БУДУЋНОСТ ХРВАТСКОГ НАРОДА У ДЕЈТОНСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У XXI ВЕКУ
Дејтонска Босна и Херцеговина
1.Потписивање Дејтонског мировног споразума 1995. године
Значајна „геополитичка“ и историјска прилика у којој су јужнословенски народи стварањем Југославије могли да изграде један „снажан“ „државни, политички и привредни организам“, који би у одговарајућим друштвеним околностима постао и регионална, па и европска сила на просторима западног Балкана, пропуштена је уништењем те државе у Ратовима за југословенско наслеђе. Сурови и крвави грађански и међунационални рат у некадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини окончан је парафирањем, а потом и потписивањем Општег мировног споразума за БиХ са анексима истог, у Дејтону и Паризу у новембру и децембру 1995. године, дакле пре готово 23 године. Споразум је потписан од стране представника ондашње Савезне Републике Југославије, који су уједно заступали интересе Републике Српске и српског народа у Босни и Херцеговини, али су истовремено наступали и у статусу представника државе-гаранта потписаног мировног споразума. Слично југословенској, делегација Републике Хрватске заступала је интерсе хрватског народа у БиХ, али је имала и статус гаранта, тог, сада већ чувеног Дејтонског мировног споразума. Представници бошњачког и хрватског народа у Босни и Херцеговини били су представљени „двостепено“, односно, бошњачки представници заступали су интересе централних државних органа (Председништва) међународно признате, али оспорене Републике Босне и Херцеговине, као и бошњачког народа у целини, док су у заједници са хрватским политичарима наступали и као представници Муслиманско-хрватске федерације формиране у Вашингтону 1994. године, која ће тек на основу Дејтонског мировног споразума бити дефинисана као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине под именом Федерација Босне и Херцеговине.
Дејтонским мировним споразумом окончана је друга фаза у Ратовима за југословенско наслеђе (1991-1999), а оно што је најважније успостављен је мир у некада средишњој југословенској федералној јединици коју су, због специфичности историјског развитка и комплексности верско-националне структуре њене демографије, називали и „Југославија у малом“. У правно-политичком погледу Босна и Херцеговина устројена је као сложена државна заједница, коју чине два ентитета – Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине и три конститутивна народа, која су на „државном нивоу“ међусобно равноправна и уставотворна. Такође, Дејтонским споразумом, Република Српска је коначно и са међународног јавно-правног становишта, али и уставо-правног аспекта, легализована као засебан ентитет у коме је је био конститутиван српски народ у том делу Босне и Херцеговине. Други ентитет, Федерација Босне и Херцеговине, дефинисана је као савезна државна заједница коју чини десет конститутивних организационих јединица-кантона: Унско-сански кантон, са седиштем у Бихаћу, Посавски кантон (Орашје), Тузлански кантон (Тузла), Зеничко-добојски кантон (Зеница), Босанско-подрињски кантон (Горажде), Средњобосански кантон (Травник), Херцеговачко-неретвански кантон (Мостар), Западно-херцеговачки кантон (Широки Бријег), Кантон Сарајево (Сарајево) и Кантон 10 (тзв. Херцегобосански кантон), са седиштем у Ливну. Према Дејтонском споразуму, бошњачка и хрватска национална заједница представљале су два конститутивна народа у Федерацији Босне и Херцеговине.
Велики број надлежности у организацији државне власти био је резервисан за кантоналне органе у Федерацији БиХ (јавно здравље, социјална политика, јавна безбедност, урбанизам, култура, итд). Кантони располажу са знатним овлашћењима у свим гранама власти: судској, законодавној и извршној. Део надлежности од инетерса за целокупан ентитет пренесен је на органе власти Федерације Босне и Херцеговине (председника и потпредседника Федерације, Владу и дводомни Парламент), док су у складу са Дејтонским споразумом, надлежности у области спољне и спољнотрговинске политике, царинске и монетарне политике, финансирања државних органа Босне и Херцеговине и њених међународних финансијских обавеза, унутрашњег и међународног саобраћаја, међуентитетског и ваздушног промета људи, робе и услуга, пренесене на државни „ниво“ у организацији власти у Босни и Херцеговини. Функционалност и сврсисходност постојања на описани начин устројене државе, вероватно би били дугорочно загарантовани и са великим изгледима на историјски успех да су у потпуности и „дословце“ поштоване одредбе Дејтонског споразума у протеклим деценијама.
Међутим, веома агресивним политичким деловањем дела међународне заједнице оличене у активностима земаља тзв. западне демократије, предвођених Сједињеним Америчким Државама, од 1998. године непрекидно су модификовале одредбе мировног споразума, посебно у погледу уставног устројства државе, са крајњим циљем прекомпозиције територијалне структуре у организацији власти у Босни и Херцеговини. Потпуно занемаривши историјску чињеницу да су оружани сукоби у БиХ покренути због мајоризације интереса целе једне, у прво време, српске националне, а потом и хрватске националне заједнице, које нису имале прилику да у централизованим државним органима заштите своје виталне етничко-егзистенцијалне потребе, поменути део међународне заједнице поново се „окренуо“ политици унитаризације ове комплексне балканске државе, под изговором да „дејтонске“ одредбе њеног устројства успоравају, па чак и онемогућују политички и привредни развој босанскохерцеговачког друштва, посебно у домену тежњи истог да се у одређеном разумном року придружи Европској унији. Улога и делатност „високог представника“ међународне заједнице у БиХ (OHR), које су према одредбама Дејтонског споразума требало да имају само консултативно-координаторски карактер у процесима успостављања и стабилизације мирнодопског стања у држави, трансформисане су у положај условно речено иностраног „протекторатског гувернера“, који је на основу тзв. „бонских овлашћења“ из 1997. године, добио неогранична владалачка права, својествена каквом европском апсолутистичком монарху из епохе просвећеног апсолутизма. Савет за имплементацију мира у БиХ представљао је једино политичко тело које је контролисало рад високог представника у протеклих готово две и по деценије од потписивања Дејтонског споразума. У датом периоду, седам личности обављало је ову функцију: Карл Билт (Шведска), Карлос Вестендорп (Шпанија), Волфганг Петрич (Аустрија), Педи Ешдаун (Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске), Кристијан Шварц-Шилинг (Немачка), Мирослав Лајчек (Словачка) и Валентин Инцко (Аустрија).
Формално и данас, високи представник поседује најшира овлашћења у делатностима органа у свим гранама власти у БиХ. Све до 2007. године, дата овлашћења (право да све грађане БиХ поставља на положај и да смењује са било којег положаја у свим институцијама јавног карактера у овој држави, право да усваја и укида било које законске или подзаконске правне акте на било којем нивоу у организацији власти, право да врши измене или допуне устава БиХ, ентитета и кантона, као и статуте свих локалних самоуправа до нивоа месних заједница, право да успоставља или укида било које правно лице у БиХ, право да било којем грађанину БиХ укине или додели право на рад и запошљавање, право да врши измене и допуне било којих одлука, па и пресуда у делатностима свих судских органа у БиХ, итд), високи представник често је користио, па је и смисао појединих одредаба Дејтонског споразума, а нарочито ефекат истих у свакодневном животу, у многоме измењен.
„Дате одлуке изазвале су „нови талас“ уставних промена и модификовања Дејтонског споразума, према којима су у оба ентитета сва три народа у јавним установама и органима ентитеске власти и локалне самоуправе морали бити равномерно заступљени…“
Уставне промене од 2002. до 2005. године, посебно су измениле констелацију надлежности институција у организацији власти, када су одбрамбена политика, обавештајно-безбедносна политика, велики део пореске политике, „енергетска“ политика и друге, „измештене“ из овлашћења ентитетских власти и „удељене државном нивоу“ власти у БиХ. Такође, осовина структуре дејтонске БиХ модификована је усвајањем одлука да су Бошњаци, Срби и Хрвати конститутивни народи на целокупном простору државне територије, па и у оба ентитета. Дате одлуке изазвале су „нови талас“ уставних промена и модификовања Дејтонског споразума, према којима су у оба ентитета сва три народа у јавним установама и органима ентитеске власти и локалне самоуправе морали бити равномерно заступљени. Такође, у ентитетским и кантоналним парламентима, посебно у оквиру Народне скупштине Републике Српске успостављени су уставни механизми, тзв. „заштите виталног националног интереса“. У пракси рада датих органа, ти „механизми“, заправо су добили инхибиторске карактере у функционисању ентитетских органа власти, док су се понајмање „интересовали“ за заштиту интереса националних идентитета три конститутивна народа у БиХ.
„Када су у питању измене одредаба Дејтонског споарзума, посебно је занимљив „случај Брчког“….“
Уставне промене изазвале су и модификације у саставу и делатностима колективних и инокосних органа све три гране власти на свим нивоима истих у БиХ. Тако, нпр. на основу нових уставних одредаба из датог периода, установљено је да владе ентитета, као носилаца извршне власти у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине, у свом саставу и раду могу имати тачно одређен број и карактер министарстава и чланова, где је национална структура истих прецизно утврђена. Такође, број потпредседника ентитета повећан је на два, где је предвиђено да председник и потпредседници Републике Српске и Федерације БиХ морају представљати различите националне заједнице, итд. Када су у питању измене одредаба Дејтонског споарзума, посебно је занимљив „случај Брчког“.
Наиме, у току мировних преговора у Дејтону 1995. године, сукобљене стране нису могле да постигну коначни договор о линији разграничења на простору предратне општине Брчко у североисточном делу БиХ, а где се у току рата налазио тзв. „коридор живота“ који је повезивао источне и западне делове Републике Српске. Напомињемо да у току наведених преговора нико није доводио у питање статус самог насеља и његове ближе околине, који су припадали Републици Српској, већ је спорна била линија разграничења између ентитета са северне и јужне стране овог места. Договорено је да о датом проблему коначну одлуку донесе Арбитражни суд међународне заједнице. Тај суд одлуку је и усвојио 1999. године када је на целокупној предратној територији општине Брчко проглашена нова територијална јединица у БиХ – Брчко дистрикт Босне и Херцеговине. На тај начин, фрапантно је прекршен Дејтонски споразум, и то из више разлога. На првом месту, успостављена је нова територијално-организациона јединица и ниво власти у БиХ, што Дејтонски споразум није предвидео. Даље, нарушен је однос величина површина територија ентитета, који је у Дејтонском споразуму установљен у размери 51% на према 49% у корист Федерације БиХ, при чему је знатно оштећена Република Српска и на крају, прекинута је физичка непосредна веза између западних и источних делова „мањег ентитета“, а у формално-правном погледу Дистрикт је стављен под надлежност обе конститутивне територијалне јединице у БиХ.
Разлози због којих је избио грађански и међунационални рат у БиХ (одсуство могућности да интереси свих конститутивних народа буду адекватно заштићени и афирмисани у централним државним органима), отклоњени су успостављањем комплексне структуре и односа међусобних надлежности и овлашћења територијалних јединица и њених органа у организацији власти у БиХ, где је било предвиђено да сви конститутивни народи своје интересе остварују путем ентитетских институција (Срби у Републици Српској, Бошњаци и Хрвати у Федерацији БиХ), док би „заједнички интереси“ били заштићени у делатностима неколицине државних органа дејтонске БиХ. Додатно, било је предвиђено да партикуларни интереси хрватске и бошњачке заједнице у Федерацији БиХ буду афирмисани у раду кантоналних институција, у околностима где су у три кантона (Западнохерцеговачки, Посавски и Кантон 10) припадници хрватског народа чинили апсолутну већину у укупном броју становника, док су у етничком погледу два кантона била мешовита (Херцеговачко-неретвански и Средњобосански), а у осталим доминантну већину су чинили и чине припадници бошњачког народа.
Првенствено, у постдејстонском периоду, путем процеса измена устава усмереним у правцу унитаризације и централизације БиХ, „дејтонски фундаменти“ на којима је почивала функционалност државе, можда су и трајно нарушени. Функционисање ионако сложене државе непремостиво је отежано, „бирократски апарат“ је увећан, а сам „државни организам“ остао је „тром“ и нефункционалан. Бошњачки политичари, подржани од стране представника међународних институција у БиХ, задужених за надзор над спровођењем мировног споразума у живот, заузели су становиште да се разлози за одсуством функционалности БиХ налазе у „суштинском значају и значењу“ Дејтонског споразума, односно у концепту вишнационалног устројства државе на основу деловања њених етнички структуираних конститутивних елемената отелотворених у постојању ентитета и кантона. Из датих разлога, готово све политичке странке са доминантним утицајем бошњачког елемента у чланству и управљачким структурама истих, предлажу темељне измене Дејтонског споразума, усмерене у правцу укидања ентитета и кантона или свођења њихових надлежности на меру рада класичних управно-административних јединица, без „стварних“ или значајних овлашћења и то у једној држави која би била установљена на интегралној или унитарној државотворној платформи, попут СР Босне и Херцеговине од 1945. до 1992. године.
„Римокатоличке цркве из Босне и Херцеговине сваке године исели 10 хиљада људи хрватске националности….“
У наведеној атмосфери перманентне политичке кризе, незаустављивог раста стопе организованог криминала и опште стагнације у привредном развоју, показало се да је политички и правни систем у Федерацији БиХ генератор опште нестабилности у Босни и Херцеговини. Стопа реалног раста БДП у 2017. години у односу на претходну годину износила је 3,1%, али је реалан пад у БДП забележен у стратешким делатностима или гранама привреде у Федерацији БиХ. Тако нпр, пад је забележен у пољопривреди, шумарству и риболову за 10,6%, научно-техничким и технолошким делатностима за 5,5%; у производњи и снабдевању електричном енергијом и гасом за 3,2%; у прехрамбеној индустрији за 4,3%, итд. За исти период, реалан раст БДП забележен је у уметности, забави и рекреацији за 10,8%, административним и услужно-помоћним делатностима за 9,7%, превозу и складиштењу за 7,3%, итд. У поменутим околностима, као и у условима страховите демографске несразмере у односу на присуство бошњачке и хрватске популације у укупном броју становника у Федерацији БиХ (око 70% становника припада бошњачком националном корпусу, а око 20% хрватском), примећујемо даље опадање броја становника хрватске националне и римокатоличке конфесионалне провенијенције, где се према проценама Врхбосанске надбискупије Римокатоличке цркве из Босне и Херцеговине сваке године исели 10 хиљада људи хрватске националности. Свакако, основни разлог несигурног положаја хрватске националне заједнице и перспективе њеног физичког и биолошког опстанка и егзистенције у Федерацији БиХ, налази се у нарушавању уставних механизама заштите и афирмације интереса и потреба и исте у процесима „антидејтонске конституционалне прекомпозиције“ Босне и Херецговине у претходних двадесет година.
Хрвати у Босни и Херцеговини
Све до првих деценија XX века питање постојања хрватског националног идентитета у Босни и Херцеговини имало је веома дискутабилан карактер. У складу са резултатима општег пописа становништва у поменутим земљама, публикованим 22. априла 1895. године које су се у датом периоду налазиле под аутроугарском окупацијом (иако под формално-правним суверенитетом Османлијског царства), долазимо у прилику да увидимо да је у Босни и Херцеговини живело 1 591 036 становника, од чега у Босни 1 361 868, а у Херцеговини преосталих 229 168. Густина насељености становништва по квадратном километру била је мала, свега 80 становника, а у ондашњим аустријским наследним земљама једино је у Салцбургу евидентиран нижи степен густине насељености (70 становника). Такође, можемо да установимо да је густина насељености популације у административним јединицама регионалне управе у организацији окупационе власти била веома приближна поменутом просеку. Рецимо, у областима Херцеговине и делова средишње Босне у којима је у пописима становништва у току XX века била евидентирана масовнија заступљеност популације са хрватскм националном провенијенцијом, густина насељености по квадратном километру износила је 65 становника. Уз 30 хиљада Албанаца који су живели у југоисточним деловима ових земаља, неколико хиљада османлијских Турака и око 8 хиљада Јевреја, на основу пописних листића забележено је да је у Босни и Херцеговини живело 98% Јужних Словена или како је званично терминолошки детерминисано, Срба.
Без обзира што су аустроугарске власти у етничко-националном погледу становништво у Босни и Херцеговини детерминисали као српско, исте су и те како препознали јасне разлике у структури конфесионалне провенијенције босанскохерцеговачког друштва. У том периоду у Босни и Херцеговини живело је око 550 000 становника муслиманске вероисповести (35%), затим, око 674 000 становника, како је наведено „шизматочко-православне“ конфесије (43%), те 334 хиљаде становника римокатоличке вероисповести (21,3%), уз 4 хиљаде протестаната. Када је било у питању становништво римокатоличке конфесије, исто је у већини живело на просторима северног дела Херцеговине и областима средишње Босне, концентрисано око града Травника, негдашњег седишта османлијске управе у Босни. Поменуто католичко становништво у већини је припадало кметској сеоско-социјалној популацији.
„Неколико година пре аустроугарске окупације БиХ папа Лав XIII уздигао је статус Викаријата на степен Врхбосанске надбискупије са седиштем у Сарајеву, а дата архидијацеза имала је надлежност над неколико својих организационих целина са центрима у Бањалуци, Мостару, Дувну (данашњем Томиславграду) и Требињу…“
Снажан кохезиони фактор у интеграцији овог римокатоличког становништва представљао је, разуме се утицај и делатност организационог система Римокатоличке цркве у Босни и Херцеговини. Још у средњовековном периоду, на ови просторима била је присутна Босанска бискупија, која је деловала под ингеренцијом надбискупије у угарској Калочи, али са снажним утицајем фрањевачког монашког реда. Наведена црквена дијацеза реорганизована је 1735. године у Апостолски викаријат за Босну и Херцеговину, те је иста поново поверена на старање фрањевачком монашком реду. Од 1846. године јединствени Викаријат је подељен на два дела. Неколико година пре аустроугарске окупације БиХ папа Лав XIII уздигао је статус Викаријата на степен Врхбосанске надбискупије са седиштем у Сарајеву, а дата архидијацеза имала је надлежност над неколико својих организационих целина са центрима у Бањалуци, Мостару, Дувну (данашњем Томиславграду) и Требињу. У свим дијацезама Врхбосанске надбискупије деловало је 20 мушких манастира са 182 монаха, од којих је 17 припадало фрањевачком монашком реду, док су три била поверена трапистичкој заједници. Истовремено, деловало је 27 женских конвентских конгрегација.
Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине умногоме је допринела развоју римокатоличке црквене организације и ширењу утицаја поменутог конфесионално-духовног живота у овим земљама. У периоду мањем од пола века, од 1850 године до поменутог пописа становништва 1894. и 1895. године, број становника римокатоличке вероисповести увећан је са 150 хиљада на 334 142 становника. Важно је да напоменемо да, рецимо у 1880. години, у областима између Градишке и Бањалуке није живео ниједан католик, а за само петнаест година, на том истом простору, подигнуто је 10 римокатоличких самостана. Такође, пре аустроугарске окупације, у Требињу је живело свега 7 римокатоличких породица, да би у 1894. години, у ово граду било присутно неколико парохија, односно жупа и римокатоличких храмова. Укупно, до аустроугарске окупације, у осам црквених жупа у Херцеговини живело је 36 000 римокатолика, који су своје вероисповедне активности практиковали под надзором 25 свештеника. Деценију и по касније, на истом простору било је присутно 45 парохија са 100 свештеника, а у истима је живело 110 хиљада становника римокатоличке вероисповести.
„Наиме, у сагледавању и тумачењу деловања Католичке цркве на простору Балкана, тачније на подручју које је некада припадало Аустроугарској монархији, а касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији, често се занемарује, бар код публициста и новинара, један догађај из 1900. године, чије се дејство осетило малтене сутрадан, а осећа се и данас….“
Сви наведени подаци веома су важни за разумевање социоисторијских околности у којима су деловањем Римокатоличке цркве и аустругарских власти, на почетку претходног столећа били створени услови за формирање до тада непостојећег хрватског националног идентитета у Босни и Херцеговини. Као што смо имали прилике да сагледамо, све до почетка XX века, у етничко-националној структури становништва Босне и Херцеговине, осим српске, није била присутна ниједна друга национална заједница словенског или боље рећи јужнословенског етничког порекла. Свакако, дата национална заједница егзистирала је под снажним утицајем дивергентно-диферентних карактеристика у погледу конфесионалне структуре у босанскохерцеговачкој популацији. Дакле, српска национална заједница била је подељена у три, међусобно супротствљене и различите верске скупине. Међутим, поменута околност драматично је измењена у првим деценијама XX века и то не само на просторима Босне и Херцеговине, већ и у суседној Хрватској и Славонији. Наиме, у сагледавању и тумачењу деловања Католичке цркве на простору Балкана, тачније на подручју које је некада припадало Аустроугарској монархији, а касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији, често се занемарује, бар код публициста и новинара, један догађај из 1900. године, чије се дејство осетило малтене сутрадан, а осећа се и данас. Ради се о „Првом хрватском католичком конгресу“, одржаном у Загребу, од 3. до 5. септембра поменуте године. Не знамо ко је у персоналном смислу био идејни творац доктрине донете на Конгресу, да се католицизам чврсто повеже са хрватским домољубљем, али се оправдано сумња да је креатор ове догматичке доктрине био надбискуп Сарајевски Јосип Штадлер. Једноставно, на Конгресу је усвојена доктрина према којој сви римокатолици јужнословенског порекла који живе на просторима Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, те Босне и Херцеговине, али и Бачке, Баната, Барање и Срема, у национално-етничком пореклу морају бити дефинисани као припадници хрватског националног идентитета.
Са хрватског националног становишта, ова доктрина показала се као изузетно плодоносна, јер је подстакла чврсту, масовну, хомогенизацију Хрвата и свих католика који су живели на простору Далмације, Хрватске и Славоније, свакако Босне и Херцеговине, и то на идеји стварања самосталне хрватске државе. Требало би имати у виду да се Аустроугарска распала само 18 година касније, да је већ те 1900. године хрватски национализам буктао као пламен, ношен кондензованим и широко распрострањеним идејама хрватског „оца домовине“ Анте Старчевића. Уз широки просветно-духовни и културолошки рад, под оквирним надзором Римокатоличке цркве у Босни и Херцеговини, до времена стварања Југославије 1918. године, готово целокупно римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини усвојило је став да исто припада националној вертикали хрватског народа, идентичног поменутој националној заједници у суседној Хрватској, иако до тада са том популацијом није имало ближе везе, чак ни у лингвистичком погледу. У првој деценији XX века Хрвати у Босни и Херцеговини оснивају народне читаонице и културна и певачка друштва, што је условило генезу специфичног слоја хрватске националне интелигенције који ће одиграти значајну улогу у политичком и културном животу у Краљевини Југославији и посебно у време злочиначке политике квинслишке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату.
Од 1902. године са радом почиње Хрватско културно друштво „Напредак“ које је имало пресудну улогу у описаним процесима детерминисања хрватске националне свести у Босни и Херцеговини. У данима пре анексије Босне и Херцеговине 1908. године, Хрватска народна заједница, основана претходне године, преузима политичку улогу, чиме постаје прва политичка странка хрватског народа у овим земљама. У то време на њеном челу налазио се угледни хрватски политичар и привредник Никола Мандић, чији су се родитељи изјашњавали да припадају српском националном корпусу, који је упркос анексији одбацио идеју сједињења Босне и Херцеговине са Аустроугарском. Од времена успостављања прве заједничке државе јужнословенских народа, генерисан је специфичан положај хрватства у Босни и Херцеговини. Духовне, академске и политичке елите хрватског народа у БиХ, које су своје просветно-културолошке светоназоре стекле у оквирима студијских програма у Загребу или Бечу, усвојиле су начело према коме је потребно да исте буду предводници „опште“ политике хрватских националних елита изражених у начелима „идеје о историјском и државном праву“. Начела развоја грађанског друштва, заснована на мислима о слободи, братству и једнакости, нису представљала превасходну окосницу генезе и афирмације грађанског и националног идентитета хрватства у Босни и Херцеговини, односно иста су подразумевана само за оне групације популације које су, сходно идеји о „историјском и државном праву“ улазили у састав постфеудалне платформе о јединственој „хрватској политичкој нацији“. Као што је и идеја о „хрватској политичкој нацији“ у грађанском друштву била заснована на архаичном, феудалном поимању питања припадности етничкој, народносној скупини у складу са нормама lex originis, тако су и засебна, појединачна и колективна права других националних заједница, а првенствено српске националне заједнице, перцепирана као „незаконита“ или без утемељења у „историјском и државном праву“ хрватског народа.
У описаним духовно-идејним начелима која су заступали припадници хрватских националних елита у БиХ налазили су се и узроци активног учешћа најширих слојева хрватског друштва ових земаља у геноциду и општем погрому над српским становништвом који су спроведени у безумљу и катаклизми Другог светског рата на подручју НДХ. Масовни погром над српским становништвом у Другом светском рату умногоме је изменио и демографску слику Босне и Херцеговине, као и удела у укупном броју становника, у првом реду две националне (све до 1967. године муслиманска заједница није имала и статус равноправне националне групе у Другој Југославији, па самим тим ни у БиХ) и три конфесионалне заједнице у централној југословенској социјалистичкој федералној јединици после 1945. године. На попису становништва из 1948. године, број становника хрватске националности повећан је на 614 123 или око 17% у укупном уделу популације. Наравно, у наведени податак морамо да укључимо и око 150 000 муслимана који су се на попису изјаснили да припадају хрватској националној заједници. Куриозитет представља и чињеница да је највећи број Хрвата био концентрисан у Сарајеву (преко 26 000), уз потребну ограду, да се око 15 000 сарајевских муслимана изјаснило да припада хрватском колективитету.
Након Другог светског рата, у свим областима Западне Херцеговине, удео хрватског становништва постаје доминантан, а у јужним крајевима овог региона, прелази чак и у апсолутну већину (од 80% до 90%). Уз поменуто, део хрватског становништва исељава се из Западне Херцеговине и наставља своју егзистенцију на ширем простору Далмације и далматинског залеђа. У Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, хрватска национална заједница представљала је једну од три конститутивне популационе компоненте, која је била равномерно заступљена у државним органима ове федералне јединице. Такође, утицај босанскохерцеговачких Хрвата на опште друштвене и политичке прилике у ондашњој СФРЈ, огледао се и у чињеници да су поједини угледни југословенски политичари и државници припадали хрватском националном корпусу у БиХ, попут Бранка Микулића, председника југословенске савезне владе (СИВ). Међутим, упоредо са процесима дезинтеграције Југославије и нестанка комунистичког поретка, хрватска национална свест доживела је свој нови „ризорђементо“ у савременим политичким околностима, али на искуственим фундаментима који су генерисани на почетку XX века.
У години дефинитивног распада СФРЈ и почетка Ратова за југословенско наслеђе, дакле 1991. године, на основу пописа становништва у СФРЈ, установљено је да у БиХ живи 755 883 припадника хрватског народа (17,31%) и да су исти сконцентрисани у апсолутној већини само у осам општина на простору Западне Херцеговине, у три општине (Кисељак, Крешево и Вареш) у централној Босни и у две локалне самоуправе у босанској Посавини (Орашје и Оџак). На првим слободним демократским изборима у новембру 1990. године победила је коалиција три највеће националне странке у земљи састављена од Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине (ХДЗ БиХ). Националне странке су, без обзира на повремена разилажења и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. учестало везивање „зелене заставе“ СДА и хрватске тробојнице) и страха да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак су успоставиле један прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај. Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва СР Босне и Херцеговине изабран Бошњак, првобитно Фикрет Абдић, који је место уступио Алији Изетбеговићу. За председника Скупштине изабран је Србин Момчило Крајишник, а за председника Владе СР БиХ, Хрват Јуре Пеливан. Споразум о подели власти функционисао је за време изборне кампање, у победи на изборима, те у подели политичких функција, чиме је уствари и окончан.
Вољом ХДЗБиХ и СДА, на нивоу овлашћења Председништва и Владе СРБиХ усвојена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у Југословенску народну армију. Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којим је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим деловањима биле независне од централне власти. Као врхунац, 15. октобра 1991. године уследила је противуставна одлука Скупштине БиХ, усвојена без присуства представника српског народа о суверености Босне и Херцеговине и суспензији свих релација између државних органа БиХ у односу на савезни ниво власти СФРЈ. Следећи политику власти Републике Хрватске, бошњачко-хрватска коалиција у БиХ, одлучила се на пут сепаратизма у односу на СФРЈ, уз апсолутно игнорисање интереса српске националне и конститутивне заједнице. Уследио је плебисцит српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на коме су Срби изгласали успостављање самосталне Српске републике у границама БиХ, са намером да иста остане у саставу СФРЈ. Босанскохерцеговачка влада у Сарајеву изнела је став да плебисцит сматра неуставним и неважећим, али је 9. јануара 1992. године, Скупштина српског народа у БиХ, српске аутономне области и формално објединила и прогласила успостављање Српске Републике Босне и Херцеговине (касније преименоване у Републику Српску). Нелегитимна Скупштина БиХ ускоро је усвојила одлуку о независности ове републике, чиме је дошло до почетка крвавог четворогодишњег грађанског рата у коме је погинуло на десетине хиљада људи, док је њених милион предратних становника остало трајно расељено.
Хрватско политичко вођство у БиХ руковођено политиком ХДЗБиХ, 12. новембра 1991. године прогласило је успостављање Хрватске заједнице Босанске Посавине. У Хрватску заједницу Босанску Посавину ушле су општине: Босански Брод, Босански Шамац, Брчко, Дервента, Оџак, Орашје и делови општина Добој и Градачац, а седиште је било у Босанском Броду. Дана 18. новембра 1991. године долази до повезивања општина у Средњој Босни, општина Западне Херцеговине, једног дела општина Источне Херцеговине (Столац и Равно), једног дела општина Завршја (Ливно, Томиславград и Купрес), делова Босанске Крајине (Котор-Варош и делови општине Скендер-Вакуф, данашња општина Добретићи), те делова средишње Босне (Вареш и Какањ) у једну територијалну заједницу. Тада је утемељена Хрватска заједница Херцег-Босна. Крајем 1992. године, Херцег-Босни се прикључују остале хрватске заједнице: Хрватска заједница Средња Босна (Жепче), Хрватска заједница Усора и део Хрватске заједнице Босанске Посавине, Орашје, чиме Херцег-Босна постаје врховна политичка, културна, економска и територијална организација хрватског народа у Босни и Херцеговини. Хрватска заједница Херцег-Босна је утемељена у складу са тадашњим уставним решењима о оснивању заједница општина, а у оснивачким актима Хрватске заједнице Херцег-Босне у току 1992. године није био присутан сецесионистички елеменат у односу на међународну признату Босну и Херцеговину.
„Одлуци о успостави“ ове заједнице наводи се да ће заједница поштовати демократски изабрану власт Републике Босне и Херцеговине док постоји њена независност у односу на Југославију. Хрватска заједница Херцег-Босна 28. августа 1993. прераста у Хрватску Републику Херцег-Босну, државу хрватског народа у Босни и Херцеговини, која никада није добила међународно признање. Иако су самопроглашене границе Херцег-Босне обухватале знатно већи простор, она је де факто постојала само на територији која је била под контролом Хрватског вијећа одбране, оружаних снага хрватског народа у БиХ. Хрватска заједница Херцег Босна никада није усвојила предвиђени статут, а Хрватска Република Херцег Босна није усвојила предвиђени устав, поштујући формално на тај начин суверенитет Републике БиХ. На територији Републике Херцег-Босне, тј. на територији која је била под контролом ХВО-а, примењивани су важећи прописи Херцег-Босне, као и прописи Републике БиХ који нису били у супротности са прописима Херцег-Босне. Већ у другој години грађанског рата у БиХ, долази до озбиљних оружаних сукоба између Армије БиХ и ХВО, који су били праћени страховитим ратним злочинима.
У великој мери дати оружани сукоб прекинут је Вашингтонским мировним споразумом од 18. марта 1994. године, када је договорено да се од територије Херцег-Босне и територије која је била под контролом Армије РБиХ формира Федерација БиХ. На тај начин, дошло је до формалног „гашења“ Хрватске Републике Херцег-Босне, али је тај процес институционалног „укључивања“ хрватског етноса у установе и органе дејстонске БиХ трајао све до краја последње деценије претходног столећа. Резултати рата по интересе хрватског народа и њиховог националног идентитета у БиХ били су поразни. Проценат удела хрватског становништва у укупној популацији БиХ до 2013. године сведен је на 15%, а делови овог народа практично су нестали из највећег дела средишње Босне, да би се у апсолутној већини задржали само на просторима две општине у Посавини (Оџак и Орашје) и у западном делу Херцеговине.
На основу резулатата истраживања Врхбосанске бискупије и америчког Института за стабилизацију и транзицију у Вашнгтону из 2017. године, утврђено је да око 10 хиљада Хрвата сваке године напусти Босну и Херцеговину, те да је у садашњим политичким условима, макроекономској ситуацији у овој држави и нефункционалним уставним решењима државног устројства, поменути „тренд“ исељевања хрватског становништва из БиХ, апосолутно незаустављив. Традицонални ослонац у процесима кохезионе политике хрватског народа у БиХ, отелотворен у делатностима Римокатоличке цркве, показао се као недовољан у напорима нетралисања опасности по егзистенцијални опстанак хрватског колективитета у дејтонској БиХ. Када све то узмемо у обзир, са правом постављамо питање, да ли су укупном хрватском националном политиком, предвођеном ХДЗБиХ, интереси Хрвата у БиХ остали заштићени, односно афирмисани? Да бисмо пружили адекватан одговор, исти бисмо морали да сагледамо са више аспеката. Основно питање на које бисмо морали да пружимо адекватан одговор састоји се у дилеми, шта је то био основни интерес хрватског народа у БиХ у XX столећу, а посебно 1991. године?
Хрватски народ и дејтонска БиХ – перспективе
Од периода идентификације националног идентитета са општом хрватском политиком одличеном у „идеологији о државном и историјском праву“, иницираном у академско-политичким круговима у Загребу, хрватски етнос у БиХ добио је статус „помоћног методолошког средства“ у напорима хрватских националних елита да остваре идеју самосталне и етнички-конфесионално хомогене хрватске државе. Наведени фактицитет нико боље није дефинисао од претпоследњег председника Председништва СФРЈ и некадашњег председника Републике Хрватске, Стјепана Месића, који је недавно изјавио да „…Хрвати у Босни и Херцеговини морају да схвате да је цјеловита и суверена БиХ њихова прва, а можда и једина домовина…“. Нема сумње, хрватске политичке елите у БиХ, на почетку Ратова за југословенско наслеђе, дискретно су увераване од стране хрватских власти у Загребу, предвођених Фрањом Туђманом, да ће хрватски етнос у БиХ имати прилику да се „придружи“ својој матици Хрватској, само уколико подршком сецесији СР Босне и Херцеговине у односу на СФРЈ, помогну опште националне напоре да Република Хрватска оствари своју државну независност и међународно признање. У околностима када је дата политика била осуђена и осујећена од стране САД и Европске уније, који су пружили подршку очувању целовитости Босне и Херцеговине, дати политички курс и дискурс, стихијски је напуштан од стране званичног Загреба. Након стицања државне независности, политичке елите хрватског народа у Хрватској усвојиле су нову платформу у односу на питање афирмације интереса хрватског националног идентитета у Босни и Херцеговини. У циљу трајне заштите курса националне политике усмереног према остварењу идеје у придруживању Хрватске Европској унији и Североатланском савезу (НАТО), као и у сврхе легитимизације страховитог етничког чишћења, односно прогона око 200 хиљада Срба у операцији „Олуја“ из некадашње Републике Српске Крајине, хрватска интелигенција и политички кругови у Загребу, детерминисали су и основни дискурс положаја и деловања политичких кругова хрватског етноса у БиХ, првенствено у Федерацији БиХ на почетку XXI века.
У складу са поменутом платформом, текао је и развој политичког живота Хрвата у Босни и Херцеговини после усвајања Дејтонског мировног споразума 1995. године. Дана 9. марта 1996. године Скупштина Хрватске Републике Херцег-Босне доноси одлуку о постепеном преносу функције цивилне власти Хрватске Републике Херцег-Босне на тела власти Федерације БиХ. Одржавају се оснивачке скупштине кантона/жупанија у Федерацији БиХ. У мају исте године на сједници Председничког већа ХР Херцег-Босне реоргнизована је Влада Хрватске Републике Херцег-Босне у прелазном раздобљу, те је од тада чинила шест министарства. Хрватска Република Херцег-Босна формално је укинута 14. августа 1996. године. На Оснивачком сабору, 24. маја 1997. године у Неуму, друштвене, политичке, привредне и културне организације Хрвата у Босни и Херцеговини основале су Хрватску заједницу Херцег-Босну. Тада је најављено да ће Хрватска заједница Херцег-Босна бити „кровна и зборна“ институција хрватског народа у Босни и Херцеговини. Циљ јој је повезивање свих Хрвата у БиХ, дефинисање стратешких смерова националног, културног и привредног развоја и профилисања те установе као кровног удружења хрватског народа. Одлука о утемељењу Хрватске заједнице Херцег Босне, која је требало да заштитити интересе Хрвата у БиХ у свим сферама јавног и праватног живота, донесена је једногласно. За првог председника Хрватске заједнице Херцег-Босне изабран је Владимир Шољић.
Након успостављања Хрватског народног сабора, Хрватске самоуправе и Међужупанијског-међуопћинског вијећа, удружење је задржало све оне активности које су наведене институције већ имале те се тада радило о паралелним системима у организацији власти, које је поступно губило сваку сврху и оправданост деловања. Након неколико година одсуства одржавања редовних седница Сабора, због забране активности од стране Високог представника међународне заједнице у БиХ, 17. априла 2010. године у Мостару, одржан је Трећи сабор Хрватске заједнице Херцег-Босне, који је окупио више од стотину изасланика, међу којима су биле и вође свих политичких странака из БиХ са хрватским предзнаком. На сабору је изабрано ново руководство Сабора и Главног већа Хрватске заједнице Херцег-Босне, а водећи хрватски политичари у Босни и Херцеговини су оценили да Херцег-Босна мора бити снага хрватског народа помоћу које се може и треба изборити за једнакоправност, која је том етносу ускраћена у Федерацији Босне и Херцеговине.
Хрватска заједница Херцег-Босна је регистрована као удружење и нема државотворне ингеренције. Највише тело је Сабор Хрватске заједнице Херцег-Босне, а постоји и Главно веће. Хрватска заједница Херцег-Босна у новије време организује округле столове, јавне трибине и скупове на којима се расправља о босанскохерцеговачким Хрватима, њиховој култури, историји и националним интересима. Када говори о смеровима деловања Хрватске заједнице Херцег-Босне, вођство ХЗХБ јасно наглашава да ће поред наведених циљева окупљања и одређивања стратегије хрватског развоја у Босни и Херцеговини, ово удружење водити бригу о заштити свих припадника хрватског народа, очувању културне баштине, социјалној заштити за припаднике и породице погинулих бораца ХВО, али и културну еманципацију кроз оснивање средстава јавног информисања, односно јавног РТВ канала на хрватском језику. На Трећем сабору Хрватске заједнице Херцег-Босне за председника Сабора изабран је Иво Андрић-Лужански, а за потпредседнике Живко Будимир, Зоран Будимић и Рудо Видовић. Том приликом изабрани су и чланови Главног већа, и то Владимир Шољић, Владо Мајсторовић, Жељко Рагуж, Драго Биланџија, Иво Ласић, Љерка Остојић, Перица Јелечевић, Зоран Купрешкић, Јасна Зломислић, Роман Јурић и Зденко Марковић.
„После општинских избора одржаних 8. априла 2000. године, ХДЗ БиХ је била заступљена у 79 општинских већа, а од укупно 1993 одборничка места освојила је 392….“
Оскосница политичког живота хрватског народа у Босни и Херцеговини и после 1995. године била је предвођена деловањем Хрватске демократске заједнице БиХ. На првим послератним изборима 1996. ХДЗ БиХ добија поновно подршку већине Хрвата као и апсолутну власт у четири хрватска кантона и улази у федералну и државну власт док кадар ХДЗ-а Крешимир Зубак постаје хрватски члан Предсједништва БиХ-а. У мају 1998. Анте Јелавић (уз подршку ветерана ХВО-а) постаје предсједник странке иако противно вољи Фрање Туђмана који је за ту функцију желео да кандидује Божу Љубића. Крешимир Зубак након тога напушта странку и оснива Нову хрватску иницијативу као партију средњобосанских и посавских Хрвата. На општим изборима 1998. ХДЗ поново је главна политичка организација Хрвата. Сукоб за ОХР почео је 2000. године каје Високи представник сменио низ званичника из реда хрватског народа, што је утицало да предствници ХДЗБиХ не партиципирају у органима власти у Федерацији БиХ у периоду од 2000. до 2002. године (власт у Федерацији БиХ формирала је тзв. Алијанса за промјене). После општинских избора одржаних 8. априла 2000. године, ХДЗ БиХ је била заступљена у 79 општинских већа, а од укупно 1993 одборничка места освојила је 392. За члана Председништва БиХ поново је изабран Анте Јелавић.
Положај хрватског народа постаје све тежи, а посебно интервенције високих представника у корист бошњачке већине доводе Хрвате до новог захтева о реструктурирању БиХ као федералне државе. Јелавић изјављује да ХДЗ не може прихватити принцип грађанске већине, па та странка иницира оснивање Хрватског народног сабора и тзв. Хрватску самоуправу. Под притиском високог представника Анте Јелавић и још пет чланова Председништва ХДЗ БиХ у мају 2002. подносе оставке како би странка могла бити регистрована на изборе у БиХ. Све до избора 2006. године, ХДЗ БиХ био је главна странка хрватског народа у земљи. Но, долази до раскола између присталица Драгана Човића и Боже Љубића (који напушта странку и оснива Хрватску демократску заједницу 1990). Раскол два ХДЗ проузроковало је де факто губитак хрватског представника у Председништву БиХ, јер је у име хрватског народа члан овог трочланог државног органа постао Жељко Комшић из Социјалдемократске партије, који је изабран углавном гласовима Бошњака. Тај сценарио се поновио и на изборима 2010. након којих су оба ХДЗ избачени из власти Федерације БиХ-а (од стране Платформе СДП-СДА-НСРБ-ХСП). Након готово двогодишње политичке кризе за председавајућег Савета министара БиХ-а изабран је Вјекослав Беванда из ХДЗ-а БиХ, а на општим изборима 2014. године ХДЗ БиХ је повратио функцију хрватског члана Председништва на коју је поново изабран Драган Човић. Човић и ХДЗБиХ освојили су апсолутну већину хрватских гласова са својом коалицијом окупљеном око Хрватског народног сабора.
Увидевши суморне перспективе по интересе егзистенције етноса у БиХ, у протеклих неколико година, хрватске политичке елите неформално су усвојиле једну политичку платформу, која је вероватно добила прећутну и благу подршку од стране владајућих структура у Загребу. Поменуте елите добро су разумеле, да уколико су исправни резултати пописа становништва у БиХ из 2013. године, перспективе опстанка Хрвата у овој држави немају изгледа, јер ће у догледној будућности мање од пола милиона припадника овог народа у Федерацији БиХ бити суочени са националним интересима доминантне бошњачке већине у укупном уделу у популацији, која у овом ентитету износи око 80 процената, а на нивоу дејтонске БиХ и више од 50%. Поменути Институт за стабилизацију и транзицију из Вашнгтона, почетком 2018. године, изнео је процену да ће „хрватски елемент“ у демографској структури Босне и Херцеговине, вероватно нестати до 2050. године. Из датих разлога, политичке елите хрватског народа у БиХ, окупљене око Драгана Човића и ХДЗБиХ, у јавном дискурсу заступају стратегију својеврсног савеза са Милорадом Додиком, у вези са његовим вишегодишњим напорима да се „постдејстонске“ уставне реформе у БиХ морају спровести у складу са принципима успостављања трећег ентитета на просторима Федерације Босне и Херцеговине, који би имао „хрватски национални карактер“.
Тако замишљену уставну реформу, политичке елите хрватског народа заснивају и на фундаментима темељне реконструкције саме дефиниције државе Босне и Херцеговине и „дејтонских принципа“ њеног устројства. Став тих елита садржан је у неформалним иницијативама да је потребно извршити трансформацију садашње Босне и Херецеговине у типичну, чврсто повезану федералну државу, где би њене савезне компоненте чиниле три федералне јединице, засноване на равноправности три националне заједнице, што је, заправо била формула коју су заступали лорд Дејвид Овен и Торвалд Столтенберг у предлозима за мировни споразум у БиХ, још крајем 1993. године. У деловању „хрватских“ државних органа у организацији власти неке савезне државе Босне и Херцеговине, тј. у постојању јасно дефинисане институционалне заштите хрватских националних интереса од мајоризације коју „продукују“ доминантне бошњачке националне елите, политичке елите из Ливна и Мостара виде шансу за отклањање суморних пројекција о будућности хрватског етницитета на том простору. Такође, закључак анализа Института за стабилизацију и транзицију у Вашнгтона из јануара ове године, састоји се у уверењу да је садашња структура организације власти у Босни и Херцеговини показала висок степен нефункционалности, те да је потребно државу трансформисати у облик функционалне федерације три до четири националне савезне јединице.