BELORUSKI KAZAČOK

U KOM PRAVCU SE KREĆE MINSK?

IDENTITETSKA RASKRSNICA

Svakog 03. jula u Republici Belorusiji se obeležava Dan nezavisnosti. Ovaj datum je odabran kao uspomena na 03. jul 1944. godine, kada je Minsk bio oslobođen od nacističkih zavojevača.

Od sticanja nezavisnosti 1991. godine Republika Belorusija vodi višeznačnu i po mnogim pitanjima ambivalentnu politiku. Ipak, poslednjih godina bi se spoljna politika Minska mogla definisati uz pomoć korišćenja tri ključna pojma: suverenost, mir, viševektornost.

Belorusija je, baš kao i Ukrajina, iako članica SSSR, bila prijavljena kao jedan od osnivača Ujedinjenih nacija. Iako nije uživala status nezavisne države Belorusija je imala svoje predstavništvo pri sovjetskom u sedištu OUN.

Belorusija nije bila među glasnim zagovornicima rastakanja SSSR.
Zapravo, nacionalistički pokreti poput onih na Baltiku, na Kavkazu ili u Ukrajini, nikada nisu bili tako široko i dubinski podržani u Belorusiji. Do izvesnog buđenja ideja beloruske samobitnosti jeste došlo krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, ali je ovaj proces bio ubrzo okončan.

Činjenica je da se u Belorusiji vekovima prelamaju dva stava kada se pokušava definisati beloruski identitet. Beloruska teritorija je vekovima služila kao poprište sukoba različitih vojski. Nakon što je veći deo današnje Belorusije u 19. veku ušao u sastav Ruske imperije, na ovom prostoru se konstantno postavlja jedno pitanje, na koje se daju dva različita odgovora. Upravo ova dva različita pristupa oblikuju i ambivalentnost beloruske spoljne politike danas.

Pitanje koje se postavlja glasi: Ko su Belorusi? Da li su Belorusi zaseban narod, istočnoslovenskog porekla, blizak Rusima i Ukrajincima ili su Belorusi deo, u širem smislu gledano, „ruskog sveta“ koji čine zajedno sa sebi bliskim istočnoslovenskim narodima. Krajem 19. i početkom 20. veka, počela je da se razvija intelektualna elita, koja je zastupala prvu tezu, o beloruskoj osobenosti. U vreme raspada carske Rusije, ova grupacija je počela da preuzima primat.

Tako je 1917. godine formirana Velika beloruska skupština, koja je pokušala da organizuje „Svebeloruski sabor“ u decembru 1917. godine, na kom bi bila doneta odluka o daljem pravcu razvoja Belorusije i eventualno o njenoj samostalnosti. Ipak, boljševici su prvo napustili, a potom i razbili ovaj sabor, baš kao i delovanje beloruskih suverenističkih snaga potom, dok je teritorija današnje Belorusije podeljena između Rusa i Poljaka.

Kratkotrajna Demokratska Republika Belorusija postojala je tokom 1918. godine i uprkos pruženom otporu, bila je slomljena od strane nadolazećih boljševičkih snaga. Ipak, ovaj događaj, pokušaj formiranja zasebnog, beloruskog subjekta je ostao važan i pominjan u beloruskoj politici i danas.

Šta više, aktuelni predsednik Belorusije Aleksandar Grigorjevič Lukašenko se na date događaje osvrće na sledeći način:

„Događaji iz 1917. godine doprineli su težnji Belorusa da žive u svom domu. Ideja o samoopredeljenju Belorusije, koja dolazi odozdo, iz inicijative masa, izražena je u sazivu prvog, svebeloruskog sabora. Sastanak ovog naroda pokazao je najvažnije vrednosti koje su za nas bitne i danas: naša država, njen društveni karakter i činjenica da samo narod, njegova volja, kolektivna inteligencija i lideri mogu postati pravi izvor nezavisnosti.“

Velika beloruska skupština 1917. godine

Belorusija je kao jedan od subjekata SSSR ipak opstala na mapi sveta.

Ipak, za vreme bitisanja u državama kojima je glavni grad Moskva, Belorusija je poprimila ne samo ojačani dvojni identitet belorusko/ruskog tipa, nego se daleko više, nego li susedna Ukrajina (pogotovo njeni centralni, severni i zapadni delovi), ali i više nego li baltičke, kavkaske i centralnoazijske države, priklonila državnoj politici forsiranja ruskog jezika. Ruski jezik je bio dominantan kako u carskoj Rusiji, tako i u SSSR, a u Belorusiji je gotovo potpuno potisnuo beloruski jezik. Danas, službeni jezici u ovoj državi su i ruski i beloruski, ali prvi uživa primat i kada je reč o administrativnoj komunikaciji, ali i u obrazovanju, privredi. U urbanim područjima, ruski je daleko zastupljeniji i u svakodnevnoj komunikaciji građana, dok se beloruski održao još samo u pojedinim, ruralnim delovima zemlje kao dominantan.

https://nn.by/?c=ar&i=201241&lang=ru

Ali i na ovom pitanju se vidi slojevitost beloruskog poimanja sopstvenog identiteta. Iako je ruski prihvaćen kao jezik svakodnevnog opštenja ili kako je to Aleksandar Lukašenko jednom prilikom izjavio „ruski nije tuđ jezik, on je i naš jezik, mi Belorusi na njemu stvaramo, kao i na beloruskom“, ipak se nacionalna pripadnost i deklarativna vezanost za jezik doživljavaju kao očuvanje i sopstvenog etničkog identiteta. Na popisu stanovništva iz 2009. godine većina građana je prijavila beloruski kao svoj maternji jezik. Na pitanje koji jezik češće koristi u svakodnevnom životu, većina građana je dala odgovor – ruski.

Lingvistička karta Belorusije. Zelenom bojom su označene administrativne jedinice u kojima većinu čine građani koji su kao maternji jezik prijavili beloruski. Plavom bojom su označene administrativne jedinice u kojima većinu čine građani koji su kao maternji jezik prijavili ruski.

https://web.archive.org/web/20131018221300/https://belstat.gov.by/homep/ru/perepic/2009/vihod_tables/5.11-0.pdf

Lingvistička karta Belorusije. Zelenom bojom su označene administrativne jedinice u kojima većinu čine građani koji su kao jezik svakodnevnog opštenja prijavili beloruski. Plavom bojom su označene administrativne jedinice u kojima većinu čine građani koji su kao jezik svakodnevnog opštenja prijavili ruski.

Lako je zaključiti kako u urbanim centrima preovlađuje ruski jezik, dok se beloruski održava uglavnom u ruralnim oblastima, naročito onim koje gravitiraju ka Poljskoj.

Iako se na zvaničnim simbolima uvek ističu natpisi na beloruskom jeziku, on i dalje nije predstavljen od vlasti kao primaran, iako su poslednjih godina donete mere kojima se povećava kvota studenata koji studiraju ili se obrazuju na beloruskom, a takođe je i kao obaveza uveden princip po kom učenici osnovnih i srednjih škola predmet nacionalna istorija izučavaju isključivo na beloruskom. Simboličan je bio i gest predsednika Republike Lukašenka koji se po prvi put na nekoj svečanoj ceremoniji javnosti obratio na beloruskom i to na proslavi dana nezavisnosti Republike Belorusije 2014. godine. Međutim, ključni medijski portal ove zemlje – BELoruskaTelegrafskaAgencija (BELTA) i dalje kao prvu verziju sajta i drugih medija nudi one na ruskom.

Talas nacionalnog buđenja koji je zahvatio prostor čitavog SSSR, 1990. godine, je samo delimično obuhvatio i Belorusiju. Na prvim demokratskim izborima u tada još uvek sovjetskoj republici pobedu odnose komunisti. Izbori su održani po jednokružnom većinskom sistemu i nadmetali su se komunisti, nacionalisti, liberali i nezavisni kandidati.

Prva Vlada samostalne Belorusije pokušava da sprovede politiku povratka korenima i po tom pitanju njeno delovanje se može dovesti na ravan nacionalističkih težnji Beloruskog nacionalnog fronta. U Belorusiji se tih godina usvajaju novi simboli, za službeni jezik se proglašava samo beloruski, legalizuje se rad Grko-katoličke crkve, ratifikuje Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima.

Ključna ličnost ovog perioda bio je Stanislav Stanislavovič Šuškevič. Bivši komunista i profesor univerziteta, priznati fizičar i matematičar, povukao je seriju poteza koji su za posledicu imali oblikovanje beloruskog identiteta, kao samostalnog u odnosu na ruski, mada ni Vlada 1990-1994. godine nije odlučila da prekine sve veze sa Moskvom. Naprotiv, disolucija SSSR-a bila je obeležena kreiranjem
Zajednice nezavisnih država kojoj je Belorusija odmah pristupila, da bi Minsk docnije postao i sedište ove organizacije koja danas okuplja sve bivše članice SSSR izuzev Estonije, Letonije, Litvanije (koje nikada nisu ni pristupile ZND), Gruzije (koja je ZND napustila 2008.), Turkmenistana (koji je od 2005. pridruženi član) i Ukrajine. Istina, slučaj Ukrajine je specifičan, pošto ova država nikada i nije ratifikovala pristupni dokument ZND-u, dok je nakon revolucije 2014. godine započela simboličan bojkot rada svih institucija ZND, mada uprkos najavama, još uvek nije zvanično istupila iz članstva.

Beloruski državni simboli su godinama predmet sporenja u ovoj zemlji. Političke snage koje se zalažu za samobitnost beloruskog identiteta zagovaraju povratak belo-crveno-bele zastave i „Pahonje“. Pahonja ili Pahonija je istorijski simbol Velikog vojvodstva Litvanije.

Ovaj simbol koristili su i beloruski borci za nezavisnost 1918. godine, a bio je i službeni grb Republike Belorusije od 1990. do 1995. godine, kada je na referendumu odbačen i kada je za državni simbol vraćen modifikovani grb iz sovjetskog perioda.

BATKA

Godine 1994. na vlast u Belorusiji dolazi Aleksandar Grigorjevič Lukašenko, kog pristalice nazivaju „batka“ što na beloruskom znači „otac“. Ubrzo nakon stupanja na dužnost, Lukašenko je inicirao donošenje novog ustava, što je i učinjeno iste godine. Ustav je potom menjan 1995., 1996., 2004. godine. Pored promene simbola, utvrđen je i sistem državnog ustrojstva koji je i danas na snazi. Naime, Republika Belorusija je država predsedničkog sistema. Predsednik predstavlja jedinstvo države, donosi političke odluke, predstavlja zemlju u inostranstvu. Predsednik je takođe i nosilac izvršne vlasti, pošto predlaže premijera Savetu republike, ali i bira i razrešava dužnosti članove Vlade. Predsednik ima pravo i da predsedava sednicama Vlade.

Predsednik imenuje lica koja rukovode republičkim organima, kao i prethodno od Saveta izabrane nosioce sudske vlasti. Predsednik takođe može ukidati akte Vlade, kao i lokalnih vlasti, istovremeno je predsednik Saveta bezbednosti Republike, glavnokomandujući oružanih snaga, a u njegovoj nadležnosti su i proglašavanje opšte ili delimične mobilizacije, kao i uvođenje ratnog stanja. Mandat predsedniku traje pet godina i od 2004. je moguć njegov reizbor neograničen broj puta.

https://www.pravo.by/pravovaya-informatsiya/normativnye-dokumenty/konstitutsiya-respubliki-belarus/

Zakonodavna vlast u Belorusiji je koncentrisana u dva doma – Predstavničkom domu, koji čini 110 deputata, koji se biraju po većinskom, jednokružnom sistemu i Savet republike koji broji 64 deputata koji se biraju od strane administrativnih jedinica (za svaki region i grad Minsk određeni broj). Ipak, ključna vlast se nalazi u rukama predsednika.

Proučavajući sistem vlasti u Belorusiji možemo zaključiti da su odnosi postavljeni tako da se predsednik percipira ne samo kao najznačajniji akter političke scene, već i kao simbol državnosti, zaštitnik suverenosti i nezavisnosti Belorusije, kao i čuvar mira, a upravo ova dva pojma se poimaju kao najznačajniji ciljevi beloruske vlasti.

Lukašenko neretko javno debatuje sa ministrima, direktorima javnih preduzeća, čak i predsednicima sportskih kolektiva, uglavnom u negativnom tonu zahtevajući bolje rezultate, više zalaganja i revnosniju službu narodu. Lukašenko se predstavlja i to ne samo zahvaljujući sopstvenim nastupima, već i zbog sinhronizovanog delovanja u javnosti drugih organa vlasti kao zaštitnik naroda, od rđave administracije.

Iako Lukašenko nema institucionalnu opoziciju, iako mu vaninstitucionalna, uglavnom nacionalistička opozicija ne predstavlja ozbiljnu pretnju i iako je čak i formalno on taj koji imenuje ključne vršioce izvršne i sudske grane vlasti, sistem je postavljen tako da je direktno izabrani predsednik ključna brana koruptivnim ili neznaličkim aktima nižih ili viših činovnika. Odnosno, takva se percepcija želi postići u javnosti.

Očito svesni da sistem ne može funkcionisati bez suprotstavljenih polova i vodeći se stavom da svet pokreću pre razlike, nego li sličnosti, tačnije sukob različitih ideja, Lukašenko i njegovi saradnici su političku scenu u Belorusiji sveli na odnos: narodna volja oličena u predsedniku vs koruptivne tendencije birokrata.

Pri tom, korupcija se i u ovom smislu doživljava, makar i u izvršnoj vlasti, pre kao povremena pojava koja ne promiče budnom predsednikovom oku, nego li kao opšta tendencija koja preovladava. Zanimljiv je i podatak da je funkciju premijera Belorusije za vreme 24 godine duge vladavine Lukašenka, obavljalo sedam različitih lica.

Teško je izbeći zaključak da ovakav sistem ipak daje rezultate i u osnovnoj nameri uspeva. Svakako, izbori u Belorusiji, kako predsednički, tako i parlamentarni, već godinama nisu neizvesni. Ne može se osporiti nesumnjivo visoka popularnost Aleksandra Lukašenka, ali se takođe ne može osporiti ni nemogućnost obrazovanja aktivne opozicije, koja bi se suprotstavila lideru na slobodnim izborima. Ovakvo onemogućavanje opozicije se neretko vršilo i silom. Ipak, primetno je da, naročito nakon revolucije u Ukrajini, Lukašenko kao deo opšteg trenda pokušaja otvaranja jednog geopolitičkog izlaza i ka Zapadu, oslobađa političke zatvorenike, dozvoljava javna okupljanja i rad manjih medija koji su nastrojeni opoziciono.

Aleksandar Lukašenko je rođen u malenom selu Kopisk, u Vitebskoj oblasti, da bi školovanje i veći deo mladosti, a potom i prve etape svoje profesionalne karijere proveo u Mogiljevskoj oblasti. Lukašenko je poreklom Ukrajinac, zapravo otac njegovog oca je rođen u Sumskoj oblasti u Ukrajini. Svakako, Lukašenko sebe nacionalno smatra Belorusom.

Lukašenko se bavio politikom i u mladosti, ali osim određenih lokalnih funkcija, nije zabeležio značajniji politički uspeh. Interesantno, Lukašenko ovu činjenicu pokušava da prikaže kao sopstvenu prednost, ističući u svojoj zvaničnoj biografiji, kako nije obavljao visoke državničke ni političke dužnosti u SSSR. Za pretpostaviti je da Lukašenko ovo čini iz dva razloga. Prvi je što na ovaj način pokušava da svoje kompletno političko delovanje veže za modernu Belorusiju i dokaže kako je posvećeni borac za njen napredak. Drugi je što Lukašenko sve vreme, a naročito poslednjih godina, želi unaprediti odnose sa zapadnim državama, te da bi naglašavanjem svog neučešća u sovjetskoj vlasti niti zauzimanja više pozicije u partijskoj nomenklaturi, možda mogao izneti jedan argument više, kojim bi bio nešto prihvatljiviji partner.

Lukašenko na vlast dolazi na prvi predsedničkim izborima u Belorusiji 1994. godine. Država je bila pogođena teškim ekonomskim problemima i vispreni političar, mladi i nadareni govornik koji je nastupao sa pozicije vraćanja starim, izvesnijim sovjetskim vremenima u kojima se makar nije oskudevalo u egzistencijalnim potrebama, ali isto tako i predstavljajući se kao neko ko će Beloruse vratiti u ruski svet, dobija izbore nakon dva kruga glasanja. U prvom sazivu beloruskog parlamenta 1990. godine, Lukašenko je bio izabran za deputata. Svojim vatrenim istupima i formiranjem grupe „komunisti za demokratiju“, Lukašenko skreće pažnju na sebe.

Među predizbornim obećanjima pored rešavanja ekonomskih problema kroz otopljavanje odnosa sa Moskvom, bila su i ona identitetskog karaktera poput dodeljivanja ruskom jeziku status zvaničnog u Republici Belorusiji.

https://www.belta.by/
https://president.gov.by/en/biography_en/
https://radyjo.net/4/91/Artykul/141038
https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/bo.html

PREDSEDNIČKI IZBORI 1994. GODINE

Ovo su bili jedini izbori koje je Lukašenko dobio nakon dva izborna kruga.
Svaki naredni put je pobeđivao već nakon prvog izbornog kruga.

Prvih godina Lukašenko je dosledno sprovodio politiku približavanja Moskvi. Godine 1996. je formirana Unija Ruske Federacije i Republike Belorusije, koja je trebala da preraste u funkcionalnu federalnu državu, što se nikada nije dogodilo u potpunosti.

LUKAŠENKO U UKRAJINSKOJ KRIZI

Tokom 21. veka odnosi Minska i Moskve su doživljavali uspone i padove, ponajviše iz razloga energetske zavisnosti Belorusije od Rusije i konstantne težnje Lukašenka da za potrebe privrede i domaćinstava u svojoj republici obezbedi povlašćen položaj u odnosu sa moćnim susedom.

Rusija je za Belorusiju ključni saveznik. Ona je najveći i izvozni i uvozni partner.
Belorusija je za vreme Lukašenka postala članica svih međunarodnih asocijacija koje predvodi Moskva i ODKB i Evroazijske Unije. Sedište ZND se nalazi u Minsku. Lukašenko nikada nije sporio bliskost dva naroda i dve države, konstantno oslovljavajući Ruse kao braću.

Ipak, sam Lukašenko poslednjih godina sve viže zagovara prvu identitetsku soluciju, po kojoj je Belorusija zasebna država u međunarodnoj areni, dok su Belorusi zaseban narod, sa sopstvenom kulturom i tradicijom, a ne deo ruskog sveta. Upravo o ruskom svetu i Belorusiji u njemu, sam Lukašenko 30. 01. 2015. govori sledeće:

„Ako ovde ima nekih stručnjaka koji veruju da je beloruska zemlja deo, kako kažu sada, takozvanog „ruskog sveta“ ili bolje rečeno ruskog… Zaboravite na to. Uvek smo bili gostoljubivi za bilo koga. Ali tražimo od svakog da poštuje naš suverenitet i našu nezavisnost. Neko misli da nije bilo takve zemlje (Belorusije prim.aut.)… Nije bilo, no sada postoji, i to se mora uzeti u obzir i nikome nećemo dati svoju zemlju. Koliko god da je teško, to je moj zadatak i ja ću ga ispuniti. Ispuniću je svim sredstvima. Iza mojih leđa stoje na stotine hiljada naoružanih ljudi“.

Ovakve i slične izjave nisu retkost, pogotovo ne nakon izbijanja ukrajinske krize 2014. godine. Zanimljivo je i držanje Minska po ovom pitanju. Iako je Lukašenko u početku odbijao da formalno prizna Krim kao deo Rusije, ipak je Belorusija glasala protiv rezolucije u Generalnoj skupštini UN 2014. godine kojom se osuđuje aneksija poluostrva. Takođe, u narednim istupima je navodio da „nije važno da li priznajete ili ne priznajete Krim, njega sada kontrolišu Rusi“, izbegavajući tako da se formalno odredi prema ovom pitanju, ali ističući značaj faktičkog stanja.

Ipak, prema razrešenju krize u Donbasu, Lukašenko je imao prilično rezolutan i Moskvi nenaklonjen stav. „Ja sam kategorično protiv federalizacije Ukrajine. Ona bi razorila ukrajinsku državu“. Upravo je federalizacija bila predlog rešenja Moskve, kada je ukrajinska kriza u pitanju. Zanimljivo je da su ovakvo razrešenje ukrajinske krize zagovarali čak i neki evropski zvaničnici poput Zigmara Gabrijela i Hermana Van Rompuja, ali se Lukašenko ovome kategorički suprotstavljao, zauzimajući tako isti stav kao i Kijev. Tokom 2014. godine, u vreme najlošijih odnosa na relaciji Moskva-Kijev, kada se često pominjala mogućnost izostanka isporuke energenata Ukrajini iz Rusije zbog neizmirenih dugova, Lukašenko je Kijevu otvoreno ponudio pomoć. Lukašenko se takođe, vrlo oštro usprotivio otvaranju ruskih stalnih vojnih baza, čak i u slučaju ispunjenja cilja koji je proklamovala Varšava i otvaranja novih američkih vojnih baza u Poljskoj.

Nedugo nakon Majdana, u vreme kada Moskva još uvek nije priznavala nove ukrajinske vlasti i kada su se mnogi svetski lideri uzdržavali od zauzimanja stava u ukrajinskom konfliktu, Lukašenko je primio u zvaničnu posetu Aleksandra Turčinova, koji je u to vreme vršio dužnost predsednika Ukrajine, u svojstvu predsednika parlamenta. I tom prilikom je Lukašenko izjavio da Ukrajinu Belorusija doživljava kao najprijateljskiju državu i kako će joj uvek pružati pomoć u granicama svojih moći. Lukašenko je odbacio mogućnost nepriznavanja novih vlasti u Kijevu.

Jedan od poslednjih sličnih istupa predsednika Belorusije koji privlači pažnju jeste iz juna 2018. godine, kada je pri obilasku jedne beloruske vojne baze rekao:“…često govorim Rusima koji se plaže da bi Ukrajina mogla postati NATO država, da će možda doći vremena kada ćemo se radovati što je Ukrajina u NATO, umesto da postane nekakva banditska tvorevina“.

Svakako trenutno najdublja tačka sporenja između Moskve i Minska jeste pitanje granice. Belorusija je poslednjih godina namerna da se koliko je to moguće otvori i ka Zapadu, odnosno da uspostavi određene odnose sa EU i SAD, s obzirom na činjenicu da su oni godinama na veoma niskom nivou. S tim u vezi je Lukašenko odlučio da uvede jednostrani bezvizni režim građanima Šengenskog prostora u kratkom trajanju.

S obzirom na činjenicu da između Rusije i Belorusije do prošle godine nije bilo granične kontrole, svako ko stupi na belorusku teritoriju, mogao je vrlo lako preći i na rusku. U Moskvi su smatrali ovaj akt neprincipijelnim, te su stoga uveli graničnu kontrolu između dve države. Lukašenko poslednjih meseci preti kontra-merama, mada ih i dalje nije uveo. Čini se da ni poslednja poseta ruskog predsednika Putina Minsku, nije doprinela razrešenju ove situacije.

ZAKLJUČAK

Republika Belorusija, predvođena Aleksandrom Lukašenkom, je u mnogo čemu drugačija država od svoja dva bliska, istočnoslovenska suseda. Belorusija nije nikada napravila jasan raskid sa komunističkom prošlošću, ali istovremeno nije ni prošla kroz proces oligarhizacije. Uprkos držanju tokom ukrajinske krize koje sasvim sigurno nije očekivano, ni željeno u Moskvi i pojedinih, čak i javnih sporenja i razmimoilaženja sa najznačajnijim susedom i saveznikom, Belorusija nije država koja će namerava da u nekom skorijem periodu jednostrano napusti rusku interesnu orbitu.

Sa druge strane, Belorusija se pod Lukašenkom za Rusiju vezuje ipak više interesno, nego li ideološki. Odnosi dve države u velikoj, ako ne i najvećoj meri zavise od ruske popustljivosti i razumevanja za beloruske potrebe, pre svega kada je reč o energentima. Plasman energenata ispod tržišne cene i mimo ekonomske logike iz Rusije na belorusko tržište, predstavlja ključni momenat, koji opredeljuje retoriku Minska i raspoloženje spram inicijativa regionalnog ili globalnog tipa koje se upućuju iz Moskve.

Nezavisno od energetske politike, Lukašenko dugo i predano želi da otopli odnose sa Zapadom. Ukidanje serije sankcija od izbijanja ukrajinske krize sa jedne strane i oslobađanje lica koja su u EU i SAD percipirana kao politički zatvorenici sa druge strane, govore o činjenici da i u Briselu i u Vašingtonu imaju sluha za ove Lukašenkove namere. Međutim i pored povremenih poseta američkih senatora, jednostranog ukidanja viza od strane Belorusije ili povremeno gromkih izjava i Minsku i Briselu i Vašingtonu je jasno da je prostor za saradnju prilično sužen.

Belorusija nema nameru da napravi potpuni geopolitički zaokret i krene putem Ukrajine. Za ovako nešto ne postoje ni uslovi u vidu odgovarajućeg raspoloženja u samoj državi, ali ni spoljnopolitički uslovi jer Zapad ne može ponuditi Belorusiji adekvatnu zamenu za doznake, subvencionisana snabdevanja i tržište što ovoj državi pruža Rusija. Jasno je i da bi odgovor Moskve u ovom slučaju bio oštar, tako da u pravcu nekakvog skorijeg zaokreta, započetog od strane Lukašenkovog režima, ne treba razmišljati.

Ono što sasvim sigurno treba očekivati jeste nastavak rada zvaničnog Minska na očuvanju sopstvene politike ne samo kada su domaće prilike na dnevnom redu, već i kada je o međunarodnoj areni reč. Lukašenko će sasvim sigurno i u narednom periodu nastaviti da se postavlja prema Moskvi kao interesni, a ne neupitni saveznik. I što bude uspevao da izbori za sebe veći manevarski prostor, to će ova politika biti sve očiglednija.

Od Minska možemo očekivati politiku koju je možda i najbolje definisao aktuelni beloruski ambasador u Moskvi, prilikom obeležavanja Dana nezavisnosti:

„Miroljubivo i viševektorno. To će i dalje biti naša spoljna politika“.

Autor analize : Predrag Rajić