fbpx

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (први део)

06/02/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

Чеченија је темељни камен стабилности Северног Кавказа и истовремено фитиљ који може да запали читав регион. Русија, прво као царска империја, потом као окосница СССР и данас као нуклеарна сила, савршено је свесна ове чињенице. Ипак, у последњих век и по примењивала је различите методе како би пацификовала ову комплексну, самосвесну и често ратоборну област, док су сами Чечени пролазили пут од предводника побуна до ефикасних савезника, све време задржавајући улогу кључног субјекта региона.

Гледајући положај и геополитичке габарите, Чеченија не треба нужно заузимати положај на ком се налази. Ипак, разлози који Чечене чине тако важним су дубоки, вишезначни и неретко тешко објашњиви.

Чечени себе називају нохчий (нохчиј, нохчи). Значење овог термина није до краја разјашњено, а у науци је присутно више међусобно потпуно супротстављених теорија. Тако, неки етимолози проналазе везу између старочеченског термина за плуг – нох и назива за народ. Други пак корен виде у терминима нах (народ) и чу (унутра), односно народ, људи који су унутра или унутрашњи народ. Трећи сматрају да је реч нахче (у преводу сир), корен термина.

Ипак, поред етимолошких термина, а најшире је прихваћен онај који узрок проналази у термину нах (народ), постоје и легенде о настанку Чечена које су веома распрострањене.
Тако легенда о јунаку Нахчу приповеда да су он и његов брат, такође херој и витез Галга живели су заједно у кавкаским горама са својим трећим братом Орштхом. Нахчо, Галга или Га и Орштхо су преци Чечена, Ингуша и Карабулакија.

Карабулаки су били малобројан народ који је живео углавном у данашњем Сунженском рејону Чеченије и Ингушетије, уз данашњу спорну границу ове две републике, а дуж тока реке Сунжи и њене притоке Асе. Алтернативни називи за овај народ су Аршти и Балсурци.

Карабулаки су један од народа који је готово истребљен током „пацификације Кавказа“ како се у руској историографији назива војни поход царске Русије на ове просторе током 19. века. Мањи број Карабулакија, према проценама њих не више од 4.000 се иселио у Турску након што је Русија овладала овим регионом у другој половини 19. века[1], док се неколико стотина припадника овог народа који су преживели ратне окршаје и операције које су уследиле по руском заузимању северног Кавказа утопило у Чечене и Ингуше.

И данас постоје особености становништва Сунженског рејона, које себе сматра посебним, али ипак у оквиру чеченског, односно ингушког етноса иако су кроз историју и од стране руских хроничара бивали помињани као засебан субјект.[2] Легенда даље каже да су се три брата која су дошла са истока, населила на Кавказ и то на територије данашње Чеченије и Ингушетије.

Приказ Чечена с краја 19. века

Друга народна легенда говори о сиријском племићу који је избегао на Кавказ плашећи се крвне освете. Његов син по имену Нахчој сазидао је први град на Кавказу и постао праотац свих Чечена.

Не само то, он је са својим оцем на Кавказ донео ислам и шеријатско право, које су прихватили и неки други народи овог простора.[3]

Сам термин Чечен који се користи у руском језику и који је постао општеприхваћен је персијско-иранског порекла. Персијанци су становнике овог простора називали Шашани или Шешени, што је постао основ за термин који је у употреби данас и у српском језику.

У руској академској заједници се искристалисао став како су се Чечени као засебан етнос формирали у 16. веку, док је тај процес трајао и у наредних 200 година. У овом периоду је текао процес креирања племена од постојећих кланова који су формирани на основу сродства и потом стварања савеза племена, који су се обједињавали не на основу сродства већ заједничког интереса. Заједно са процесом обједињавања, текла је и исламизација региона и тамошњег становништва.

Процес креирања јединственог етноса је много брже текао у долинској, него у горској Чеченији, односно на просторима где је народ живео компактно. Процес обједињења свих Чечена у јединствен етнос није окончан ни до краја 20. века, а многи руски али и страни кавказолози сматрају да овај процес није завршен ни данас, те да се у последњих 20 година по окончању Другог чеченског рата и стварању функционалног система он данас реализује у својој крајњој фази под влашћу Рамзана Кадирова.

Такође, ради лакшег поимања кавкаске збиље, мора се напоменути како ни процес дистинкције Чечена и Ингуша, односно Бацбијаца у Грузији није до краја прихваћен у савременој науци.

Нису ретке теорије по којима се ови етноси сматрају само подгрупом национа који се означава термином „вајнахи“ који се користи и у лингвистици како би се означила посебна подгрупа североисточне кавкаске групе језика, која заједно са северозападном кавкаском групом језика твори севернокавкаску породицу језика, иако у међународним лингвистичким круговима ово решење није општеприхваћено.

Термином вајнахи се тако данас повремено означавају Чечени, Ингуши и Бацбијци који говоре сродним језицима и могу се међусобно разумети. Но, политичка збиља, а нарочито последњи сукоби у граничном спору између Чечена и Ингуша нам говоре, како је теорија којом се негирају међусобне разлике две етничке групе површна и неутемељена у политичкој стварности.

Део данашње Чеченије је под руску власт потпао 1781. године. Занимљиво, овај процес је протекао мирно, као последица процене вођа 15 кланова који су прихватили царску власт зарад избегавања оружаног сукоба и убирања одређених бенефиција за Чечене који су живели у селима данашње јужне Чеченије.

И у првој половини 18. века је било сличних случајева где су поједини Чечeни, па чак и читави кланови прихватали да служе царску армију, најчешће из лукративних мотива.

Већина Чечена се ипак није помирила супремацијом руске власти. Тако су се кланови предвођени Шејхом Мансуром (Менсуром) супротставили царској власти, организовали у борбене јединице и заокружили власт чеченских племена на простору „горске Чеченије“. Ово је био и један од окидача за царску Русију да започне готово век дуги, сурови, крвави Кавкаски рат.

Севернокавкаски народи су пружали мање или више организован отпор Империјалној Русији. Инвазија коју је предводио Алексеј Јермолов је прва дала одређеног резултата у смислу стабилизације фронта и постојаности руске армије на овом простору у 3. деценији 19. века. Под вођством верског ауторитета имама Шамила дагестанска, чеченска и ингушка племена су деценијама одолевала налетима царске војске. Шамил је након пораза у Дагестану где је и рођен, био принуђен да 1840. године пређе у Чеченију.

Ратоборна, мотивисана, искусна и релативно добро организована чеченска племена су пружала огорчен отпор. Ипак, након што је Империјална Русија успела да склопи Париски мировни споразум 1856. године и релаксира своју позицију у Европи у смислу пређашњих сукоба са Британијом и Француском, могла је и да се сконцентрише на Шамилов имамат и заузимање територија још увек непокорених чеченских и других, кавкаских племена.

Кавкаска армија Империјалне Русије успела је да нанесе велики ударац Чеченима 1859. године, када је и сам Шамил заробљен, иако је Кавкаски рат потрајао све до 1864. године када су последња кавкаска племена савладана.

Приказ Шамилове предаје империјалним официрима; Војни музеј у Санкт-Петербургу.

Ипак, крај Кавкаског рата није донео окончање сукоба. Чечeнија је богата нафтом и другим енергентима. Крајем 19. века када је нафта откривена, Чечени су били озлојеђени јер нису добијали никакве приходе од њене експлоатације.

Но, Империјална Русија се трудила да Чеченима пружи незваничну аутономију. Циљ је био да се Чеченима не намећу државни закони које они свакако не би прихватили, а пошто су се показали отпорним ривалима које није лако оружјем приволети на чињење, различите руске владе од царске, преко комунистичке до савремених су сачувале политику комбинованих инструмената остваривања власти на овом простору. Од оштре принуде, до широких бенефиција.

Чечени се нису лако мирили са империјалном влашћу. Подизали су устанке 1877-78. године, а затим и 1905. године. Њихову храброст су руски цареви ценили и састављали чак и посебне војне одреде од њих (Дивља дивизија током Првог светског рата).

Чечени су изразито ратоборан народ. Генерацијски потврђене склоности ка оружаном отпору у случају покушаја нарушавања њиховог начина живљења и вредности којима су одани.

Сасвим сигурно су сурово окружење, размимоилажења како унутар чеченског етноса на нивоу кланова и племена, тако и са околним народима, а у крајњој линији и са империјалним властима од Чечена створила народ спреман на борбу. Народ, у ком се патријархални систем чува не као традиционални израз, већ као систем који се доживљава попут егзистенцијалне потребе.

Опис Чечена из друге половине 19. века даје велики француски писац Александар Дима старији.

„Чечени се сматрају веселим и оштроумним људима („Французи Кавказа“), онима који остављају снажан утисак, али уживају мање симпатија него Черкези, што је последица њихове сумњичавости, склоности ка лукавости и суровости, ратоборности, вероватно као последица вековне борбе. Неукротивост, храброст, способност, постојаност, прилагођеност борби. Све су то особине које су им признали чак и непријатељи.“[4]

На занимљив начин Чечене је описао чувени руски дисидент, творац капиталног дела „Гулаг“, Александар Солжењицин у поглављу у ком описује држање логораша у нељудским условима.

„ …али била је једна нација која се уопште није дала психологији покорности – не појединци, не побуњеници, него цела нација. То су Чечени…“.

Чечени су пригрлили сунитски ислам, углавном ширен од стране поборника суфизма у овим крајевима. Делује да се ислам међу овом популацијом лако примио због једноставне и јасне поруке које су оличене у основних пет стубова ислама:

  • Вера у једног Бога и учење једног пророка.
  • Пост.
  • Удељивање милостиње.
  • Дневно практиковање молитве.
  • Одлазак на ходочашће у Меку и Медину.

Опширније у тексту Џихадизам, генеза и правци развоја

Међутим, друге поруке ислама, сам систем покорности, јасно устројена вертикална хијерархија и оданост ауторитетима је била већ добро позната Чеченима. Вајнахи народи и њихови преци су на тај начин живели столећима.

И зато је ради разумевања чеченске решености на борбу, отпорности на сурове природне услове, али и спремности на пружање отпора, као и решавање сукоба претежно насилним путем, важно имати на уму постојање племенских закона чија је кодификација покушана више пута, не само ради покушаја њихове унификације и систематизације, већ и ради лакшег поимања од стране нечечена који покушавају да на правилан начин појме њихову унутрашњу организацију.

Конахала је термин којим се означава чеченски морални кодекс. Кодекс се до данас одржао усменим предањем, а реч је о изразу својеврсне животне философије. Своје корене налази у сличним погледима на свет који датирају још из времена моћног Аланског саваза, који је окупљао Иранцима сродна персијска племена и владао овим простором.

Сам термин потиче од чеченске речи „конах“[5] (са назалним х и умекшаним к) која за корен има термин „кона“ или младић. Конах је узор, јунак, идеал, оно што сваки мушкарац треба да досегне како би испунио своју мисију и био права глава породице, заштитник и чувар клана/племена/нације.

Леча Иљасов, чеченски историчар и филолог је први објавио кохерентан текст кодекса Конахале са 40 тачака које садрже правила којих се сваки мушкарац мора придржавати како би досегао свечеченски идеал.[6]

На овом месту, превешћу кодекс у скраћеном и савременом промишљању прилагођеном виду.

  1. Главни циљ и смисао живота конаха јесте служење свом народу и отаџбини. Интереси народа и отаџбине су изнад његових, личних интереса.
  2. Конах се куне на верност и служи само отаџбини. За отаџбину је спреман дати и живот, али никада и ни под каквим условима, конах неће жртвовати лично достојанство и част.
  3. Највиши смисао конахове службе је заштита отаџбине од налета непријатеља. Смрт у праведном рату или при заштити своје части и достојанства су за конаха бољи него живот у бешчашћу и срамоти.
  4. Конах се тврдо придржава Конахалског кодекса.
  5. При служби отаџбини конах има право на било који поступак, осим оног којим се крши Кодекс и којим се губи лично достојанство.
  6. Рад у корист отаџбине у мирно време је једнако важан као и заштита отаџбине у рату. Стваралаштво не умањује, него јача дух конаха.
  7. Уколико су интереси појединаца супротстављени интересу отаџбине, конах мора стати на страну отаџбине. И зато конах не сме да се куне на верност ниједном човеку, само отаџбини.
  8. Живот је дар Свевишњега човеку. Конах се не боји смрти, али ни смрт не изазива. Он је спреман на жртву животом јер је свестан да постоје и скупље вредности: отаџбина, лично достојанство, част.
  9. Главна врлина конаха је уздржаност. Безумна храброст је јунаштво затворених очију која не зна за вредност ни свог ни туђег живота.
  10. Конах мора бити скроман. Његове особине цени околина. Али чак и уколико га околина похвали, то је није разлог да конах хвали самог себе.
  11. Конах сам одговара за своју реч и поступке. Уколико се конах зарекне, мора жртвовати и свој живот, али не сме погазити дату реч.
  12. Лично достојанство и част су вреднији од било ког блага. Благо и друга овоземаљска богатства се опет могу створити ако се изгубе. Али уколико конах изгуби лично достојанство и част, може их повратити само кроз достојну смрт.
  13. Конаху није забрањено да се богати. Уколико се богати часно, то може бити само на корист отаџбине. Неутољена глад и жеђ могу уништити било коју врлину било ког човека, баш као што и неутољивост похлепе може разорити иметак и најбогатијег човека.
  14. Конах не сме ударати на туђе достојанство и отимати туђ иметак. Он мора имати разумевања за слабости других људи, истовремено се преиспитујући.
  15. Конах мора чувати најбоље традиције своје породице, трудити се да очува сећање на своје претке и поштовати историју свог народа.
  16. Конах мора константно усавршавати свој ум, учити од мудраца, изучавати науке, упознавати свет, јер само знање даје кључ за истинску веру и праведност.
  17. Конах мора бити скроман у својој вери. Не сме претпостављати спољашњу форму суштини.
  18. Конах мора бити праведан како у односу према другим људима, тако и у односу према себи.
  19. Конах мора поштовати жене. Не сме их повредити нити им нашкодити на било који начин. Положај жене за конаха је светиња.
  20. Конах мора бити милосрдан према слабима. Он мора показивати разумевање и за животиње које су безумне и не могу појмити човечији бес.
  21. Уколико је конах много снажнији од противника, он треба такву борбу у којој је победник известан да избегне или да изједначи могућност противника дајући му боље оружје.
  22. Конах никада не напушта бојно поље, чак и када је противник много снажнији. Али он такође претпоставља мир рату, како би спасио своју отаџбину и свој народ.
  23. Конаху је заштита госта света дужност. Конах који не уме да заштити свог госта је осуђен на презир.
  24. При посети страним земљама, конах поштује њихове законе и традиције, јер тамо не представља само себе него и свој народ.
  25. Конах води рачуна о здрављу свог духа и тела, како би служио на корист свом народу.
  26. Конах редовно вежба са различитим примерцима оружја, како би спреман заштитио отаџбину.
  27. Конах поштује своје оружје, одржава га, никада га не користи без потребе, из хира или ради преступа.
  28. Конах поштује друге вероисповести и руководи се принципом ислама: „Нема вере у принуди“.
  29. Конах је скроман у општењу са другим људима, независно од њиховог узраста или положаја.
  30. Конах уважава туђе мишљење. Ако је друга страна у праву, он јој то признаје и усукнуће у расправи. То није слабост, него благородност.
  31. Конах поштује све што је живо. Никада без потребе не сече дрва.
  32. Конах не сме повредити ненаоружанога непријатеља, а рањеном мора помоћи, као и било ком другом човеку.
  33. Конах је праведан у својој породици и при оцени добрих и при оцени лоших дела укућана. Конах не кажњава чланове породице силом. Ако је жена заслужила телесну казну, конах је дужан да се од ње разведе.
  34. Конах поштује своје родитеље и брине о њима у старости.
  35. Конах поштује своје пријатеље и штити их у борби, јер на тај начин штити и свој живот.
  36. Конах мора живети тако да његова дела буду светли пример потомцима.
  37. Конах трпи све лоше што живот доноси, па и физичку бол.
  38. Конах узвраћа благодарношћу на добра дела другога, баш као што и други њему указују благодарност за добро дело.
  39. Конах исказује милосрђе према непријатељу, као и према другим људима.
  40. Конахова смрт мора бити достојанствена једнако колико и његов живот.

Наречени кодекс више можемо посматрати као покушај сублимације правила по којима се Чечени управљају вековима и која су старија чак и од ислама, али су исламу прилагођена, управо у оној мери у којој је и ислам прилагођен чеченској традицији.

Тако, док су Чечени прихватили суфистичко учење која прописује изградњу унутрашње духовности сваког појединца, с циљем изградње личности и провођења живота у покорности и у љубави према Творцу, истовремено су одбацили суфистички аскетизам и окренули се хедонизму, радости живљења, уживању и у материјалним богатствима. Данас се ова симбиоза можда и најбоље осликава кроз службену политику Чеченске Републике, односно јавља се као њен темељ.

Култ мртвих је веома присутан и снажан у Чеченији. Обичај је да се ратници сахрањују на вишим брдима, са кулама покрај гробова које имају улогу симболизованог заштитника.

Још један моменат је есенцијалан да би се разумели Чечени, па тако и њихов актуелни геополитички положај.

Чеченско друштво је вековима, па тако и данас, изразито хијерархијско, вертикално устројено и клановско-племенски уређено. Царска Русија готово да није ни покушала да ову ситуацију измени, већ се трудила да је искористи за своје потребе.

Са друге стране, комунисти су покушавали прво агитацијом, потом комбинацијом присиле и политике бенефиције, да би напослетку Стаљин присилним пресељењем комплетног чеченског становништва у централну Азију додатно утврдио ову етничку групу на путу кетманизма, затворености и тихог, а касније и отвореног отпора централним властима.

Иако је Стаљинова политика према Чеченима редефинисана и укинута релативно брзо након његове смрти, чеченски отпор и оданост начелима сопствене традиције као и шеријатских законитости остала је непоколебљива на далеко вишем нивоу, него што је то случај и са једним другим етносом на Кавказу, а могуће је и у читавој Русији.

Основ чеченске заједнице чини теип односно клан. Клан чини више некхова (фамилија које се састоје од мањих породица). Теипи су увезани на крвној основи, оштро су хијерархијски уређени и почивају на моћи појединца – старешине. Данас је у Чеченији активно преко 100 теипова.

Више теипова чини тукхум. С обзиром на чињеницу да су и сами кланови бројни, али да су крвно повезани те да се не могу сматрати племеном, тукхум морамо превести као племе, иако с обзиром на разноликост и бројност има све одлике савеза племена. Тренутно је у Чеченији активно 11 тукхума.

Племена међусобно покушавају да изгладе све сукобе, а уколико то није могуће, примењује се принцип крвне освете који је и данас у Чеченији веома присутан, а до ког долази у случајевима најтежих дела против живота људи (убиства, силовања, обешчашћивања и друго).

Стога, племена заједно чине народ, односно последњих деценија са развојем чеченске државности – нацију или кхам. Међу Чеченима је готово по правилу на челу народа лидер најмоћнијег клана, унутар најбројнијег племена. Уколико то није случај, лидер мора исказати своју моћ насупрот бројнијим племенима и потом им одређеним уступцима обезбедити могућност прихватања његове власти, истовремено не нарушавајући етничко јединство, што је константан изазов у друштву строге племенске хијерархије, какво је чеченско.

(крај првог дела)

  1. http://www.chechnyatoday.com/downloads/kniga_chechingushetia_ahmadov.pdf
  2. http://www.chechnyatoday.com/downloads/chechenskiy_arhiv.pdf
  3. http://oldcancer.narod.ru/caucasus/vainachi/vainahi.htm
  4. http://www.checheninfo.ru/19210-chechenskie-hroniki-s-chego-nachinalis-francuzy-kavkaza.html
  5. https://nohchalla.com/obychai-i-tradicii/1773-k-onakh
  6. https://nohchalla.com/obychai-i-tradicii/384-konahalla