fbpx

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ДРУГИ ДЕО)

25/02/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ПРВИ ДЕО)

Након масовних депортација у Стаљиновој ери, чеченски положај се поправио нарочито у време власти Хрушчова и Брежњева. Не само што им је допуштен повратак на севернокавкаску историјску територију из централне Азије где их је послао Јосиф Висарионович, него су били сведоци и одређеног обима инвестиција, стидљиво су им отварана врата дубље интеграције у совјетско друштво. Ипак, до пуне интеграције никада није дошло.

Анализирајући чеченски положај са ове дистанце, тешко је не стећи утисак да је у Москви ипак постојао степен подозрења, те да се сверуски сентимент није кретао од зазора до противљења.

Сами Чечени, иако вековима потврђени ратници, нису имали ону улогу коју су покушали да им доделе последњи руски цареви или актуелни лидери Кремља. Такође, појединци који су успели да изграде каријере у комунистичком режиму било као политички лидери или као високорангирани официри, били су више плод појединачних феномена, него структуралног, системског приступа.

Уз то, Чечени су били континуирано незадовољни због чињенице да је регион богат енергентима који се експлоатишу, али средства не бивају у озбиљном проценту уложена у инфраструктуру, економски развој и подизање стандарда тадашње Чечено-Ингушетије.

Стога, не треба да чуди отворено незадовољство које је доминирало међу чеченским народним првацима када је процес распада СССР прешао тачку, после које више није било повратка. Слично као и у републикама које су биле субјекти СССР, Чечени су отишли корак даље и затражили креирање самосталне и независне државе, која би се издвојила и из Русије, не само Совјетског Савеза.

Свакако, било је појединаца који су били релативно добро инкорпорирани у руско-совјетске структуре и који су се противили оваквом развоју ситуације, док је и део становништва био скептичан, плашећи се ширег оружаног сукоба и одмазде централних власти.

Овај страх је нарочито лако схватити уколико се присетимо крвавих слика из вишедеценијске кампање „пацификације Кавказа“ коју је спроводила руска империјална војска на овом простору, која је потрајала безмало пет деценија, однела небројене жртве, а поједине народе попут Карабулакија или Черкеза готово избрисала са севернокавкаског простора који су насељавали вековима, као домицилно становништво, а друге – Чечене, Ингуше, Дагестанце, Балкаре, Кабардинце сурово десетковала.

Имајући баш ту ситуацију у виду, други северно кавкаски народи, попут Чеченима најсроднијих Ингуша, одабрали су пут избегавања конфликта.

Но, ратничком народу оружани сукоб није последња, него прва опција. И тај пут су одабрале и вође чеченских кланова 1991. године.

У предвечерје распада СССР у Грозном је формиран сепаратистички покрет.

Чечени свој главни град зову Солж – Гхала, што би се могло превести као Сунженски град, град Сунже (севернокавкаска река Сунже/Сунжа, која протиче кроз Северну Осетију, Ингушетију и Чеченију, а коју Чечени називају Солжа).

Кеј у Грозном, на реци Сунжи

23. новембра 1990. године у Грозном је одржан Свечеченски народни сабор. Сабор је потрајао два дана и на њему је формиран Извршни одбор Свечеченског народног сабора. Циљ Сабора је био да обједини све чеченске политичке снаге и кланове и креира јединствен став спрам националног питања и кризе у којој се СССР налазио.

За лидера је изабран Џохар Дудајев, ваздухопловни генерал, а за његовог заменика Лечи Умхаев. Дудајев је убрзо надвладао Умхаева, преузео извршна овлашћења и де факто, а потом и де јуре развластио свог заменика. Суштина сукоба два лица је била идеолошког карактера. Дудајев је био присталица чеченске сепарације, чак и по цену оружаног сукоба, док је Умхаев био нешто умеренијих ставова.

Дудајев је подршку за свој став нашао како код чеченских националиста, тако и међу исламистима. Ова интерна чеченска подела је у многоме одредила ток ратова деведесетих година прошлог века, ослабила сепаратистички покрет, ујединила руску јавност, довела до дубоких подела у чеченском друштву и о њој ће више речи бити у наставку. На овом месту је важно истаћи чињеницу да је Дудајев желео да буде перципиран као свечеченски ујединитељ, онај који ће општи циљ успети да стави изнад интерних подела и оличи их у себи.

ПИЛОТ БЕЗ АВИЈАЦИЈЕ, ПРЕДСЕДНИК БЕЗ ПРИЗНАЊА

Џохар Дудајев је рођен вероватно 1944. године. Вероватно, јер тачан датум његовог рођења није поуздано утврђен. Током депортације његове породице, као и других сународника у централну Азију (Казахстан), готово сви његови лични подаци су изгубљени а Муса и Рабија Дудајев нису били сигурни у датум рођења сваког свог детета, с обзиром на чињеницу да је Џохар најмлађе, 13. дете породице Дудајев.

Противници Џохара Дудајева су неретко наводили како је Муса Дудајев, био сарадник НКВД, те да је породица Дудајев због тога имала привилегован положај у Казахстану. Поједини теоретичари завере су ишли тако далеко да су тврдили како је његова породица заправо била поштеђена прогона и депортације.

Дудајев је рођен у месту које се данас налази на самој граници Чеченије и Ингушетије. У овој области су и у време његовог рођења, поред Чечена живели и Ингуши, као и малобројни потомци Карабулакија. Заправо, породица Дудајев, која потиче из кавкаског клана Цечој, деценијама је била бројнија у Ингушетији, него у Чеченији. Сам клан Цечој се дели како на чеченске, тако и на ингушке некхове (фамилије). Узрок овом степену међуповезаности је вероватно карабулакијско порекло клана Цечој.

Угледни чеченски историчар Шарпудин Ахмадов је у свом капиталном делу „Чеченија и Ингушетија у 18. и на почетку 19. века“ навео следеће податке о пореклу клана из ког потиче и фамилија Дудајев.

„У складу са документарним изворима, седамдесетих и осамдесетих година 18. века, популација Карабулакија се сместила уз средњи ток река Аси и Фортанги и формирала на основу уједињења великих и утицајних карабулакијских кланова – Цечој, Мержој и Орстхој“.

Чеченски идентитет фамилије Дудајев ипак није упитан, као ни лични осећаји Џохара Дудајева у том смислу. Ипак, припадност клану Цечој, који је као и други карабулакијски кланови тешко пострадао током руске „Пацификације Кавказа“, а потом свој идентитет нашао удружујући се са чеченским и ингушким клановима (отуда велики број Дудајевих и у Ингушетији) или одласком у Дагестан, нам може указати и на корен дубоке нити политичке русофобије у овој фамилији и клану, што је сасвим извесно утицало и на даљи развој будућег лидера чеченског сепаратизма.

Мајка Џохара Дудајева потиче из једног од најбројнијих чеченских кланова Нашхој, што му је омогућило политичку препознатљивост и виши степен проходности у каснијим годинама. Његова породица је била под снажним утицајем учења кадиријског суфизма у интерпретацији чеченског учењака Хаџи Вис Загијева, што је утицало и на Дудајевљев однос према сунитском исламу, упркос секуларном образовању и каријери у совјетској армији.

Дудајев је остварио ретко успешну војничку каријеру. Са високим оценама, а често и пре рока, окончавао је своје обавезе и након свега 15 година активне војне службе досегао је звање генерал-мајора авијације. Дудајев је пилотирао тешким бомбардерима, био на челу ваздухопловне базе у Естонији и учествовао у Авганистанском рату.

Иако је сам Дудајев одрицао своје учешће у овом оружаном сукобу, армијска документа указују на његово дејствовање[1] [2] 1988. године у областима западног Авганистана, када је управљао бомбардером Тупољев 22М3. Дужност пилота је у свакој армији веома одговорна и у озбиљним оружаним формацијама се никада не препушта непоузданим појединцима.

Стога је занимљиво сагледати и цитат Војне обавештајне службе СССР о Дудајеву, приликом креирања његовог психолошког профила: „веома емотиван, темпераментан, високоморалан, пристојан, убеђени комуниста“.

Но, Дудајев је врло брзо након избијања совјетске кризе показао своја истинска, политичка убеђења. Дудајев који је био одлично позициониран у совјетској номенклатури, на ког су и у новој (Јељциновој) и у старој (Горбачовљевој) власти гледали као на угледну и утицајну фигуру која може бити од користи у увек ратоборној Чеченији, заузео је сепаратистички став.

Оставио је све привилегије статуса изграђеног у једном систему и вратио се у Чеченију у којој је заузео тврду позицију, у почетку вешто балансирајући међу скептицима, националистима и исламистима, креирајући ситуацију која ће обележити сверуску политику у последњој деценији прошлог века.

Будући на позицији командира ваздухопловне области Совјетске армије у Естонији, током велике литванске кризе и оружаног конфликта након проглашења независности ове републике, Дудајев је забранио ваздухопловне акције Совјетских оружаних снага у Естонији.

Дудајев као совјетски питомац

Занимљиво, приликом једне од визита Бориса Јељцина који је био отворени заговорник естонске независности од СССР, управо је Дудајев пружио заштиту и логистичку подршку руском председнику. Тада на истој, Борис и Џохар ће се веома брзо наћи на супротним странама.

Дудајев је и у време руско-чеченских ратова био радо виђено лице у естонским медијима, а у градовима ове балтичке државе и данас се налазе њему посвећене спомен плоче, монументи, као и улице које носе име овог совјетског генерала.

Дудајевљева политичка каријера у Чеченији се кретала стреловито. Након потпуног овладавања Извршним одбором Свечеченског народног сабора, Дудајев је кроз јунске и новембарске одлуке Сабора о суверенитету и независности креирао климу која је погодовала учвршћивању његове власти.

Из Одбора је уклањао све који су представљали опасност по његову власт, али и „лојалне колебљивце“, који су се прибојавали отвореног оружаног сукоба са централним силама.
Истовремено, користио је тешку друштвену и економску ситуацију у Русији како би корумпирајући руске официре и војнике дошао до озбиљније своте наоружања за снаге новостворене, самопроглашене државе.

Занимљив је и трактат из руских медијских кругова који сликовито говори о том времену. Како би дошли до већих свота новца, Дудајев и његови сарадници су потражили помоћ на Балтику. Убрзо су у Виљнусу пронашли потенцијалне савезнике.

 Дудајев

Како је Литванија промптно искључила совјетску рубљу из оптицаја, а она остала платежно средство у Русији, државне структуре Литваније (али и Летоније, Естоније), предале су Дудајеву велике количине новца у папирнатом облику, који су у процесу конверзије грађани доносили у финансијске институције.

Поједини, трговини склони субјекти блиски властима ових балтичких држава, чак су наводно овај новац и продавали Чеченима – као папир – мерећи га у килограмима. Дудајев је уживао велико поштовање у све три балтичке државе, али и популарност, баш као и у Пољској и западној Украјини. У прилог овој тврдњи говоре и споменици, улице, тргови, не само у Естонији, него и у другим државама насталим на бившем западном совјетском крилу и на простору некадашњег источног блока.

Тако је прва меморијална табла са Дудајевљевим именом откривена у Тарту, Естонија, на кући у којој живео током свог службовања у Совјетској армији, након његове смрти. У суседној Летонији, у главном граду Риги, Дудајев је постхумно добио своју улицу, а у литванском Виљнусу трг.

Детаљ из Риге

Трг му је посвећен и у Пољској одлуком тадашњег градоначелника, а потом председника Леха Качињског (покојног брата данашњег председника владајуће партије Право и правда Јарослава Качињског). У Турској, коју насељава више десетина хиљада политичких избеглица и „дудајеваца“, након слома Чеченске Републике Ичкерије, добио је парк и улицу у градовима у унутрашњости.

Ипак, апсолутни рекордер по симболима сећања на Дудајева је Украјина. У Полтави је слично Тарту постављена меморијална табла на зграду у којој је живео током свог службовања, док Лвив, Ивано-Франкивск и Хмељницки имају улице које носе његово име.

Занимљиво, одлуком градске комисије украјинске престонице Кијева ускоро и у овом граду једна улица може понети Дудајевљево име.[3]

Ова појава није заобишла ни Балкан. Тако је једна од улица у Горажду, Босна и Херцеговина, годинама била називана по вођи чеченских сепаратиста.

ЧЕЧЕНСКА РЕВОЛУЦИЈА

Септембра месеца 1991. године, присталице Сабора су напале Врховни савет Чеченско-ингушке Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике. Том приликом, наоружане присталице сабора које су и у Чеченији и у остатку Русије убрзо прозване „дудајевци“, преузеле су све кључне институције у Грозном.

Дана 6. септембра се окупио Врховни савет чије је руководство углавном било лојално Москви и несклоно сукобима. Реч је о комунистима који нису умели да се поставе у надолазећој кризи и који су покушали да кроз ванредну седницу а уз помоћ истакнутих Чечена, шефова кланова, духовних вођа, дођу до решења.

Ипак, Џохар Дудајев је имао другачије планове. Уз помоћ Јарагија Мамадаева, представника најбројнијих кланова, поједине верске лидере, радикалне националисте са једне и исламисте са друге стране, Дудајев се устремио у поподневним часовима на административна седишта, Скупштину, управна здања. Представници дотадашње чеченске власти су убрзо напустили град, на челу са Аламбеком Аслахановим који је био послат из Москве са циљем да посредује и умири незадовољне грађане.

Нису сви успели да напусте здања и склоне се на сигурно. Неколико десетина депутата је повређено, док је председник Савета народних посланика града Грозног Виталиј Куценко (етнички Рус) убијен бацањем са велике висине.

Средином септембра у Грозни је стигла делегација на челу са председником Врховног савета Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике Русланом Имрановичем Хасбулатовим. Реч је о највише рангираном политичком делатнику чеченске националности у СССР.

Хасбулатов

Хасбулатов је рођен у Грозном, успео је да изгради успешну каријеру универзитетског професора економије у Москви, обављао је највише функције на нивоу Руске Федерације и прошао пут од савезника до опонента првог председника самосталне Руске Федерације Бориса Јељцина.

Хасбулатов ће се трудити да се постави као спона између Руса и Чечена све време постојања тзв. „Чеченске Републике Ичкерије“, али без већег успеха. Тако је и било 1991. године. Након што је 08. јуна 1991. године проглашена суверена Чеченска Република, која је кроз месец дана активирала своју Декларацију о независности, Москва се упркос веома турбулентном времену у ком се комплетан рускојезични простор нашао, почела нешто помније бавити проблемима на Северном Кавказу.

Хасбулатов је био најлогичније, а можда и једино решење у датом моменту који је могао да макар покуша испреговарати мир са побуњеницима. И заиста, након септембарских преговора донета је одлука о формирању „Привременог вишег савета Чеченско-ингушке Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике“.

За председника је изабран Хусеин Ахмадов интелектуалац, посланик последњег сазива највишег легислативног органа Чечено-Ингушетије, присталица издвајања Чеченије из оквира Русије и доцније политички противник Џохара Дудајева.

Циљ је био јасан. Хасбулатов је желео да умањи тензије и створи оквир у ком би се могло доћи до компромисног решења које би подразумевало опстанак Чечено-Ингушетије као федералне јединице у оквиру Руске Федерације, државе у настајању. Моменат руског инсистирања на опстанку Чечено-Ингушетије је важан из више разлога.

Сматрали су да на тај начин могу контролисати оба етноса, свесни ингушке несклоности отвореном сукобу и њихове одлуке да остану у оквиру РФ, тумачило се како би ингушки фактор могао да ојача чеченске елементе који су скептични према издвајању из Русије и учини их гласнијим. Ипак, ингушка страдања у Северној Осетији, политичка превирања у Назрању и чеченска решеност, учинили су овај пројекат потпуно неуспешним, што је својим формалним одлукама 1992. године потврдила и Москва.

Москва растрзана интерним сукобима, покушајима војних преврата и годинама оштрих политичких сукоба, била је принуђена на уступке. Тако су Чечени расписали изборе за 17. новембар 1991. године, који су требали да озваниче и формализују Дудајевљеву власт али и тежњу чеченске елите као самосталности.

Почетком октобра долази и до првих оружаних сукоба са оружаним формацијама централних власти. На основу одлуке Привременог вишег савета од 04. октобра по којој КГБ Чечено-Ингушетије више нема надлежности на територији самопроглашене државе, наоружане формације „дудајеваца“, сада у виду „Националне гарде Чеченске Републике“ силом заузимају седиште КГБ у Грозном, као и Дом синдиката.

Следећег дана Извршни одбор свечеченског народног сабора је објавио проглас о распуштању Привременог вишег савета и преузео улогу „револуционарног комитета који контролише све нивое и све инструменте власти“.

Крајем октобра спроведени су и председнички избори, у организацији Извршног одбора. Дудаев је победио са 90.10% гласова или 412.671 гласова. Свакако и опозиција и централне власти су говориле о нелегалности али и мањку легитимитета ових избора. Разлог за овакве оцене није била само отежана могућност кандидовања политичких противника будућег лидера, већ и оружана заштита представника Извршног одбора од стране „Националне гарде“ која је била свеприсутна на бирачким местима. Ипак, чињеницу да је Дудајев у ово време уживао високу подршку Чечена тешко је оспорити. Тај степен није досегао ниједан лидер „Чеченске Републике Ичкерије“ ни за време његовог живота, ни после погибије 1996. године.

У јесен 1991. године, након избора Дудајева, Чеченија се спремала за рат. Сви Чечени који су служили у Совјетској армији су позвани да се врате кућама, док су нове власти преузели и формалну и фактичку контролу над свим органима републичке власти, полицијске управе и подигли ниво борбене готовости Националне гарде на највиши ниво.

Москва је на овај изазов морала да реагује. Председник тада још увек РСФСР потписује указ о проглашењу ванредног стања на територији Чечено-Ингушетије. Одговор у Грозном је дат у виду преузимања последње полицијске станице под контролом централних власти и јавне заклетве припадника МУП на верност новом председнику Дудајеву. Такође, „Национална гарда“ спроводи акцију блокирања војне базе Совјетске армије у Грозном, која је окружена, а војницима искључена струја, вода, прекинуте телефонске везе и упућен позив на предају.

Најзначајнији тест за оружане снаге самопроглашене државе је наступио 08. новембра када су на аеродром у Грозном ступили војни специјалци. Ипак, аеродром је био блокиран, а специјалци без јасних наредби и довољно оружја, те су након само два дана напустили Чеченију.

 Дудајев и племенске вође

До краја године Дудајев и новоформирани, њему лојални, парламент доносе одлуке о заплени војног наоружања које се у том моменту затекло на територији Чеченије, формирању нових локалних органа власти и позивају све чеченске посланике и чиновнике из савезних структура да се врате у матичну републику.

На унутрашњем, политичком плану, Дудајев је успео да обезбеди подршку и опозиције која га признаје за лидера, као и потпору кључних кланских шефова и духовних вођа. Свакако, битан моменат при обезбеђивању ове подршке јесте и овладавање оружаним снагама од стране совјетског генерала који на овај начин себе поставља на пијадестал апсолутног господара живота и смрти у одметнутој, самопроглашеној држави.

Паралелно, започиње се и са кампањом застрашивања и етничког насиља.

Сходно последњем попису спроведеном у Чеченији пред распад СССР 1989. године[4], на простору Чеченије, у оквиру Чечено-Ингушетије живело је 1.270.429 лица, од чега 734.501 Чечена, 293.771 Руса, а 163.762 Ингуша.

Са прогоном Руса почело се још 1990. године, када су Грозним почела да круже „писма среће“ у којима су анонимни аутори претили етничким Русима или их „пријатељски упозоравали“ да напусте Чеченију „за њихово добро“. Током 1991. године забележено је више случајева отмица младих Рускиња, физичких напада на руске цивиле у Грозном у ком су углавном били концентрисани, али и у другим деловима Чеченије. Власти новоформиране државе не само да су игнорисали овакво насиље већ су га и промовисали и охрабривали кроз медије, деловање криминалних група и ускраћивање помоћи руским цивилима који би се нашли на мети прогона.[5]

Током 1991., 1992., 1993., године већина Руса је напустила Чеченију. Чеченска тактика у овом периоду није била откуп руске имовине, како би „нежељене комшије“ што пре напустиле своје домове. Графит из Грозног са зида једне од зграда у којој је живело више породица на ово приказује на сликовит начин: „Не покупайте квартиры у Маши, они все равно будут наши“ – („Не купујте станове од Маше, они ће свакако бити наши“).[6]

Застава „Чеченске Републике Ичкерије“ (1991. – 2000. година) / верзија са грбом

Први и Други чеченски рат додатно ће десетковати чеченске Русе, који ће наставити са исељавањем са овог простора. Међутим и након поновног успостављања руске власти над овим регионом, са трендом одлазака се наставило. Тако је према службеним подацима 2002. године у Чеченији живело 40.600 Руса (од предратних 293.771), да би њихов број био преполовљен 2010. године када их је пописано 24.382.

Нису само Руси били жртве политике „Чеченија Чеченима“ коју је промовисао Дудајев. Ингуши, иако најсроднији Чеченима такође су пострадали превасходно због свог помирљивог става и непреузимања конфликтног приступа у односу на централне власти.

Ингуши су углавном протеривани или приморани да напусте своје домове под притиском власти и из разлога ускраћивања основних права. Ингуши данас у Чеченији готово и да не живе. Сходно последњем попису из 2010. године припадника ове етничке групе је било 1.296, са даљим трендом пада.

Наредне године обележиле су политичке борбе из којих је Дудајев углавном излазио као победник, као и овладавање готово свим војним инсталацијама и безбедносним објектима на територији „ЧРИ“.

Дудајев је веома добро знао да ће Москва пре или касније консолидовати своје снаге и реаговати жустро.

Године 1994. одговор у виду одмазде, стигао је у Чеченију.

(КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА)

  1. http://www.trud.ru/article/15-03-2001/21092_pavel_grachev_menja_naznachili_otvetstvennym_za_vo.html
  2. http://www.krasrab.com/archive/2004/09/11/10/view_article
  3. https://112.ua/kiev/v-kieve-poyavyatsya-ulicy-aminy-okuevoy-i-dzhohara-dudaeva-481227.html
  4. http://www.ethno-kavkaz.narod.ru/rnchechenia.html
  5. https://archive.is/20120530021036/www.izvestia.ru/russia/article1092129/
  6. http://www.specnaz.ru/article/?1267