fbpx

БОРИСЛАВ МИКЕЛИЋ – ОД СИРОЧЕТА ДО ПРЕМИЈЕРА

15/11/2021
Аутор :
Анализе
izvor. https://rs.n1info.com/

Борислав Микелић је свакако интригантна личност везана за Републику Српску Крајину (РСК), али према некадашњем градоначелнику Книна, Драгу Ковачевићу представља једну од контраверзнијих на српском политичком и пословном небу. Рођен је 1939. године у Добрљину. Волео је себе називати „дијететом са Козаре“. На почетку Другог светског рата је још као дете остао сироче. Одрастао је по ђачким домовима у Словенији и Хрватској. Како се може прочитати, у заиста ретким изворима, завршио је средњу графичку школу и своју радну каријеру је започео као графичар у петрињској штампарији. У младости се могао подичити јаком физичком конституцијом, која му је помогла у спорту. Бавио се фудбалом и рвањем, у којима је показао завидне резултате. За Фудбалски клуб „Младост“ из Петриње дебитовао је у близу 400 утакмица, у којима је постигао преко 300 голова. Можда је од њега могао постати светски првак у рвању или државни репрезентативац у фудбалу, да није било политике која га је фасцинирала. Сасвим сигурно, радило се о човеку који је имао и других талената осим спортских.

Неспорно, мора му се признати, огромна радна енергија и упорност коју је поседовао. На листи недостатака, свакако се налази слабије образовање. Ходајући кроз институције извештио се у друштвено-политичком деловању Титовог периода и брзо дошао на најодговорније функције у граду. Најупечатљивији утисак је оставио као директор месне индустрије „Гавриловић“, фирме од које је претежно зависила читава регија Баније и Кордуна, а која је огромни део производње пласирала и за Југословенску народну армију. Обављао је функцију председника општине Петриња, у периоду када је општина имала највећу стопу развоја у Хрватској. У два мандата је био посланик у хрватском Сабору, затим члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Сукобио се са Ивицом Рачаном, тадашњим председником хрватских комуниста. Микелић је, оштро био против договореног маневра између Словенаца и Хрвата да напусте конгрес. Подржао је Слободана Милошевића на, испоставиће се, последњем конгресу комуниста Југославије, кога ће, касније у својим медијским наступима често хвалити. Такође, у чијој одбрани ће у својству сведока учествовати пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, са седиштем у Хагу.

У јесен 1990. године долази до немира у Петрињи када је хрватска полиција покушала разоружати тамошњу станицу полиције. Хрватске власти одмах су довеле Микелића у везу са поменутим немирима, након којих он одлази у Београд. Запошљава се на месту заменика генералног директора фирме „Прогрес“. За тај период су карактеристична његова пословна путовања, по земљама бившег Совјетског савеза. Драго Качавенда у својој књизи „Кавез“ говори да политички гледано Микелић у РСК није био омиљен. Његов одлазак у Београд схваћен је у почетку као издаја и кукавичлук, а претходни покушаји оснивања партија, као покушај разбијања народног јединства. У монтираном процесу 1993. године пред судом у Сиску биће осуђен. Република Хрватска 2003. године издаће Интерполову потерницу, за изручење Микелића Хрватској. После готово двадесет година Хрватска је одустала од кривичног гоњења, јер је утврдила да није био умешан у збивања у Петрињи.

Микелић се из Београда враћа у Крајину у јесен 1993. године. У својству шефа изборног штаба председничког кандидата Милана Мартића. Заједно са Мартићем обилази Србе и највише се фокусира на потенцијална привредна решења. Пред крај априла 1994. године је сазвана Скупштина Републике Српске Крајине, на којој је Микелић изабран за председника Владе. На тој функцији остаће нешто дуже од годину дана. Како је сам говорио, прихватио се позиције премијера, јер је српски народ то од њега тражио. Кружиле су приче да је вршен велики притисак из Београда од стране, ни мање ни више, Слободана Милошевића и Јовице Станишића да мандатар за састављање Владе буде нико друго до Борислав Микелић. Постојали су и одређени проблеми за састављање парламентарне већине, који су се на крају успели отклонити. Људи који му нису били склони често су истицали његову комунистичку прошлост и како се тада причало, повезаност за безбедносно-обавeштајним круговима. И његови највећи критичари му признају да се његовим доласком на чело Владе средила буџетска ситуација у Српској Крајини. Пре доласка Микелића, економска ситуација је била изузетно тешка. Месецима уназад нису исплаћиване плате и пензије. Он међутим успева, да буџетске обавезе буду редовно сервисиране, а исплата плата и пензија постане редовна. Већ, у првим месецима је успео да опорави буџет и крене у активно подизање привреде, што му је у јавности донело политичке поене и то код оних који су били скептични према њему. У свега неколико месеци отворило се 23.000 нових радних места.

Не може се рећи да је имао добре односе са представницима Републике Српске током свог мандата. Микелић је заступао, да је потребно што пре обуставити сукобе у Босни и Херцеговини. Сматрао је, да је то много повољнија ситуација за Србе у Крајини, јер ако војска Републике Српске није у ратним дејствима то је извесније да се хрватске војне снаге неће одважити да нападну западне делове РСК. Милан Мартић је, заговарао уједињење Републике Српске и Републике Српске Крајине, овај предлог је наишао и на подршку Милана Бабића. Међутим, не и Борислава Микелића, који је говорио да то води само у нову ратну опцију. Како је образлагао, спајање два ентитета из две различите међународно признате државе у трећи ентитет, био би само неуспешан промашај. Ту државу ниједна земља на свету не би признала. Његова замисао је била да Крајина треба да добије степен што веће политичке аутономије у оквиру Републике Хрватске. Са друге стране, Мартић и Бабић су гајили аспирације усмерене на потпуну независност и одвојеност Крајине од Хрватске, што ће се касније и показати као потпуно нереално очекивање.

Преко двадесет година, у политичким и научним круговима, као и широј јавности у Србији не стишава се полемика око места и улоге плана који је познат под називом Загреб 4 (Z-4). План је под овим називом понудила мини контакт-група руководствима Републике Хрватске и Републике Српске Крајине, крајем јануара 1995. године. У време покушаја уручења плана З-4, руководство Крајине је затечено у једном специфичном стању. Са једне стране, већ у самом руководству назирала унутрашња подела на „тврду“ и „меку“ струју. Тврду струју предводили су председник Милан Мартић и генерал Милан Челекетић. Ова струја је заступала став да у укупној нормализацији односа са Хрватском не треба ићи убрзано, већ је потребно доста опреза. Насупрот њима, другу „меку“ струју предводио је председник Владе Републике Српске Крајине Борислав Микелић. Он је говорио, треба ићи што убрзаније у хармонизацију односа. Управо захваљујући овој струји, дошло је и до потписивања економског споразума са Хрватском почетком децембра 1994. године. У том периоду, целокупно руководство било је оптимистично, јер је била фаза без оружаних сукоба и пажња је била усмерена на дипломатски план. Борислав Микелић је био шеф преговарачког тима и потписник Споразума о економској нормализацији са Хрватском. Његови јавно изречени ставови о плану З-4 завређују посебан осврт и анализу. Микелић, у вези са планом, између осталог каже да је као шеф преговарачког тима у штабу мировних снага Уједињених нација, познатијих као Унпрофор у Загребу боравио 13 пута, а да су разговори трајали и по десет часова. Из тих његових речи, може се јасно закључити да је тежио да буде кооперативни, као и да је желео проналажење мирног решења. Микелић је, напросто сматрао, о чему је касније често и говорио, ризично је одмах прихватити план без гаранција Савета безбедности Уједињених нација о продужењу мандата Унпрофору.

Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Загребу, Питер Галбрајт изјавио је да ће Срби из Крајине имати озбиљне последице због неприхватања плана. Нажалост, ова изјава недуго касније се и остварила. Председник Републике Хрватске Фрањо Туђман, увидевши да РСК рапидно напредује, пре свега, на пољу економије поприлично се забринуо за даљи ток ситуације. Микелић је констатовао да план З-4 не решава српско питање на територији Хрватске. Реч је било о једанаест неразвијених општина у којима је живело преко 150 000 хиљада Срба и око 60 000 Хрвата које би остале у саставу Српске Крајине, али Западна Славонија је према плану била предложена за реинтеграцију у територију Хрватске. Док је за Источну Славонију, Јужну Барању и Западни Срем предлаган протекторат. Након којег би се потпуно инкорпорирали у састав Републике Хрватске. Касније ће, Микелић у медијима говорити да они нису одбили да приме план, већ су тражили да се промени услов под којим би се план могао прихватити. Једини услов је био да се сачека, док се не продужи мандат снагама Уједињених нација. Такође, за своје колеге Мартића и Бабића говорио је да су више натупали популистички, а мање резоновали у складу са реалношћу која је била на терену. Оцењује да је добрим делом њихов екстремизам и погрешно сагледавање ситуације, коштао Србе и Крајину пораза. Све то, Ковачевић замера Микелићу у својој књизи. Како каже, бивши градоначелник Книна, Микелић је био склон нападима на бивше сараднике Мартића и Бабића, док изоставља у свему томе улогу Слободана Милошевића. Човека, који је за добар део јавности био и главни протагониста.

Период од почетка маја 1995. године обележила је велика криза. Покушаји јачања одбрамбених потенцијала, мировне иницијативе и неуспели преговори. Списку треба додати и честе несташице струје, нафте и животних намирница, које су узроковале незадовољство становништва и све приметније исељавање. Као главни резултат свега ослабљена је борбена готовост, што је допринело брзом слому. Зато не чуди, што је најснажнији удар Хрватске војске од почетка рата дошао је у тренутку када је Крајина била у најтежем положају још од оснивања. Претходне ратне године исцрпиле су њене, ионако слабе ресурсе. Војни потенцијали су пропадали, а стални одлазак становништва додатно ју је слабио. Нелегално богаћење појединаца, политички обрачуни и слаба међународна позиција нарочито су утицали на њен свеукупни пут ка колапсу. Непостојање плана одбране Западне Славоније и неиспуњена очекивања да ће Војска Републике Српске или Војска Југославије помоћи негативно су утицала на целокупну одбрану тог дела Крајине. Српске власти, истог дана увече донеле су одлуку о затварању ауто-пута.

После хрватске операција „Бљесак“ 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније, која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења тог простора, дошло је до коначног разлаза између Микелића и Мартића. Тадашња власт у Београду је послала јасну поруку Србима из Крајине. Скоро на самом крају централног ТВ дневника сасвим штуро, власт је известила о овој акцији, у којој је протерано око 20.000 Срба. Српске снаге су 2. и 3. маја гађале Загреб ракетама. Одмах су отпочела оптуживања међу српским политичарима. Ко сноси кривицу за крах и пад Западне Славоније? Микелић је оптуживао председника Мартића и генерала Челекетића за држање „ватрених” говора у Западној Славонији, непосредно пред хрватски напад. Представници опозиционих партија из Србије оптуживали су руководство Савезне Републике Југославије, због тога што није помогло српском становништву у Западној Славонији. Микелићев став је био амбивалентан. Бранио је власт у Београду, а критиковао ону на Палама. Оптуживши њих како су они ти који су подстрекивали грађане против мирног решења. Оружане снаге Републике Српске, налазиле су се на само неколико километара од Западне Славоније, а нису ни прстом макли да нешто предузму. Отворено кроз своје наступе је показивао постојање сукоба између њега и Мартића. Сукоб који све више био продубљен. Дезорганизација у одбрани показала је слабости оружаних снага Српске Крајине и додатно допринела порасту политичке кризе. Деморалисаност, која је била приметна и раније, само је појачана падом Западне Славоније.

Скупштина је, на предлог посланика Српске демократске странке Крајине донела одлуку о приступању реализацији уједињења Републике Српске Крајине и Републике Српске. Одлуком није био задовољан председник Владе, Борислав Микелић. Према његовом мишљењу у питању је била „велика грешка”. Сматрао је да о уједињењу треба добро размислити, да се не сме догодити да се РСК „утопи” у РС, као ни да се увуче под санкције које је Југославија увела Републици Српској. Уједињењем се окрећу леђа Југославији, од које Крајина зависи на много начина, а упућује се ка Републици Српској, са којом је имала вишеструко мању размену. О питању уједињења расправљано је и на седници Владе у Ердуту 24. маја, али јединствени став није могао бити заузет, због недвосмисленог Микелићевог противљења. Управо у то време појавио се захтев посланичког клуба Српске радикалне странке у Скупштини Републике Српске Крајине за изгласавање неповерења Бориславу Микелићу. Захтев радикала није могао имати већег домета, јер њихова посланичка група није имала довољан број посланика за подношење захтева за смену премијера, по Уставу Републике Српске Крајине. Међутим, када се захтеву придружило и неколико посланика Српске демократксе странке, најјаче политичке партије у то време у Крајини, смена је затражена. Као разлог је наведено, Микелићево децидно противљење уједињењу. Насупрот њема, Микелић је апеловао да се уђе у детаљније преговоре око плана З-4, уз помоћ којег би се покушала извући максимална корист и што трајније решење сукоба. Остао је у мањини. Наиме, Микелић је смењен крајем маја месеца са места председника Владе. До тога је, као што смо рекли, дошло услед разлике у ставовима око будућих политичких кораке Срба у Крајини. Иза Микелићеве смене стајао је Мартић. Сутрадан је изјавио: „Јуче смо се решили једног баласта који је тровао односе са Републиком Српском.” Оптужио је Микелића да је у преговорима са Хрвојем Шаринићем наступао „са аспекта ситне трговине”, додавши да је Микелићу могућност добре зараде у послу са Шаринићем, била преча од безбедности Републике Српске Крајине и њеног становништва. Његовом сменом Република Српска Крајина је два месеца пред акцију „Олуја“ остала без Владе. Неколико дана пре почетка агресије оформљена је ново влада. Годинама касније, Микелић ће у Београду покушати да се политички активира, али без много успеха. Значајнији ангажман ће добити у оквиру Југословенског спортског друштва Партизан. Преминуо је у Београду у 79. години живота 12. маја 2018. године.

Пад Републике Српске Крајине и протеривање 250.000 Срба у злогласној акцији „Олуја“, имало је за циљ етничко чишћење српског становништва са тих простора. Народ који је био страдалник кроз читав двадесети век, није био поштеђен на крају тог столећа, већ је био изложен новом злочину. Сви народи из бивше Југословенске државе успевају да реше своје национално питање осим нас Срба. Борислав Микелић је био најдиректније укључен у сва политичка догађања која су се тицала Срба у Хрватској. Међутим, он и његова улога, данас представља једну врсту велике непознанице. У јавности за једне умерени политичар, за чије идеје у време екстремизма није било слуха. За друге, ратни профитер са безбедносном легитимацијом. Не улазећи у такве приче, Микелић је свакако био реалнијих погледа од остатка тадашњег руководства, јер је боље успевао да сагледа конкретну ситуацију на терену. Такође, као привредник врло добро је знао да један народ може очувати само стабилна економија и јака привреда. Највећи део одговорности за трагедију сноси тадашњи режим у Београду на челу са Слободаном Милошевићем. Напросто у тешким, али показаће се судбоносним догађајима за Србе са тих простора, није предузео никакве кораке да спречи протеривање и трагедију. Не желим да умањим улогу политичара из Крајине, али је највећи део одговорнисти био на тадашњим властима у Србији и Југославији. На њима, лежи одговорност за све наступеле последице. Зато је, најблаже речено, чудна наклоност Микелића самом Милошевићу, којег изоставља када је реч о било каквим критикама. Због чега у једном периоду добија и велику наклоност у београдским медијима, коју обилато користи. Неспорно, у млађим данима талентован за спорт, а касније за бизнис. Политички гледано, не успева да се избори за своје идеје и планове, ако их је искрено и баштинио. Крајње исходиште је јасно. Република Српска Крајина се није могла сачувати без недвосмислене и чврсте подршке Слободана Милошевића, поготово у преломним тренуцима. Шта се дешава када не постоји око најважнијих тема јединство, ни у нашим редовима, најбоље видимо на примеру Крајине. Такође, и колико је важна улога да се у Београду налази рационална, а уједно и државотворна власт, која није спремна да тругује са националним интересима. Трагедија људи, који су, преко ноћи, остали без својих кућа и завичаја мора заувек да нам служи за наук.