fbpx

БОРИС ЏОНСОН; ОМИЉЕНИ НЕГАТИВАЦ БРИТАНСКЕ ПОЛИТИКЕ

06/01/2019
Аутор :
Анализе/Политичке биографије

БУДУЋНОСТ КОНЗЕРВАТИВАЦА И НОВЕ БРИТАНИЈЕ?

(ТРЕЋИ ДЕО)

БРЕГЗИТ

У августу 2014. године, Борис Џонсон је најавио свој повратак у британски парламент, када је, као што смо елаборирали у претходном излагању, објавио да неће прихватити кандидатуру за трећи мандат на положају Градоначелника Лондона. У септембру исте године и формално је постао кандидат Конзервативне партије за место посланика испред изборне јединице Аксбриџ и Јужни Руислип на Општим изборима 2015. године. Поменути избори одржани су 7. маја 2015. године и Џонсон је био изабран са великом подршком у бирачком телу. Међутим, већ тада су покренуте, веома основане гласине, да је Џонсон наведену одлуку о повратку у „парламентарни живот“ донео из разлога што је намеравао да од Дејвида Камерона „преузме“ положај лидера „торијеваца“, али и позицију „првог министра“ Уједињеног Краљевства.


Својствено његовом политичком профилу, Џонсон је доспео у „фокус пажње јавности и медија“ крајем 2015. године и на почетку наредне, 2016. године, када је „калкулантски“ одбио да се изјасни о свом опредељењу у вези са могућношћу британског напуштања чланства у Европској унији. Међутим, када је добио поуздане процене о опредељењу британских бирача у погледу могућности напуштања или останка Уједињеног Краљевства у „заједници европских народа“, у фебруару исте године, снажно је подржао кампању покренуту у корист „изласка“ земље из Европске уније у оквиру, сада већ чувеног референдумског процеса „Брегзит“ (Brexit). У поменутој кампањи, којој се свесрдно приближио и посветио, као и у потоњој подршци председничком кандидату Републиканске странке на председничким изборима у Сједињеним Америчким Државама, Доналду Трампу, актуелном председнику, који је и изабран у новембру исте године, Борис Џонсон је показао своју већ пословичну, па чак и пренаглашену енергију, која се понекад граничила и са одсуством појединих, „универзалних“ норми пристојног понашања. Сетимо се само његове критике упућене тадашњем председнику САД Бараку Обами (Barack Hussein Obama), изазваних поводом подршке „Беле куће“ могућностима, па и евентуалним предностима останка Велике Британије у „загрљају Европе“, када је за америчког председника казао да „исти не може да разуме потребе отаџбине и њене националне интересе, јер је Кенијац, а уз то и муслиман“.

Свакако, ту непотребну и суморну изјаву, никако не бисмо смели да поставимо у релацију са истинским духовно-философским и идентитетским схватањима, као ни са социјалним пореклом и окружењем Бориса Џонсона. Уосталом, Џонсоново социјално и етничко-конфесионално порекло много је богатије и разноврсније од Обаминог, али то никада није био услов због кога би Борис оспорио „патриотска осећања“ у сопственом менталном склопу схватања принципа на којима је заснован живот у глобалном свету. Међутим, сасвим је извесно да се Борис Џонсон само „послужио“ „друштвеном реториком“, коју су обилато користиле политичке партије и организације деснице, попут УКИП, како би оправдале своју подршку „брегзитовској кампањи“ и то у условима постојања неконтролисане имигрантске кризе популације из афричких и исламских земаља. Уз поменуто, био је то и период када је увелико јавно подржавао протекционо-конзервативну политику будућег председника Трампа, наспрам либералне и социјал-либералне политике Барака Обаме.

Са друге стране, Борис Џонсон је критиковао позиције свог студентског колеге, премијера Дејвида Камерона у „кампањи Брегзит“, уверавајући јавност да је „проевропска“ политика Владе „контрапродуктивна за интересе Британије у будућности“, док је Камеронову бригу за стабилност Велике Британије у случају њеног „одласка“ из ЕУ, назвао „пренаглашеном“. Само дан пред референдум, 22. јуна 2016. године, у једној телевизијској дебати Џонсон је наредни датум, 23. јун, прогласио „даном британске независности“.

Након референдума, Дејвид Камерон је објавио своју оставку на положај премијера, али и на позицију лидера „торијеваца“. Појединим, веома утицајним личностима у Конзервативној партији, али још више у јавности Велике Британије, учинило се да је наступио „тренутак“, када ће Борис Џонсон постати „наследник“ Роберта Валпола (Robert Walpole), првог британског премијера, али и истовремено и лидер Конзервативне партије. Међутим, ускоро, Џонсон је јавно обзнанио да не постоје услови који би му омогућили да „преузме“ тако одговорне дужности у британском друштву и држави, те је убрзо изашао из „трке“ за „првог човека“ конзервативаца.

ВИСОКИ ДРЖАВНИ СЕКРЕТАР ЗА СПОЉНЕ ПОСЛОВЕ И КОМОНВЕЛТ У ВЛАДИ ЊЕНОГ КРАЉЕВСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА


Када је Тереза Меј именована на положај првог министра Уједињеног краљевства, 13. јула 2016. године, Борис Џонсон је постављен на место Високог државног секретара за спољне послове и Комонвелт у Влади Њеног Краљевског величанства (Her Majesty’s Principal Secretary of State for Foreign and Commonwealth Affairs), дакле на „високопозиционирану дужност старијег службеника владе“, односно на положај шефа британске дипломатије и то у једном од најтурбулентнијих и „најосетљивијих“ повесно-политичких периода у целокупној историји британских острва. Критичари Бориса Џонсона и његових делатности били су веома разочарани поменутом одлуком премијерке Меј. Карл Билт (Carl Bildt), председник Владе Краљевине Шведске, оценио је избор новог шефа британске дипломатије, као „неслану шалу“, а сличне квалификације усмерене према личности и раду Бориса Џонсона, пружили су и други званичници из земаља Европске уније. Наравно, било је и супротних мишљења, попут става бившег аустралијског премијера, Тонија Абота (Tony Abbott), који је Џонсона назвао „пријатељем Аустралије“.

Интересантна је околност према којој је Тереза Меј, на положај Високог државног секретара за спољне послове, заиста именовала Бориса Џонсона, али, истовремено је из његових задужења и делокруга послова, односно из надлежности „министарства за дипломатију“, издвојила Секретаријат за Брегзит, као и Секретаријат за спољну трговину, чиме су политички утицаји шефа дипломатије, у знатној мери, постали веома ограничени. Такође, дотадашње секретарове надлежности над пословима Тајне обавештајне службе (Secret Intelligence Service-MI6), у рангу министарског надзора, Тереза Меј је пребацила у делокруг послова другог државног секретаријата. Нема сумње, све поменуте мере употребљене су у сврху ограничења и „неутралисања“ политичких амбиција, никад „предвидивог“ Бориса Џонсона.


Свакако, први изазов са којим се суочио Борис Џонсон у статусу шефа дипломатије, али и кабинет Терезе Меј у целини, био је „глобални потрес“ изазван Брегзитом, а потом и победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД. Борис Џонсон „осетио је ветрове промена“ и као некоћ Винстон Черчил, који је „на ловорикама ратне победе над фашизмом“, а упркос очекивањима, у лето 1945. године остао тешко поражен на изборима, те се и „повукао“ у опозицију, тада изјавио да је „… срећан и поносан на и због постојања британског парламентаризма, који је увек добро разумео, која је политика потребна за које доба…[1]“, тако је и Џонсон, самоуверено усвојио став, да је резултат Брегзита, последица стабилности демократије и парламентаризма, који су Британији „вратили“ њен „изгубљени суверенитет“ у епоси „великих догађаја, који су пред свима нама“.

Из датог разлога, снажно је критиковао процес преговора британске владе са Европском унијом, предузетих у циљу постизања споразума о Брегзиту. Разгневио је грађане Северне Ирске, када је у тајном писму Терези Меј (а које је доспело у јавност), препоручио „гвоздени став“ у погледу потреба и оправдања за успостављањем граничних контрола између Републике Ирске и Велике Британије на подручју „Алстера“. Остао је заговорник дефинитивног и екстремног разлаза између Уједињеног краљевства и Европске уније.

БУДУЋНОСТ КОНЗЕРВАТИВАЦА И „НОВЕ БРИТАНИЈЕ“?

Осим популистичких интереса, које су околности определиле упечатљиве и фундаменталне елементе „политике Бориса Џонсона“? Неколико недеља после Брегзита, Џонсон је у Спектејторовој колумни написао: „… Брегзит је отворио Британији врата да поново постане глобална сила на светским морима и океанима и ми ћемо ту чињеницу искористити“. Слично његовом „америчком пријатељу“, Доналду Трампу, Џонсон је у више прилика истакао значај „протекционизма“ у одбрани националне економије, где само „оштром оку“ посматрача савремене британске и светске збиље може да „промакне“ уверење да када Борис говори о заштити интереса Британије и „културе Запада“, он ту не мисли на „недоказане опсаности“ од „Путинове Русије“, нити на пренаглашени „експанзионизам исте“, већ на Кину.


Без обзира на чињеницу да је у више наврата, посебно у првој половини 2018. године, у току фамозног „случаја тровања бившег руског шпијуна Сергеја Скрипаља и његове ћерке“, нагласио нужност свеопште политичке борбе против Путина и званичне Москве (где је Путина упоредио са Адолфом Хитлером, а Русију са недемократском античком Спартом), ниједан конкретан потез у вези са политиком „антируске агенде“ ЕУ, Велике Британије и „западниих демократија“, није повучен из „кабинета“ Бориса Џонсона.

У светској политичкој „олуји“ „трговинског рата“ Трампових САД против Народне Републике Кине, индикативно делују његове речи о потреби „…да Британија демонстрира солидарност са системом заснованим на законима у водама Азије и то путем слањем својих ратних бродова тамо…“. Идентичну изјаву касније је објавио и Гевин Вилијамс (Gavin Wiliams), британски министар одбране, и то пре годину дана на конференцији о безбедности у Сингапуру, а сличну мисао публиковао је и у првим данима 2019. године. Међутим, ауторство над наведеним мислима, апсолутно припада тадашњем шефу британске дипломатије. Сетимо се, када се британски амфибијски офанзивни брод „HMS Albion“ појавио у Јужном кинеском мору 2017. године и то близу спорних Парацелских острва, Пекинг је то назвао провокативном акцијом.


Напоменимо да је Џонсон био заговорник проширења капацитета британске војне базе у Сингапуру, затим, реализације великих поморских маневара у водама Омана, а напослетку и оснивања нове војне базе у Султанату Брунеји. Блиски односи са председником Турске, Реџепом Тајипом Ердоаном (Recep Tayyip Erdoğan), загонетне релације са Русијом и чврст „загрљај са Трамповом администрацијом“, можда пре указују на визију Бориса Џонсона о потреби обнове мултиполарног света, где би Велика Британија, заиста, наново, макар и делимично изградила своје „господство на океанима“, при чему би постојање Европске уније, са својим нормама и недефинисаним интересима, као и чланство Британије у истој, представљало само бреме „непотребног терета“, у реализацији „опробаног, али од 1990. године, „запуштеног рецепта британског „надзора“ над целом планетом у новој ери „равнотеже сила“, тј. политичке платформе и стратегије „зачете“ у „тјудоровској епоси“, а утемељене након Рестаурације из 1660. године. Можда је Борис Џонсон један од протагониста, никада уобличене, „нове доктрине“, према којој Вашингтон, Москва и Лондон имају само једног, недостижног такмаца – оног на Далеком Истоку… који све ближи…

Међутим, да би Џонсон био у прилици да реализује своје публиковане и потенцијалне визије, морао би да поседује инструменте политичке моћи, што за сада није случај. У јулу 2018. године, три дана након што је Кабинет одржао свој састанак у Чекерсу (Chequers), где је договорена „стратегија о Брегзиту“, Борис Џонсон (уз Дејвида Дејвиса, секретара за Брегзит), поднео је оставку на своју позицију Високог државног секретара и члана Владе, након чега се вратио у Парламент на позицију бекбенчера (backbencher MP), односно посланика који не подржава политичку позицију, али не припада ни политичкој опозицији.

У септембру исте године покренуо је кампању у унутарпартијским изборима за место лидера конзервативаца и то уз захтев да Тереза Меј одступи са поменуте позиције. Наводно је у датој кампањи добио подршку од Стива Бенона (Steve Bannon), бившег саветника и блиског сарадника Доналда Трампа. Међутим, Џонсонова кампања доживела је распад и самим тим, неуспех. Наиме, у јавност су доспеле информације да је дошло до окончања брака између Бориса и његове супруге Марине, али и озбиљне оптужбе да је Џонсон уплетен у „монструозни сексуални скандал“, те да је, истовремено зависник од уживања психоактивних супстанци, попут кокаина. Оптужбе, али и извесни „докази о истима“, у јавност су доспели из кабинета и кругова тима Терезе Меј, што је британска премијерка децидно демантовала. Свеједно, покушај Бориса Џонсона да „преузме кормило торијеваца“, доживео је неуспех.

Међутим, два месеца касније, „Споразум из Чекерса“ страховито је одбачен, а кабинет Терезе Меј, практично се распао. Не постоји шанса да Тереза Меј задржи своју позицију премијерке и лидера партије до краја 2019. године. Свакако, тада ће своје „снаге“ „одмерити“ Џереми Корбин (Jeremy Corbyn), испред лабуриста, Најџел Фараж (Nigel Farage), испред УКИП и … можда Борис Џонсон испред конзервативаца? Можда ће тада бити створени услови да неко формулише још непостојећу народну изреку „Черчил изгуби’ империју, а Борис је врати’…“.

 

  1. Уз опаску да би у противном, он „био доживотни диктатор“, да не постоји британски парламентаризам.