ЦДУ БИРА ЛИДЕРА

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ РЕГИОНАЛНИХ РАЗЛИКА, КОНТИНУИТЕТ ДРЖАВНЕ ПОЛИТИКЕ ИЛИ НОВИ ЗАМАХ ТРАНСАТЛАНТСКОГ САВЕЗНИШТВА?

 

Хришћанско-демократску унију (ЦДУ) очекују важни, унутарпартијски избори. ЦДУ ће на партијском конгресу 06. и 07. децембра, изабрати новог лидера, након што је канцеларка СР Немачке и још увек лидер партије Ангела Меркел, објавила да се више неће кандидовати за место партијског шефа, али и да јој је актуелни, четврти мандат на месту државног канцелара последњи.

Којим правцем ће кренути ЦДУ након децембарског конгреса, није питање које се тиче само партије и Немачке, већ целе Европске Уније. Евентуални заокрет у политици ЦДУ, може имати утицаја на глобалне политичке токове.

ИДЕОЛОШКА ОСА ИСТОК – ЗАПАД

Након слома национал-социјалистичког режима 1945. године, тадашњи Трећи Рајх је престао да постоји. Немачка је подељена на четири окупационе зоне: америчку, британску (са пољским, белгијским, норвешким трупама), француску (са луксембуржанским трупама) и совјетску. Боном је управљала заједничка команда западних снага, док је Берлин био подељен на четири зоне. Убрзо су три окупационе управе западних савезника, формирале јединствен блок.

Територија данашње СР Немачке након слома Хитлеровог режима 1945. године и поделе на окупационе зоне савезника.

Територија данашње СР Немачке након слома Хитлеровог режима 1945. године и поделе на окупационе зоне савезника.

Као последица ове поделе, засноване на идеолошким основама, 23. 05. 1949. године је формирана Савезна Република Немачка (Бундесрепублика), познатија током Хладног рата као „Западна Немачка“. Насупрот њој, на истоку је исте године 07. октобра, креирана Немачка Демократска Република (ДДР), која је била део Варшавског пакта и такозваног источног лагера који је током Хладног рата предводио СССР.

Западни савезници су били свесни чињенице да не могу дуго, војним средствима контролисати Западну Немачку. Стога су циљано стварали предуслове за креирање политички независне државе, али са ограниченим војним суверенитетом. Процес денацификације у Западној Немачкој је био темељан и очито успешнији него ли у Источној.

Чињеница да је модел либералне демократије и данас, готово три деценије од уједињења „две Немачке“ далеко коренитији у њеном западном него источном делу, условљена је тиме што су Немци у ДДР провели готово 45 година у тоталитарном, комунистичком друштву, а претходно живели у Трећем Рајху, крхкој Вајмарској Републици и деценијама у милитаристичким оквирима Пруске, чији је систем владања био битно другачији, директнији, а неретко и суровији, у односу на немачке државице на западу и југу свегерманског простора.

Овакав историјски развој, узрок је успона и успеха прототалитарних, сушто левих или сушто десних опција попут политичке партије Линке („Левица“), која у континуитету од уједињења, постоји на политичкој сцени СР Немачке. Линке на државном нивоу на последњим изборима осваја у просеку десетак процената, али на регионалном нивоу, њихови резултати дијаметрално варирају.

Резултати сушто левичарске партије Линке на парламентарним изборима у СР Немачкој.

Година	Бр. гласова по пропорционалном систему	%	Бр. посланичких места
2005	4.118.194	8.7	54 / 614
2009	5.155.933	11.9	76 / 622
2013	3.755.699	8.6	64 / 631
2017	4.296.762	9.2	69 / 709

 

Колико су резултати Линке стална категорија на савезном нивоу, толико представљају оштре супротности упоређујући регионе. Партија која се поставља као апологета тоталитарног, комунистичког режима у ДДР, која је и изникла на темељима Хонекерове политичке организације одговорне за репресију над немачким грађанима у ДДР и за стварање једне од
најмилитаризованијих држава у Европи током Хладног рата, где је свемогућа тајна полиција Штази уништавала сваку могућност развијања слободне речи и мисли, није успела да се нарочито издигне изнад ових оквира и оно што јој у делу грађанства на истоку можда представља и предност, на западу је свакако баласт, упркос чињеници што се и регионалне организације Линке-а, битно разликују у свом наступу, па чак и идеолошком оквиру, у односу на централу.

Тако Линке у бившој Западној Немачкој, у Баден-Виртембергу осваја 2016. године на регионалним изборима 2.9% (што је чак и пораст у односу на претходне изборе), док у Хамбургу успевају да досегну 8.5%. Са друге стране, на истоку варирају од 16.3% у Саксонија-Анхалту, до 28.2% у Турингији, где чак и улазе у власт, што је на савезном нивоу незамисливо због помањкања коалиционог капацитета ове политичке партије.

На истоку, процес денацификације је био суштински другачији у односу на запад. На западу је процес водио спознаји злочина не само административног апарата, безбедносних служби и специјалних јединица Трећег Рајха, већ одговорности чињењем, саучествовањем у злочинима или нечињењем и прећуткивањем злочина много ширих друштвених слојева. Са друге стране, на истоку је за злочин кривљена Национал-социјалистичка немачка радничка партија (НСДАП) Адолфа Хитлера, док су шири слојеви пре представљани као жртве, него као директни и индиректни саучесници.

Узрок томе био је тоталитаристички принцип, где је новим, комунистичким властима у принципу одговарао опстанак алибералног система који увек поставља друштво/државу/идеологију/партију испред појединца, чак тако изражено да сам појединац може бити жртвован без већег отпора шире заједнице, а све јер се и његова жртва представља као залог за опште добро.

Управо у овој чињеници, као и историјском развоју истока који тек у оквиру СР Немачке, током последњих 29 година континуирано функционише у либералној демократији, што је пређашње ретко искуство источнонемачких области, треба тражити узрок вишем степену популарности неонацистичке Национал-демократске партије (која је чак и остваривала одређене успехе на локалним изборима у Дрездену), постојању неформалних неонацистичких група које су активније и масовније у градовима истока него југа или запада Немачке, али и популарности антинацистичке, али апологетски према комунистичком режиму настројене партије Линке, односно партије која лута између десног екстремизма и свеобухватног популизма, Алтернативе за Немачку.
Удо Воигт, лидер НДП од 1996. до 2011. године и једини европарламентарац ове странке, говори на митингу НДП испред банера са ликом Рудолфа Хеса.*

*Хес је био један од најближих сарадника Хитлера, служио је као „рајхслајтер“, односно фиреров заменик у НСДАП. Обављао је де факто дужности председника партије, од Хитлеровог ступања на чело државе 1933. године. Године 1941. је у тајности прелетео у Велику Британију где је покушао да договори сепаратни мир „два аријевска народа“.

Британци су га ухапсили и осудили због злочина против мира. Ипак, за разлику од већине других, високих нацистичких дужносника, с обзиром на чињеницу да није директно суделовао у спровођењу „коначног решења“, тј. истребљења Јевреја у Европи, није погубљен, већ је осуђен на доживотну затворску казну коју је служио у специјалном затвору Шпандау, у западном Берлину. У 93. години живота, извршио је самоубиство 1987. године, у моменту када је био најстарији, живи, високорангирани нациста, један од најближих Хитлерових сарадника.

Управо из разлога што је „дословно веровао“ у злочиначку „аријевску идеологију“, због тога што није сматрао Немце ексклузивним и јединим носиоцима „новог, аријевског поретка“ и зато што је желео сепаратни мир са Британцима, а како би се Рајх могао фокусирати на рат против оних група народа, који су идеологијом зла били означени као „нижерасни“, као и због тога што неонацисти не прихватају званичну верзију о његовој смрти вешањем већ сматрају да је убијен, Хес се у неонацистичким круговима не само у Немачкој већ широм света, доживљава као „мученик“. Његов гроб, један је од ретких познатих, када је реч о нацистичким злочинцима и повремено је служио као место „ходочашћа“ симпатизера идеологије зла.

НДП, иако настао у Западној Немачкој и иако је и сам лидер партије до 2011. године Воигт са крајњег запада земље, остваривала је најбоље резултате управо на простору бившег ДДР, од Брандербурга где су уживали до 3.2% подршке, до Саксоније где остварују 4.9%, односно Помераније где стижу до 7.5% на регионалним изборима 2005. године. [1] На простору бивше „Западне Немачке“, остваривали су резултат у просеку од око једног
процентног поена.

Последњих година на таласу мигрантске кризе, јача још једна десна опција, која нема сасвим конзистентан програм и чији лидери износе потпуно међусобно супротстављене идеолошке ставове – Алтернатива за Немачку (АФД). АФД као антиестаблишмент партија, која се у почетку ватрено залагала за напуштање еврозоне и враћање немачке марке, која износи националистичке, насупрот глобалистичким ставовима и чији се високорангирани чланови у ставовима неретко суштински разликују, окупља превасходно протестне гласове.

О колико колоритној партији је реч, лако се може закључити на примеру њеног лидера Алисе Вајдел, која је шеф посланичког клуба АФД у Бундестагу од избора 2017. године, када ова партија и улази у парламент. Вајдел је током кампање била представљена и као један од два кандидата АФД за канцелара. Вајдел се залаже за традиционалне вредности, класичну породицу и противи се хомосексуалним браковима, иако је сама декларисана лезбејка, у заједници са швајцарском продуценткињом Саром Босард. [2]

Вајдел такође говори у име економског протекционизма и заштите немачке економије, иако сама живи на релацији Швајцарска – Немачка и део радних активности обавља у суседној држави, којој следствено и уплаћује порез.

Са друге стране, Бјерн Хеке, један од оснивача АФД [3] је током партијског митинга у јануару 2017. године у источнонемачком Дрездену, критиковао чињеницу што у центру Берлина постоји спомен-комплекс Холокаусту, истичући како су „Немци једини народ који је у центру своје престонице подигао споменик срамоти“, као и да „Немци морају начинити заокрет од 180 степени спрам своје политике сећања“. Овај став је наишао на оштру осуду тадашње копредседнице Фројке Петри, док други копредседник АФД Александер Гауланд у иступу партијског колеге није видео ништа спорно. [4]

АФД као партија која је ојачала након већег прилива миграната са глобалног југа у Немачку последњих година, нарочито из исламских земаља, а с обзиром на своју отворено антиисламску програмску оријентацију, тако привлачи и шовинисте других провенијенција, којима у Немачкој не сметају само муслимани, већ и припрадници других, „неподобних“ групација.

АФД је на последњим парламентарним изборима 2017. године освојила 12.6% по пропорционалном систему, док је подршка партији нарочито изражена на истоку земље, што је видљиво и на регионалним изборима.

Проценат подршке АФД на парламентарним изборима 2017. по пропорционалном систему.

 

Немачки изборни систем је мешовит. Законодавна власт је презентована кроз Бундесрат (горњи дом) и Бундестаг (доњи дом). Грађани директно бирају само чланове Бундестага, на редовним, тајним изборима, сваке четврте године.

Тренутно, Бундестаг броји 709 посланика (најмањи законски број је 598 али може бити и већи зависно од изборних резултата). Идеална расподела би била 299 места додељених по већинском систему (СР Немачка броји 299 изборних дистрикта) и 299 места додељених по пропорционалном систему. Ипак, број чланова Бундестага је редовно виши од 598. Наиме, у СР Немачкој, бирачи убацују један листић у гласачку кутију, који је подељен на две стране.

На левој страни налазе се имена кандидата, који се бирају по једнокружном већинском систему („први глас“), а на десној страни су имена политичких партија са чијих се листа бирају посланици по пропорционалном изборном систему („други глас“).
Пример гласачког листића на изборима за Бундестаг 2017. године.

Међутим, због чега број чланова Бундестага варира од минималних, законских 598 до актуелних 709? Реч је специфичности немачког изборног система који познаје тзв. „прекобројна или допунска места“. Могуће је да одређена политичка партија оствари много убедљивију подршку на „другом гласању“, него на „првом“. Како је СР Немачка подељена на 299 изборних дистрикта, сваки кандидат који је победио по већинском систему, мора добити статус члана Бундестага.
Рајхстаг

Са друге стране, како би и партије које су оствариле успех по пропорционалном систему, биле равномерно представљене у парламенту, сходно реалном изборном резултату, додељују се тзв. „прекобројна места“, којима се омогућује са једне стране реална заступљеност партија које су право на посланичко место оствариле по пропорционалном изборном систему, док се истовремено омогућује свим кандидатима који су освојили највише гласова у својим дистриктима да постану чланови Бундестага.

Предстојећи избори у ЦДУ могу у великој мери одредити управо судбину АФД. Од етаблираних политичких партија из „Западне Немачке“, од 1990. године до данас, најбоље резултате на простору некадашње „Источне Немачке“ бележи ЦДУ.

Демохришћани су успели да традиционално и помало, политички круто, а свакако конзервативно оријентисаним источним Немцима, понуде алтернативу. Они су привукли како све оне који су се противили комунистичкој власти, тако и све друге који су наступали као опортунисти, конформисти или за источнонемачке прилике либерали.

ЦДУ се тако поставила као кључни противник популистичким или екстремистичким покретима који су налазили упориште на истоку, захваљујући комплексним историјским околностима. Ипак, неуспех преамбициозног и нереално постављеног плана Хелмута Кола, да се просечне зараде на истоку и западу изједначе само четири године након уједињења „две Немачке“ 1994. године, захваљујући плану градуалног приближавања, доводи до незадовољства великог броја припадника широке радничке класе у бившем ДДР.

Услед оштрих и наглих реформи, непрофитабилности старих, гломазних и тромих концерна, технолошке заосталости, тржишне неатрактивности и неприлагодљивости на прохтеве либералног капитализма, све уз неразвијену свест о потреби постојања снажног приватног предузетништва, ствара се врло рискантна политичка клима на истоку земље, где номинални бруто друштвени производ пада од 1990. до 1992. године за епских 40%! [5]

Ипак Хелмут Кол, будући ретко способним политичарем, визионарски настројеним државником и вештим организатором, успева да уз помоћ својих сарадника, одржи политичку ситуацију под контролом и незадовољство широких слојева средње класе на истоку напослетку уведе у институције.

Кол, који је осам година владао Западном Немачком (од 1982. до 1990.), а потом и уједињеном Немачком још осам година (све до 1998.), оставио је у наслеђе прво социјалдемократском лидеру Шредеру који ће владати Немачком наредних седам година, а потом и својој најбољој ученици Ангели Меркел, која власт преузима 2005. године, грандиозни изазов који се може превладати само системским радом, у стабилном окружењу и тек након неколико генерација државника, који ће спроводити сличну политику која за циљ има постепене, еволутивне промене у источнонемачком друштву.

Управо Ангела Меркел се чинила као најбоље решење за нови искорак на овом плану. Кћерка протестантског свештеника, иако рођена у Хамбургу, одрасла на истоку, где је њен отац примио парохију и напустио удобан живот у Бундесрепублици, отиснувши се у ДДР да заједно са додељеном му паством дели судбину под изразито атеистичким режимом.

Канцеларка Меркел је успела да превлада велики изазов светске економске кризе 2008/09. године и када су сви очекивали пораст незадовољства на истоку због новонастале рецесије, ситуација је заправо остала политички прилично стабилна.

Ипак, велика мигрантска криза која је на снази последњих пет година, а кулминира од 2015., доводи ЦДУ и превасходно њеног одлазећег лидера у веома тешку позицију. Отпор имигрантима из Азије и Африке, а посебно са Блиског истока на истоку државе условљен је бројним мотивима, од којих на овом месту треба издвојити макар два.

– Средња класа на истоку гаји дубинско, тињајуће незадовољство својим социјалним положајем. Разлика у стандарду у односу на судржављане на западу је очигледна и упркос напорима савезне владе, не бива елиминисана. Незапосленост је на вишем нивоу него на индустријски и пре свега технолошки развијенијем југу и северу, емиграције са истока на запад су честе и тло је далеко погодније за креирање разних, колективно емитованих, негативних осећања. Стога је на истоку далеко лакше лансирати тезу о „странцима као
кривцима“ због преузимања радних места и прилика домицилном становништву, иако је заправо број тражилаца азила у СР Немачкој на простору некадашње
ДДР, не рачунајући град Берлин, пропорционално убедљиво најмањи. [6]

– Олако и континуирано давана обећања о скором достизању западног стандарда, раднике са истока су довела у позицију изневерених бирача који више немају поверења у централну владу и лако прихватају популистичке пароле које им обећавају лако и брзо разрешење суштинских проблема.

Ипак, управо избори у ЦДУ могу прекинути ову спиралу успона АФД на истоку и утицаја других, неретко екстремних снага. У случају политичког заокрета најснажније немачке странке, с обзиром на популистичком инсистирању на имиграционој теми, АФД може постати класична „партија једног питања“ и након пооштравања имиграционе политике Берлина изгубити свој кључни наратив.

Слично као и УКИП у Уједињеном Краљевству, која је након „Брегзита“, чији је кључни заговорник била, дословно нестала са политичке сцене, безуспешно покушавајући да изађе из калупа „политичке опције једног питања“.

 

АНГЕЛИН ОДЛАЗАК – ПОЛИТИЧКА ЖРТВА У ПРАВО ВРЕМЕ

 

Мигрантска криза кључни је узрок пада популарности Ангеле Меркел и ЦДУ. Иако је и даље реч о најподржаванијем политичару и најцењенијој партији, на изборима 2017. године остварен је резултат за 8.6 процентних поена слабији у односу на изборе 2013. године.

Очито, раст АФД био је условљен преливањем гласова са политичког конта највеће странке немачке деснице. Ангела Меркел је свој став о широком и олакшаном прихватању ратних избеглица из Сирије и Ирака, а потом и миграната из других азијских и афричких земаља, правдала суштинским опредељењем своје партије, која се темељи на хришћанским вредностима самилости, помагања ближњем у невољи и пружањем прилике за остваривањем личне среће појединца у уређеном друштву, које не сме бити ксенофобично и
затворено.

Ипак, овако нагла промена која је била праћена оптужбама за недовољно јасну аргументацију, јер су врата немачке државе постала отворена и за грађане који не долазе са ратом захваћених подручја Сирије и Ирака, била је дочекана негативно у јавности. Разумевање за свој став канцеларка није успевала да пронађе ни у редовима своје партије, па чак ни етаблирано либералнијих савезника, а тако нешто свакако није могла очекивати међу ксенофобно оријентисаним популистима.

Такође, јавили су се и ставови да Берлин не прима овако нагло велики број миграната само из религијско-идеолошких разлога, већ и због велике потребе за новом радном снагом, која би могла да обавља оне послове који у економски све моћнијој Немачкој, више нису популарни.

Најснажнија европска привреда се годинама суочава са мањком радне снаге. Посебно тешко је било демохришћанима да очувају јединство партије и прате политику канцеларке, у чему су истина углавном успевали у последњих пет година, у моментима када је традиционална коалиција са сестринском Хришћанско-социјалном унијом Баварске попуштала под притиском колега из Минхена, који више нису имали разумевања за политику „отворених граница“.

Након промене влада у Бечу и Риму, уз оштро противљење земаља Вишеградске групе, било је очигледно да и Берлин мора променити свој став, уколико не жели даље круњење подршке и преузимање примата на политичкој сцени од стране лево и крајње либерално оријентисаних Зелених, односно популистички и националистички опредељене партије АФД, а све на штету ЦДУ и њихових деценијама највећих политичких противника, али и у последњој деценији ипак претежно поузданих коалиционих партнера из умерено леве политичке партије СПД, социјалдемократске оријентације.

На основу серије последњих истраживања јавног мњења, као и регионалних избора, може се закључити како су позицију два и три на политичком небу Немачке, преузели управо Зелени и АФД, док СПД бележи континуирани пад. У ситуацији у којој трпе нападе и изазов како са радикално либералних, тако и са сушто популистичких позиција, руководству ЦДУ, али и партијској шефици је постало јасно, да су неопходне промене у политичком приступу, али и на персоналном плану.

И сама Ангела Меркел је свесна да политика „отворених врата“ према мигрантима не може да опстане. У предвечерје избора за Европски парламент, у моменту када се комплетан конзервативни покрет у ЕУ налази пред изазовом еврофедералиста и суверениста/популиста, у моменту када и средњи и локални органи ЦДУ почињу да отворено преиспитују одлуке свог врха, Ангела Меркел се одлучила на храбар, државницима историјског калибра својствен корак – контролисано повлачење из политике.

И на последњем примеру може се увидети слојевитост немачког, државног система. Одлуке се не доносе нагло и лидери сами процењују када је најбољи моменат и за њих и за њихове политичке организације да се повуку.

Став Ангеле Меркел да се не кандидује за партијског лидера, уз жељу да остане на позицији канцелара до краја текућег мандата, отвара могућност ЦДУ за реформу свог политичког приступа, који потом постепено може применити и на комплетно немачко друштво.

Било да се одлуче на радикалан или постепен заокрет у политици према мигрантима са глобалног југа, демохришћани ће имати сасвим довољно времена да припреме како партијску базу, тако и комплетно немачко бирачко тело на евентуалну модификацију свог деловања.

 

ЦДУ – ВИШЕ ОД ПАРТИЈЕ

 

Демохришћанска партија Немачке, много је више од политичке организације. Она представља државотворни елемент, заслужан за оштар и суштински раскид са прошлошћу након Другог светског рата, за отклон и нови почетак, за стварање и јачање европског пројекта, али и уједињење државе. ЦДУ представља један од носећих стубова Бундесрепублике.

Од 69 година постојања СР Немачке, ЦДУ је на власти чак 49 година. [7] Време власти демохришћана грубо можемо поделити на три ере:

– Аденауерову еру 1949 – 1963. након које је Немачка постала демократска држава, поново призната као легитимни учесник светских догађаја, пацификовано друштво које се истински суочило са својом прошлошћу. Такође, Немачка је из ове ере изашла као земља, спремна не само да учествује, већ и да предводи пројекат уједињене Европе.

– Колову еру 1982 – 1998., у годинама великих политичких турбуленција, предвођена ЦДУ, Немачка је изашла из Хладног рата као уједињена држава, економски мотор уједињене Европе, али и земља зрела за структуралне реформе, које је ипак донео канцелар из редова тада највећег опонента – СПД, Герхард Шредер.

– Еру Ангеле Меркел 2005 – 2020. (?), На челу партије од 2000. године, Ангела Меркел је успела да оснажи своју странку, спроведе дуго чекане реформе, спремно дочека преузимање власти и покаже се као вешт политички технолог.

Критичари често помињу вештину Ангеле Меркел, да формира коалиционе владе, из којих њена партија изађе или снажнија или политички неокрзнута, док њени партнери, биле то либералне демократе или социјалдемократе, након политичких аранжмана редовно бележе пад у популарности. На међународном плану, Меркел ће остати упамћена као лидер који је земљу успешно спровео кроз изазов светске економске кризе, за коју ЕУ није била суштински одговорна, лидер који се клонио оружаних конфликата широм света, лидер
баланса, који се суочио и са изазовом велике мигрантске кризе, Брегзита и доласка на власт Доналда Трампа, али ипак успео да сачува еврозону од распада и остане чврст пред налетима популистичке левице широм континента. На унутрашњем плану, године њене власти могу остати уписане као период немачког економског бума, великог пораста интересовања за новом радном снагом и остваривања суфицита по бројним привредним параметрима.

Питање које се данас поставља јесте – да ли ће ЦДУ наставити путем Ангеле Меркел и потпуног континуитета, да ли ће то бити пут континуитета уз извесне корекције или ће пак доћи до наглог заокрета, који ће имати своје реперкусије и на светску геополитику?

 

КАНДИДАТИ

 

На предстојећем партијском конгресу 7. и 8. децембра у Хамбургу, надметаће се званично 12 кандидата, иако свега три активно воде кампању последњих недеља и појављују се у истраживањима јавног мњења [8]. ЦДУ спроводи унутарпартијске изборе који по форми кампање у многоме подсећају модел америчких „прајмариса“. Кандидати се обраћају партијској бази, обилазе градове широм земље и кандидују теме које сматрају важним за о(п)станак партије на власти, а потом и за вођење СР Немачке, задатак који демохришћани спроводе у континуитету од 2005. године.

У суштини, наредни унутарпартијски избори ће нам дати одговор на питање, да ли ће ЦДУ наставити путем континуитета са политиком Ангеле Меркел или ће доћи до извесних заокрета којима ће бити употпуњен обрис нове политичке сцене Запада, након победе Доналда Трампа у САД.

За место председника ЦДУ, надмећу се:

Анегрет Крамп-Каренбауер (56), у немачкој јавности често ословљавана као АКК. Каренбауер је ове године постала генерални секретар ЦДУ и то на предлог председнице Меркел.
Занимљиво, сама Меркел је пре ступања на дужност партијског лидера, две године била на функцији партијског генсека. Још једна сличност са канцеларком јесте та што је и она имала искуство прве жене на некој државној функцији. Од 2011. до 2018. године, била је председник Владе савезне државе Сарланд, где је водила регионалну партијску организацију
дуже од седам година.

Каренбауер је мастер политиколог. Њено познавање политике ипак није само теоријско, већ и практично. Током 1998. године, била је посланик у Бундестагу. Пуних 19 година, од 1999. до марта 2018. године, била је посланик у највишем законодавном органу матичне савезне државе – Ландтагу Сарланда.

Пуних 11 година, пре него што ће 2011. преузети руковођење Владом Сарланда, била је министар на различитим позицијама, у овој савезној држави.

– Министар за унутрашње послове и спорт (2000/04.)

– Министар за унутрашње послове, породицу, положај жена и спорт (2004/07.)

– Министар за области образовања, културе, породичних питања и положаја
жена (2007/09.)

– Министар за рад, породична и социјална питања (2009/11.)

Каренбауер важи за традиционалисту када је реч о друштвеним питањима. Декларисани је хришћанин и противник истополних бракова као и права чланова истополних брачних заједница да усвајају децу.

Свој став правда на следећи начин: „Уколико би хомосексуални бракови били легализовани, не би било аргумената за противљење другим захтевима два одрасла лица да ступе у брак, попут бракова блиских сродника или чак бракова више лица истовремено, чак и бракова међу људима и животињама. Традиционални брак је основ не само немачког, већ и сваког другог друштва“. [9] Ипак, управо за време владе ЦДУ, 2017. године истополне брачне заједнице су у потпуности изједначене са хетеросексуалним, док је члановима ових заједница дато право и да усвајају децу.[10]

Занимљиво, Каренбауер је поборник фискалног конзервативизма. За разлику од већине истакнутих чланова ЦДУ, она се још током кампање за изборе 2013. године залагала за подизање горње пореске стопе на преко 50%, за оне који приходују више од 100.000 евра на годишњем нивоу и критиковала претходног канцелара који је долазио из редова СПД Герхарда Шредера, који је пореску стопу спустио на 42%.

Сличних ставова као Каренбауер током поменуте кампање биле су лево оријентисане партије СПД и Зелени, док су оштро противљење изнеле либералне демократе и већина демохришћана, као и њихових коалиционих партнера из ЦСУ. [11]

Каренбауер важи за кандидата ког би одлазећа председница најрадије видела на челу ЦДУ. По ставовима, темпераменту, принципима, неодољиво подсећа управо на актуелну канцеларку. Управо то јој може бити и предност и мана. Кључна замерка, која долази превасходно са десног крила ЦДУ јесте управо континуитет политике, нарочито у вези имиграције.

Са друге стране, Каренбауер сматра да је Ангела Меркел добро обављала свој посао, да је Немачкој потребан континуитет, да промене у државној политици не смеју бити нагле, али је такође става да је одласком канцеларке окончана једна ера и да је ЦДУ неопходан нови приступ, пре свега спрам коалиционих партнера из СПД. По њеном мишљењу, турбулентни однос на линији ЦДУ – СПД „фрустрира демохришћане“ и стога је неопходно „ново поглавље немачке политике“.

За претпоставити је да би Каренбауер након следећих парламентарних избора, пошто је извесно да би у случају њене победе ЦДУ учинила све да Ангела Меркел до краја одради поверени мандат на месту канцелара, заправо као најподеснијег савезника видела Зелене. Ова партија је у налету популарности, има разумевања за имиграциону политику ЦДУ и уз извесне уступке старијег коалиционог партнера, Каренбауер би могла да рачуна на чврст савез и нове четири године на власти своје партије.

Сличан оглед већ имамо на снази у Баден-Виртембергу, савезној држави са центром у Штутгарту, индустријски веома развијеном регијом, где коалиција Зелених и ЦДУ функционише без већих проблема, са разликом што се овде Зелени јављају као старији коалициони партнер, што није сценарио који Каренбауер очекује на савезном нивоу.

По питању спољне политике, судећи по изјавама, али и пређашњем раду, можемо очекивати континуитет, у случају победе Каренбауер.

– Рад на јачању заједничких институција ЕУ, уз скепсу спрам концепта еврофедерализма и проналажење начина за чвршће повезивање држава чланица еврозоне. Не треба сумњати да ће савезништво са Француском, са Каренбауер која је за време мандата у Сарланду остваривала квалитетну прекограничну сарадњу са француским регионима, бити круцијална тачка њене спољнополитичке оријентације.

– Каренбауер ће инсистирати на чвршћем привредном повезивању са САД, али без наглих потеза. Питање евентуалног новог формата Трансатлантског трговинског споразума ће бити разматрано поступно и са дозом задршке, какву препознајемо у политици ЦДУ последњих година.

– Каренбауер ће инсистирати на отвореним каналима комуникације са Руском Федерацијом, уз нескривену скепсу спрам руског лидер Владимира Путина и континуитет политике санкција, све до окончања Украјинске кризе.

Што се личних података тиче, Каренбауер је у браку, мајка је троје деце и верујући је римокатолик.

Фридрих Мерц (63), важи за политичког архипротивника Ангеле Меркел. Мерц је у периоду 1989 – 1994. година, био члан Европског парламента. Од 1994. па све до 2009. године, био је посланик немачког Бундестага, а у периоду од 2000. до 2002. године, обављао је и функцију шефа посланичког клуба ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу.

Већ годинама Мерц важи за интерну опозицију Ангели Меркел и актуелни развој политичке ситуације, послужио му је као одлична прилика да на индиректан начин порази свог старог ривала, јер је јасно да одлазећа председница никако не жели видети Фридриха Мерца као свог наследника.

Мерц је по образовању правник. Радио је кратко као судија и деценијама као адвокат. Своје богато правничко искуство, употпунио је несвакидашњим деловањем у привреди.

Наиме, након што је престао да се активно бави политиком, Мерц је почео да ради као адвокат са конкретним усмерењем ка корпоративном праву. Поред послова заступања и правног саветовања, он је у последњих 12 година постао члан надзорних одбора бројних светски познатих компанија, међу којима су „Роберт Бош“, „Келн-Бон аеродром“, „Штадлер Реил“, чак и фк „Борусија Дортмунд“, одакле се повукао 2014. године.

Међу 12 компанија, у колико је тренутно члан или председник надзорних одбора, посебно се издваја једна – „Блек рок“, где је задужен за надзирање послова корпорације у Немачкој, од 2016. године. [12]

Блек рок је америчка инвестициона компанија, која послује широм света и управља имовином у име и за рачун других компанија, у вредности од преко 6 хиљада милијарди америчких долара. [13] Блек рок пријављује клијенте у преко 100 држава света, у преко 30 има отворена представништва, а седиште компаније је у Њу Јорку. [14]

С обзиром на обим пословања и разноликост области у којима се појављује, Блек рок поједини коментатори привредних збивања називају највећом „shadow bank“ на свету.[15]

Рад у привреди је Мерца начинио мултимилионером. [16]

Мерц важи за политичара/бизнисмена који је сензибилан спрам потреба великих корпорација и руководи се ставом да крупне привредне субјекте треба помоћи, како би комплетна државна економија остваривала замах. Такође, реч је о конзервативцу по бројним друштвеним питањима. Залаже се за реформу пореског и пензионог система, која би дала већу слободу избора Немцима и „мотивисала грађане да се укључе у тржишну утакмицу“. [17]

Мерц опрезно приступа питању имиграције, али не пропушта прилику да у форми за коју оцени да је најприкладнија, критикује политику канцеларке Меркел. Мерц је скептичан спрам тежњи да се усвоје глобални планови о регулисању миграционих кретања и отворено је позвао на дебату о евентуалном искључивању права на азил из немачког савезног устава, истичући како су се „времена променила“ и да је актуелна ситуација неспојива са околностима у којима је поменути устав донет, као и намерама оних који су устав писали.[18] [19]

На спољнополитичком плану, могли бисмо очекивати и извесне заокрете. Америчко-немачко савезништво није упитно у Берлину. ЦДУ јесте проатлантска партија и доминантан поглед унутар ове организације на САД, базиран је на америчкој улози у Другом светском рату. Американци се доживљавају не само као ослободиоци земље од нацизма, већ и као доносиоци система либералне демократије, отвореног тржишта, кредитори који су помогли изградњу и развој ратом разрушене и девастиране државе.

Трансатлантско јединство пољуљано је доласком Доналда Трампа на власт, поготово након повлачења одређених потеза америчког председника који су имали протекционистичко-изолационистички призвук.

Но, прагматична Меркел, упркос задршци и антипатијама које већина чланова и присталица ЦДУ гаји спрам новог америчког лидера, потрудила се да поради на превазилажењу разлика кроз директни контакт.

Ипак, бројна размимоилажења, како у погледу глобализације и односа према имиграцији, тако и кроз однос према великим инвестиционим подухватима са Руском Федерацијом („Северни ток 2“), довела су до тражења алтернативе у Берлину. Та алтернатива се разматра у креирању вишег степена европског јединства, нарочито кроз јачање партнерства са Француском, чије вођство све отвореније заговара идеју еврофедерализма.

И док се Меркел увек постављала прво као Европљанин, па тек онда као Атлантиста, може се закључити да је став Фридриха Мерца обрнут. Мерц је председник утицајне НВО „Атлантски мост“, која ради на промоцији америчко-немачког јединства и сарадње. Сам Мерц је декларисани атлантиста и убеђени поборник како опстанка и развоја ЕУ, тако и унапређења и јачања НАТО савеза.[20]

Мерц је такође један од ретких, утицајних чланова ЦДУ који се умерено позитивно изјашњавао о Доналду Трампу пре и након његовог избора на чело САД. Ипак, Мерц је критиковао Трампову политику увођења и подизања царина у међународној трговини.[21] Иако Мерц сматра политику руског руководства претњом, он напомиње и да Запад неретко игнорише руске специфичности и сензибилитет. [22]

Приватно, Мерц је ожењен, отац је троје деце и оснивач породичне фондације која помаже реализацију пројеката у области образовања. Мерц је по мајци Француз, поред правничког знања и школовани је пилот. Верујући је римокатолик.

Јенс Шпан  (38) је актуелни савезни министар здравља. Од 2002. године је посланик у Бундестагу, где је од 2015. до 2018. године водио парламентарни Одбор за финансије.

Шпан је мастер политичких наука, док поседује и искуство рада у банкарском сектору.

Шпан је један од најотворенијих критичара имиграционе политике Ангеле Меркел. Управо критика канцеларке је скренула пажњу на младог политичара, који проблем имиграције назива „слоном у соби“, ког су сви свесни, али одбијају да га виде.

Шпан сматра да је одлука Ангеле Меркел да отвори врата имигрантима са глобалног југа унела поделу у државу и ЕУ. Стога Шпан захтева далеко виши степен кооперације међу државама чланицама европског блока, заједничке патроле Средоземљем и јединствену контролу европских граница.

Шпан са симпатијама гледа на европски пројекат, који би радо ојачао, али истовремено важи и за једног од најгласнијих симпатизера Доналда Трампа унутар ЦДУ. Нови, амерички амбасадор у Берлину Ричард Гренел је један од првих састанака по преузимању дужности имао управо са Шпаном.

Гренел је познат по летошњем, контраверзном интервјуу америчком алтрајт порталу Брајтбарт, где је рекао: „Ја апсолутно желим да ојачам конзервативне снаге широм Европе, друге лидере. Мислим да постоји плодно тло у Европи за јачањем конзервативних снага, с обзиром на све неуспехе левице“.[23]

Овакав коментар је изазвао салву критика немачких политичара, док је Мартин Шулц, бивши председник СПД изјавио: „Да је немачки амбасадор у САД говорио о јачању демократа насупрот републиканцима, одмах би био избачен“. [24]

Шпан је такође примљен у Белој кући, где је разговарао са Трамповим саветником за националну безбедност Џоном Болтоном. Шпанови проамерички ставови су још очигледнији у односу на Мерца, док је и став према Москви оштрији. Шпан сматра да Европа није безбедна због деловања Русије са једне стране и исламских екстремиста са друге стране, у суседству. [25]

Шпан је заговорник неолибералног концепта у економији и верује у слободно тржиште. Није поборник високих пореских стопа. Био је и противник повећања пензија прве коалиционе владе ЦДУ/ЦСУ – СПД [26], као и оштар противник уступка социјалдемократама у виду смањења старосне границе за одлазак у пензију са 67 на 63 за поједине категорије.

Шпан је декларисани хомосексуалац и дугогодишњи је поборник увећања права ЛГБТ заједнице у Немачкој. Неретко је био један од иницијатора измена прописа, којима би се истополним заједницама доделио исти статус као хетеросексуалним.

Баш као и његови противкандидати и Шпан је верујући римокатолик. У истополној је брачној заједници са берлинским новинаром Даниелом Функеом. [27]

Истраживања јавног мњења дају извесну предност кандидаткињи Каренбауер, док Шпана готово листом искључују као могућег победника.

Табела приказује расположење кандидата у процентним поенима, међу члановима ЦДУ:

 

ЗАКЉУЧАК

Предстојећи избори у ЦДУ, Немачкој, Европи и свету могу донети два реална исхода: континуитет са актуелном политиком Ангеле Меркел и званичног Берлина или контролисани дисконтинуитет и полазак нешто другачијим правцем немачке политике.

У случају победе Каренбауер известан је континуитет на пољу социјалне, пореске политике, јачање заједничких органа ЕУ уз уздржан став према идеји еврофедерализма , као и наставак политике санкција према РФ, односно улагање у стратешко партнерство са САД, уз могућност заокрета као последица неочекиване тектонске, геополитичке промене, коју је сада немогуће предвидети. На политичком плану, ЦДУ би наставила са вођењем владе у партнерству са СПД, где би мањи коалициони партнер и даље имао перспективу слабљења сопствених позиција, док би ЦДУ себи правила перспективу сарадње са ЛДП уколико дође до повољнијег изборног резултата, односно са Зеленима, ако се са актуелним трендом јачања ове опције настави.

Победа Мерца би отворила могућност чвршћег повезивања САД и ЕУ, а поготово Берлина и Вашингтона. Тада би пројекат „Међуморја“, вероватно био стављен „ад акта“ на неодређено време, док би СР Немачка почела да игра још активнију улогу у ЕУ, али и на суседном балканском и постсовјетском подручју, овог пута уз подршку и асистенцију САД.

Но, Мерца не треба доживљавати као „а приори“ атлантисту. Вешт преговарач попут Мерца би наредне две године искористио за остваривање нових контаката и промену околности у своју корист, како би спреман дочекао изборе и био у позицији да предводи ЦДУ ка још једној изборној победи.

До тог момента би и геополитичке околности могле да се измене, било након избора у САД 2020. године, било након окончања процеса „Брегзита“, било након квалитативног померања „Минског процеса“ и корака ка разрешењу украјинске кризе. Али чак и да сва три процеса буду слично усмерена као данас, ни то не би омело Мерцове планове, који би имао врло јасну визију куда Немачку треба водити и уколико би већ крајем ове године, хипотетички, преузео канцеларску позицију.

Управо би Мерцова победа могла бити разлог за евентуалну промену одлуке Ангеле Меркел и њено раније повлачење из извршне власти, иако ни њен останак до краја мандата, не би рушио Мерцову концепцију. За очекивати је да Меркел настави са поступним променама у својој мигрантској политици, ко год да победи на унутарстраначким изборима у децембру. Разлика је само у томе, што би даљи заокрет у мигрантској политици био гласније заступан у реторици ЦДУ у случају Мерцове победе и самим тим, вероватно допринео бржем
повратку дела гласача из табора АФД.

Изостанак Урсуле фон Дер Лајен, прве жене министра одбране у СР Немачкој и особе која је годинама виђена као наследник Ангеле Меркел, говори и о стратегији преузимања функције генералног секретара НАТО савеза од стране Берлина, а Фон дер Лајен се намеће као одличан кадар управо за ту функцију. СР Немачка, али и ЦДУ, би тиме поново могли да се поставе као трансатлантска спона и да са те позиције утичу на процес одређивања обима и динамике евентуалног креирања заједничких, европских војних снага.

Немачка као политичка заједница и ЦДУ, као њен најснажнији политички стуб, овим процесом персоналног трансфера власти доказују виталност своје демократије, зрелост својих државника и функционалност свог система. Све ово су предуслови, како би се остварио животни стандард који данас ужива просечан немачки грађанин, али и економска моћ којом Бундесрепублика располаже.