Foto: Reuters / The Sun
Za svega nedelju dana, građani država članica Evropske unije (EU), počeće sa neposrednim izjašnjavanjem na izborima za članove Evropskog parlamenta (EP), jedinim direktnim izbornim ciklusom za institucije EU koji se održavaju od 1979. godine. U zavisnosti od nacionalnih izbornih pravila, građani EU će na izbore izlaziti od 23. do 26. maja.
Učešće država članica na ovim izborima je obaveza koja proističe iz člana 22. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, a koji predviđa da svaki državljanin ima pravo da bira i bude biran. Shodno tome, kao što je i bilo očekivano (pogledati prethodni tekst istog autora), na predstojećim izborima za EP glasaće državljani, ali i EU rezidenti, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, koji će se izjašnjavati u četvrtak 23. maja. Od ukupnog broja evropskih poslanika (751), sa ”ostrva” će biti izabrano 73, što svakako predstavlja jedno od najkrupnijih nacionalnih biračkih tela.
Ovaj tekst ima za cilj analizu paradoksa važnosti ovih izbora za UK, više nego prognozu samog izbornog rezultata. Ima neke ironije u tome, da će oni koji su većinski, još pre tri godine odlučili da napuste EU, za nedelju dana ipak učestvovati na izborima koji pretenduju da usmere EU u narednih pet godina. Nedvosmisleno je da će britanski poslanici glasati pri imenovanju novog predsednika Evropske komisije (EK), institucije koja će u domenu izvršne vlasti usmeravati brojne zajedničke politike, ali isto tako oni ubrzo mogu i napustiti svoja mesta, odnosno deo svoje odgovornosti za buduća usmerenja. Time, grupa od 73 poslanika svakako može imati važnu ulogu pri davanju podrške određenom kandidatu, ali i dovesti u pitanje njegov legitimitet ukoliko dođe do Bregzita. U smislu demokratskih načela, legitimitet takve Komisije bi postao još intrigantniji sa činjenicom da ista ta Komisija treba da odobri i sprovede Bregzit, odnosno određene radnje koje treba da omoguće obostrani ”bezbolni” izlazak UK iz EU.
Sa druge strane, vredi napomenuti i da do zaključenja ove analize, nedelju dana pred same izbore, vladajuća britanska partija nije pred birače izašla sa konkretnim programom za mandat koji ipak pretendue osvojiti, a ostale partije su takođe predstavile vrlo blage ili nedefinisane manifeste. Takvom ”taktikom”, može se reći da oni na ovim izborima kandiduju poslanike ”bez portfelja”, predstavnike čiji mandat potencijalno može trajati vrlo kratko, pa samim tim nije ni toliko važan. Ovaj tekst će u tom smislu pokazati šta je važno za partije koje učestvuju na ovim izborima.
Pre toga, za opšte razumevanje EU institucija, treba reći da je EP jedna od tri institucije koja učestvuje u legislativnom procesu EU. Evropska komisija, predstavlja Savetu EU, koji okuplja ministre država članica u različitim portfeljima, i Evropskom parlamentu svoje zakonodavne predloge, a ove dve institucije u različitim procedurama i kapacitetima moraju dati saglasnost kako bi ti predlozi postali deo zakonodavstva EU. Takođe, za doprinos opštem razumevanju, važno je podsetiti se i na izborne procedure u UK. Naime, u Velikoj Britaniji građani se izjašnjavaju u okviru proporcionalnog sistema, koji u odnosu na onaj britanski tradicionalni ne favorizuje dve partije. Oni će glasati u okviru 12 izbornih jedinica i imaju pravo da izaberu isključivo jednu partiju i time joj daju svoj glas. Partije kasnije odlučuju koji kandidati sa zatvorene liste će ih predstavljati u EP. U Severnoj Irskoj, zbog specifičnog sistema je situacija nešto drugačija, te će 3 poslanika iz njihovih redova biti izabrani iz jedne izborne jedinice, ali građani mogu dati 3 preferencijalna glasa. Raspodela mesta u parlamentu, biće vršena uobičajenim D’Ontovim sistemom raspodele glasova, koji se primenjuje i kod nas. Naravno, izborna pravila nisu ista u svim državama članicama, tako da se može reći da su ”zatvorene liste” retkost evropskih izbora, na kojima u većini zemalja građani biraju partije ali i pojedinačno ime kandidata za kojeg žele da ih predstavlja. Ovakav sistem glasanja za evropske izbore u UK je na snazi od 1999. godine.
Takođe, važno je znati da ukoliko ipak dođe do Bregzita, Evropski savet je odredio na koji način će biti raspoređena ova 73 mesta koja do sada pripadaju UK. Iako će ukupan broj poslanika u EP biti smanjen sa 751 na 705, preostalo 21 mesto će biti raspoređeno među pojedinim državama članicama. Trenutnu, ali i potencijalnu novu raspodelu među državama možete pogledati na linku. Ovakva situacija komplikuje izbore dodatno, primoravajući ostale države da biraju kandidate na ”rezervnim” listama, tj. one koji svoje mesto u EP čekaju u slučaju povećanja broja njihovih nacionalnih mesta u slučaju Bregzita.
Ovi izbori su nedvosmisleno važni za EU, ali paradoksalno i za UK, jer zapravo treba da daju odgovor na glavno pitanje: Koliko je političko javno mnenje u UK podeljeno? Njihovo izjašnjavanje na ovim izborima odgovoriće ne samo na pitanje budućnosti Bregzita, odnosno stvarne potrebe za novim referendumom, već i podeljenosti u smislu nacionalno-političkih težnji, pre svega u Škotskoj i Severnoj Irskoj. U različitim delovima UK motivi za izlazak na ove izbore i iskazivanje političke volje su veoma različiti. Implikacije tih različitosti itekako mogu uticati na dalje stavove britanske vlade u procesu postizanja neophodne podrške u Parlamentu za prihvatanje postignutog dogovora o izlasku iz EU. U istoj meri, rezultat ovih izbora može biti i jasan signal za buduće izjašnjavanje Britanskog parlamenta po ovom pitanju. Ipak, treba naglasiti da osnovna podela svakako nije između bregzitovskih pojmova ”otići” ili ”ostati”, kroz ove izbore se takođe prožimaju ekonomska, socijalna, kulturna, ali i veoma važna migrantska pitanja. Ovi izbori se ne mogu smatrati isključivo bregzitovskim izjašnjavanjem i zbog činjenice da gotovo ni jedna partija otvoreno ne zagovara ”ostanak”, sem škotskog SNP-a, koji ima nacionalne motive. Samim tim, glasači u većinskom delu UK i nemaju priliku izbora koji bi imao naličje nekog novog referenduma, oni će se izjašnjavati u odnosu na svoje lokalne preferencije. Treba takođe reći da bi eventualno veća podrška liberalnim kandidatima u odnosnu na one koji dolaze sa liste Stranke za Bregzit koju predvodi Najdžel Faraž, odnosno Torijevaca (konzervativaca), u nekom budućem odnosu snaga možda otvorila pitanje stvarne potrebe za novim referendumom po pitanju Bregzita. Ipak, aktuelna istraživanja pokazuju da je teško očekivati ishod u kojem bi Bregzit ideja bila poražena ovim izborima, naprotiv, ovo je još jedna prilika da se Evropi pokaže stav UK iskazan još 23. juna 2016. godine.[1] Kao što se nameće, ovi izbori u UK otvaraju mnoga pitanja, ali retko ko će se složiti da je pitanje stvarnih predstavnika UK u Briselu važno, samim tih i njihovog ”portfelja”.
Bregzit demokratija, u odnosu na svoju sveobuhvatnu kompleksnost, odnosno kompleksnost sistema evropskih integracija, dovodi one koji će se izjašnjavati u četvrtak do toga da ove izbore mogu videti i kao generalne (parlamentarne), i kao lokalne ali i kao referendumsko izjašnjavanje. Naravno, ostaju tradicionalna pitanja kako i na koji način motivisati birače da izađu u što većem broju, odnosno pokažu održivost i smislenost jednog ovakvog demokratskog procesa. To je posebno važno u kontekstu toga da Vlada i Parlament još uvek nisu uspeli da se usaglase oko Bregzita i konačno sprovedu volju naroda ostvarenu kroz onaj prethodni demokratski proces. Da li ovakva situacija u UK dovodi u pitanje ukupnu veru u demokratske procese? U tom smislu je izlaznost na ovim izborima važna, jer u onim delovima ostrva gde izlaznost bude značajno veća, pokazaće se i entuzijazam u smislu ideje koju zagovaraju. Recimo, oni koji su u velikom broju izašli na izbore 2014. godine, na referendumu 2016. godine su takođe u velikom broju glasali za izlazak UK iz EU. Zanimljivo istraživanje na akademskom nivou bi bilo u kontekstu toga da li su se oni umorili, da li su ovi izbori za njih paradoks ili su pak spremni u velikom broju još jednom izneti svoj nepromenjivi stav.
Za budućnost celovitosti UK, ovi izbori su pre svega važni u Škotskoj. Na referendumu, škotski birači su u velikom procentu podržali ostanak UK u EU (68%), što je omogućilo ponovno otvaranje debate o nezavisnosti Škotske od Velike Britanije, a onda i celovitosti UK. Danas, Škoti ove izbore vide kao novu priliku da pokažu svoju privrženost EU, kako bi u slučaju Bregzita ponovo mogli otvoriti ”staru” debatu svoje strpljivo očekivane nezavisnosti. Škotsko pitanje, naravno, nije samo pitanje podrške glavnoj partiji za nezavisnost, SNP-u, već je pitanje i podrške Liberalnim demokratama ili partiji Promenimo UK, koje otvoreno zagovaraju drugi referendum po pitanju Bregzita. Time se otvara još jedna dimenzija podele unutar ”Bregzit demokratije”, koja može izražavati podršku za ostanak UK u EU (manjinski stav na ostrvu), ali ne i izlazak Škotske iz Velike Britanije (većinski stav na ostrvu). Ipak, istraživanja pokazuju da će partije okupljene oko ideje nezavisnosti Škotske, osvojiti najviše glasova i na ovim izborima.
U Severnoj Irskoj, zemlji čija ”meka granica” svakako veoma zavisi od Bregzit dogovora, očekivano je da dva od ukupno tri mesta u EP budu u rukama onih koji su za ostanak UK u EU. Time bi se političkom Londonu, ali i političkom Briselu, poslao jasna poruka u kojem stanju se nalazi demokratija u kolevci demokratije i koliko je situacija zapravo potencijalno opasna, iako na prvi pogled ovi izbori za zemlju koja formalno napušta EU i nisu toliko važni.
U okviru najvećeg elektorata Engleske, London će verovatno ponovo pokazati nešto liberalniji stav u kojem će podršku dobiti partije koje se zalažu za drugi Bregzit referendum, a to su Laburisti, Liberalne demokrate, partija Promeniti UK i Zeleni. Laburisti naravno računaju i na podršku van Londona u svojim ”tradicionalnim” sredinama, mada je vredno napomenuti da su izbori za EP 2014. po prvi put u istoriji pokazali da tradicionalna podela na Laburiste i Konzervativce nije jedina (važna) podela u okviru evropskih izbora, čemu naravno doprinosi i proporcionalni izborni sistem. Sa druge strane, Konzervativci se mogu osloniti na svoje tradicionalne birače, ali ne i na većinu birača koji zagovaraju Bregzit. Konzervativna stranka odavno ne uživa dovoljnu podršku, pre svega zbog svoje dosadašnje nesposobnosti da sprovede Bregzit. Upravo u toj činjenici, čovek koji vrlo dobro zna da manipuliše različitim činjenicama – Najdžel Faraž će biti na vrhu sa najviše osvojenih glasova. Time, Konzervativci ostaju jedina partija koja nakon Bregzita nije jača nego što je to bila kad je Bregzit iniciran.[2] Oni su možda jedini koji zaista ove izbore i ne žele, a možda će neki naredni generalni izbori pokazati da im ovi evropski i ne trebaju.
Potpuno nova demokratska dimenzija bi došla u pitanje ukoliko bismo analizu, odnosno predikciju rezultata u UK, preneli na predikciju ukupnog budućeg stanja snaga u EP. Time bi se stvari dodatno zakomplikovale analizom kako bi 73 evropska poslanika izabranih u UK oblikovala evropske političke grupe, formiranje koalicija za podršku vođenju EU, popunjavanju mesta u odborima i slično. Uzimajući u obzir da se očekuje da po prvi put, velika evropska koalicija narodnjaka i socijaldemokrata padne ispod nivoa proste većine, broj od 73 evropska poslanika, odnosno njihova motivacija koga pojedinačno da podrže, značajno može odrediti sudbinu same Evrope kao kontinenta.
Bilo kako bilo, rezultate ovih izbora i prostor za jednu sveobuhvatnu analizu, ne samo izbornih rezultata širom EU, već stanja u kojem se EU danas nalazi, čekaćemo do nedelje 26. maja u kasnim večernjim časovima, bez obzira što će UK i Kraljevina Holandija glasati već u četvrtak 23. maja. Ti rezultati, ponudiće odgovore na brojna pitanja postavljena u ovom tekstu, ali otvoriti i mnoga nova od posredne i neposredne važnosti.