fbpx

БОРИС ЏОНСОН; ОМИЉЕНИ НЕГАТИВАЦ БРИТАНСКЕ ПОЛИТИКЕ

29/11/2018
Аутор :
Анализе/Политичке биографије

ЖИВОТНА И ПРОФЕСИОНАЛНА БИОГРАФИЈА (ПРВИ ДЕО)

 

Растројен, расејан, бескрупулозан, неваспитан, луцидан, неконзистентан… само су поједине од многих негативних оцена карактера личности бившег градоначелника Лондона и шефа британске дипломатије, Бориса Џонсона, актуелног посланика у Доњем дому Парламента Уједињеног Краљевства Велике Британије и Севeрне Ирске, изабраног испред изборног округа Аксбриџ и Јужни Руислип (Uxbridge and South Ruislip constituency) у Грофовији Велики Лондон (Greater London County). Свакако, наведени, нимало похвални епитети о карактеру личности овог новинара и британског политичара, припадника Конзервативне партије представљају закључке и уверења његових политичких противника и критичара, док 23716 гласача, односно 50,8 процената бирача од укупног бирачког тела изашлог на Опште изборе 2017. године у изборној јединици Аксбриџ, где је Борис Џонсон однео убедљиву победу, као и милиони других грађана у Великој Британији, поседују сасвим супротно мишљење о поменутој, несвакидашњој и апсолутно неконвенционалној личности из политичког живота Уједињеног краљевства.

Ставови грађана који показују симпатије према деловању и политичким визијама Бориса Џонсона, превасходно истичу да поменути политичар поседује врлине „суровог прагматика“ у савременој друштвеној збиљи, али и неодољиви шарм у оквирима, понекад потребног банализовања неопходних поступака у реализацији „партијске или државне“ политике у њиховој земљи. Такође, исти пружају подршку Џонсоновом стилу понашања и јавне комуникације, па и интеракције са различитим политичким субјектима у светској и националној политици. Можда би наведену подршку морали да тумачимо у контексту измене свести „политичких колективитета“ у комплетном „евроамеричком јавном дискурсу“, у коме је популистички приступ у интеракцији политичара са бирачким телом постао доминантна категорија поменуте јавне и научне дисциплине.

У складу са датим уверењима, а заснован на фундаментима сопственог склопа менталне структуре личности, Борис Џонсон је наведени фактицитет у области политичких делатности, једноставно применио у својим професионалним активностима и то пре, готово две и по деценије, када је почео успон његове политичке каријере. Дакле, присталице и противници Бориса Џонсона, без обзира да ли припадају политичкој „десници“ или „левици“, за главне врлине, али и основне мане у структури личности бившег шефа британске дипломатије, наводе његову „духовиту природу“, која у потпуности одступа од традиционалног и конвенционалног понашања политичара из редова Конзервативне партије (Conservative party).

Упркос критикама медија, политичког и духовно-интелектуалног „естабилишмента“, као и дела јавности у Великој Британији, који на „терет“ Бориса Џонсона постављају оптужбе за „елитизам, непотизам“, па чак и „расизам“, уз пословичну тврдњу о његовој „лењости“ и „неискрености“, дата објашњења не поседују велики утицај на околност да овај политичар не престаје да интригира своје симпатизере и противнике, као и комплетну политичку јавност на нашој планети.

 

ПОРОДИЧНО ПОРЕКЛО И ДЕТИЊСТВО БОРИСА ЏОНСОНА

Александар Борис де Фефел Џонсон (Alexander Boris de Pfeffel Johnson), познатији као Борис Џонсон, рођен је 19. јуна 1964. године у граду Њујорку у Сједињеним Америчким Државама, тачније у елитном делу Менхетна (Upper East Side). На свет је дошао у веома занимљивој породици која је неговала либерална духовно-културолошка и политичка схватања. Пошто су његови родитељи били Британци, Џонсоново рођење званично је регистровано у протоколима власти градске администрације у Њујорку, али и од стране надлежних органа у Конзулату Уједињеног краљевства у наведеном америчком граду. На тај начин, Борис Џонсон је стекао двојно држављанство: САД и Велике Британије. Међутим, обавезу да након извесног броја година, периодично обнавља свој статус америчког држављанина, Џонсон није извршио од 2016. године. Отац Бориса Џонсона, Стенли Џонсон (Stanley Patrick Johnson), потоњи угледни активиста за заштиту животне средине, књижевник, политичар, посланик у Европском парламенту испред Конзервативне партије, у датом периоду налазио се на студијама економије у оквиру Универзитета Колумбија. Иначе, Стенли Џонсон био је унук (путем очеве породичне линије) Али Кемал-бега, чувеног османлијског новинара, песника и политичара, турско-черкеског етничког порекла, који је у три наврата обављао дужност министра унутрашњих послова у Османлијском царству.

Син Али Кемал-бега, Осман, живео је у Великој Британији, где је за своје лично име узео своје некадашње средње име Вилфред, а као презиме, користио је породично име своје мајке – Џонсон. Управо, Вилфред Џонсон био је отац Стенлија Џонсона, а на крају и деда Бориса Џонсона. Такође, путем мајчине породичне линије, Стенли је имао енглеско, немачко и француско етничко порекло, те куриозитет представља и чињеница да је Борисов отац, заправо шукунунук баронице Каролине фон Ротенбург, незаконите ћерке кнеза Паула Виртенбершког, а самим тим и потомак краља Џорџа II од Велике Британије (непосредног претка краљице Елизабете II) и краља Фридриха Вилхелма I Хоенцолерна, владара Пруске.

Пре одласка у Сједињене Америчке Државе, Стенли Џонсон ступио је у брак са Шарлот Фосет (Charlotte Fawcett) 1963. године, ликовном уметницом, чија је породица припадала кругу интелектуалаца са веома либералним животним начелима. Шарлотин отац био је сер Џејмс Фосет (Sir James Fawcett), адвокат, члан и председник Европске комисије за људска права, као и заступник Уједињеног краљевства пред Међународним судом правде у Хагу. На тај начин, можемо да закључимо да је Борис Џонсон потомак веома „шареноликог етничког и духовног породичног порекла“, те је касније и сам дефинисао своју личност „као продукт melting pot операције“, где препознајемо руско-јеврејско, турско-муслиманско, католичко-француско, те англо-америчко, протестантско културно наслеђе.

У септембру 1964. године, породица Џонсон вратила се у Велику Британију, да би се ускоро настанила у Оксфорду, где је рођена Борисова сестра Рејчел (Rachel). У фебруару 1966. године, Борисова породица поново се настанила у САД, тачније у Вашингтону, из разлога што је Стенли Џонсон добио радни ангажман у Светској банци. У САД рођен је Борисов брат, Лео 1967. године. Породица Џонсон вратила се у Велику Британију 1969. године, где се настанила на породичној фарми у Недеркоту (Nethercote), у близини Винсфорда (Winsford) у Ексмуру (Exmoor).

У датом периоду, па и касније, Стенли Џонсон је углавном био професионално одсутан и није проводио много времена у кругу своје породице, те су Борис и његови брат и сестра васпитавани са напорима њихове мајке, Шарлот. У периоду детињства, Борис је био „тих и миран дечак“, можда и из разлога што је имао великих здравствених проблема узрокованих појавом болести слуха, те је до своје десете године био подвргнут неколицини медицинско-хируршких захвата. Основно образовање стекао је у „Сеоској школи Винсфорд (Winsford Village School)“, као и у „Основној школи Примроуз Хил (Primrose Hill Primary School)“. Без обзира на чињеницу да је 1971. године рођен Борисов најмлађи брат Џозеф, који је данас познатији под надимком Џо (Joseph), а који је уједно био и последње дете у браку Стенлија и Шарлот Џонсон, поменута околност није помогла очувању наведене породичне заједнице, из разлога што се брак Борисових родитеља ускоро „распао“ (1980. године).

Борис, као и његова браћа и сестра стекли су солидно и класично образовање у престижним школским центрима у Великој Британији, али у периоду тог „каснијег детињства“ и „тинејџерства“, били су углавном усамљени у погледу неопходне социјализације њихових личности. Слободно време проводили су углавном у друштву мајке, те нису развијали пријатељске односе са другом децом, због чега су све до данас остали изузетно блиски. Као што смо нагласили, Борис Џонсон стекао је престижно, класично образовање, првобитно у средњошколском колеџу „Ешдаун Хаус (Ashdown House)“ у Источном Сасексу, где је развију снажну везу и симпатије према рагбију, али и класичним наукама, посебно старогрчком и латинском језику. У времену боравка Стенлија Џонсона у Бриселу и Стразбуру (где је обављао дужност „високо“ позиционираног службеника у Европској заједници), Борисова мајка доживела је „нервни слом“, те је била и хоспитализована. Управо у Бриселу, Борис је добио „флуентно“ знање француског језика.

 

ОБРАЗОВАЊЕ БОРИСА ЏОНСОНА

 

ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ И КОЛЕЏ

Крајем осме деценије претходног столећа, Борис Џонсон добио је „Краљеву стипендију (King’s Scholarship)“, ради студија на Колеџу Итон (Eton College), односно у чувеној елитно-припремној школи у Беркширу, где је допутовао у јесен 1977. године. У току студија на Итону, почео је да употребљава име Борис, док је прво име Александар или Алекс, готово у потпуности изоставио. На Итону је развио свој „ексцентрични енглески карактер“ личности, по коме ће касније бити познат на свим меридијанима ове планете. Напустио је римокатоличку вероисповест наслеђену од стране мајке, те је приступио Англиканској цркви (The Church of England). У годинама живота у Бриселу, похађао је Европску пословну школу (European School in Brussels).

Постао је веома популаран у круговима својих школских колега, а посебно је развио блиске контакте са будућим лордом Чарлсом Спенсером (Lord Charles Spencer), братом принцезе од Велса, Дајане Спенсер (Diana, Princess of Wales). Упркос извештајима надлежних школских органа, те Борисових професора о његовим слабостима у погледу „хроничне ћудљивости, лењости и ароганције“, Џонсон је показао изузетне резултате из неколико наставних предмета, попут енглеског језика и класичних наука, те ја на различитим школским такмичењима (међународног карактера), стекао многе награде.

Ускоро је именован за секретара Дебатног клуба и уредника школских новина у Итону, Зборник колеџа Итон (The Eton College Chronicle). Крајем 1981. године постао је члан елитног „Друштва Итон“. Након завршених студија на поменутом колеџу, Џонсон је путем програма размене студената, процес сопственог образовања наставио у Аустралији, где је 1982 године додатно усавршио знања енглеског и класичних језика.

 

УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ГОДИНЕ

Након повратка у Велику Британију, добио је школску стипендију у области оксфордског програмског курса „Хуманистичка књижевност“ (Literae Humaniores), где је наставио са својим студијама из домена класичних науа у оквиру Белиол колеџа (Balliol College) на Оксфордском универзитету.  На Универзитету Оксфорд (University of Oxford), 1983. године придружио се генерацији студената, која је касније постала веома утицајна у политичком животу „британских острва“, а између поменутих, Борисове колеге били су потоњи руководиоци Конзервативне партије Дејвид Камерон (David Cameron), Вилијам Хејг (William Hague), Мајкл Гоув (Michael Gove), Џереми Хант (Jeremy Hunt) и Ник Болс (Nick Boles).

 

У току универзитетских година на Оксфорду, Борис је тренирао рагби на Белиол колеџу, где се дружио првенствено са члановима друштва „Стари Итоновци (Old Etonians)“ у оквиру њиховог Клуба Булингдон (Bullingdon Club), који је представљао елитистичку студентску асоцијацију омладинаца, припадника највиших слојева британске аристократске и грађанске класе, познату по различитим јавним изгредима, чак и вандализмом, изазваним злоупотребом алкохола. Управо, у датом периоду, Џонсон је упознао своју будућу супругу Алегру Мостин Овен (Allegra Mostyn-Owen), припадницу аристократске породице, са којом је ступио у емотивну везу. Дата веза ускоро је добила и „веренички статус“.

У „оксфордским“ универзитетским круговима, Борис Џонсон стекао је импозантну популарност, па чак и симпатије за свој несвакидашњи и нимало конвенционални приступ јавном дискурсу и комуникацији са околином. Био је и суиздавач сатиричног студентског магазина Tributary. Обављао је и дужност секретара Оксфордске уније (Oxford Union), односно најпрестижније студентске организације. Без обзира што су у датом периоду Борисова политичка опредељења перцепирана као конзервативна, али и упркос чињеници да је припадао „естаблишментским“ круговима студентске омладине из редова „торијеваца“, Џонсон је обилато користио подршку и помоћ студентских асоцијација које су припадале центристичким провенијенцијама Социјалдемократске партије – СДП (Social Democratic Party-SDP) и Либералне партије – ЛП (Liberal Party-LP) у изборној кампањи за председника Оксфордске уније 1986. године, па су га његови опоненти на изборима оптуживали да се у поменутим круговима идентификовао као присталица СДП са снажним лево-центристичким опредељењима, што је Џонсон упорно негирао.

Борис Џонсон је изабран за председника Уније, али његов мандат није остао упамћен по одређеним изузетно похвалним резултатима, који би уосталом и заслужили достојно сећање. Добио је снажне замерке у контексту професионалне озбиљности и компетентности у обављању поверених му послова. Завршио је специјалистичке студије из области древне и античке књижевности, као и класичне философије, да би ускоро дипломирао на Белиол колеџу, али са дипломом више друге класе, што је Џонсона веома повредило, јер је очекивао прву класу.

 

ЛИЧНИ И ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ БОРИСА ЏОНСОНА

Као што смо напоменули у претходном излагању, Борис је најстарије дете рођено у браку његових родитеља, Стенлија и Шарлот. Џонсонова сестра, Рејчел, утицајна је књижевница и новинарка, која у приличној мери критикује рад свог познатог брата, посебно у вези са његовим активностима око Брегзита. Из датог разлога, у парилу 2017. године придружила се Либералним демократама у знак протеста због политике конзервативаца у вези са одлуком о британском иступању из Европске уније. Члан Конзервативне партије била је у периоду између 2008. и 2011. године. Лео Џонсон, млађи Борисов брат, успешан је партнер задужен за одрживи развој и књиговодствене послове у компанији Pricewaterhouse Coopers.

Најмлађи брат, Џо Џонсон, такође је познати британски политичар. Од 2015. до јануара 2018. године био је државни министар за универзитете и науку у владама Дејвида Камерона и Терезе Меј (Theresa May), а потом до новембра ове године министар за Лондон у влади Мејове. Поднео је оставку на све функције у влади, након што је премијерка објавила предлог плана британске владе за споразум о изласку Уједињеног краљевства из Европске уније. Тада је предложио одбацивање свих преговора и расписивање новог референдума о односима Велике Британије и Европске уније и то са могућношћу да исход тог новог потенцијалног референдума буде негативан у погледу британског напуштања „европске наднационалне творевине“. Иначе, од 2010. године обавља дужност посланика Конзервативне партије у Парламенту испред Орпингтона (Orpington).

Борисова маћеху, другу супругу Стенлија Џонсона, Џени, усвојио је Теди Шиф, власник трговачког труста „Маркс и Спенсер (Marks&Spencer)“ и председник Британске федерације циониста.

Борис Џонсон и његова прва супруга, Алегра Мостин-Овен (1965) венчали су се 1987. године. Алегра је ћерка британског историчара уметности Вилијама Мостин-Овена и италијанске књижевнице Гаје Сервадио. Убрзо су наступили проблеми у браку, те је Алегра напустила Џонсона и вратила се у Велику Британију у фебруару1990. године. „Оксфордска љубав“, окончана је након шест година брака. Нису имали деце. Алегра је данас наставница уметности у једној лондонској џамији, где је пре неколико година упознала свог садашњег животног партнера, пакистанског порекла, Абдулаха Маџида (1991). Недавно је објавила да је примила исламску вероисповест.

 

 

Неколико недеља после развода од Алегре (априла 1993. године), Борис Џонсон је ступио у брак са вршњакињом Марином Вилер (Marina Wheeler), ћерком новинара Чарлса Вилера и Дип Синг. Марина и Борис били су у емотивној вези још док је будући британски шеф дипломатије био у браку са својом првом супругом, а венчали су се у мају 1993. године у Хоршаму, Сасекс (Horsham, Sussex). Штавише, пет недеља након склапања брака, Марина је родила прво, од њихово четворо деце. Иначе, породице Вилер и Џонсон познавале су се деценијама, а Марина је била Борисова блиска пријатељица још од времена када су обоје, у исто време, похађали студије у оквиру Европске пословне школе у Бриселу. У браку су добили четворо деце, две ћерке и два сина: Лару Летис (Lara Lettice), рођену 1993. године; Мајла Артура (Milo Arthur), рођеног 1995. године; Касију Пичиз (Cassia Peaches), рођену 1997. године и Теодора Аполона (Theodore Apollo), рођеног 1999. године. Џонсонови су пронашли свој дом у кући у Дистрикту Излингтон (Islington) у северном Лондону.

Брачни пар и њихова породица настанили су се у делу Лондона у коме су живели многи и веома угледни представници интелигенције са изразитим лево-либералним политичким и духовним опредељењима. Под утицајем датог животног амбијента, али и своје супруге, у наредним годинама Борис је стекао нека од најважнијих животних опредељења либералног карактера, попут наклоности према борби за права ЛГБТ популације, као и према абортусу или у ставовима о климатским променама и заштити животне средине.

Велики део свог времена и обавеза подредио је васпитању и дружењу са својим ћеркама и синовима. Уистину, био је сасвим различит од свог, увек одсутног оца. У покушају да дефинише „исправност“ у релацијама између родитеља и деце, испричану на сопственим примерима објавио је и своју прву књигу „Опасности које доносе наметљиви родитељи – прича о опрезу“. Додуше, Џонсонов књижевни првенац био је страховито одбачан од литерарне критике.

О озбиљнијим проблемима у браку Марине и Бориса, британска и светска јавност сазнала је када је 2009. године објављено да је Џонсон, тадашњи градоначелник Лондона добио ванбрачну ћерку са Хелен Макинтајер, уметничким консултантом. Својеврстан јавни скандал настао је када је у јавност доспела информација да је Џонсон, путем „личног утицаја“ и на основу сопственог ауторитета градоначелника, покушао да „приволи“ судију надлежног у поступку за доказивање очинства да забрани медијима да публикују пресуду, према којој је, управо Борис, отац Макинтајерине ћерке.

Почетком септембра 2018. године, супружници, Марина и Борис објавили су да је њиховом двадесетпетогодишњем браку дошао крај, те „да живе одвојено“, већ неколико месеци уназад. Такође, објавили су да су споразумно покренули бракоразводни судски процес, те да су извршили поделу имовине стечене у браку. Истовремено, Борисова ћерка Лара, објавила је тешке оптужбе на терет понашања и карактера личности њеног оца и то уз веома неприкладне и погрдне речи и оцене.

У свему неформалан, неки би рекли и немаран, што сведоче, заиста неизбројане анегдоте, посебно из домена његовог приватног живота. Поменимо само поједине: изгубио је венчани прстен на венчању са првом супругом, а ванбрачна веза са колегиницом у „Спектејтору“, Петронелом Вајт, „коштала“ га је звања „министра културе у сенци“ и умало брака. Вајтова је открила да је Џонсон у ствари самотњак који има врло мало блиских пријатеља, о чему сведочи и чињеница да га готово нико не зове Александар или Алекс, што је његово крштено име, а да он тражи од особа које су му блиске да га зову управо тим именом.

 

ПРОФЕСИОНАЛНА ДЕЛАТНОСТ И КАРИЈЕРА БОРИСА ЏОНСОНА

 

НОВИНАР И КОЛУМНИСТА ТАЈМСА И ДЕЈЛИ ТЕЛЕГРАФА

Након стицања дипломе Џонсон је пронашао радни ангажман у консултантској менаџментској компанији „ЛЕК Консалтинг“, али налазећи да му је тај посао досадан, након недељу дана дао је отказ. Употребивши утицајне породичне везе почео је да ради као приправник у, одувек конзервативно опредељеном и престижном листу Тајмс (The Times). Међутим, ускоро је изазвао праву читалачку сензацију, а одмах после исте и јавни скандал када се испоставило да је у свом чланку изнео пуке и произвољне тезе, па и измишљотине о наводном археолошком открићу остатака палате краља краља Едварда II, као и о хомосексуалним склоностима овог средњовековног енглеског владара.

Управо због тог скандала, привремено је напустио Тајмс, да би уз помоћ Макса Хејстингса, колеге из „оксфордских година“, ново запослење пронашао на месту једног од уредника Дејли Телеграфа (The Daily Telegraph). Џонсонови чланци били су конципирани начин да су се обраћали веома детерминисаној читалачкој публици, тачније слоју становништва који је припадао конзервативном политичком миљеу, средњем друштвеном сталежу, средњем животном добу, једном речју „Средњој Енглеској“.

Поменута публика одмах је показала велике симпатије према младом и перспективном новинару, колумнисти и уреднику, а шира читалачка јавност није била нимало индиферентна према Борисовим ингениозним текстовима, који су били одликовани јединственим књижевним стилом и шармом старовременских, „дендијевских“ фраза, типичног „торијевског типа“, који је је своју „ренесансу“ доживео у „тачеровској Британији“. Посебне симпатије и контроверзе изазивао је Борисов наступ у обраћању читалаштву, који је увек почињао речима: „Драги пријатељи“, што је до тада било крајње неуобичајено у журналистичком дискурсу.

Почетком 1989. године, Џонсон је именован за сталног дописника и коментатора Дејли Телеграфа у прес-бироу поменутох часописа у Бриселу, где је у наредних пет година „пратио“ рад и извештавао о активностима Европске комисије (European Commission). Остале су упамћене његове чувене пасквиле о Жаку Делору (Jacques Delors), тадашњем председнику Европске комисије, на основу којих је афирмисао сопствени статус „утицајног евроскептика“ у новинарским круговима, а новинара са поменутим политичким опредељењем у седишту ЕУ није било много у датом периоду. Велики део Џонсонових колега поседовали су веома негативан критички став према његовом раду, у коме су изражавали бојазан да се наведени дописник служи неистинама, које сам конструише, како би дискредитовао рад ЕК. Поједини политичари у ЕУ данас сматрају да је Борис Џонсон био „претеча-утемељитељ лажних вести“, што је, свакако, претерана и неутемељена тврдња.

 

МИЉЕНИК МАРГАРЕТ ТАЧЕР

Са друге стране, нема сумње да су поменути чланци утемељили политички статус Бориса Џонсона као најпроминентнијег представника „евроскептицизма“ у свету новинарства, уколико узмемо у обзир однос политичке елите и интелигенције према идеји и концепту устројства Европске уније. Међутим, Џонсонови чланци, постигли су и специфичан ефекат у областима политичке теорије и философије, из разлога што су исти допринели чињеници да „идеологија евроскептицизма“ постане атрактивна и за „шири дијапазон“ становништва у Великој Британији, а посебно за „политички миље“, који је био усмерен према „политичкој десници“. Узгред да напоменемо, да је све до почетка деведесетих година претходног столећа, идеја о излишности постојања „јединствене Европе“ била уско повезана са платформама „политичке левице“.

Истовремено, Борисов новинарски рад у Бриселу утицао је на чињеницу да је постао омиљени коментатор, па и „политичка фигура“, код тадашње британске премијерке Маргарет Тачер (Margaret Thatcher), док је њен „наследник“ Џон Мејџор (John Major) био велики противник Џонсоновог рада и његове личности, те је у значајно дужем периоду свог мандата провео много времена у критици тада младог и перспективног политичара и новинара Конзервативаца.

 

Џонсонови текстови извршили су утицај на околности у којима је дошло до развоја тензија између присталица и противника Европске уније у самој Конзервативној партији, а поједини критичари личности и делатности Бориса Џонсона, управо су у тим „тензијама“ пронашли узроке пораза Конзервативне странке на општим изборима 1997. године. На описани начин и из датих разлога, Џонсон је стекао велико неповерење у самој Конзервативној партији и то код већине њених руководилаца. Постоји мишљење да је његов рад у новинарству кључно допринео расту угледа и поверења у десничарску Независну партију Уједињеног краљевства (UK Independence Party-UKIP) почетком деведесетих година XX века.

Након повратка у Лондон 1994. године, именован је за помоћника уредника и главног политичког коментатора Дејли Телеграфа. Упркос контроверзама у вези са његовим ставовима према родној равноправности, мултикултурализму, мултиетничности и правима дискриминисаних социјалних заједница, Џонсонове колумне добијале су похвале за „идеолошку еклектичност и оригиналност“, због чега је постао лауерат престижног звања Коментатор године у оквиру Награде „Шта новине кажу“.

 

СПЕКТЕЈТОР

После 1997. године Џонсон је постао колумниста Спектејтора (The Spectator), часописа публикованог у оквиру новинске куће Дејли Телеграфа, где је објављивао колумне са различитом тематиком и садржајем. Због свог немарног понашања и одсуства професионализма у вези са поштовањем рокова, Џонсон је стално био у конфликту са уредницима и колегама у „Телеграфу и Спектејтору.

Од априла 1998. године, постао је и познато лице у „телевизијским емисијама“, што је умногоме користило његовим нескривеним политичким амбицијама. У јулу 1999. године именован је за главног уредника Спектејтора, што је допринело расту утицаја и тиража поменутог листа. Наиме, Спектејтор је задржао свој статус једног од омиљених часописа читалачке публике са конзервативно-десним политичким становиштима, али је проширио утицај и на друге социјалне слојеве у британском друштву, чак и код симпатизера „политичке левице“. Упркос критикама и контроверзама, Џонсонов рад допринео је да Спектејтор повећа удео у читалачкој публици Британије (када је у питању новинска делатност) за десет процената, те су и приходи компаније порасли за 62000 процената.

Наставља се…