Foto: Reuters / The Sun
За свега недељу дана, грађани држава чланица Европске уније (ЕУ), почеће са непосредним изјашњавањем на изборима за чланове Европског парламента (ЕП), јединим директним изборним циклусом за институције ЕУ који се одржавају од 1979. године. У зависности од националних изборних правила, грађани ЕУ ће на изборе излазити од 23. до 26. маја.
Учешће држава чланица на овим изборима је обавеза која проистиче из члана 22. Уговора о функционисању Европске уније, а који предвиђа да сваки држављанин има право да бира и буде биран. Сходно томе, као што је и било очекивано (погледати претходни текст истог аутора), на предстојећим изборима за ЕП гласаће држављани, али и ЕУ резиденти, Уједињеног Kраљевства Велике Британије и Северне Ирске, који ће се изјашњавати у четвртак 23. маја. Од укупног броја европских посланика (751), са ”острва” ће бити изабрано 73, што свакако представља једно од најкрупнијих националних бирачких тела.
Овај текст има за циљ анализу парадокса важности ових избора за УК, више него прогнозу самог изборног резултата. Има неке ироније у томе, да ће они који су већински, још пре три године одлучили да напусте ЕУ, за недељу дана ипак учествовати на изборима који претендују да усмере ЕУ у наредних пет година. Недвосмислено је да ће британски посланици гласати при именовању новог председника Европске комисије (ЕК), институције која ће у домену извршне власти усмеравати бројне заједничке политике, али исто тако они убрзо могу и напустити своја места, односно део своје одговорности за будућа усмерења. Тиме, група од 73 посланика свакако може имати важну улогу при давању подршке одређеном кандидату, али и довести у питање његов легитимитет уколико дође до Брегзита. У смислу демократских начела, легитимитет такве Комисије би постао још интригантнији са чињеницом да иста та Комисија треба да одобри и спроведе Брегзит, односно одређене радње које треба да омогуће обострани ”безболни” излазак УК из ЕУ.
Са друге стране, вреди напоменути и да до закључења ове анализе, недељу дана пред саме изборе, владајућа британска партија није пред бираче изашла са конкретним програмом за мандат који ипак претендуе освојити, а остале партије су такође представиле врло благе или недефинисане манифесте. Таквом ”тактиком”, може се рећи да они на овим изборима кандидују посланике ”без портфеља”, представнике чији мандат потенцијално може трајати врло кратко, па самим тим није ни толико важан. Овај текст ће у том смислу показати шта је важно за партије које учествују на овим изборима.
Пре тога, за опште разумевање ЕУ институција, треба рећи да је ЕП једна од три институције која учествује у легислативном процесу ЕУ. Европска комисија, представља Савету ЕУ, који окупља министре држава чланица у различитим портфељима, и Европском парламенту своје законодавне предлоге, а ове две институције у различитим процедурама и капацитетима морају дати сагласност како би ти предлози постали део законодавства ЕУ. Такође, за допринос општем разумевању, важно је подсетити се и на изборне процедуре у УК. Наиме, у Великој Британији грађани се изјашњавају у оквиру пропорционалног система, који у односу на онај британски традиционални не фаворизује две партије. Они ће гласати у оквиру 12 изборних јединица и имају право да изаберу искључиво једну партију и тиме јој дају свој глас. Партије касније одлучују који кандидати са затворене листе ће их представљати у ЕП. У Северној Ирској, због специфичног система је ситуација нешто другачија, те ће 3 посланика из њихових редова бити изабрани из једне изборне јединице, али грађани могу дати 3 преференцијална гласа. Расподела места у парламенту, биће вршена уобичајеним Д’Онтовим системом расподеле гласова, који се примењује и код нас. Наравно, изборна правила нису иста у свим државама чланицама, тако да се може рећи да су ”затворене листе” реткост европских избора, на којима у већини земаља грађани бирају партије али и појединачно име кандидата за којег желе да их представља. Овакав систем гласања за европске изборе у УК је на снази од 1999. године.
Такође, важно је знати да уколико ипак дође до Брегзита, Европски савет је одредио на који начин ће бити распоређена ова 73 места која до сада припадају УК. Иако ће укупан број посланика у ЕП бити смањен са 751 на 705, преостало 21 место ће бити распоређено међу појединим државама чланицама. Тренутну, али и потенцијалну нову расподелу међу државама можете погледати на линку. Оваква ситуација компликује изборе додатно, приморавајући остале државе да бирају кандидате на ”резервним” листама, тј. оне који своје место у ЕП чекају у случају повећања броја њихових националних места у случају Брегзита.
Ови избори су недвосмислено важни за ЕУ, али парадоксално и за УК, јер заправо треба да дају одговор на главно питање: Колико је политичко јавно мнење у УК подељено? Њихово изјашњавање на овим изборима одговориће не само на питање будућности Брегзита, односно стварне потребе за новим референдумом, већ и подељености у смислу национално-политичких тежњи, пре свега у Шкотској и Северној Ирској. У различитим деловима УК мотиви за излазак на ове изборе и исказивање политичке воље су веома различити. Импликације тих различитости итекако могу утицати на даље ставове британске владе у процесу постизања неопходне подршке у Парламенту за прихватање постигнутог договора о изласку из ЕУ. У истој мери, резултат ових избора може бити и јасан сигнал за будуће изјашњавање Британског парламента по овом питању. Ипак, треба нагласити да основна подела свакако није између брегзитовских појмова ”отићи” или ”остати”, кроз ове изборе се такође прожимају економска, социјална, културна, али и веома важна мигрантска питања. Ови избори се не могу сматрати искључиво брегзитовским изјашњавањем и због чињенице да готово ни једна партија отворено не заговара ”останак”, сем шкотског СНП-а, који има националне мотиве. Самим тим, гласачи у већинском делу УК и немају прилику избора који би имао наличје неког новог референдума, они ће се изјашњавати у односу на своје локалне преференције. Треба такође рећи да би евентуално већа подршка либералним кандидатима у односну на оне који долазе са листе Странке за Брегзит коју предводи Најџел Фараж, односно Торијеваца (конзервативаца), у неком будућем односу снага можда отворила питање стварне потребе за новим референдумом по питању Брегзита. Ипак, актуелна истраживања показују да је тешко очекивати исход у којем би Брегзит идеја била поражена овим изборима, напротив, ово је још једна прилика да се Европи покаже став УК исказан још 23. јуна 2016. године.[1] Као што се намеће, ови избори у УК отварају многа питања, али ретко ко ће се сложити да је питање стварних представника УК у Бриселу важно, самим тих и њиховог ”портфеља”.
Брегзит демократија, у односу на своју свеобухватну комплексност, односно комплексност система европских интеграција, доводи оне који ће се изјашњавати у четвртак до тога да ове изборе могу видети и као генералне (парламентарне), и као локалне али и као референдумско изјашњавање. Наравно, остају традиционална питања како и на који начин мотивисати бираче да изађу у што већем броју, односно покажу одрживост и смисленост једног оваквог демократског процеса. То је посебно важно у контексту тога да Влада и Парламент још увек нису успели да се усагласе око Брегзита и коначно спроведу вољу народа остварену кроз онај претходни демократски процес. Да ли оваква ситуација у УК доводи у питање укупну веру у демократске процесе? У том смислу је излазност на овим изборима важна, јер у оним деловима острва где излазност буде значајно већа, показаће се и ентузијазам у смислу идеје коју заговарају. Рецимо, они који су у великом броју изашли на изборе 2014. године, на референдуму 2016. године су такође у великом броју гласали за излазак УК из ЕУ. Занимљиво истраживање на академском нивоу би било у контексту тога да ли су се они уморили, да ли су ови избори за њих парадокс или су пак спремни у великом броју још једном изнети свој непромењиви став.
За будућност целовитости УК, ови избори су пре свега важни у Шкотској. На референдуму, шкотски бирачи су у великом проценту подржали останак УК у ЕУ (68%), што је омогућило поновно отварање дебате о независности Шкотске од Велике Британије, а онда и целовитости УК. Данас, Шкоти ове изборе виде као нову прилику да покажу своју приврженост ЕУ, како би у случају Брегзита поново могли отворити ”стару” дебату своје стрпљиво очекиване независности. Шкотско питање, наравно, није само питање подршке главној партији за независност, СНП-у, већ је питање и подршке Либералним демократама или партији Променимо УК, које отворено заговарају други референдум по питању Брегзита. Тиме се отвара још једна димензија поделе унутар ”Брегзит демократије”, која може изражавати подршку за останак УК у ЕУ (мањински став на острву), али не и излазак Шкотске из Велике Британије (већински став на острву). Ипак, истраживања показују да ће партије окупљене око идеје независности Шкотске, освојити највише гласова и на овим изборима.
У Северној Ирској, земљи чија ”мека граница” свакако веома зависи од Брегзит договора, очекивано је да два од укупно три места у ЕП буду у рукама оних који су за останак УК у ЕУ. Тиме би се политичком Лондону, али и политичком Бриселу, послао јасна порука у којем стању се налази демократија у колевци демократије и колико је ситуација заправо потенцијално опасна, иако на први поглед ови избори за земљу која формално напушта ЕУ и нису толико важни.
У оквиру највећег електората Енглеске, Лондон ће вероватно поново показати нешто либералнији став у којем ће подршку добити партије које се залажу за други Брегзит референдум, а то су Лабуристи, Либералне демократе, партија Променити УК и Зелени. Лабуристи наравно рачунају и на подршку ван Лондона у својим ”традиционалним” срединама, мада је вредно напоменути да су избори за ЕП 2014. по први пут у историји показали да традиционална подела на Лабуристе и Конзервативце није једина (важна) подела у оквиру европских избора, чему наравно доприноси и пропорционални изборни систем. Са друге стране, Конзервативци се могу ослонити на своје традиционалне бираче, али не и на већину бирача који заговарају Брегзит. Конзервативна странка одавно не ужива довољну подршку, пре свега због своје досадашње неспособности да спроведе Брегзит. Управо у тој чињеници, човек који врло добро зна да манипулише различитим чињеницама – Најџел Фараж ће бити на врху са највише освојених гласова. Тиме, Конзервативци остају једина партија која након Брегзита није јача него што је то била кад је Брегзит инициран.[2] Они су можда једини који заиста ове изборе и не желе, а можда ће неки наредни генерални избори показати да им ови европски и не требају.
Потпуно нова демократска димензија би дошла у питање уколико бисмо анализу, односно предикцију резултата у УК, пренели на предикцију укупног будућег стања снага у ЕП. Тиме би се ствари додатно закомпликовале анализом како би 73 европска посланика изабраних у УК обликовала европске политичке групе, формирање коалиција за подршку вођењу ЕУ, попуњавању места у одборима и слично. Узимајући у обзир да се очекује да по први пут, велика европска коалиција народњака и социјалдемократа падне испод нивоа просте већине, број од 73 европска посланика, односно њихова мотивација кога појединачно да подрже, значајно може одредити судбину саме Европе као континента.
Било како било, резултате ових избора и простор за једну свеобухватну анализу, не само изборних резултата широм ЕУ, већ стања у којем се ЕУ данас налази, чекаћемо до недеље 26. маја у касним вечерњим часовима, без обзира што ће УК и Краљевина Холандија гласати већ у четвртак 23. маја. Ти резултати, понудиће одговоре на бројна питања постављена у овом тексту, али отворити и многа нова од посредне и непосредне важности.