fbpx

ЧЕЧЕНИ – Спартанци 21. века (ТРЕЋИ ДЕО)

26/03/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ПРВИ ДЕО)

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ДРУГИ ДЕО)

Чеченија је деведесетих година осетила све страхоте рата. Прво кроз сукоб сепаратиста са федералним снагама, а потом и кроз грађански рат. Ипак, на велико изненађење остатка света, Чечени су се релативно брзо опоравили од демографске, економске и привредне катастрофе коју рат са собом носи.


Након три године постојања „Чеченске Републике Ичкерије“, првобитне акумулације капитала након првог таласа приватизације у Руској Федерацији, а потом и серије геополитичких успеха, Москва се одлучила на одлучну акцију у Грузији.

Под серијом геополитичких успеха на овом месту пре свега можемо сматрати успостављање контроле над деловима Грузије: АР Абхазијом 1992. и 1993. године у потпуности, изузев јужног Гали дистрикта, највећим делом Јужне Осетије, уз инсталирање послушне власти Аслана Абашидзеа у приморској АР Аџарији на југу државе. У све три области Москва је деведесетих година поседовала озбиљне војне контигенте.

Свакако, мора се напоменути да је Грузија у овом периоду била разорена двоструким грађанским ратом, како са сепаратистима, тако и међу Грузинима, али и да је била девастирана економском кризом. Грузини су у Јужној Осетији доживели етничко чишћење великих размера, баш као и Осетини из делова Јужне Осетије који су били под контролом Грузина, али и других делова ове јужнокавкаске државе.

Грузини у Абхазији су поред етничког чишћења били и жртве геноцида, који је изведен од стране абхаских сепаратистичких снага, уз подршку „Конфедерације планинских народа Кавказа“, терористичко-џихадистичке организације на чијем де-факто челу је био потоњи лидер џихадистичког покрета у Чеченског Републици Ичкерији, који у први план избија након смрти првог чеченског лидера након самопроглашења самосталности 1991. године Џохара Дудајева.

Име овог терористе је Шамил Басајев. Тако се Басајев истовремено током ’92. и ’93. године налазио на страни која је уживала политичку, војну, материјалну и финансијску подршку Москве у Абхазији, али и на страни заклетих противника било какве руске власти над суседном Чеченијом. Басајев је за своје „заслуге“ током спровођења масовних и свирепих злочина над грузијским цивилима Абхазије, првобитно чак био и одликован орденом „Народног хероја“ од стране сепаратистичке владе у Сухумију.[1]

Застава Конфедерације

Поред парализовања Грузије и остваривања директног утицаја на спољнополитички курс ове државе преко последњег министра спољних послова СССР и другог председника Грузије Едуарда Шеварнадзеа, Москва је током рата у Азербејџану показала да се ниједан сукоб на јужном Кавказу не може разрешити без њене одлуке, задржавајући значајан контигент војних снага у Јерменији, уз снажан утицај на званични Баку.

Слична је ситуација и у централној Азији где су током грађанског рата у Таџикистану (1992. – 1997. година) све заинтересоване стране увиделе да се без пристанка Кремља не могу доносити важна решења. Москва је након 1994. обновила и свој утицај у Каспијском басену и успела да задржи у својој политичкој орбити и енергентима богати Казахстан.

Те, 1994. године се у руску сферу интереса се након изборног пораза прорумунских униониста вратила и Република Молдавија, баш као и Украјина после тријумфа умереног Кучме над суверенистом Кравчуком, односно Белорусија након убедљиве победе Лукашенка над Шушкевичем и Кебичем.

Било је логично да након успостављања политичке контроле над већим делом бившег СССР, Москва одлучи да успостави и пуну контролу над сопственом територијом. Први чеченски рат је започео као „Акција успостављања уставног поретка“ оружаних снага РФ. Москва је у том моменту против себе имала уједињена чеченска племена, изузев крајњег севера републике, где су владали наследници у Грозном још крајем 1991. године пораженог „Комитета националног спаса“ односно „Привременог савета“, о чему је више речи било у претходној анализи.

Надтеречни рејон у Чеченији                                                                          

Реч је била о „антидудајевској опозицији“ на чијем челу је стајао Умар Автурханов, касније генерал-мајор руске Пореске полиције. Автурханов је уживао снажну подршку у Надтеречном рејону Чеченске Републике. Као што Автурханов није успео да оствари сопствену амбицију и постане лидер целе Чеченије, пошто је његов утицај у Грозном маргинализован још 1992. године, он је остао лидер свог рејона којим Дудајев никада није до краја и у потпуности овладао.

Автурханов је припадник клана Пјашхој, јединственог по томе што не улази у састав ниједног чеченског племена, као и по томе што има сопствену свету гору „Пјашхој-Лам“. Автурханов ипак није доминирао целим кланом, пошто се највећи број припадника овог клана налазио у једном од западних рејона Чеченије и у Првом чеченском рату се борио на страни сепаратиста. Автурханов и његова породица, баш као и највећи део Надтеречног рејона су били под снажним утицајем засебног суфистичког учења и као такви посебни у односу на највећи број сународника.

Автурханов-Гантамиров-Хасбулатов

Сукоби опозиционих снага које је сходно опозиционом споразуму Автруханов-Гантамиров-Хасбулатов од 29. августа 1994. године предводио Бислан Гантамиров и оружаних формација ЧРИ су започели средином 1993. године и ескалирали 1994. када су прво „дудајевци“ безуспешно покушали да преузму контролу над Надтеречним рејоном, а потом и „автурхановци“ и „гантамировци“ да уђу дубље у територију ЧРИ и преузму Грозни.

Присталице „Привременог савета“ односно антидудајевски блок, у великој мери потпомогнут руским снагама не само у оружју и опреми већ и људству, започео је операцију „Јуриш“, која је за циљ имала заузимање Грозног. Град је нападнут из три (према неким подацима и сва четири) правца. Пре самог налета био је мета жестоке артиљеријске припреме, удара из ваздуха и неселективног гранатирања. Број цивилних жртава је био велики.

Изузев отпора у западном предграђу, опозиционе снаге и руски војници нису наишли ни на какав отпор. Без већих проблема су се пробили до самог центра града, заузели седиште телевизије, а потом и пришли седишту председничке администрације. Када су прва три тенка пришла председничкој администрацији и јединица руских специјалаца из Подмосковља отворила ватру на Дудајевљеву резиденцију, дошло је до силовитог удара снага ЧРИ. Актери ове битке који су успели да преживе и врате се из Чеченије, као и војни коментатори листа „Војник среће“ су описивали ту ситуацију детаљно и у више наврата наредних година. Сликовит приказ једног од учесника борби са руске стране.

 

„Први специјалци су пришли Резиденцији. Све је било необично тихо. На улици није било никог. Ми смо паркирали три тенка, иза нас је наилазила малобројна пешадија и неколико војних новинара. У једном моменту чуо се неартикулисан повик. Несносна бука. Саставили су се небо и земља. Рафали на све стране, штектање аутомата, прасак бомби, гелери, појединачни пуцњи. Јауци и узвици бола. Лежао сам уз бок тенка, нисам ни осетио када ме је закачио гелер и погодио метак. Ништа нисам чуо, бука је била несносна. Све док ме један од сабораца није повукао за руку и пренуо, нисам подизао главу.

Тек када смо кренули у растрзано повлачење увидео сам размере катастрофе. На десетине наших сабораца је лежало мртво унаоколо. Извлачили смо што смо више могли рањеника, неки од њих су нажалост остали да леже у немоћи. Један је себи пресудио пре него што је пао у руке „дудајевцима“. Искуства ранијих заробљених су говорила да је смрт златна у односу на оно што вам они могу приредити“.

На делу је била класична акција препада. Дудајевци су свесно пустили опозиционаре дубоко у град. Комплетан систем одбране је функционисао савршено синхронизовано. Од отпора на улазу у град који је служио само како би предупредио евентуалну сумњу нападача, преко свесног пуштања гласина како је Резиденција пала под контролу градске „Пете колоне“, па све до уздржавања од испаљивања иједног метка, док сигнал за паљбу није дат.

Заседу у центру града су припремили и извели џихадисти Шамила Басајева, који су директно учествовали у рату у Абхазији и суделовали у протеривању локалног нечеченског становништва, као и опозиционих снага. Басајев је руководио акцијом лично, а операцију је осмислио заједно са Дудајевим.

У заробљеништву се тако нашло близу 30 припадника руске армије, више десетина чеченских опозиционара, живот је изгубило преко 500 руских војника и опозиционара (од 1.200 колико их је учествовало у нападу на град), док је од 40 тенкова колико је ушло у град, Грозни напустило свега 18.[2] Остали су уништени или заробљени.

Још једна, касније веома важна личност, која је узела учешће у овој битки на страни ЧРИ јесте Рамзан Кадиров. Данас председник Чеченске Републике, односно апсолутни господар овог субјекта Руске Федерације, тада је као младић стицао своја прва борбена искуства и баш као и његов отац Ахмад Кадиров, муфтија чеченски, био на страни Џохара Дудајева у првој половини деведесетих година прошлог века.

И отац и син Кадиров, доцније први и други председник Чеченске Републике под контролом Руске Федерације, у то време су блиско сарађивали са Шамилом Басајевим у испуњавању ратних задатака. Клан којим је доминирала њихова породица био је изузетно важан како због високог религијског образовања и утицаја, тако и због веома изражених ратничких склоности.

У предвечерје Првог чеченског рата, владало је јединство готово свих чеченских кланова, изузев већ описаних опозиционих снага са северо-запада Чеченије. Каснији лидери међусобно супротстављених фракција Масхадов, Басајев, Кадиров, Умаров, Закајев били су под више или мање израженом контролом Дудајева и њихове дубоке идеолошке, интересне и политичке разлике нису долазиле до пуног изражаја.

Басајев и Рамзан Кадиров 1994. године

 

На линкованом снимку, Басајев говори дословно: „Ми ћемо и даље ратовати. Ми ћемо заузимати… Владивосток ћемо заузети, Хабаровск ћемо заузети, Москву ћемо заузети, ратоваћемо до краја и нико нас осим Алаха неће зауставити на том путу“.

Одмах до Басајева на овој конференцији за медије 1995. године седи Ахмед Кадиров. Ова серија претњи изречена је у време најжешћих окршаја снага ЧРИ и Војске РФ. Тадашњи савезници, који седе раме уз раме, убрзо ће постати љути противници.

Прво концепцијског типа, а онда и на личном нивоу. И управо ће Басајев бити одговоран за терористички акт 2004. године 9. маја, на паради приређеној у част Дана победе, на фудбалском стадиону ФК Динамо у Грозном. У том нападу, живот је изгубио управо муфтија Кадиров, који је био и главна мета напада.

Басајев је декларисани терориста. Након слома ЧРИ, он се повукао прво у чеченске, а онда у дагестанске и ингушке шуме. Заједно са џихадистичким саборцима организовао је серију терористичких напада како на снаге новоуспостављене Чеченске Републике, тако и на руске војнике у Чеченији, али и на руске цивиле.

Одговоран је за напад на стамбене блокове у предграђу Москве 1999. године, за масакр деце у граду Беслану у Северној Осетији, на први дан школе 2004. године, када је живот изгубило 334 цивила.[3] Басајев и његови терористи су одговорни и за напад на позориште „Дубровка“ у Москви, 2002. године, када је живот изгубило 130 цивила,[4] као и бројне друге акте злочина.

Басајев је Чеченију замишљао као део Кавкаске Исламске Конфедерације, државе која ће почивати на шеријатском праву, у којој неће бити места за „неинкорпориране мањине“, државу која ће бити темељ европског дела, будућег светског калифата.

Ни Ахмед ни Рамзан Кадиров, иако верујући муслимани, никада се нису слагали са оваквом политиком. Упркос томе што нису а-приори секуларисти и противници шеријатског права, не искључују ни националну компоненту чеченског бића, али такође не желе да створе друштво које ће у потпуности искључити све цивилизацијске тековине које су дубоко уграђене у чеченско биће и које овај народ чине делом „руског света“ и у ширем смислу – Европе.

Басајева је рат затекао у Москви, где је радио као продавац видео-игара. Одмах по избијању чеченске револуције, нашао се међу првим присталицама издвајања Чеченије и врло брзо се наметнуо као лидер милитаната. Војно знање које је стекао у СССР унапређивао је у директним окршајима, а незнање надомешћивао окрутношћу и суровошћу, прво над Грузинима у Абхазији и Јерменима у Азербејџану, а потом и над Русима у Чеченији. Басајев је био присталица политике „неузимања талаца“. У ЧРИ је досегао титулу „генерала“, а постхумно и „генералисимуса“.

Убијен је јуна 2006. године у специјалној акцији ФСБ у Ингушетији, иако постоје информације како је погинуо грешком, приликом састављања експлозива у припреми новог терористичког недела. [5] Последњих година живота на био је оптужен и за ковање завере која је за циљ имала лишавање живота појединих лидера из западне Европе, попут Тонија Блера. Басајев је један од главних криваца за унутарчеченски сукоб до ког је дошло након погибије Дудајева у широком обиму. Његови антицивилизацијски светоназори, непатворена мржња према свему и свакоме ко се не уклапа у његов профил „истинског муслимана“, склоност ка конфликтима и наглост, одредили су даљи развој ЧРИ, њену изолацију, интерне сукобе и напослетку распад под ударом федералних снага.

Басајев

Након новембарске катастрофе Јељцин је одлучио да потпише указ 9. децембра 1994. године, којим је донета одлука о отвореном стављању у борбено дејство Војске Руске Федерације на простору Чеченије. Само два дана касније, руски војници су ушли на територију која се налазила под контролом „дудајеваца“. Борбе су биле оштре и свакодневне, а жртава све више на обе стране.

Разарања која је Грозни доживео у новембру су била неупоредива са девастирајућим бомбардовањем и са земље и са неба током децембарског окршаја. У другој половини месеца, руске снаге напокон стижу до Грозног. Упоредо са ратним окршајима водили су се и преговори Москве и представника ЧРИ, али безуспешно. Тадашњи министар одбране РФ Павел Грачјов најављивао је брзи слом ЧРИ истичући како су само два десантска пука руске војске довољна да заузму Грозни. Наравно, истина је ипак била другачија. У том моменту још увек у великој мери уједињени, Чечени показују завидан ниво војне организованости.

Након победе у битки за Ханкалу и заузимања аеродрома и стратешки важног простора надомак Грозног, започет је силовит удар на Грозни федералних снага из три правца. Након оштре и неселективне артиљеријске припреме која је изазвала велики број избеглица и цивилних жртава, у град је ушло преко 250 оклопних возила и тенкова руске војске 31. 12. 1994. године.

Поновила се историја. Руске снаге су се релативно лако пробиле до центра града, заузеле седиште администрације председника, парламента, железничку станицу. И доспели у окружење. Након четири дана огорчених борби, батаљон Мајкопске бригаде је изгубио близу 160 војника, њих преко 100 је заробљено, а живот је изгубио и командант Савин. Сличну судбину су доживели и војници Петракувског моторизованог пука. Након само једног дана борби, у строју је остало свега 30% војника у односу на број оних који су ушли у град последњег дана претходне године.

Припадници ЧРИ се моле пре почетка битке за Грозни 1994. године

Руске снаге ипак нису одустајале. Уз подршку авијације и артиљерије, успели су да заузму градски аеродром, седиште председничке администрације и још неке привредно важне објекте у центру града. Но, након 20 дана огорчених уличних борби руски војници су владали само једном трећином града. Стога, почетком фебруара пристиже појачање руској војсци. У том моменту, у Грозном се борило преко 70.000 припадника федералних снага.

Током фебруара, нове снаге су покушале и након велике борбе и озбиљних губитака успеле да пресеку магистрални пут Баку – Ростов и на тај начин окруже град са све четири стране. Када је 06. марта Шамил Басајев са својим „Абхаским батаљоном“, сачињеним од Чечена који су се борили против Грузина 1992. и 1993. године у Абхазији, напустио град – он је у потпуности прешао под контролу руске војске. Москва је убрзо формирала себи лојалну администрацију на чије чело је стао Автурханов.

Ипак, ратна победа је била далеко. Потпуно девастирани, разорени Грозни није био подесан не само за живот чеченских цивила, већ ни за снабдевање руских војника. Снаге ЧРИ су се повукле у тешко доступне планине и започеле са герилским типом ратовања. Руске војне жртве су биле велике и расле су из дана у дан. Континуирани сукоби доводили су и до пораста међусобне нетрпељивости оружаних снага на свим нивоима.

Кулминација је уследила у пролеће 1995. године када је при операцији „чишћења села од терориста“ ликвидирано више стотина чеченских цивила сходно подацима ОУН, односно 114 лица према подацима руске организације „Меморијал“.[6]

Овај сукоб је изазвао како још израженији антагонизам према руским снагама међу Чеченима, тако и веома негативне реакције широм РФ. Поред великог броја страдалих руских војника, слика разарања и других ратних ужаса, још један елемент је допринео све израженијем отпору руске јавности рату у Чеченији – тероризам.

Резиденција председника у Грозном

Иако ће касније заправо мотивисати руску јавност на борбу, средином деведесетих година, комбинован са ужасавајућим друштвено-економским стањем, допринео је деморализацији, вишем степену страха и све израженијем осећају неспокоја међу грађанима нарочито урбаних целина РФ. Чеченски напади су били континуирани, усмерени на тачно одређене циљеве и углавном извођени подметањем бомби и употребом других експлозивних направа.

Истовремено, на терену су масивне руске снаге биле исцрпљене. Мета константних герилских удара, у окружењу које дефинитивно није било пријатељски оријентисано, припадници руских оружаних снага су бивали све деморализованији да учествују у рату ком се није видео крај.

Јуна месеца, Шамил Басајев је са још 150 себи лојалних бораца извршио напад на градић Будјоновск у Ставропољском крају. Том приликом је заузео болницу и преко 2000 руских цивила држао као таоце. Након неколико дана огорчених борби руских специјалаца, започети су преговори у формату Черномирдин – Басајев. Руске власти су биле принуђене да дозволе Басајеву повратак у Чеченију заједно са 120 заробљеника које је пустио по уласку на територију под контролом ЧРИ. У овом нападу је погинуло преко 140 Руса од чега 46 припадника специјалних снага, док је истовремено погинуло 19 Басајевљевих пратилаца.

Након овог акта Москва је одлучила да покуша са успоставом примирја и отпочињањем преговора са представницима ЧРИ. Преговори су довели до мира који је био константно нарушаван и водио ка новој ескалацији насиља. Ипак, овај период који је Москва искористила за спровођење избора на делу територије Чеченије коју је контролисала, припадници ЧРИ су користили за прегруписање и спремање за нове нападе.

И заиста, до новог великог напада и то поново изван Чеченије је дошло у јануару 1996. године. Мета је био град Кизлјар у Дагестану, са доминантно руским становништвом. Том приликом је у локалној војној бази убијено близу 80 руских војника.

У исто време, присталице ЧРИ започињу са сличним акцијама напада на руске грађане и ван граница РФ. Тако, у Истанбулу долази до напада на брод на ком је у том моменту било преко 100 руских туриста и радника. Након дводневних преговора припадници ЧРИ су се предали турским властима, док је догађај изазвао и релативно масовне демонстрације подршке Чеченима у градовима широм Турске.

Како је време одмицало, тако су припадници ЧРИ постајали све амбициознији у својим наумима, када је о повратку контроле над чеченским градовима реч. Марта месеца је уследио напад на Грозни који јесте био преурањен, али је узроковао нове, велике жртве на руској страни и потребу за слањем додатних снага у Чеченију. Све дезоријентисанији руски официри почели су да праве и озбиљније грешке.

Кланац надомак Јаришмардија

Надомак села Јаришмарди, снаге ЧРИ су начиниле заседу руским трупама које су се кретале у великом броју са више десетина оклопних возила. Чечени су се организовали у локалном кланцу и користивши конфигурацију терена као и очито лоше информисање руских снага извршили напад који је узроковао један од највећих покоља руских трупа у овом рату. Готово сваки други припадник 245. моторизованог пука је погинуо, док је готово комплетна техника уништена. Ово је истовремено била једна од највећих битака у којима је на страни ЧРИ учествовао одред авганистанских муџахедина.

Само пет дана касније, долази до једног од кључних момената у новијој чеченској историји. Руски обавештајци су успели да спазе сигнал сателитског телефона који је Дудајев користио ради разговора са представницима како руске власти, тако и опозиције. Убрзо су се на небу нашла два авиона СУ-25 који су деловали по месту одакле је сигнал сателитског телефона допирао. Након више десетина неуспешних атентата, руске снаге су успеле 21. 04. 1996. године да ликвидирају вођу чеченских сепаратиста Џохара Дудајева.

Јељцин

Па ипак, руске снаге нису овим дошле до одлучујуће психолошке предности. Председнички избори који су били на реду те године, условили су нешто пацификованији приступ Москве, која је желела окончање оружаних дејстава и предупређивање нових терористичких напада. Стога је недуго након Дудајевљеве смрти, започето са преговорима између представника власти РФ и ЧРИ.

Почетком јуна, започети су кључни преговори у Москви, који су резултирали разменом заробљеника, а потом и доласком самог Јељцина у Грозни, који је прогласио победу над „дудајевским режимом“ и најавио последично повлачење дела војних снага. Притисак јавности у РФ, али и споља на Москву, је тих година био велик. Рату се није назирао крај. Став по ком је мање лоша опција препуштање Чеченије сепаратистима, у односу на наставак крвопролића је превладао. И заиста, у ингушком Назрању је нешто пре Јељциновог доласка потписан споразум у неколико тачака:

  1. Снаге ЧРИ одустају од насилног вида борбе.
  2. Снаге РФ напуштају Чеченију, изузев две бригаде.
  3. Спроводе се демократски избори.

Ипак, одмах по победи Јељцина у јулу 1996. године у борби за нови мандат над лидером комуниста Генадијем Зјугановим, ратна дејства су обновљена. Руске снаге су покушале да поврате територију коју су у међувремену сепаратисти преузели, док су снаге ЧРИ извршиле офанзиву на Грозни и упркос чињеници да су нападали са мање снага у односу на број руских трупа које су браниле град, успеле су да преузму контролу над највећим делом града, иако то није ни био приоритетни циљ.

Око 2000 припадника ЧРИ заузело је кључне институције и виталне саобраћајнице у Грозном током августа месеца. Према руским подацима у обновљеним борбама у Грозном и околним градовима погинуло је или нестало близу 500 руских војника, док су опозиционе чеченске снаге у граду потпуно уништене.

Кремљ је након овог пораза, привремено капитулирао у Чеченији. Потписан је Хасавјуртовски споразум са две кључне тачке:

  • Снаге РФ у потпуности напуштају Чеченију.
  • Питање статуса Чеченије решаваће се након 31. 12. 2001. године.

Након готово две године сурових борби, према званичним подацима, у Првом чеченском рату живот је изгубило или је нестало преко 5.300 руских војника.[7] На чеченској страни страдало је од близу 2.900 припадника оружаних формација (чеченска тврдња)[8] до близу 18.000 (процена руске војске). Цивилне жртве међу Чеченима су свакако биле велике. Од 30.000-40.000 погинулих (процена РФ)[9] до преко 120.000 убијених (процена Дудајевљевог наследника Аслана Масхадова).

Чеченија је поново де факто самостална, без прерогатива федералне власти на својој територији. И потпуно разорена. Но, ратним разарањима ту није крај. А ни турбулентним политичким заокретима Спартанаца 21. века.

  1. https://regnum.ru/news/polit/151193.html
  2. https://utro.ru/articles/2004/11/26/378864.shtml
  3. https://web.archive.org/web/20071017001115/http://www.boston.com/news/world/europe/articles/2006/12/08/woman_injured_in_2004_russian_siege_dies/
  4. http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/2364141.stm
  5. https://lenta.ru/news/2006/07/10/confirm/
  6. http://old.memo.ru/hr/hotpoints/chechen/samashki/Chapt10.htm
  7. http://old.memo.ru/hr/hotpoints/N-Caucas/soldat/
  8. http://old.memo.ru/hr/hotpoints/N-Caucas/soldat/
  9. https://polit.ru/article/2004/02/19/kniga_chisel/