fbpx

ČEČENI – SPARTANCI 21. VEKA (prvi deo)

06/02/2019
Autor :
Analize/Geopolitika

Čečenija je temeljni kamen stabilnosti Severnog Kavkaza i istovremeno fitilj koji može da zapali čitav region. Rusija, prvo kao carska imperija, potom kao okosnica SSSR i danas kao nuklearna sila, savršeno je svesna ove činjenice. Ipak, u poslednjih vek i po primenjivala je različite metode kako bi pacifikovala ovu kompleksnu, samosvesnu i često ratobornu oblast, dok su sami Čečeni prolazili put od predvodnika pobuna do efikasnih saveznika, sve vreme zadržavajući ulogu ključnog subjekta regiona.

Gledajući položaj i geopolitičke gabarite, Čečenija ne treba nužno zauzimati položaj na kom se nalazi. Ipak, razlozi koji Čečene čine tako važnim su duboki, višeznačni i neretko teško objašnjivi.

Čečeni sebe nazivaju nohčiй (nohčij, nohči). Značenje ovog termina nije do kraja razjašnjeno, a u nauci je prisutno više međusobno potpuno suprotstavljenih teorija. Tako, neki etimolozi pronalaze vezu između staročečenskog termina za plug – noh i naziva za narod. Drugi pak koren vide u terminima nah (narod) i ču (unutra), odnosno narod, ljudi koji su unutra ili unutrašnji narod. Treći smatraju da je reč nahče (u prevodu sir), koren termina.

Ipak, pored etimoloških termina, a najšire je prihvaćen onaj koji uzrok pronalazi u terminu nah (narod), postoje i legende o nastanku Čečena koje su veoma rasprostranjene.
Tako legenda o junaku Nahču pripoveda da su on i njegov brat, takođe heroj i vitez Galga živeli su zajedno u kavkaskim gorama sa svojim trećim bratom Oršthom. Nahčo, Galga ili Ga i Orštho su preci Čečena, Inguša i Karabulakija.

Karabulaki su bili malobrojan narod koji je živeo uglavnom u današnjem Sunženskom rejonu Čečenije i Ingušetije, uz današnju spornu granicu ove dve republike, a duž toka reke Sunži i njene pritoke Ase. Alternativni nazivi za ovaj narod su Aršti i Balsurci.

Karabulaki su jedan od naroda koji je gotovo istrebljen tokom „pacifikacije Kavkaza“ kako se u ruskoj istoriografiji naziva vojni pohod carske Rusije na ove prostore tokom 19. veka. Manji broj Karabulakija, prema procenama njih ne više od 4.000 se iselio u Tursku nakon što je Rusija ovladala ovim regionom u drugoj polovini 19. veka[1], dok se nekoliko stotina pripadnika ovog naroda koji su preživeli ratne okršaje i operacije koje su usledile po ruskom zauzimanju severnog Kavkaza utopilo u Čečene i Inguše.

I danas postoje osobenosti stanovništva Sunženskog rejona, koje sebe smatra posebnim, ali ipak u okviru čečenskog, odnosno inguškog etnosa iako su kroz istoriju i od strane ruskih hroničara bivali pominjani kao zaseban subjekt.[2] Legenda dalje kaže da su se tri brata koja su došla sa istoka, naselila na Kavkaz i to na teritorije današnje Čečenije i Ingušetije.

Prikaz Čečena s kraja 19. veka

Druga narodna legenda govori o sirijskom plemiću koji je izbegao na Kavkaz plašeći se krvne osvete. Njegov sin po imenu Nahčoj sazidao je prvi grad na Kavkazu i postao praotac svih Čečena.

Ne samo to, on je sa svojim ocem na Kavkaz doneo islam i šerijatsko pravo, koje su prihvatili i neki drugi narodi ovog prostora.[3]

Sam termin Čečen koji se koristi u ruskom jeziku i koji je postao opšteprihvaćen je persijsko-iranskog porekla. Persijanci su stanovnike ovog prostora nazivali Šašani ili Šešeni, što je postao osnov za termin koji je u upotrebi danas i u srpskom jeziku.

U ruskoj akademskoj zajednici se iskristalisao stav kako su se Čečeni kao zaseban etnos formirali u 16. veku, dok je taj proces trajao i u narednih 200 godina. U ovom periodu je tekao proces kreiranja plemena od postojećih klanova koji su formirani na osnovu srodstva i potom stvaranja saveza plemena, koji su se objedinjavali ne na osnovu srodstva već zajedničkog interesa. Zajedno sa procesom objedinjavanja, tekla je i islamizacija regiona i tamošnjeg stanovništva.

Proces kreiranja jedinstvenog etnosa je mnogo brže tekao u dolinskoj, nego u gorskoj Čečeniji, odnosno na prostorima gde je narod živeo kompaktno. Proces objedinjenja svih Čečena u jedinstven etnos nije okončan ni do kraja 20. veka, a mnogi ruski ali i strani kavkazolozi smatraju da ovaj proces nije završen ni danas, te da se u poslednjih 20 godina po okončanju Drugog čečenskog rata i stvaranju funkcionalnog sistema on danas realizuje u svojoj krajnjoj fazi pod vlašću Ramzana Kadirova.

Takođe, radi lakšeg poimanja kavkaske zbilje, mora se napomenuti kako ni proces distinkcije Čečena i Inguša, odnosno Bacbijaca u Gruziji nije do kraja prihvaćen u savremenoj nauci.

Nisu retke teorije po kojima se ovi etnosi smatraju samo podgrupom naciona koji se označava terminom „vajnahi“ koji se koristi i u lingvistici kako bi se označila posebna podgrupa severoistočne kavkaske grupe jezika, koja zajedno sa severozapadnom kavkaskom grupom jezika tvori severnokavkasku porodicu jezika, iako u međunarodnim lingvističkim krugovima ovo rešenje nije opšteprihvaćeno.

Terminom vajnahi se tako danas povremeno označavaju Čečeni, Inguši i Bacbijci koji govore srodnim jezicima i mogu se međusobno razumeti. No, politička zbilja, a naročito poslednji sukobi u graničnom sporu između Čečena i Inguša nam govore, kako je teorija kojom se negiraju međusobne razlike dve etničke grupe površna i neutemeljena u političkoj stvarnosti.

Deo današnje Čečenije je pod rusku vlast potpao 1781. godine. Zanimljivo, ovaj proces je protekao mirno, kao posledica procene vođa 15 klanova koji su prihvatili carsku vlast zarad izbegavanja oružanog sukoba i ubiranja određenih beneficija za Čečene koji su živeli u selima današnje južne Čečenije.

I u prvoj polovini 18. veka je bilo sličnih slučajeva gde su pojedini Čečeni, pa čak i čitavi klanovi prihvatali da služe carsku armiju, najčešće iz lukrativnih motiva.

Većina Čečena se ipak nije pomirila supremacijom ruske vlasti. Tako su se klanovi predvođeni Šejhom Mansurom (Mensurom) suprotstavili carskoj vlasti, organizovali u borbene jedinice i zaokružili vlast čečenskih plemena na prostoru „gorske Čečenije“. Ovo je bio i jedan od okidača za carsku Rusiju da započne gotovo vek dugi, surovi, krvavi Kavkaski rat.

Severnokavkaski narodi su pružali manje ili više organizovan otpor Imperijalnoj Rusiji. Invazija koju je predvodio Aleksej Jermolov je prva dala određenog rezultata u smislu stabilizacije fronta i postojanosti ruske armije na ovom prostoru u 3. deceniji 19. veka. Pod vođstvom verskog autoriteta imama Šamila dagestanska, čečenska i inguška plemena su decenijama odolevala naletima carske vojske. Šamil je nakon poraza u Dagestanu gde je i rođen, bio prinuđen da 1840. godine pređe u Čečeniju.

Ratoborna, motivisana, iskusna i relativno dobro organizovana čečenska plemena su pružala ogorčen otpor. Ipak, nakon što je Imperijalna Rusija uspela da sklopi Pariski mirovni sporazum 1856. godine i relaksira svoju poziciju u Evropi u smislu pređašnjih sukoba sa Britanijom i Francuskom, mogla je i da se skoncentriše na Šamilov imamat i zauzimanje teritorija još uvek nepokorenih čečenskih i drugih, kavkaskih plemena.

Kavkaska armija Imperijalne Rusije uspela je da nanese veliki udarac Čečenima 1859. godine, kada je i sam Šamil zarobljen, iako je Kavkaski rat potrajao sve do 1864. godine kada su poslednja kavkaska plemena savladana.

Prikaz Šamilove predaje imperijalnim oficirima; Vojni muzej u Sankt-Peterburgu.

Ipak, kraj Kavkaskog rata nije doneo okončanje sukoba. Čečenija je bogata naftom i drugim energentima. Krajem 19. veka kada je nafta otkrivena, Čečeni su bili ozlojeđeni jer nisu dobijali nikakve prihode od njene eksploatacije.

No, Imperijalna Rusija se trudila da Čečenima pruži nezvaničnu autonomiju. Cilj je bio da se Čečenima ne nameću državni zakoni koje oni svakako ne bi prihvatili, a pošto su se pokazali otpornim rivalima koje nije lako oružjem privoleti na činjenje, različite ruske vlade od carske, preko komunističke do savremenih su sačuvale politiku kombinovanih instrumenata ostvarivanja vlasti na ovom prostoru. Od oštre prinude, do širokih beneficija.

Čečeni se nisu lako mirili sa imperijalnom vlašću. Podizali su ustanke 1877-78. godine, a zatim i 1905. godine. Njihovu hrabrost su ruski carevi cenili i sastavljali čak i posebne vojne odrede od njih (Divlja divizija tokom Prvog svetskog rata).

Čečeni su izrazito ratoboran narod. Generacijski potvrđene sklonosti ka oružanom otporu u slučaju pokušaja narušavanja njihovog načina življenja i vrednosti kojima su odani.

Sasvim sigurno su surovo okruženje, razmimoilaženja kako unutar čečenskog etnosa na nivou klanova i plemena, tako i sa okolnim narodima, a u krajnjoj liniji i sa imperijalnim vlastima od Čečena stvorila narod spreman na borbu. Narod, u kom se patrijarhalni sistem čuva ne kao tradicionalni izraz, već kao sistem koji se doživljava poput egzistencijalne potrebe.

Opis Čečena iz druge polovine 19. veka daje veliki francuski pisac Aleksandar Dima stariji.

„Čečeni se smatraju veselim i oštroumnim ljudima („Francuzi Kavkaza“), onima koji ostavljaju snažan utisak, ali uživaju manje simpatija nego Čerkezi, što je posledica njihove sumnjičavosti, sklonosti ka lukavosti i surovosti, ratobornosti, verovatno kao posledica vekovne borbe. Neukrotivost, hrabrost, sposobnost, postojanost, prilagođenost borbi. Sve su to osobine koje su im priznali čak i neprijatelji.“[4]

Na zanimljiv način Čečene je opisao čuveni ruski disident, tvorac kapitalnog dela „Gulag“, Aleksandar Solženjicin u poglavlju u kom opisuje držanje logoraša u neljudskim uslovima.

„ …ali bila je jedna nacija koja se uopšte nije dala psihologiji pokornosti – ne pojedinci, ne pobunjenici, nego cela nacija. To su Čečeni…“.

Čečeni su prigrlili sunitski islam, uglavnom širen od strane pobornika sufizma u ovim krajevima. Deluje da se islam među ovom populacijom lako primio zbog jednostavne i jasne poruke koje su oličene u osnovnih pet stubova islama:

  • Vera u jednog Boga i učenje jednog proroka.
  • Post.
  • Udeljivanje milostinje.
  • Dnevno praktikovanje molitve.
  • Odlazak na hodočašće u Meku i Medinu.

Opširnije u tekstu Džihadizam, geneza i pravci razvoja

Međutim, druge poruke islama, sam sistem pokornosti, jasno ustrojena vertikalna hijerarhija i odanost autoritetima je bila već dobro poznata Čečenima. Vajnahi narodi i njihovi preci su na taj način živeli stolećima.

I zato je radi razumevanja čečenske rešenosti na borbu, otpornosti na surove prirodne uslove, ali i spremnosti na pružanje otpora, kao i rešavanje sukoba pretežno nasilnim putem, važno imati na umu postojanje plemenskih zakona čija je kodifikacija pokušana više puta, ne samo radi pokušaja njihove unifikacije i sistematizacije, već i radi lakšeg poimanja od strane nečečena koji pokušavaju da na pravilan način pojme njihovu unutrašnju organizaciju.

Konahala je termin kojim se označava čečenski moralni kodeks. Kodeks se do danas održao usmenim predanjem, a reč je o izrazu svojevrsne životne filosofije. Svoje korene nalazi u sličnim pogledima na svet koji datiraju još iz vremena moćnog Alanskog savaza, koji je okupljao Irancima srodna persijska plemena i vladao ovim prostorom.

Sam termin potiče od čečenske reči „konah“[5] (sa nazalnim h i umekšanim k) koja za koren ima termin „kona“ ili mladić. Konah je uzor, junak, ideal, ono što svaki muškarac treba da dosegne kako bi ispunio svoju misiju i bio prava glava porodice, zaštitnik i čuvar klana/plemena/nacije.

Leča Iljasov, čečenski istoričar i filolog je prvi objavio koherentan tekst kodeksa Konahale sa 40 tačaka koje sadrže pravila kojih se svaki muškarac mora pridržavati kako bi dosegao svečečenski ideal.[6]

Na ovom mestu, prevešću kodeks u skraćenom i savremenom promišljanju prilagođenom vidu.

  1. Glavni cilj i smisao života konaha jeste služenje svom narodu i otadžbini. Interesi naroda i otadžbine su iznad njegovih, ličnih interesa.
  2. Konah se kune na vernost i služi samo otadžbini. Za otadžbinu je spreman dati i život, ali nikada i ni pod kakvim uslovima, konah neće žrtvovati lično dostojanstvo i čast.
  3. Najviši smisao konahove službe je zaštita otadžbine od naleta neprijatelja. Smrt u pravednom ratu ili pri zaštiti svoje časti i dostojanstva su za konaha bolji nego život u beščašću i sramoti.
  4. Konah se tvrdo pridržava Konahalskog kodeksa.
  5. Pri službi otadžbini konah ima pravo na bilo koji postupak, osim onog kojim se krši Kodeks i kojim se gubi lično dostojanstvo.
  6. Rad u korist otadžbine u mirno vreme je jednako važan kao i zaštita otadžbine u ratu. Stvaralaštvo ne umanjuje, nego jača duh konaha.
  7. Ukoliko su interesi pojedinaca suprotstavljeni interesu otadžbine, konah mora stati na stranu otadžbine. I zato konah ne sme da se kune na vernost nijednom čoveku, samo otadžbini.
  8. Život je dar Svevišnjega čoveku. Konah se ne boji smrti, ali ni smrt ne izaziva. On je spreman na žrtvu životom jer je svestan da postoje i skuplje vrednosti: otadžbina, lično dostojanstvo, čast.
  9. Glavna vrlina konaha je uzdržanost. Bezumna hrabrost je junaštvo zatvorenih očiju koja ne zna za vrednost ni svog ni tuđeg života.
  10. Konah mora biti skroman. Njegove osobine ceni okolina. Ali čak i ukoliko ga okolina pohvali, to je nije razlog da konah hvali samog sebe.
  11. Konah sam odgovara za svoju reč i postupke. Ukoliko se konah zarekne, mora žrtvovati i svoj život, ali ne sme pogaziti datu reč.
  12. Lično dostojanstvo i čast su vredniji od bilo kog blaga. Blago i druga ovozemaljska bogatstva se opet mogu stvoriti ako se izgube. Ali ukoliko konah izgubi lično dostojanstvo i čast, može ih povratiti samo kroz dostojnu smrt.
  13. Konahu nije zabranjeno da se bogati. Ukoliko se bogati časno, to može biti samo na korist otadžbine. Neutoljena glad i žeđ mogu uništiti bilo koju vrlinu bilo kog čoveka, baš kao što i neutoljivost pohlepe može razoriti imetak i najbogatijeg čoveka.
  14. Konah ne sme udarati na tuđe dostojanstvo i otimati tuđ imetak. On mora imati razumevanja za slabosti drugih ljudi, istovremeno se preispitujući.
  15. Konah mora čuvati najbolje tradicije svoje porodice, truditi se da očuva sećanje na svoje pretke i poštovati istoriju svog naroda.
  16. Konah mora konstantno usavršavati svoj um, učiti od mudraca, izučavati nauke, upoznavati svet, jer samo znanje daje ključ za istinsku veru i pravednost.
  17. Konah mora biti skroman u svojoj veri. Ne sme pretpostavljati spoljašnju formu suštini.
  18. Konah mora biti pravedan kako u odnosu prema drugim ljudima, tako i u odnosu prema sebi.
  19. Konah mora poštovati žene. Ne sme ih povrediti niti im naškoditi na bilo koji način. Položaj žene za konaha je svetinja.
  20. Konah mora biti milosrdan prema slabima. On mora pokazivati razumevanje i za životinje koje su bezumne i ne mogu pojmiti čovečiji bes.
  21. Ukoliko je konah mnogo snažniji od protivnika, on treba takvu borbu u kojoj je pobednik izvestan da izbegne ili da izjednači mogućnost protivnika dajući mu bolje oružje.
  22. Konah nikada ne napušta bojno polje, čak i kada je protivnik mnogo snažniji. Ali on takođe pretpostavlja mir ratu, kako bi spasio svoju otadžbinu i svoj narod.
  23. Konahu je zaštita gosta sveta dužnost. Konah koji ne ume da zaštiti svog gosta je osuđen na prezir.
  24. Pri poseti stranim zemljama, konah poštuje njihove zakone i tradicije, jer tamo ne predstavlja samo sebe nego i svoj narod.
  25. Konah vodi računa o zdravlju svog duha i tela, kako bi služio na korist svom narodu.
  26. Konah redovno vežba sa različitim primercima oružja, kako bi spreman zaštitio otadžbinu.
  27. Konah poštuje svoje oružje, održava ga, nikada ga ne koristi bez potrebe, iz hira ili radi prestupa.
  28. Konah poštuje druge veroispovesti i rukovodi se principom islama: „Nema vere u prinudi“.
  29. Konah je skroman u opštenju sa drugim ljudima, nezavisno od njihovog uzrasta ili položaja.
  30. Konah uvažava tuđe mišljenje. Ako je druga strana u pravu, on joj to priznaje i usuknuće u raspravi. To nije slabost, nego blagorodnost.
  31. Konah poštuje sve što je živo. Nikada bez potrebe ne seče drva.
  32. Konah ne sme povrediti nenaoružanoga neprijatelja, a ranjenom mora pomoći, kao i bilo kom drugom čoveku.
  33. Konah je pravedan u svojoj porodici i pri oceni dobrih i pri oceni loših dela ukućana. Konah ne kažnjava članove porodice silom. Ako je žena zaslužila telesnu kaznu, konah je dužan da se od nje razvede.
  34. Konah poštuje svoje roditelje i brine o njima u starosti.
  35. Konah poštuje svoje prijatelje i štiti ih u borbi, jer na taj način štiti i svoj život.
  36. Konah mora živeti tako da njegova dela budu svetli primer potomcima.
  37. Konah trpi sve loše što život donosi, pa i fizičku bol.
  38. Konah uzvraća blagodarnošću na dobra dela drugoga, baš kao što i drugi njemu ukazuju blagodarnost za dobro delo.
  39. Konah iskazuje milosrđe prema neprijatelju, kao i prema drugim ljudima.
  40. Konahova smrt mora biti dostojanstvena jednako koliko i njegov život.

Narečeni kodeks više možemo posmatrati kao pokušaj sublimacije pravila po kojima se Čečeni upravljaju vekovima i koja su starija čak i od islama, ali su islamu prilagođena, upravo u onoj meri u kojoj je i islam prilagođen čečenskoj tradiciji.

Tako, dok su Čečeni prihvatili sufističko učenje koja propisuje izgradnju unutrašnje duhovnosti svakog pojedinca, s ciljem izgradnje ličnosti i provođenja života u pokornosti i u ljubavi prema Tvorcu, istovremeno su odbacili sufistički asketizam i okrenuli se hedonizmu, radosti življenja, uživanju i u materijalnim bogatstvima. Danas se ova simbioza možda i najbolje oslikava kroz službenu politiku Čečenske Republike, odnosno javlja se kao njen temelj.

Kult mrtvih je veoma prisutan i snažan u Čečeniji. Običaj je da se ratnici sahranjuju na višim brdima, sa kulama pokraj grobova koje imaju ulogu simbolizovanog zaštitnika.

Još jedan momenat je esencijalan da bi se razumeli Čečeni, pa tako i njihov aktuelni geopolitički položaj.

Čečensko društvo je vekovima, pa tako i danas, izrazito hijerarhijsko, vertikalno ustrojeno i klanovsko-plemenski uređeno. Carska Rusija gotovo da nije ni pokušala da ovu situaciju izmeni, već se trudila da je iskoristi za svoje potrebe.

Sa druge strane, komunisti su pokušavali prvo agitacijom, potom kombinacijom prisile i politike beneficije, da bi naposletku Staljin prisilnim preseljenjem kompletnog čečenskog stanovništva u centralnu Aziju dodatno utvrdio ovu etničku grupu na putu ketmanizma, zatvorenosti i tihog, a kasnije i otvorenog otpora centralnim vlastima.

Iako je Staljinova politika prema Čečenima redefinisana i ukinuta relativno brzo nakon njegove smrti, čečenski otpor i odanost načelima sopstvene tradicije kao i šerijatskih zakonitosti ostala je nepokolebljiva na daleko višem nivou, nego što je to slučaj i sa jednim drugim etnosom na Kavkazu, a moguće je i u čitavoj Rusiji.

Osnov čečenske zajednice čini teip odnosno klan. Klan čini više nekhova (familija koje se sastoje od manjih porodica). Teipi su uvezani na krvnoj osnovi, oštro su hijerarhijski uređeni i počivaju na moći pojedinca – starešine. Danas je u Čečeniji aktivno preko 100 teipova.

Više teipova čini tukhum. S obzirom na činjenicu da su i sami klanovi brojni, ali da su krvno povezani te da se ne mogu smatrati plemenom, tukhum moramo prevesti kao pleme, iako s obzirom na raznolikost i brojnost ima sve odlike saveza plemena. Trenutno je u Čečeniji aktivno 11 tukhuma.

Plemena međusobno pokušavaju da izglade sve sukobe, a ukoliko to nije moguće, primenjuje se princip krvne osvete koji je i danas u Čečeniji veoma prisutan, a do kog dolazi u slučajevima najtežih dela protiv života ljudi (ubistva, silovanja, obeščašćivanja i drugo).

Stoga, plemena zajedno čine narod, odnosno poslednjih decenija sa razvojem čečenske državnosti – naciju ili kham. Među Čečenima je gotovo po pravilu na čelu naroda lider najmoćnijeg klana, unutar najbrojnijeg plemena. Ukoliko to nije slučaj, lider mora iskazati svoju moć nasuprot brojnijim plemenima i potom im određenim ustupcima obezbediti mogućnost prihvatanja njegove vlasti, istovremeno ne narušavajući etničko jedinstvo, što je konstantan izazov u društvu stroge plemenske hijerarhije, kakvo je čečensko.

(kraj prvog dela)

  1. http://www.chechnyatoday.com/downloads/kniga_chechingushetia_ahmadov.pdf
  2. http://www.chechnyatoday.com/downloads/chechenskiy_arhiv.pdf
  3. http://oldcancer.narod.ru/caucasus/vainachi/vainahi.htm
  4. http://www.checheninfo.ru/19210-chechenskie-hroniki-s-chego-nachinalis-francuzy-kavkaza.html
  5. https://nohchalla.com/obychai-i-tradicii/1773-k-onakh
  6. https://nohchalla.com/obychai-i-tradicii/384-konahalla