fbpx

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

09/04/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ПРВИ ДЕО)

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ДРУГИ ДЕО)

ЧЕЧЕНИ – СПАРТАНЦИ 21. ВЕКА (ТРЕЋИ ДЕО)

ИНГУШЕТИЈА И СУСЕДИ – КОНТИНУИТЕТ НЕРАЗУМЕВАЊА (ПРВИ ДЕО)

ИНГУШЕТИЈА И СУСЕДИ – КОНТИНУИТЕТ НЕРАЗУМЕВАЊА (ДРУГИ ДЕО)

Чеченија данас представља регион о ком се у РФ говори понајвише у оквиру (гео)политичких хроника у смислу позитивног примера реинтеграције региона који је не тако давно био темељ нестабилности читаве државе. Ипак, до титуле безбедне области у коју се улаже на више различитих поља, Чеченија није стигла ни брзо ни случајно.


Након тријумфа у Првом чеченском рату и потпуног повлачења руских оружаних снага, дошло је до периода анархизације, уместо стабилизације Чеченије. Наиме, након смрти Џохара Дудајева чеченски сепаратисти су изгубили не само лидера, већ и личност која је успевала да одржи на окупу међусобно, идеолошки и клановски веома удаљене елементе чеченског друштва. Први председник непризнате ЧРИ, након Дудајевљеве смрти био је Аслан Масхадов.

Његова политика се номинално настављала на Дудајевљеву, али је ипак веома брзо одабрао једну од страна у оштром сукобу секулариста, исламиста и џихадиста у ЧРИ. Испоставило се, не само што није успевао да одржи баланс који се од њега очекивао, већ је и одабрао страну која није могла да победи и која је својом доминацијом учинила идеју чеченске сепарације, немогућом.

Масхадов

 

Масхадов је дужност лидера ЧРИ преузео 1997. године, са 45 година живота. Масхадов потиче из клана Алерој, једног од највећих кланова у Чеченији, који улази у племе Нохчмахкахој. Масхадов је школовани официр. Прва војничка искуства је стекао у Грузији, на редовном одслужењу војног рока, а потом се и одлучио за војни позив.

Члан је Комунистичке партије од 1972. године, а 1981. године дипломира и на Војној академији у тадашњем Лењинграду. Занимљиво, током студија његов психолошки профил је био оцењен као позитиван, док се његово држање спрам религије оцењивало као „позитивно уз одсуство спиритуализма“.

За разлику од Дудајева који је активно суделовао у сецесији Естоније, Масхадов је много дуже био веран совјетској армији и идеји. Учествовао је у припреми војних акција у Виљнусу 1991. године, пошто је у претходне три године водио званично најуспешнији пук СССР-а у целом Балтичком региону.

Масхадов је најдуже служио у Мађарској, 80-их година, где је командовао оружаном базом надомак Тата бање, а потом и у Литванији. У моменту када је напуштао оружану службу СССР-а, тј. у моменту распада ове државе, Масхадов је носио чин пуковника.

У чеченску побуну се укључио релативно касно, тек у децембру 1992. године и то у доба најизраженијих размимоилажења на линији Чечени – Ингуши. Тек тада, Масхадов се одазива на позив Дудајева и ступа у службу ЧРИ, напуштајући оружане снаге РФ. Већ у марту 1994. године, Дудајев именује Масхадова за начелника генералштаба ЧРИ.

Масхадов је активно учествовао у ратним дејствима током Првог чеченског рата. Креатор је плана током Прве битке за Грозни (описане у претходној анализи) и један од најзаслужнијих за почетне успехе припадника оружаних формација ЧРИ. Будући да се показао као бескомпромисан ратник и квалитетан тактичар, већ у фебруару 1995. године, Дудајев га именује за генерала ЧРИ.

Масхадов и Јељцин

Масхадов је био и на челу оперативне групе која је осмислила и извела операцију „Џихад“ у лето 1996. године, а која је резултирала поновним преузимањем Грозног и низа других насељених места од стране оружаних снага ЧРИ.

Управо Масхадов је у име ЧРИ потписао Хасавјуртовски споразум, на основу ког су оружане снаге РФ у потпуности напустиле територију ЧРИ.

Октобра месеца 1996. године, Масхадов постаје премијер ЧРИ, истовремено задржавајући функцију начелника генералштаба и преузимајући ресор министра одбране. Почетком идуће године, 27. јануара, Масхадов је изабран за председника ЧРИ, на првим изборима одржаним након престанка ратних дејстава.

Масхадов је на овим изборима освојио 59.3% гласова, на другом месту се нашао Шамил Басајев са 23.5%, а на трећем Јандарбијев са 10.1% и Удугов иза њих. Масхадов је потом објединио функције председника ЧРИ и председника владе.

У ово време Чеченија почиње да функционише чак и лошије, него у неким периодима ратних дејстава. Упркос томе што Грозни и Москва потписују серију споразума о међусобној сарадњи, разумевању и мирном решавању спорова, Чеченија клизи у анархију и хаос.

Масхадов једноставно није имао снаге да се одупре притисцима агресивне џихадистичке мањине. Басајев који је командовао де факто приватном армијом, у потпуности је и то свесно, потпао под утицај џихадиста са Блиског истока, који су дошли да се боре на страни његових одреда унутар оружаних формација ЧРИ.

Басајев и Масхадов

Уводе се шеријатски закони, Чеченима се бране и назнаке секуларности, затварају се сва врата могућој сарадњи са хришћанским субјектима у свету, а Басајев и његови следбеници почињу да се понашају као аутистични поклоници култа смрти и организују терористичке нападе не само широм Северног Кавказа, већ и у бројним градовима са руском етничком већином у РФ.

Прописи који се доносе неретко имају и одлике бизарности. Тако, кривични закон бива преписан из суданског, у првој редакцији чак и без измена казни које су у то време биле прописане у овој афричкој земљи, па се тако као одштета помиње предаја одређеног броја камила!

Масхадов није имао ни снаге, ни воље да се супротстави овим појавама. Напротив, он склапа политичке савезе са џихадистима, приближава се Басајеву од ког очито истовремено зазире и постаје директан саучесник у терористичким активностима. Наравно, ово деловање је руску јавност која је била уморна од чеченских крвавих сцена, поново мотивисало на реакцију и заштиту од ширења сукоба.

Није само руска јавност била испровоцирана. Господарење криминалих групација, интерни сукоби, свакодневне несташице и наметање правила која су Чеченима ипак била страна испровоцирало је читаве чеченске кланове на оштру реакцију.

Клан предвођен врховним верским ауторитетом Чеченије тог доба Ахмадом Кадировим и који се истакао у борби за чеченску независност, одлучио је да потражи савезника у Кремљу и са једне стране се докопа позиција моћи, а са друге стране прекине са безвлашћем у које је ЧРИ дубоко запала.

Економска криза је погодовала овом плану и око Кадирова и посредно руских снага се окупља све већи број секулариста, али и исламиста, противника терористичког деловања и џихадистичких стремљења. Управо међу такве исламисте можемо да убројимо и Ахмада Кадирова, али и његовог сина Рамзана.

Сам џихад и радикалне методе, нису биле истина стране ни Ахмаду. Као муфтија чеченски, он је позивао директно чеченске борце на џихад и истовремено им давао упутства на који начин да се боре против руских снага.

Након што је именован за првог човека Чеченије након победе федералних снага у Другом чеченском рату, Кадиров старији је на питање новинара, због чега је изјавио да је дужност сваког одраслог Чечена да убије 150 Руса, одговорио: „То није истина. Ја то никада нисам рекао. Па зашто бих их ограничавао?“.

А. Кадиров

Наравно, Москва је раширених руку дочекала овакву прилику. Овог пута са далеко бољом безбедносном припремом, не само разумевањем, већ и притиском сопствене јавности да се упусти у нови рат али и уз подршку овог пута моћних чеченских кланова, оружане снаге РФ али и други елементи државне власти, спремно ће дочекати изазов, који ће им приредити џихадисти Шамила Басајева у лето 1999. године.

Наиме, 07. августа 1999. године, део оружаних снага ЧРИ под вођством Шамила Басајева упада у Дагестан, започињући акцију која је имала за циљ да прошири рат на шири простор Кавказа. Заједно са борцима Басајева, били су и припадници Ал Каиде са Блиског истока.

Локално становништво у Дагестану није прихватило позив терориста Шамила Басајева на устанак и свеопшти џихад. Напротив, власти републике су пружиле осетан отпор и уз помоћ федералних снага одбациле Басајевљеве џихадисте и терористе из Ал Каиде, са своје територије.

Масхадов је званично осудио дејство Басајева у Дагестану, али није имао ни воље, ни снаге да му се супротстави у Чеченији. Масхадов је постао роб своје неспособности, Басајевљевог фанатизма и напослетку, одлучности централних власти да се уништи свака могућност даље дестабилизације ове нуклеарне силе.

Басајев је у септембру организовао серију терористичких аката по градовима широм Русије, укључујући и Москву, где су се на мети нашле цивилне зграде. Подршка одлучној војној акцији је расла из дана у дан и напокон је започета са реализацијом 23. 09. 1999. када је Борис Јељцин потписао указ на основу ког су руске оружане снаге започеле прво са артиљеријским нападима, а потом и са директним уласком на чеченску територију.

У ово време, забележена је и прекомерна употреба силе, гранатирање Грозног великом количином експлозивних средстава, укључујући ту и цивилне објекте, али и бомбардовање балистичким ракетама пијаца и других места на којима се окупљао велики број цивила.

Интересантно, руски безбедносни и војни стратези су деловање групације око Шамила Басајева оцењивали слично дејству терористичке „Ослободилачке војске Косова“, по карактеру и методима своје борбе.[1]

Након уласка на територију Чеченије, а после опсежне артиљеријске припреме, уз подршку локалних кланова који су се у међувремену оградили од ЧРИ и пришли Кадирову и централним властима, оружане снаге РФ су након 30. септембра успеле да уђу дубље у чеченску територију.

Снаге ЧРИ су биле деморалисане. Растрзани интерним сукобима, погођени дубоком економском кризом, нису пружали ни изблиза организован и пожртвован отпор, као у Првом чеченском рату. Овог пута повлачење чеченских и продирање руских снага није било последица тактике, већ безвољности и апатије у коју је ЧРИ запала и у коју је гурнута потискивањем свих који нису били на линији Басајев-Масхадов.

Након три месеца борби, руске снаге су заузеле сав равничарски део Чеченије и успеле да опколе Грозни. Након 40 дана борбе и главни град ЧРИ је поново пао под руску контролу. Све време овог рата, Москва се трудила да акценат стави на етничке Чечене, који се овог пута боре против „криминала“ и „тероризма“. Ова тактика је свакако дала резултата и отпор на заузетим територијама није био ни изблиза видљив као у претходним годинама.

Централне власти су се потрудиле да што је пре могуће власт предају локалним велможама и јачајући Ахмада Кадирова, заправо оснаже и своју позицију у републици.

Завршна фаза борбе се одиграла у марту 2000. године. Тада је дошло до битке за село Комсомољско и овладавања чак и планинским пределима новоформиране Чеченске Републике, у којој су релативно брзо инсталирани локални органи власти, састављени од етничких Чечена, али лојални Кремљу.

Ипак, треба истаћи да ни та лојалност није била безгранична, нити је Москва могла да рачуна на пуну власт у Чеченији без уступака. Временом, након дефинитивне победе над џихадистичким елементима, Чеченији је дата широка аутономија.

У принципу, Кремљ се није интересовао за решавање локалних питања и није наметао решења са врха. Тактика новог председника РФ Владимира Путина је била једноставна. Чеченија је морала да остане сигуран извор енергената за РФ, на њеној територији није смело бити терористичких група нити је смела служити као извориште за исте и политички систем је морао бити стабилан.

Заузврат, Чеченији је дат читав низ погодности. Но, прво су локалне снаге морале доказати своју спремност да се обрачунају са џихадизмом. Након погибије првог председника нове Чеченске Републике Ахмада Кадирова (описане у претходној анализи), власт преузима његов син, Рамзан.

Иако млад, успева релативно брзо да изгради озбиљан ауторитет, како у свом, тако и у ривалским клановима. Користећи обилато подршку Москве, он ствара оружане снаге ЧР, де факто своју приватну армију познату као „кадировци“.

Путин и А. Кадиров

Сам Рамзан је носио ратно искуство из оба чеченска рата. Борио се и против и са федералним снагама. И у моменту доласка на власт био је свестан опасности са којима се може суочити и са свим својим потенцијалним противницима се разрачунавао одлучно, а неретко и брутално.

Временом, Рамзан Кадиров и апарат власти који је креирао у Чеченији је постао темељ за утицај Кремља на Кавказ. Такође, Кадиров је израстао у лидера најутицајнијег федералног субјекта у Севернокавкаском округу, али и у далеко најважнијег лидера у овом делу РФ.

Кадировци су се заједно са федералним снагама, нарочито ФСБ, оштро разрачунали са остацима ЧРИ који су деловали како у Чеченији, тако и у Ингушетији, Северној Осетији, Дагестану. Тако су 2005. односно 2006. године ликвидирани Масхадов и Басајев, а иста судбина је неколико година доцније задесила и Доку Умарова.

Централне власти су одлучиле да 16. априла 2009. године укину стање „антитерористичке делатности“ и смање војне контигенте у републици.

Последице Другог чеченског рата и његовог наставка су биле девастирајуће. На руској страни је погинуло 3.635 припадника оружаних снага[2], 2.572 припадника Министарства унутрашњих послова[3], 1.072 припадника чеченских снага лојалних Москви[4], 106 припадника ФСБ и ГРУ.[5]

На страни ЧРИ погинуло је 14.113[6] бораца до 2002. године и још 2.186[7] до окончања антитерористичке операције 2009. године.

Број цивилних жртава међу Чеченима је свакако био велики и тешко га је проценити. Бројке се крећу од 25.000[8], преко 80.000[9], до 250.000[10][11] лица.

Економски разорена, инфраструктурно уништена, Чеченија се почела опорављати субсидијама централних власти. Улагања у саобраћајнице, градове, пољопривреду, нису изостала и Чеченија се нарочито крајем прве и почетком друге деценије 21. века опоравила од материјалних последица ратних разарања и постала једно од места са најмање израженом стопом ситног криминала, уз инфраструктурну слику какву до тада није имала у својој историји.

Све ово свакако пратило је и јачање Рамзана Кадирова, који је постао неспорни владар Чеченије, али и најутицајнији политичар у региону. Његову владавину прате критике дела руских медија, организација које се залажу за слободе и људска права, али и међународних удружења са истим циљем, због нарушавања процесних и других права затвореника у Чеченији, затим умањивања права жена, етничких, сексуалних и политичких мањина, као и због насиља за које његови критичари тврде да је део Кадировљевог редовног политичког деловања и поступања органа власти на чијем је он челу.

Сам Кадиров демантује ове тврдње, истичући ипак чеченску особености и наглашавајући како није реално очекивати да она може функционисати на исти начин, на који и остатак РФ.

И заиста, упркос формално световном карактеру државе, уставу и законима који су уподобљени федералним, де факто у Чеченији влада обичајно право, са повременим примесама шеријата и у одређеним областима федералног законодавства. Тако је државни матичар уписао у регистар блиског Кадировљевог сарадника који је ступао у брак по други пут, без претходног развода, док иако незванично, жене у Грозном и остатку Чеченије усклађују своје одевање са правилима која су прописана исламским учењем.

Грозни

Кадиров је декларисани верник, за време његовог мандата, Чеченија је добила једну од највећих џамија у том делу света, у центру престоног Грозног – „Срце Чеченије“. Кадиров инсистира на изучавању чеченског језика и историје, полаже на обичаје и традицију, труди се да развије рурални део земље и тврдо брани патријархални начин живљења који је у Чеченији доминантан вековима.

Поред већ поменутих уступака, централне власти су управљање републиком готово у потпуности препустиле Грозном. Оружане снаге РФ су задржале свега две војне базе на територији републике. Када напуштају касарне и улазе у насељена места претходно морају да се најаве локалним властима. Регионалне власти су далеко боље опремљене од свих других оружаних формација које делују на локалу у Руској Федерацији.

Кадировци се обучавају у посебним камповима, по спартанском систему и од најмлађег доба. Обучени борац, по сведочењу руских истраживачких новинара, способан је са 12 година да рукује најширом палетом наоружања и управља најразличитијим возилима која се користе у ратним операцијама.

Кадировљева власт и сама много улаже у војну опрему, док и централне власти уступају савремену технику, пре свега због чињенице да су кадировци били у првим редовима када су руске оружане снаге деловале у последњих десет година. Било да је реч о рату са Грузијом, било да се ради о интервенцији у Сирији или рату на Донбасу.

Ипак, овај однос често није двосмеран. Руско становништво је током постојања ЧРИ доживело прави егзодус на територији републике. Али, оно што изненађује јесте наставак пада броја етничких Руса у Чеченској Републици и у миру, односно периоду инфраструктурног јачања републике, а након окончања ратних дејстава.

Р. Кадиров

Руса је тако у Чеченији 2002. године било 40.600, док је њихов број за само осам година релативног мира пао на 24.382, односно преко 40%![12]

Руси који су напустили републику услед рата и прогона са којим су се суочавали током постојања ЧРИ се нису вратили, а други грађани РФ који би евентуално имали жељу да се доселе у Чеченију, морају за то добити одговарајући пристанак локалних власти.

Данашња Чеченија није остварила привредни раст, који би могао да прати инфраструктурни развој. Реч је о републици која у великој мери зависи од дотација централних власти а којој је кључни извор прихода пољопривреда и енергенти, које сама не експлоатише.

Уз то, Чеченија располаже озбиљном војном моћи, прекаљеним борцима који обучавају млађе нараштаје по истинском спартанском моделу. Комплетно друштво је усмерено тако да ствара нове генерације конаха (опширније у првој анализи из серијала).

Такође, Чеченија иако антиџихадистички расположена, дефинитивно није ни световни субјект. Исламизација различитих сфера друштва, од културе, преко правосуђа и администрације, до привреде је веома јасно уочљива и њене размере сежу онолико далеко, колико и моћ локалне касте.

Касте која је строго хијерархијски устројена, која је у потпуности неутралисала своју опозицију на територији републике и која има директан споразум са врхом централних власти који се, углавном дословно спроводи на обе стране.

Ипак, у моментима кризе, поново се може уочити колико је и тај партнерски однос склон изазовима, а чеченско држање означено са више варијабилних.

У прилог овој тврдњи најбоље говоре догађаји из априла 2015. године. Наиме, 19. 04. дошло је до оружаног конфликта у Грозном између припадника ставропољске полиције и припадника специјалних снага МУП РФ који су стационирани у бази Ханкала у Чеченији са једне и групе наоружаних чеченских мушкараца са друге стране.

Том приликом, ликвидиран је чеченски грађанин Џамбулат Дадајев. Припадници руских полицијских снага су тврдили да је Дадајев био део оружане, криминалне формације, која је деловала на територији Чеченији суседног федералног субјекта Ставропољског краја. Након сукоба са органима реда, група у чијем саставу је био и Дадајев се дала у бег и пристигла у Грозни. У Лењинском рејону града дошло је до уличне борбе која се завршила фатално по, испоставиће се, једног од припадника Кадировљевог клана.

Одговор „главе Чеченске Републике“, био је више него јасан.

Рамзан Кадиров је сазвао све полицијске и паравојне старешине Чеченије и у директном преносу им се обратио на руском језику, тако да би га директно могли разумети и у другим деловима федерације.

Том приликом је Кадиров рекао дословно:

„Ја званично изјављујем, уколико се без вашег знања на вашој територији појаве, без обзира ко, може то бити Московљанин или Ставропољанин, пуцајте да убијете! Морају нас узети у обзир. Ми немамо ни елементарно право да улазимо на територију Ингушетије како бисмо спроводили антитерористичке и антиекстремистичке операције. Уколико сте домаћин на својој територији, морате је контролисати. Нисмо прихватили Устав РФ, да би нас убијали“.[13]

 

Иако је убрзо поново дошло до повратка на пређашње односе Москве и Грозног и овај догађај, баш као и разрешење сукоба, јасан је доказ да Кадиров има лични и конкретан споразум са лидером Кремља, али и своје интересе које је спреман да заштити на сличан начин на који је то већ чинио.

И јачајући своју позицију, успео је да се избори за политички уступак Јунус-Бек Јевкурова и ингушке политичке врхушке, која је попустила пред територијалним захтевима Грозног и успоставила границу два ентитета на начин који је прижељкивао не само Кадиров, већ чак и њему супротстављене присталице ЧРИ које данас делују из дијаспоре.

Током унутрашњег сукоба у Ингушетији, Кадиров се поставио веома оштро и чак улазио на територију суседне републике са себи лојалним борцима, директно тражећи по приватним кућама ингушке лидере који су га вербално нападали и критиковали поменути споразум (опширније у анализама „Ингушетија и суседи“).

Путин и Р. Кадиров

Снага унутрашње позиције коју ужива Рамзан Кадиров данас, вертикална устројеност моћи на којој почива његов систем, демографски бум који доживљава Чеченија, аргументи су који говоре о неопходности промишљања и у Кремљу, на који начин ће устројити нови споразум са четрдесетдвогодишњим чеченским владаром, оног момента када данас неприкосновени лидер Кремља више не буде био на политичкој сцени.

Од одговора на ово питање зависи и политичка будућност кавкаске Спарте, али и опстанка актуелног поретка у овом делу Руске Федерације.

(КРАЈ)

  1. http://www.whoiswho.ru/old_site/russian/Curnom/12005/fb.htm
  2. http://old.wps.ru/en/pp/military/2008/02/01.html
  3. https://seansrussiablog.org/2006/08/30/interior-ministry-releases-casualties-in-chechnya/
  4. https://seansrussiablog.org/2006/08/30/interior-ministry-releases-casualties-in-chechnya/
  5. https://www.historyguy.com/chechen_war_two.html
  6. https://www.strategypage.com/qnd/russia/articles/20021225.aspx
  7. https://sputniknews.com/russia/20091007156385557/
  8. https://www.amnesty.org/en/documents/eur46/015/2007/en/
  9. https://web.archive.org/web/20140812015310/http://www.gfbv.de/show_file.php?type=report&property=download&id=15
  10. https://archive.is/20070821154629/http://www.hrvc.net/htmls/references.htm
  11. https://archive.is/20041120124031/http://www.mosnews.com/news/2004/11/19/civiliandeath.shtml
  12. http://www.perepis2002.ru/index.html?id=17
  13. https://lenta.ru/news/2015/04/23/kadirov/

Фото: Wikipedia / Kremlin.ru