Borislav Mikelić je svakako intrigantna ličnost vezana za Republiku Srpsku Krajinu (RSK), ali prema nekadašnjem gradonačelniku Knina, Dragu Kovačeviću predstavlja jednu od kontraverznijih na srpskom političkom i poslovnom nebu. Rođen je 1939. godine u Dobrljinu. Voleo je sebe nazivati „dijetetom sa Kozare“. Na početku Drugog svetskog rata je još kao dete ostao siroče. Odrastao je po đačkim domovima u Sloveniji i Hrvatskoj. Kako se može pročitati, u zaista retkim izvorima, završio je srednju grafičku školu i svoju radnu karijeru je započeo kao grafičar u petrinjskoj štampariji. U mladosti se mogao podičiti jakom fizičkom konstitucijom, koja mu je pomogla u sportu. Bavio se fudbalom i rvanjem, u kojima je pokazao zavidne rezultate. Za Fudbalski klub „Mladost“ iz Petrinje debitovao je u blizu 400 utakmica, u kojima je postigao preko 300 golova. Možda je od njega mogao postati svetski prvak u rvanju ili državni reprezentativac u fudbalu, da nije bilo politike koja ga je fascinirala. Sasvim sigurno, radilo se o čoveku koji je imao i drugih talenata osim sportskih.
Nesporno, mora mu se priznati, ogromna radna energija i upornost koju je posedovao. Na listi nedostataka, svakako se nalazi slabije obrazovanje. Hodajući kroz institucije izveštio se u društveno-političkom delovanju Titovog perioda i brzo došao na najodgovornije funkcije u gradu. Najupečatljiviji utisak je ostavio kao direktor mesne industrije „Gavrilović“, firme od koje je pretežno zavisila čitava regija Banije i Korduna, a koja je ogromni deo proizvodnje plasirala i za Jugoslovensku narodnu armiju. Obavljao je funkciju predsednika opštine Petrinja, u periodu kada je opština imala najveću stopu razvoja u Hrvatskoj. U dva mandata je bio poslanik u hrvatskom Saboru, zatim član Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske i član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Sukobio se sa Ivicom Račanom, tadašnjim predsednikom hrvatskih komunista. Mikelić je, oštro bio protiv dogovorenog manevra između Slovenaca i Hrvata da napuste kongres. Podržao je Slobodana Miloševića na, ispostaviće se, poslednjem kongresu komunista Jugoslavije, koga će, kasnije u svojim medijskim nastupima često hvaliti. Takođe, u čijoj odbrani će u svojstvu svedoka učestvovati pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, sa sedištem u Hagu.
U jesen 1990. godine dolazi do nemira u Petrinji kada je hrvatska policija pokušala razoružati tamošnju stanicu policije. Hrvatske vlasti odmah su dovele Mikelića u vezu sa pomenutim nemirima, nakon kojih on odlazi u Beograd. Zapošljava se na mestu zamenika generalnog direktora firme „Progres“. Za taj period su karakteristična njegova poslovna putovanja, po zemljama bivšeg Sovjetskog saveza. Drago Kačavenda u svojoj knjizi „Kavez“ govori da politički gledano Mikelić u RSK nije bio omiljen. Njegov odlazak u Beograd shvaćen je u početku kao izdaja i kukavičluk, a prethodni pokušaji osnivanja partija, kao pokušaj razbijanja narodnog jedinstva. U montiranom procesu 1993. godine pred sudom u Sisku biće osuđen. Republika Hrvatska 2003. godine izdaće Interpolovu poternicu, za izručenje Mikelića Hrvatskoj. Posle gotovo dvadeset godina Hrvatska je odustala od krivičnog gonjenja, jer je utvrdila da nije bio umešan u zbivanja u Petrinji.
Mikelić se iz Beograda vraća u Krajinu u jesen 1993. godine. U svojstvu šefa izbornog štaba predsedničkog kandidata Milana Martića. Zajedno sa Martićem obilazi Srbe i najviše se fokusira na potencijalna privredna rešenja. Pred kraj aprila 1994. godine je sazvana Skupština Republike Srpske Krajine, na kojoj je Mikelić izabran za predsednika Vlade. Na toj funkciji ostaće nešto duže od godinu dana. Kako je sam govorio, prihvatio se pozicije premijera, jer je srpski narod to od njega tražio. Kružile su priče da je vršen veliki pritisak iz Beograda od strane, ni manje ni više, Slobodana Miloševića i Jovice Stanišića da mandatar za sastavljanje Vlade bude niko drugo do Borislav Mikelić. Postojali su i određeni problemi za sastavljanje parlamentarne većine, koji su se na kraju uspeli otkloniti. Ljudi koji mu nisu bili skloni često su isticali njegovu komunističku prošlost i kako se tada pričalo, povezanost za bezbednosno-obaveštajnim krugovima. I njegovi najveći kritičari mu priznaju da se njegovim dolaskom na čelo Vlade sredila budžetska situacija u Srpskoj Krajini. Pre dolaska Mikelića, ekonomska situacija je bila izuzetno teška. Mesecima unazad nisu isplaćivane plate i penzije. On međutim uspeva, da budžetske obaveze budu redovno servisirane, a isplata plata i penzija postane redovna. Već, u prvim mesecima je uspeo da oporavi budžet i krene u aktivno podizanje privrede, što mu je u javnosti donelo političke poene i to kod onih koji su bili skeptični prema njemu. U svega nekoliko meseci otvorilo se 23.000 novih radnih mesta.
Ne može se reći da je imao dobre odnose sa predstavnicima Republike Srpske tokom svog mandata. Mikelić je zastupao, da je potrebno što pre obustaviti sukobe u Bosni i Hercegovini. Smatrao je, da je to mnogo povoljnija situacija za Srbe u Krajini, jer ako vojska Republike Srpske nije u ratnim dejstvima to je izvesnije da se hrvatske vojne snage neće odvažiti da napadnu zapadne delove RSK. Milan Martić je, zagovarao ujedinjenje Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, ovaj predlog je naišao i na podršku Milana Babića. Međutim, ne i Borislava Mikelića, koji je govorio da to vodi samo u novu ratnu opciju. Kako je obrazlagao, spajanje dva entiteta iz dve različite međunarodno priznate države u treći entitet, bio bi samo neuspešan promašaj. Tu državu nijedna zemlja na svetu ne bi priznala. Njegova zamisao je bila da Krajina treba da dobije stepen što veće političke autonomije u okviru Republike Hrvatske. Sa druge strane, Martić i Babić su gajili aspiracije usmerene na potpunu nezavisnost i odvojenost Krajine od Hrvatske, što će se kasnije i pokazati kao potpuno nerealno očekivanje.
Preko dvadeset godina, u političkim i naučnim krugovima, kao i široj javnosti u Srbiji ne stišava se polemika oko mesta i uloge plana koji je poznat pod nazivom Zagreb 4 (Z-4). Plan je pod ovim nazivom ponudila mini kontakt-grupa rukovodstvima Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine, krajem januara 1995. godine. U vreme pokušaja uručenja plana Z-4, rukovodstvo Krajine je zatečeno u jednom specifičnom stanju. Sa jedne strane, već u samom rukovodstvu nazirala unutrašnja podela na „tvrdu“ i „meku“ struju. Tvrdu struju predvodili su predsednik Milan Martić i general Milan Čeleketić. Ova struja je zastupala stav da u ukupnoj normalizaciji odnosa sa Hrvatskom ne treba ići ubrzano, već je potrebno dosta opreza. Nasuprot njima, drugu „meku“ struju predvodio je predsednik Vlade Republike Srpske Krajine Borislav Mikelić. On je govorio, treba ići što ubrzanije u harmonizaciju odnosa. Upravo zahvaljujući ovoj struji, došlo je i do potpisivanja ekonomskog sporazuma sa Hrvatskom početkom decembra 1994. godine. U tom periodu, celokupno rukovodstvo bilo je optimistično, jer je bila faza bez oružanih sukoba i pažnja je bila usmerena na diplomatski plan. Borislav Mikelić je bio šef pregovaračkog tima i potpisnik Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji sa Hrvatskom. Njegovi javno izrečeni stavovi o planu Z-4 zavređuju poseban osvrt i analizu. Mikelić, u vezi sa planom, između ostalog kaže da je kao šef pregovaračkog tima u štabu mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, poznatijih kao Unprofor u Zagrebu boravio 13 puta, a da su razgovori trajali i po deset časova. Iz tih njegovih reči, može se jasno zaključiti da je težio da bude kooperativni, kao i da je želeo pronalaženje mirnog rešenja. Mikelić je, naprosto smatrao, o čemu je kasnije često i govorio, rizično je odmah prihvatiti plan bez garancija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o produženju mandata Unproforu.
Ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Zagrebu, Piter Galbrajt izjavio je da će Srbi iz Krajine imati ozbiljne posledice zbog neprihvatanja plana. Nažalost, ova izjava nedugo kasnije se i ostvarila. Predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman, uvidevši da RSK rapidno napreduje, pre svega, na polju ekonomije poprilično se zabrinuo za dalji tok situacije. Mikelić je konstatovao da plan Z-4 ne rešava srpsko pitanje na teritoriji Hrvatske. Reč je bilo o jedanaest nerazvijenih opština u kojima je živelo preko 150 000 hiljada Srba i oko 60 000 Hrvata koje bi ostale u sastavu Srpske Krajine, ali Zapadna Slavonija je prema planu bila predložena za reintegraciju u teritoriju Hrvatske. Dok je za Istočnu Slavoniju, Južnu Baranju i Zapadni Srem predlagan protektorat. Nakon kojeg bi se potpuno inkorporirali u sastav Republike Hrvatske. Kasnije će, Mikelić u medijima govoriti da oni nisu odbili da prime plan, već su tražili da se promeni uslov pod kojim bi se plan mogao prihvatiti. Jedini uslov je bio da se sačeka, dok se ne produži mandat snagama Ujedinjenih nacija. Takođe, za svoje kolege Martića i Babića govorio je da su više natupali populistički, a manje rezonovali u skladu sa realnošću koja je bila na terenu. Ocenjuje da je dobrim delom njihov ekstremizam i pogrešno sagledavanje situacije, koštao Srbe i Krajinu poraza. Sve to, Kovačević zamera Mikeliću u svojoj knjizi. Kako kaže, bivši gradonačelnik Knina, Mikelić je bio sklon napadima na bivše saradnike Martića i Babića, dok izostavlja u svemu tome ulogu Slobodana Miloševića. Čoveka, koji je za dobar deo javnosti bio i glavni protagonista.
Period od početka maja 1995. godine obeležila je velika kriza. Pokušaji jačanja odbrambenih potencijala, mirovne inicijative i neuspeli pregovori. Spisku treba dodati i česte nestašice struje, nafte i životnih namirnica, koje su uzrokovale nezadovoljstvo stanovništva i sve primetnije iseljavanje. Kao glavni rezultat svega oslabljena je borbena gotovost, što je doprinelo brzom slomu. Zato ne čudi, što je najsnažniji udar Hrvatske vojske od početka rata došao je u trenutku kada je Krajina bila u najtežem položaju još od osnivanja. Prethodne ratne godine iscrpile su njene, ionako slabe resurse. Vojni potencijali su propadali, a stalni odlazak stanovništva dodatno ju je slabio. Nelegalno bogaćenje pojedinaca, politički obračuni i slaba međunarodna pozicija naročito su uticali na njen sveukupni put ka kolapsu. Nepostojanje plana odbrane Zapadne Slavonije i neispunjena očekivanja da će Vojska Republike Srpske ili Vojska Jugoslavije pomoći negativno su uticala na celokupnu odbranu tog dela Krajine. Srpske vlasti, istog dana uveče donele su odluku o zatvaranju auto-puta.
Posle hrvatske operacija „Bljesak“ 1. i 2. maja 1995. godine pod rukovodstvom Franje Tuđmana na teritoriji Zapadne Slavonije, koja je bila u sastavu tadašnje Republike Srpske Krajine sa namerom etničkog čišćenja tog prostora, došlo je do konačnog razlaza između Mikelića i Martića. Tadašnja vlast u Beogradu je poslala jasnu poruku Srbima iz Krajine. Skoro na samom kraju centralnog TV dnevnika sasvim šturo, vlast je izvestila o ovoj akciji, u kojoj je proterano oko 20.000 Srba. Srpske snage su 2. i 3. maja gađale Zagreb raketama. Odmah su otpočela optuživanja među srpskim političarima. Ko snosi krivicu za krah i pad Zapadne Slavonije? Mikelić je optuživao predsednika Martića i generala Čeleketića za držanje „vatrenih” govora u Zapadnoj Slavoniji, neposredno pred hrvatski napad. Predstavnici opozicionih partija iz Srbije optuživali su rukovodstvo Savezne Republike Jugoslavije, zbog toga što nije pomoglo srpskom stanovništvu u Zapadnoj Slavoniji. Mikelićev stav je bio ambivalentan. Branio je vlast u Beogradu, a kritikovao onu na Palama. Optuživši njih kako su oni ti koji su podstrekivali građane protiv mirnog rešenja. Oružane snage Republike Srpske, nalazile su se na samo nekoliko kilometara od Zapadne Slavonije, a nisu ni prstom makli da nešto preduzmu. Otvoreno kroz svoje nastupe je pokazivao postojanje sukoba između njega i Martića. Sukob koji sve više bio produbljen. Dezorganizacija u odbrani pokazala je slabosti oružanih snaga Srpske Krajine i dodatno doprinela porastu političke krize. Demoralisanost, koja je bila primetna i ranije, samo je pojačana padom Zapadne Slavonije.
Skupština je, na predlog poslanika Srpske demokratske stranke Krajine donela odluku o pristupanju realizaciji ujedinjenja Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Odlukom nije bio zadovoljan predsednik Vlade, Borislav Mikelić. Prema njegovom mišljenju u pitanju je bila „velika greška”. Smatrao je da o ujedinjenju treba dobro razmisliti, da se ne sme dogoditi da se RSK „utopi” u RS, kao ni da se uvuče pod sankcije koje je Jugoslavija uvela Republici Srpskoj. Ujedinjenjem se okreću leđa Jugoslaviji, od koje Krajina zavisi na mnogo načina, a upućuje se ka Republici Srpskoj, sa kojom je imala višestruko manju razmenu. O pitanju ujedinjenja raspravljano je i na sednici Vlade u Erdutu 24. maja, ali jedinstveni stav nije mogao biti zauzet, zbog nedvosmislenog Mikelićevog protivljenja. Upravo u to vreme pojavio se zahtev poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke u Skupštini Republike Srpske Krajine za izglasavanje nepoverenja Borislavu Mikeliću. Zahtev radikala nije mogao imati većeg dometa, jer njihova poslanička grupa nije imala dovoljan broj poslanika za podnošenje zahteva za smenu premijera, po Ustavu Republike Srpske Krajine. Međutim, kada se zahtevu pridružilo i nekoliko poslanika Srpske demokratkse stranke, najjače političke partije u to vreme u Krajini, smena je zatražena. Kao razlog je navedeno, Mikelićevo decidno protivljenje ujedinjenju. Nasuprot njema, Mikelić je apelovao da se uđe u detaljnije pregovore oko plana Z-4, uz pomoć kojeg bi se pokušala izvući maksimalna korist i što trajnije rešenje sukoba. Ostao je u manjini. Naime, Mikelić je smenjen krajem maja meseca sa mesta predsednika Vlade. Do toga je, kao što smo rekli, došlo usled razlike u stavovima oko budućih političkih korake Srba u Krajini. Iza Mikelićeve smene stajao je Martić. Sutradan je izjavio: „Juče smo se rešili jednog balasta koji je trovao odnose sa Republikom Srpskom.” Optužio je Mikelića da je u pregovorima sa Hrvojem Šarinićem nastupao „sa aspekta sitne trgovine”, dodavši da je Mikeliću mogućnost dobre zarade u poslu sa Šarinićem, bila preča od bezbednosti Republike Srpske Krajine i njenog stanovništva. Njegovom smenom Republika Srpska Krajina je dva meseca pred akciju „Oluja“ ostala bez Vlade. Nekoliko dana pre početka agresije oformljena je novo vlada. Godinama kasnije, Mikelić će u Beogradu pokušati da se politički aktivira, ali bez mnogo uspeha. Značajniji angažman će dobiti u okviru Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Preminuo je u Beogradu u 79. godini života 12. maja 2018. godine.
Pad Republike Srpske Krajine i proterivanje 250.000 Srba u zloglasnoj akciji „Oluja“, imalo je za cilj etničko čišćenje srpskog stanovništva sa tih prostora. Narod koji je bio stradalnik kroz čitav dvadeseti vek, nije bio pošteđen na kraju tog stoleća, već je bio izložen novom zločinu. Svi narodi iz bivše Jugoslovenske države uspevaju da reše svoje nacionalno pitanje osim nas Srba. Borislav Mikelić je bio najdirektnije uključen u sva politička događanja koja su se ticala Srba u Hrvatskoj. Međutim, on i njegova uloga, danas predstavlja jednu vrstu velike nepoznanice. U javnosti za jedne umereni političar, za čije ideje u vreme ekstremizma nije bilo sluha. Za druge, ratni profiter sa bezbednosnom legitimacijom. Ne ulazeći u takve priče, Mikelić je svakako bio realnijih pogleda od ostatka tadašnjeg rukovodstva, jer je bolje uspevao da sagleda konkretnu situaciju na terenu. Takođe, kao privrednik vrlo dobro je znao da jedan narod može očuvati samo stabilna ekonomija i jaka privreda. Najveći deo odgovornosti za tragediju snosi tadašnji režim u Beogradu na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Naprosto u teškim, ali pokazaće se sudbonosnim događajima za Srbe sa tih prostora, nije preduzeo nikakve korake da spreči proterivanje i tragediju. Ne želim da umanjim ulogu političara iz Krajine, ali je najveći deo odgovornisti bio na tadašnjim vlastima u Srbiji i Jugoslaviji. Na njima, leži odgovornost za sve nastupele posledice. Zato je, najblaže rečeno, čudna naklonost Mikelića samom Miloševiću, kojeg izostavlja kada je reč o bilo kakvim kritikama. Zbog čega u jednom periodu dobija i veliku naklonost u beogradskim medijima, koju obilato koristi. Nesporno, u mlađim danima talentovan za sport, a kasnije za biznis. Politički gledano, ne uspeva da se izbori za svoje ideje i planove, ako ih je iskreno i baštinio. Krajnje ishodište je jasno. Republika Srpska Krajina se nije mogla sačuvati bez nedvosmislene i čvrste podrške Slobodana Miloševića, pogotovo u prelomnim trenucima. Šta se dešava kada ne postoji oko najvažnijih tema jedinstvo, ni u našim redovima, najbolje vidimo na primeru Krajine. Takođe, i koliko je važna uloga da se u Beogradu nalazi racionalna, a ujedno i državotvorna vlast, koja nije spremna da truguje sa nacionalnim interesima. Tragedija ljudi, koji su, preko noći, ostali bez svojih kuća i zavičaja mora zauvek da nam služi za nauk.