POLITIČKA BIOGRAFIJA (DRUGI DEO)
ZOON POLITIKON
U prethodnom izlaganju pokušali smo da odgovorimo na pitanje: ko je Boris Džonson? Imali smo prilike da ostvarimo uvid u njegovo socijalno, porodično i etničko-duhovno poreklo. U priličnoj meri, saznali smo važne pojedinosti o Džonsonovim profesionalnim, etičkim i, uopšte karakternim svetonazorima, kao i o različitim izazovima u privatnoj i „familijarnoj biografiji“.
Međutim, „filigranski izvezene niti“ specifičnog mentalno-duhovnog sklopa ličnosti Borisa Džonsona, otkrivamo u njegovoj „političkoj fizionomiji“, gde bismo bili u stanju da determinišemo neverovatne, gotovo „paroksistički“ povezane segmente individue sa nesvakidašnjom „duhovnom energijom“, koja zajedno sa prethodno opisanim karakteristikama bivšeg šefa britanske diplomatije, ovog neuobičajenog čoveka, istinski definiše kao strukturalnog ζῷον πολῑτῐκόν „ostrvske i svetske“ političke i javne pozornice.
Zaista, na koji način bismo mogli da objasnimo neverovatne političke uspone, kao i efemerne padove Borisa Džonsona u njegovoj, bezmalo tridesetogodišnjoj karijeri parlamentarca, prestoničkog gradonačelnika, šefa diplomatije, korifeja „posttačerovske“ Konzervativne stranke i to u okolnostima gde su navedeni fakticiteti postali i ostali savršeno uklopljeni u delatnostima pojedinca sa kompleksnim socijalnim i etničko-konfesionalnim, čak aristokratskim poreklom, takođe „burnim i turbulentnim“ profesionalno-političkim angažmanom, te naposletku sa paradoksalnim relacijama između ličnih, „centrističko“, liberalnih, umereno-desnih, liberalno-demokratskih, a u svemu konzervativno „torijevskih“ shvatanja i svetonazora, koji odlikuju „Aleksov“ politički i javni „kurs“ i „diskurs“.
Vaspitavan u porodici, gde su njegovi roditelji baštinili liberalno-konzervativne i liberalno-demokratske ideje sa izraženim postmodernističkim shvatanjima o prirodi čoveka, čovečanstva i života u celini; odrastao sa braćom i sestrom, koji su od najranijeg doba negovali liberalno-demokratske i levo-liberalne protoglobalističke filosofske doktrine; od školskih i studentskih dana okružen socijalnim staležom sa konzervativnim pogledima u političkim i društvenim interakcijama i platformama savremene zbilje; oženjen sa suprugama, čije karaktere determinišu krajnja levo-liberalna, pa čak i levičarska ubeđenja; živeo u zajednicama i sredinama, gde su dominantno učešće, u ukupnom udelu stanovništva imali kolektiviteti sa neomarksističkim, „trockističkim“, levo-liberalnim, a u svemu postmodernističkim stavovima, idejama i sistemima percepcije društva u celini, Boris Džonson usvojio je specifičnu svest o političkim, duhovnim i kulturološkim procesima i stanjima koji su se odvijali (i još uvek se odvijaju) u Velikoj Britaniji na kraju prethodnog i u prvim decenijama sadašnjeg milenijuma.
Široki slojevi javnosti stekli su utisak da Boris Džonson iskreno zastupa konzervativne, „torijevske“ doktrine u političkim platformama svojih delatnosti, koje bismo mogli da uporedimo sa „normativom ponašanja“ specifičnim za karijeru i aktivnosti Vinstona Čerčila. Uzgred da kažemo da je upravo ovaj čuveni britanski državnik predstavljao veliki uzor za „izgradnju političkog profila“ Borisa Džonsona. Inače, Džonson je 2014. godine objavio i knjigu „Faktor Čerčil“ („The Churchill Factor“), koju je u novembru 2016. godine promovisao i u Beogradu u knjižari „Geca Kon“, kada je drugi put u karijeri boravio u poseti srpskoj prestonici. Pomenuta knjiga predstavlja jedanaesti naslov u njegovoj bogatoj bibliografiji, a prvu promociju u Beogradu „doživela je“ u julu 2016. godine, kada je navedenu biografsku monografiju predstavio
tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije, a danas predsednik Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić.
Možda bismo relacije između političkog karaktera Borisa Džonsona i psihološkog profila Vinstona Čerčila mogli da potražimo u rečima Aleksandra Vučića, koji na pomenutoj promociji knjige „Faktor Čerčil“ izjavio: „… Čerčil je menjao svoje stavove, mišljenje, političke poruke i poteze, ali ono što nije menjao bila je neverovatna hrabrost i ogromna ljubav prema otadžbini … Čerčil je bio jedan od najvećih lidera savremenog sveta i pitanje je da li će se u budućnosti pojaviti neko sličan njemu. Dobro je da postoje i oni koji hoće da uče od Čerčila, što znači da im je ljubav prema otadžbini kao ključna ideja bliža od ostvarivanja sopstvenih interesa … Prema autoru knjige, Čerčil je sve postizao manipulacijom, ali u suštini bio je čovek velikog srca, od kojeg državnici i danas mogu mnogo da nauče – kako nekada šarmom i lukavošću da pobedimo onoga ko nam drži mač nad glavom i kako da budemo beskompromisni kad taj mač bude zamahnuo, kao i kako da stojite iza svojih odluka da biste doneli najbolje rezultate za svoje građane…“.
Upravo u svom radu, Boris Džonson rukovodi se načelima o kojima je govorio Aleksandar Vučić. Bez obzira koliko je u osnovi ispravna teza da Džonsonov politički profil predstavlja spoj „konzervativca sa snažnim libertarijanskim idejama“, ista nije u potpunosti sveobuhvatna. Principi socijal-liberalizma koje Džonson neguje u svojoj političkoj karijeri nisu generisani samo iz svojevrsnog porodično-društvenog nasleđa ili stečenih navika, već su odraz snažnog „pragmatizma“ i „strastvene hladnokrvnosti“ iskusnog političara i državnika koji dobro razume lokalna, regionalna, nacionalna, kontinentalna i globalna privredno-ekonomska, duhovno-kulturološka i geopolitičko-politička „kretanja“ u konkretnom povesnom trenutku. Od „pada Berlinskog zida“, nastupila je epoha „globalnog diskursa socijalne pravde“, koji je postao neophodan u političkom životu savremenog sveta.
U političkom nastupu, Džonson je uklopio principe globalističkih socijal-liberalnih platformi sa „torijevskim“ zakonomernostima političkih odnosa u okvir državno-nacionalnih interesa britanskog naroda i njegove otadžbine. Možda preambiciozno deluje utisak da je Boris začetnik datog diskursa i platforme u vekovima „izbalansiranom i uformljenom“ političkom životu britanskih odnosa. Uostalom, pomenute platforme i nisu nastale u Velikoj Britaniji, niti u okvirima Konzervativne partije, a uticaj istih u navedenoj državi i političkoj stranci možemo da uočimo, već u periodu mandata Džona Mejdžora. Međutim, navedenim platformama Boris Džonson je dao svoj „lični pečat“, iz razloga što je njihove norme „ispovedao“ i javnosti „distribuirao“ na veoma naglašen, uočljiv i lucidan način. Boris je, zapravo, zaslužan za izum novog „torijevca“, koji izgleda kao „dendi“, ali koga „razume“, kako londonsko predgrađe i „jorkširski jomeni“, tako i „visoki krugovi“ engleske aristokratije, koji „govore i razumeju jedino poš-akcenat“ i ništa drugo.
Ukoliko želimo da na ispravan način razumemo aksiomske postulate „Džonsonove politike“, morali bismo da se osvrnemo na osnovne „crtice“ iz njegove političke biografije.
ANGAŽMAN U PARLAMENTU (2001-2008)
Na osnovu zapaženih uspeha koje je postigao u „svetu novinarstva“ i svojevrsne slave, stečene istim, Džonson je posle 1994. godine odlučio da se angažuje i u neposrednom političkom životu. Postao je kandidat za poslanika u Domu komuna (Donjem domu – House of Commons) Parlamenta Velike Britanije ispred Konzervativne partije na Opštim izborima 2001. godine, gde je kandidaturu istakao u izbornoj jedinici Henli (Henley) u Oksfordširskoj grofoviji (Oxfordshire). Istaknuti „torijevski“ rukovodioci u pomenutoj izbornoj jedinici imali su podeljena mišljenja u vezi sa navedenom kandidaturom.
Sa jedne strane, pojedinci su velikodušno odobrili navedeni potez popularnog novinara, pri čemu su isticali da isti poseduje „neodoljivi“ i neophodni „šarm“ u interakciji sa biračkim telom, dok su ostali kritikovali Džonsonovu „neposrednost“, okarakterisavši je kao „neozbiljnost“ i „neprofesionalnost“ u pristupanju važnim pitanjima koji se odnose na život lokalne zajednice. Ipak, Boris Džonson postao je kandidat na izborima, gde je sa 8500 dobijenih glasova od ukupnog biračkog tela postao poslanik u Donjem domu britanskog Parlamenta.
Kao zastupnik Henlija, ostvario je zapažene rezultate u unapređenju života svih građana u navedenoj zajednici, posebno u domenu primarne zdravstvene zaštite. Nastavio je da publikuje kolumne za „Spektejtor“, koji „osvojio“ novu čitalačku javnost. Međutim, u prvom četvorogodišnjem mandatu, Borisove „parlamentarne aktivnosti“ ostale su u priličnoj meri „slabašne“, ukoliko uzmemo u obzir njegovu urođenu političku agilnost,
posebno u domenu „interpretacijskih govornih sposobnosti“. Do 2005. godine prisustvovao je na svega 50 % parlamentarnih sednica, dok je u drugom mandatu taj broj pao na 45%. Sa druge strane, njegovi govori i nastupi bili su veoma neubedljivi i sam Džonson ih je kasnije ocenio kao „obično smeće“.
Uglavnom je podržavao program Konzervativne stranke, osim u pet političkih pitanja i to u vremenu kada su se u njegovom političkom profilu već prepoznavala određena „socijal-liberalna ubeđenja“, te je u skladu sa tim glasao i za ukidanje tzv. Odeljka 28. (Section 28) 2005. godine, kojim su zaštićena prava homoseksualnih zajednica u Velikoj Britaniji, a takođe je podržao Zakon o pravima na rodnu i transrodnu ravnopravnost 2004. godine (Gender Recognition Act).
Uprkos činjenici da je javno obelodanio svoje protivljenje invaziji na Irak 2003. godine, ipak je na kraju podržao nameru laburističke vlade Tonija Blera (Anthony Charles Lynton Blair – Tony Blair) da se pridruži Sjedinjenim Američkim Državama i njenim pojedinim saveznicima u pomenutoj vojnoj intervenciji. Međutim, kao i u većini političkih pitanja, tako i u navedenom, Boris Džonson je ostao dosledan „svojoj
taktičkoj nedoslednosti“. U aprilu iste godine posetio je okupirani Bagdad, ali je u avgustu 2004. godine Tonija Blera optužio za navodne ratne zločine počinjene u Iraku, te je učestvovao u pokretanju parlamentarne procedure usmerene u pravcu izglasavanja nepoverenja tadašnjoj laburističkoj vladi, koja je, doduše, ostala neuspešna. Svejedno, nastavio je da „oplemenjuje“ svoj „sociopolitički fenomen“ i pojavu, u kontekstu „imidža narodnog čoveka“ ili ličnosti koja svoju ukupnu energiju i delatnosti usmerava samo u interesu „progresa zajednice i naroda kome pripada“ i to, upravo, koristeći strahovitu nepopularnost i skandalozne rezultate „Druge pustinjske oluje“, koja je prouzrokovala nesagledive razmere tragedije na Bliskom istoku. Štaviše, u decembru 2006. godine, datu ratnu intervenciju protiv Iraka javno je opisao kao „katastrofu kolosalnih razmera“. Moramo da napomenemo da se Džonson 1999. godine oštro protivio agresiji NATO pakta protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, kada je prvi put, u svojstvu podrške srpskom narodu, boravio i u Beogradu.
Još od svojih „briselskih godina“, u javnosti percepiran kao „evroskeptik“, politiku Tonija Blera u pogledu položaja i uloge Velike Britanije u Evropskoj uniji, „oštro je žigosao“, na osnovu čega je stekao dodatnu popularnost u socijalnim krugovima radničke klase, delom seoskih zajednica, a najviše u „nižim socijalnim kategorijama“ srednje klase u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Upravo, u pomenutom periodu, posvetio se publicističkom, pa i književnom radu, što je (kao i „sve drugo što je radio“) izazivalo oprečne kritike i komentare u javnosti, a posebno u „svetu politike“, kako u krugovima političkih protivnika i saradnika u okviru Konzervativne partije, tako i izvan iste. Objavio je naslove: „Friends, Voters, Countrymen“ (2001); „Lend Me Your Ears“ (2003); „Seventy-Two Virgins“ (2004); „Aspire Ever Higher/University Policy for the 21st century“ (2006); „The Dream of Rome“ (2006); „Have I Got Views For You“ (2006); „Life in the Fast Lane: The Johnson Guide to Cars“ (2007); „The Perils of the Pushy Parents: A Cautionary Tale“ (2007). Kasnije, u godinama kada je obavljao dužnost Gradonačelnika Londona, objavio je još dve knjige: „Johnson’s Life of London“ (2011) i već pomenutu, „The Churchill Factor“ (2014).
Na novim Opštim izborima 2005. godine, Džonson je reizabran na položaj poslanika Konzervativne partije ispred izborne jedinice Henli i to, ovaj put sa ubedljivom većinom, odnosno sa osvojenih 12.793 glasa od ukupnog glasačkog tela izašlog na birališta. Međutim, poraz Konzervativne stranke na izborima, izazvao je promene u rukovodilačkoj strukturi „torijevaca“, što je uslovilo dolazak Dejvida Kamerona, budućeg premijera i Džonsonovog kolege iz „Bulington kluba“ na lidersku poziciju u Partiji. Uskoro, usled velike Džonsonove popularnosti u studentskim krugovima i uopšte omladinom, Kameron je Borisa imenovao na položaj konzervativnog „ministra za obrazovanje u Vladi u Senci“. U krugovima studentske omladine, Džonson je bio u toj meri popularan da je u septembru 2006. godine njegov lik „osvanuo“ na propagandnim materijalima koje su produkovale mnoge studentske organizacije u Velikoj Britaniji, i to u jeku njihove borbe za određena profesionalna i socijalna prava, sa tekstualnim sadržajem uobličenim u rečima: „Borise, potreban si nam“ ili „Ja volim Borisa“.
Novi tehnički direktor „Spektejtora“ 2005. godine smenio je Džonsona sa mesta glavnog urednika u ovom časopisu. Međutim, sa „izdašnom nadoknadom“ u visini od 250.000 funti sterlinga godišnje ili 5000 funti sterlinga po objavljenoj kolumni, Boris je nastavio svoj novinarski rad u „Dejli Telegrafu“. Takođe, pokrenuo je i sopstvenu televizijsku produkciju, gde je proizvodio sjajno prihvaćene i veoma popularne emisije „San o Rimu“ (na osnovu koje je uskoro napisao i knjigu sa istoimenim naslovom), kao i serijal emisija „Posle Rima“ (After Rome). Konkretno, kao rezultat različitih aktivnosti u 2007. godini, u korist Borisa Džonsona „došla je i nagrada“ u visini zarađenih 540.000 funti sterlinga, što mu je omogućilo da zauzme treće mesto po visini zarade od svih poslanika u britanskom parlamentu. U kojem pravcu će razvijati svoj politički diskurs u budućnosti, Džonson je pokazao u članku koji je objavio 2007. godine u
„Dejli Telegrafu“, kada je, izveštavajući o potencijalnim kandidatima za predsednika SAD, u izbornoj „trci“ naredne godine, senatorku Hilari Klinton opisao kao „sadističku medicinsku sestru koja je zaposlena u mentalnoj instituciji“.
GRADONAČELNIK LONDONA (2008-2016)
U martu 2007. godine, Džonson je izrazio nameru da stupi u izbornu trku za položaj Gradonačelnika Londona (Mayor of London) u izbornom ciklusu 2008. godine. Međutim, pomenutu najavu kandidature za položaj „prvog čoveka prestonice“, Konzervativna partija nije prihvatila ozbiljno, iz razloga što je u datom periodu, a za navedenu poziciju favorizovan Nik Bols (Nick Boles). Nakon Bolsovog povlačenja sa kandidatske liste, Dejvid Kameron je pružio podršku kandidaturi Borisa Džonsona, koja je zvanično objavljena u julu iste godine. Oficijelni kandidat Konzervativne partije postao je u septembru 2007. godine, a nakon što je osvojio 79% podrške u preliminarnim javnim izborima na nivou Grada Londona.
Konzervativna stranka angažovala je Lintona Krozbija, marketinškog eksperta za predizborne aktivnosti, koji je zapravo bio zadužen za promociju Borisa Džonsona i prikupljanje neophodnih finansijskih sredstava, dobijenih, uglavnom od pojedinaca-simpatizera. U fokusu Džonsonove kampanje našla su se pitanja koja su se odnosila na regulisanje javnog transporta u Londonu, suzbijanju maloletničkog kriminala i delikvencije, te obnovu telekomunikacione i saobraćajne infrastrukture. Posebna pažnja bila je posvećena interesima i zahtevima građana koji žive u predgrađima i ruralnim delovima britanske prestonice, kojima je predočeno da je njihov položaj u deceniji pre izbora 2008. godine bio u velikoj meri ugrožen, zbog „katastrofalne levičarske politike“
laburista na lokalnom nivou u organizaciji vlasti u Britaniji.
Uprkos strahovitoj „kontrakampanji“ njegovih protivnika, Džonson se pokazao kao veoma prominentan i popularan kandidat, te je na izborima održanim 1. i 8. maja 2008. godine, pobedio svoje protivkandidate, pre svih kandidata Laburističke partije, Kena Livingstona (Ken Livingstone), dotadašnjeg gradonačelnika, sa osvojenih 53,2 procenta podrške birača od ukupnog glasačkog tela izašlog na birališta u drugom krugu izbornog ciklusa 2008. godine. Džonson je i u prvom krugu izbora porazio svoje protivkandidate, kada je osvojio 1.043.761 glas, odnosno 43,2% podrške, naspram Livingstonovih 893.887 glasova, odnosno 37% podrške. U drugom krugu izbora, Džonson je osvojio 1.168.738 glasova, a Livingston 1.027.976 glasova (46,8%). Nakon izbora na položaj gradonačelnika, podneo je ostavku na mesto poslanika iz Henlija, čime je napustio svoj sedmogodišnji parlamentarni angažman. Dužnost gradonačelnika preuzeo je 4. maja 2008. godine.
U svom prvom mandatu na položaju prestoničkog gradonačelnika, Džonson nije izvršio velike izmene u sistemu gradske uprave, koja je nasleđena iz „Livingstonove epohe“. Međutim, okončao je saradnju Grada Londona sa Venecuelom u vezi sa trgovinom naftom. Sa druge strane, posvetio se borbi usmerenoj prema zaštiti životne sredine, posebno u odnosu na ograničenje nivoa zagađenosti vazduha, uz tvrdnju da je „čovek glavni uzročnik promene u klimatskim prilikama“ (2009. godine). Svima su poznate njegove potonje paskvile o konspirološkim idejama zagovornika „postojanja neuobičajenih klimatskih promena“, za koje se tvrdi da su izazvane delovanjem, upravo čoveka, a koje će Džonson objavljivati u narednoj deceniji.
Ozbiljno je pristupio infrastrukturnim pripremema u organizaciji Olimpijskih igara 2012. godine, u čijem organizacionom komitetu je bio kopredsednik još od 2005. godine. Nakon završetka navedenih Olimpijskih igara, upravo je Džonson optužen za njihovu lošu organizaciju i neracionalno trošenje namenjenih sredstava za pomenutu sportsku manifestaciju. Takođe, do 2012. godine, nekoliko puta je menjao saradnike u gradskoj administraciji i njenom „magistratu“, što će kasnije biti specifikum predsedničkog mandata Donalda Trampa (Donald Trump), koji je i lični prijatelj Borisa Džonsona.
Na mesto zamenika gradonačelnika imenovao je Ričarda Barnsa (Richard Barnes, Deputy Mayor); IanaKlementa imenovao je na položaj pomoćnikagradonačelnika za odnose sa Vladom (IanClement, Deputy Mayor for GovernmentRelationes); Kit Malthaus, postaoje pomoćnik za javnu bezbednost ipolicijsku službu (Kit Malthouse,Deputy Mayor for Policing); ser Sajmon Milton postavljen je nadužnost pomoćnika gradonačelnika za politikui planiranje (Sir Simon Milton, DeputyMayor for Policy and Planning); RejLuis preuzeo je dužnost pomoćnikagradonačelnika za pitanja omladine (RayLouis, Deputy Mayor for Young People),dok je Munira Mirza (Munira Mirza) postala Džonsonov specijalni savetnik, a Nik Bols, šef Kabineta gradonačelnika (NickBoles, Chief of Staff). Veliki deo navedenih saradnika otpušten je izDžonsonovog kolegijuma saradnika do kraja njegovih mandata gradonačelnika 2016.godine.
Simbol „Džonsonovih godina“ ostao je bicikl, koji jeste Borisovo omiljeno prevozno sredstvo još iz perioda njegovog detinjstva. Javnosti je predstavio „biciklističku šemu Lonodna“, koja je postala poznata i popularna pod terminom „Borisovi bajkovi“; produkt javno-privatnog partnerstva u koji je uloženo 140 miliona funti sterlinga iz gradskog budžeta. Bez obzira, što je pomenuti projekat doživeo veliki finansijski gubitak, ostao je dobro upamćen i veoma omiljen među građanima britanske prestonice.
Na izborima za Gradonačelnika Londona 3. maja 2012. godine pobedu je odneo ponovo Boris Džonson u odnosu na svog protivkandidata iz redova laburista i „bivšeg prvog čoveka prestonice“, Kena Livingstona. Navedena pobeda ovog puta nije bila toliko ubedljiva, kao četiri godine ranije. U prvom krugu, Džonson je osvojio 971.933 glasa (44%), a Livingston 889.918 glasova, odnosno 40,3 procenta od ukupnog biračkog tela izašlog na izbore. U drugom krugu, aktuelni gradonačelnik je dobio 1.054.811 glasova, tj. 51,5% podrške od ukupnog biračkog tela izašlog na birališta, a Livingston 992.273 (48,5 procenata). Na izborima 2016. godine odlučio je da se ne kandiduje za treći mandat, iako je sa mesta gradonačelnika odstupio u trenutku kada je imao podršku 52% građana Londona, prema svim anketama u javnosti, te i danas održava isti procenat podrške i simpatija kada se govori o njegovom nasleđu kao prvog čoveka prestonice. Za primer, mogao bi da nam posluži podatak da aktuelni gradonačelnik, Sadik Kan (Sadiq Khan), koji je na navedenom položaju nasledio Džonsona, uživa podršku manju od 20%.
Međutim, ambicije Borisa Džonsona imale su drugačiji razvoj i karakter. Diplomatija nije njegova „pasija“, iako će uskoro postati njen šef. U burnom, „predbregzitovskom“ periodu u istoriji Velike Britanije, Boris je sanjao „velike snove“, te je o istima i govorio. Pred „njegovim očima“ nalazila se „figura starog Vinstona“.
Nastavlja se…