izdvajanja Čečenije i vrlo brzo se nametnuo kao lider militanata. Vojno znanje koje je stekao u SSSR unapređivao je u direktnim okršajima, a neznanje nadomešćivao okrutnošću i surovošću, prvo nad Gruzinima u Abhaziji i Jermenima u Azerbejdžanu, a potom i nad Rusima u Čečeniji. Basajev je bio pristalica politike „neuzimanja talaca“. U ČRI je dosegao titulu „generala“, a posthumno i „generalisimusa“.

Ubijen je juna 2006. godine u specijalnoj akciji FSB u Ingušetiji, iako postoje informacije kako je poginuo greškom, prilikom sastavljanja eksploziva u pripremi novog terorističkog nedela. [5] Poslednjih godina života na bio je optužen i za kovanje zavere koja je za cilj imala lišavanje života pojedinih lidera iz zapadne Evrope, poput Tonija Blera. Basajev je jedan od glavnih krivaca za unutarčečenski sukob do kog je došlo nakon pogibije Dudajeva u širokom obimu. Njegovi anticivilizacijski svetonazori, nepatvorena mržnja prema svemu i svakome ko se ne uklapa u njegov profil „istinskog muslimana“, sklonost ka konfliktima i naglost, odredili su dalji razvoj ČRI, njenu izolaciju, interne sukobe i naposletku raspad pod udarom federalnih snaga.

Basajev

Nakon novembarske katastrofe Jeljcin je odlučio da potpiše ukaz 9. decembra 1994. godine, kojim je doneta odluka o otvorenom stavljanju u borbeno dejstvo Vojske Ruske Federacije na prostoru Čečenije. Samo dva dana kasnije, ruski vojnici su ušli na teritoriju koja se nalazila pod kontrolom „dudajevaca“. Borbe su bile oštre i svakodnevne, a žrtava sve više na obe strane.

Razaranja koja je Grozni doživeo u novembru su bila neuporediva sa devastirajućim bombardovanjem i sa zemlje i sa neba tokom decembarskog okršaja. U drugoj polovini meseca, ruske snage napokon stižu do Groznog. Uporedo sa ratnim okršajima vodili su se i pregovori Moskve i predstavnika ČRI, ali bezuspešno. Tadašnji ministar odbrane RF Pavel Gračjov najavljivao je brzi slom ČRI ističući kako su samo dva desantska puka ruske vojske dovoljna da zauzmu Grozni. Naravno, istina je ipak bila drugačija. U tom momentu još uvek u velikoj meri ujedinjeni, Čečeni pokazuju zavidan nivo vojne organizovanosti.

Nakon pobede u bitki za Hankalu i zauzimanja aerodroma i strateški važnog prostora nadomak Groznog, započet je silovit udar na Grozni federalnih snaga iz tri pravca. Nakon oštre i neselektivne artiljerijske pripreme koja je izazvala veliki broj izbeglica i civilnih žrtava, u grad je ušlo preko 250 oklopnih vozila i tenkova ruske vojske 31. 12. 1994. godine.

Ponovila se istorija. Ruske snage su se relativno lako probile do centra grada, zauzele sedište administracije predsednika, parlamenta, železničku stanicu. I dospeli u okruženje. Nakon četiri dana ogorčenih borbi, bataljon Majkopske brigade je izgubio blizu 160 vojnika, njih preko 100 je zarobljeno, a život je izgubio i komandant Savin. Sličnu sudbinu su doživeli i vojnici Petrakuvskog motorizovanog puka. Nakon samo jednog dana borbi, u stroju je ostalo svega 30% vojnika u odnosu na broj onih koji su ušli u grad poslednjeg dana prethodne godine.

Pripadnici ČRI se mole pre početka bitke za Grozni 1994. godine

Ruske snage ipak nisu odustajale. Uz podršku avijacije i artiljerije, uspeli su da zauzmu gradski aerodrom, sedište predsedničke administracije i još neke privredno važne objekte u centru grada. No, nakon 20 dana ogorčenih uličnih borbi ruski vojnici su vladali samo jednom trećinom grada. Stoga, početkom februara pristiže pojačanje ruskoj vojsci. U tom momentu, u Groznom se borilo preko 70.000 pripadnika federalnih snaga.

Tokom februara, nove snage su pokušale i nakon velike borbe i ozbiljnih gubitaka uspele da preseku magistralni put Baku – Rostov i na taj način okruže grad sa sve četiri strane. Kada je 06. marta Šamil Basajev sa svojim „Abhaskim bataljonom“, sačinjenim od Čečena koji su se borili protiv Gruzina 1992. i 1993. godine u Abhaziji, napustio grad – on je u potpunosti prešao pod kontrolu ruske vojske. Moskva je ubrzo formirala sebi lojalnu administraciju na čije čelo je stao Avturhanov.

Ipak, ratna pobeda je bila daleko. Potpuno devastirani, razoreni Grozni nije bio podesan ne samo za život čečenskih civila, već ni za snabdevanje ruskih vojnika. Snage ČRI su se povukle u teško dostupne planine i započele sa gerilskim tipom ratovanja. Ruske vojne žrtve su bile velike i rasle su iz dana u dan. Kontinuirani sukobi dovodili su i do porasta međusobne netrpeljivosti oružanih snaga na svim nivoima.

Kulminacija je usledila u proleće 1995. godine kada je pri operaciji „čišćenja sela od terorista“ likvidirano više stotina čečenskih civila shodno podacima OUN, odnosno 114 lica prema podacima ruske organizacije „Memorijal“.[6]

Ovaj sukob je izazvao kako još izraženiji antagonizam prema ruskim snagama među Čečenima, tako i veoma negativne reakcije širom RF. Pored velikog broja stradalih ruskih vojnika, slika razaranja i drugih ratnih užasa, još jedan element je doprineo sve izraženijem otporu ruske javnosti ratu u Čečeniji – terorizam.

Rezidencija predsednika u Groznom

Iako će kasnije zapravo motivisati rusku javnost na borbu, sredinom devedesetih godina, kombinovan sa užasavajućim društveno-ekonomskim stanjem, doprineo je demoralizaciji, višem stepenu straha i sve izraženijem osećaju nespokoja među građanima naročito urbanih celina RF. Čečenski napadi su bili kontinuirani, usmereni na tačno određene ciljeve i uglavnom izvođeni podmetanjem bombi i upotrebom drugih eksplozivnih naprava.

Istovremeno, na terenu su masivne ruske snage bile iscrpljene. Meta konstantnih gerilskih udara, u okruženju koje definitivno nije bilo prijateljski orijentisano, pripadnici ruskih oružanih snaga su bivali sve demoralizovaniji da učestvuju u ratu kom se nije video kraj.

Juna meseca, Šamil Basajev je sa još 150 sebi lojalnih boraca izvršio napad na gradić Budjonovsk u Stavropoljskom kraju. Tom prilikom je zauzeo bolnicu i preko 2000 ruskih civila držao kao taoce. Nakon nekoliko dana ogorčenih borbi ruskih specijalaca, započeti su pregovori u formatu Černomirdin – Basajev. Ruske vlasti su bile prinuđene da dozvole Basajevu povratak u Čečeniju zajedno sa 120 zarobljenika koje je pustio po ulasku na teritoriju pod kontrolom ČRI. U ovom napadu je poginulo preko 140 Rusa od čega 46 pripadnika specijalnih snaga, dok je istovremeno poginulo 19 Basajevljevih pratilaca.

Nakon ovog akta Moskva je odlučila da pokuša sa uspostavom primirja i otpočinjanjem pregovora sa predstavnicima ČRI. Pregovori su doveli do mira koji je bio konstantno narušavan i vodio ka novoj eskalaciji nasilja. Ipak, ovaj period koji je Moskva iskoristila za sprovođenje izbora na delu teritorije Čečenije koju je kontrolisala, pripadnici ČRI su koristili za pregrupisanje i spremanje za nove napade.

I zaista, do novog velikog napada i to ponovo izvan Čečenije je došlo u januaru 1996. godine. Meta je bio grad Kizljar u Dagestanu, sa dominantno ruskim stanovništvom. Tom prilikom je u lokalnoj vojnoj bazi ubijeno blizu 80 ruskih vojnika.

U isto vreme, pristalice ČRI započinju sa sličnim akcijama napada na ruske građane i van granica RF. Tako, u Istanbulu dolazi do napada na brod na kom je u tom momentu bilo preko 100 ruskih turista i radnika. Nakon dvodnevnih pregovora pripadnici ČRI su se predali turskim vlastima, dok je događaj izazvao i relativno masovne demonstracije podrške Čečenima u gradovima širom Turske.

Kako je vreme odmicalo, tako su pripadnici ČRI postajali sve ambiciozniji u svojim naumima, kada je o povratku kontrole nad čečenskim gradovima reč. Marta meseca je usledio napad na Grozni koji jeste bio preuranjen, ali je uzrokovao nove, velike žrtve na ruskoj strani i potrebu za slanjem dodatnih snaga u Čečeniju. Sve dezorijentisaniji ruski oficiri počeli su da prave i ozbiljnije greške.

Klanac nadomak Jarišmardija

Nadomak sela Jarišmardi, snage ČRI su načinile zasedu ruskim trupama koje su se kretale u velikom broju sa više desetina oklopnih vozila. Čečeni su se organizovali u lokalnom klancu i koristivši konfiguraciju terena kao i očito loše informisanje ruskih snaga izvršili napad koji je uzrokovao jedan od najvećih pokolja ruskih trupa u ovom ratu. Gotovo svaki drugi pripadnik 245. motorizovanog puka je poginuo, dok je gotovo kompletna tehnika uništena. Ovo je istovremeno bila jedna od najvećih bitaka u kojima je na strani ČRI učestvovao odred avganistanskih mudžahedina.

Samo pet dana kasnije, dolazi do jednog od ključnih momenata u novijoj čečenskoj istoriji. Ruski obaveštajci su uspeli da spaze signal satelitskog telefona koji je Dudajev koristio radi razgovora sa predstavnicima kako ruske vlasti, tako i opozicije. Ubrzo su se na nebu našla dva aviona SU-25 koji su delovali po mestu odakle je signal satelitskog telefona dopirao. Nakon više desetina neuspešnih atentata, ruske snage su uspele 21. 04. 1996. godine da likvidiraju vođu čečenskih separatista Džohara Dudajeva.

Jeljcin

Pa ipak, ruske snage nisu ovim došle do odlučujuće psihološke prednosti. Predsednički izbori koji su bili na redu te godine, uslovili su nešto pacifikovaniji pristup Moskve, koja je želela okončanje oružanih dejstava i predupređivanje novih terorističkih napada. Stoga je nedugo nakon Dudajevljeve smrti, započeto sa pregovorima između predstavnika vlasti RF i ČRI.

Početkom juna, započeti su ključni pregovori u Moskvi, koji su rezultirali razmenom zarobljenika, a potom i dolaskom samog Jeljcina u Grozni, koji je proglasio pobedu nad „dudajevskim režimom“ i najavio posledično povlačenje dela vojnih snaga. Pritisak javnosti u RF, ali i spolja na Moskvu, je tih godina bio velik. Ratu se nije nazirao kraj. Stav po kom je manje loša opcija prepuštanje Čečenije separatistima, u odnosu na nastavak krvoprolića je prevladao. I zaista, u inguškom Nazranju je nešto pre Jeljcinovog dolaska potpisan sporazum u nekoliko tačaka:

  1. Snage ČRI odustaju od nasilnog vida borbe.
  2. Snage RF napuštaju Čečeniju, izuzev dve brigade.
  3. Sprovode se demokratski izbori.

Ipak, odmah po pobedi Jeljcina u julu 1996. godine u borbi za novi mandat nad liderom komunista Genadijem Zjuganovim, ratna dejstva su obnovljena. Ruske snage su pokušale da povrate teritoriju koju su u međuvremenu separatisti preuzeli, dok su snage ČRI izvršile ofanzivu na Grozni i uprkos činjenici da su napadali sa manje snaga u odnosu na broj ruskih trupa koje su branile grad, uspele su da preuzmu kontrolu nad najvećim delom grada, iako to nije ni bio prioritetni cilj.

Oko 2000 pripadnika ČRI zauzelo je ključne institucije i vitalne saobraćajnice u Groznom tokom avgusta meseca. Prema ruskim podacima u obnovljenim borbama u Groznom i okolnim gradovima poginulo je ili nestalo blizu 500 ruskih vojnika, dok su opozicione čečenske snage u gradu potpuno uništene.

Kremlj je nakon ovog poraza, privremeno kapitulirao u Čečeniji. Potpisan je Hasavjurtovski sporazum sa dve ključne tačke:

  • Snage RF u potpunosti napuštaju Čečeniju.
  • Pitanje statusa Čečenije rešavaće se nakon 31. 12. 2001. godine.

Nakon gotovo dve godine surovih borbi, prema zvaničnim podacima, u Prvom čečenskom ratu život je izgubilo ili je nestalo preko 5.300 ruskih vojnika.[7] Na čečenskoj strani stradalo je od blizu 2.900 pripadnika oružanih formacija (čečenska tvrdnja)[8] do blizu 18.000 (procena ruske vojske). Civilne žrtve među Čečenima su svakako bile velike. Od 30.000-40.000 poginulih (procena RF)[9] do preko 120.000 ubijenih (procena Dudajevljevog naslednika Aslana Mashadova).

Čečenija je ponovo de fakto samostalna, bez prerogativa federalne vlasti na svojoj teritoriji. I potpuno razorena. No, ratnim razaranjima tu nije kraj. A ni turbulentnim političkim zaokretima Spartanaca 21. veka.

(KRAJ TREĆEG DELA)

  1. https://regnum.ru/news/polit/151193.html
  2. https://utro.ru/articles/2004/11/26/378864.shtml
  3. https://web.archive.org/web/20071017001115/http://www.boston.com/news/world/europe/articles/2006/12/08/woman_injured_in_2004_russian_siege_dies/
  4. http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/2364141.stm
  5. https://lenta.ru/news/2006/07/10/confirm/
  6. http://old.memo.ru/hr/hotpoints/chechen/samashki/Chapt10.htm
  7. http://old.memo.ru/hr/hotpoints/N-Caucas/soldat/
  8. http://old.memo.ru/hr/hotpoints/N-Caucas/soldat/
  9. https://polit.ru/article/2004/02/19/kniga_chisel/