БЕЛОРУСКИ КАЗАЧОК

У КОМ ПРАВЦУ СЕ КРЕЋЕ МИНСК?

ИДЕНТИТЕТСКА РАСКРСНИЦА

Сваког 03. јула у Републици Белорусији се обележава Дан независности. Овај датум је одабран као успомена на 03. јул 1944. године, када је Минск био ослобођен од нацистичких завојевача.

Од стицања независности 1991. године Република Белорусија води вишезначну и по многим питањима амбивалентну политику. Ипак, последњих година би се спољна политика Минска могла дефинисати уз помоћ коришћења три кључна појма: сувереност, мир, вишевекторност.

Белорусија је, баш као и Украјина, иако чланица СССР, била пријављена као један од оснивача Уједињених нација. Иако није уживала статус независне државе Белорусија је имала своје представништво при совјетском у седишту ОУН.

Белорусија није била међу гласним заговорницима растакања СССР.
Заправо, националистички покрети попут оних на Балтику, на Кавказу или у Украјини, никада нису били тако широко и дубински подржани у Белорусији. До извесног буђења идеја белоруске самобитности јесте дошло крајем осамдесетих година двадесетог века, али је овај процес био убрзо окончан.

Чињеница је да се у Белорусији вековима преламају два става када се покушава дефинисати белоруски идентитет. Белоруска територија је вековима служила као поприште сукоба различитих војски. Након што је већи део данашње Белорусије у 19. веку ушао у састав Руске империје, на овом простору се константно поставља једно питање, на које се дају два различита одговора. Управо ова два различита приступа обликују и амбивалентност белоруске спољне политике данас.

Питање које се поставља гласи: Ко су Белоруси? Да ли су Белоруси засебан народ, источнословенског порекла, близак Русима и Украјинцима или су Белоруси део, у ширем смислу гледано, „руског света“ који чине заједно са себи блиским источнословенским народима. Крајем 19. и почетком 20. века, почела је да се развија интелектуална елита, која је заступала прву тезу, о белоруској особености. У време распада царске Русије, ова групација је почела да преузима примат.

Тако је 1917. године формирана Велика белоруска скупштина, која је покушала да организује „Свебелоруски сабор“ у децембру 1917. године, на ком би била донета одлука о даљем правцу развоја Белорусије и евентуално о њеној самосталности. Ипак, бољшевици су прво напустили, а потом и разбили овај сабор, баш као и деловање белоруских суверенистичких снага потом, док је територија данашње Белорусије подељена између Руса и Пољака.

Краткотрајна Демократска Република Белорусија постојала је током 1918. године и упркос пруженом отпору, била је сломљена од стране надолазећих бољшевичких снага. Ипак, овај догађај, покушај формирања засебног, белоруског субјекта је остао важан и помињан у белоруској политици и данас.

Шта више, актуелни председник Белорусије Александар Григорјевич Лукашенко се на дате догађаје осврће на следећи начин:

„Догађаји из 1917. године допринели су тежњи Белоруса да живе у свом дому. Идеја о самоопредељењу Белорусије, која долази одоздо, из иницијативе маса, изражена је у сазиву првог, свебелоруског сабора. Састанак овог народа показао је најважније вредности које су за нас битне и данас: наша држава, њен друштвени карактер и чињеница да само народ, његова воља, колективна интелигенција и лидери могу постати прави извор независности.“

Велика белоруска скупштина 1917. године

Белорусија је као један од субјеката СССР ипак опстала на мапи света.

Ипак, за време битисања у државама којима је главни град Москва, Белорусија је попримила не само ојачани двојни идентитет белоруско/руског типа, него се далеко више, него ли суседна Украјина (поготово њени централни, северни и западни делови), али и више него ли балтичке, кавкаске и централноазијске државе, приклонила државној политици форсирања руског језика. Руски језик је био доминантан како у царској Русији, тако и у СССР, а у Белорусији је готово потпуно потиснуо белоруски језик. Данас, службени језици у овој држави су и руски и белоруски, али први ужива примат и када је реч о административној комуникацији, али и у образовању, привреди. У урбаним подручјима, руски је далеко заступљенији и у свакодневној комуникацији грађана, док се белоруски одржао још само у појединим, руралним деловима земље као доминантан.

https://nn.by/?c=ar&i=201241&lang=ru

Али и на овом питању се види слојевитост белоруског поимања сопственог идентитета. Иако је руски прихваћен као језик свакодневног општења или како је то Александар Лукашенко једном приликом изјавио „руски није туђ језик, он је и наш језик, ми Белоруси на њему стварамо, као и на белоруском“, ипак се национална припадност и декларативна везаност за језик доживљавају као очување и сопственог етничког идентитета. На попису становништва из 2009. године већина грађана је пријавила белоруски као свој матерњи језик. На питање који језик чешће користи у свакодневном животу, већина грађана је дала одговор – руски.

Лингвистичка карта Белорусије. Зеленом бојом су означене административне јединице у којима већину чине грађани који су као матерњи језик пријавили белоруски. Плавом бојом су означене административне јединице у којима већину чине грађани који су као матерњи језик пријавили руски.

https://web.archive.org/web/20131018221300/https://belstat.gov.by/homep/ru/perepic/2009/vihod_tables/5.11-0.pdf

Лингвистичка карта Белорусије. Зеленом бојом су означене административне јединице у којима већину чине грађани који су као језик свакодневног општења пријавили белоруски. Плавом бојом су означене административне јединице у којима већину чине грађани који су као језик свакодневног општења пријавили руски.

Лако је закључити како у урбаним центрима преовлађује руски језик, док се белоруски одржава углавном у руралним областима, нарочито оним које гравитирају ка Пољској.

Иако се на званичним симболима увек истичу натписи на белоруском језику, он и даље није представљен од власти као примаран, иако су последњих година донете мере којима се повећава квота студената који студирају или се образују на белоруском, а такође је и као обавеза уведен принцип по ком ученици основних и средњих школа предмет национална историја изучавају искључиво на белоруском. Симболичан је био и гест председника Републике Лукашенка који се по први пут на некој свечаној церемонији јавности обратио на белоруском и то на прослави дана независности Републике Белорусије 2014. године. Међутим, кључни медијски портал ове земље – БЕЛорускаТелеграфскаАгенција (БЕЛТА) и даље као прву верзију сајта и других медија нуди оне на руском.

Талас националног буђења који је захватио простор читавог СССР, 1990. године, је само делимично обухватио и Белорусију. На првим демократским изборима у тада још увек совјетској републици победу односе комунисти. Избори су одржани по једнокружном већинском систему и надметали су се комунисти, националисти, либерали и независни кандидати.

Прва Влада самосталне Белорусије покушава да спроведе политику повратка коренима и по том питању њено деловање се може довести на раван националистичких тежњи Белоруског националног фронта. У Белорусији се тих година усвајају нови симболи, за службени језик се проглашава само белоруски, легализује се рад Грко-католичке цркве, ратификује Међународни пакт о грађанским и политичким правима.

Кључна личност овог периода био је Станислав Станиславович Шушкевич. Бивши комуниста и професор универзитета, признати физичар и математичар, повукао је серију потеза који су за последицу имали обликовање белоруског идентитета, као самосталног у односу на руски, мада ни Влада 1990-1994. године није одлучила да прекине све везе са Москвом. Напротив, дисолуција СССР-а била је обележена креирањем
Заједнице независних држава којој је Белорусија одмах приступила, да би Минск доцније постао и седиште ове организације која данас окупља све бивше чланице СССР изузев Естоније, Летоније, Литваније (које никада нису ни приступиле ЗНД), Грузије (која је ЗНД напустила 2008.), Туркменистана (који је од 2005. придружени члан) и Украјине. Истина, случај Украјине је специфичан, пошто ова држава никада и није ратификовала приступни документ ЗНД-у, док је након револуције 2014. године започела симболичан бојкот рада свих институција ЗНД, мада упркос најавама, још увек није званично иступила из чланства.

Белоруски државни симболи су годинама предмет спорења у овој земљи. Политичке снаге које се залажу за самобитност белоруског идентитета заговарају повратак бело-црвено-беле заставе и „Пахоње“. Пахоња или Пахонија је историјски симбол Великог војводства Литваније.

Овај симбол користили су и белоруски борци за независност 1918. године, а био је и службени грб Републике Белорусије од 1990. до 1995. године, када је на референдуму одбачен и када је за државни симбол враћен модификовани грб из совјетског периода.

БАТКА

Године 1994. на власт у Белорусији долази Александар Григорјевич Лукашенко, ког присталице називају „батка“ што на белоруском значи „отац“. Убрзо након ступања на дужност, Лукашенко је иницирао доношење новог устава, што је и учињено исте године. Устав је потом мењан 1995., 1996., 2004. године. Поред промене симбола, утврђен је и систем државног устројства који је и данас на снази. Наиме, Република Белорусија је држава председничког система. Председник представља јединство државе, доноси политичке одлуке, представља земљу у иностранству. Председник је такође и носилац извршне власти, пошто предлаже премијера Савету републике, али и бира и разрешава дужности чланове Владе. Председник има право и да председава седницама Владе.

Председник именује лица која руководе републичким органима, као и претходно од Савета изабране носиоце судске власти. Председник такође може укидати акте Владе, као и локалних власти, истовремено је председник Савета безбедности Републике, главнокомандујући оружаних снага, а у његовој надлежности су и проглашавање опште или делимичне мобилизације, као и увођење ратног стања. Мандат председнику траје пет година и од 2004. је могућ његов реизбор неограничен број пута.

https://www.pravo.by/pravovaya-informatsiya/normativnye-dokumenty/konstitutsiya-respubliki-belarus/

Законодавна власт у Белорусији је концентрисана у два дома – Представничком дому, који чини 110 депутата, који се бирају по већинском, једнокружном систему и Савет републике који броји 64 депутата који се бирају од стране административних јединица (за сваки регион и град Минск одређени број). Ипак, кључна власт се налази у рукама председника.

Проучавајући систем власти у Белорусији можемо закључити да су односи постављени тако да се председник перципира не само као најзначајнији актер политичке сцене, већ и као симбол државности, заштитник суверености и независности Белорусије, као и чувар мира, а управо ова два појма се поимају као најзначајнији циљеви белоруске власти.

Лукашенко неретко јавно дебатује са министрима, директорима јавних предузећа, чак и председницима спортских колектива, углавном у негативном тону захтевајући боље резултате, више залагања и ревноснију службу народу. Лукашенко се представља и то не само захваљујући сопственим наступима, већ и због синхронизованог деловања у јавности других органа власти као заштитник народа, од рђаве администрације.

Иако Лукашенко нема институционалну опозицију, иако му ванинституционална, углавном националистичка опозиција не представља озбиљну претњу и иако је чак и формално он тај који именује кључне вршиоце извршне и судске гране власти, систем је постављен тако да је директно изабрани председник кључна брана коруптивним или незналичким актима нижих или виших чиновника. Односно, таква се перцепција жели постићи у јавности.

Очито свесни да систем не може функционисати без супротстављених полова и водећи се ставом да свет покрећу пре разлике, него ли сличности, тачније сукоб различитих идеја, Лукашенко и његови сарадници су политичку сцену у Белорусији свели на однос: народна воља оличена у председнику vs коруптивне тенденције бирократа.

При том, корупција се и у овом смислу доживљава, макар и у извршној власти, пре као повремена појава која не промиче будном председниковом оку, него ли као општа тенденција која преовладава. Занимљив је и податак да је функцију премијера Белорусије за време 24 године дуге владавине Лукашенка, обављало седам различитих лица.

Тешко је избећи закључак да овакав систем ипак даје резултате и у основној намери успева. Свакако, избори у Белорусији, како председнички, тако и парламентарни, већ годинама нису неизвесни. Не може се оспорити несумњиво висока популарност Александра Лукашенка, али се такође не може оспорити ни немогућност образовања активне опозиције, која би се супротставила лидеру на слободним изборима. Овакво онемогућавање опозиције се неретко вршило и силом. Ипак, приметно је да, нарочито након револуције у Украјини, Лукашенко као део општег тренда покушаја отварања једног геополитичког излаза и ка Западу, ослобађа политичке затворенике, дозвољава јавна окупљања и рад мањих медија који су настројени опозиционо.

Александар Лукашенко је рођен у маленом селу Кописк, у Витебској области, да би школовање и већи део младости, а потом и прве етапе своје професионалне каријере провео у Могиљевској области. Лукашенко је пореклом Украјинац, заправо отац његовог оца је рођен у Сумској области у Украјини. Свакако, Лукашенко себе национално сматра Белорусом.

Лукашенко се бавио политиком и у младости, али осим одређених локалних функција, није забележио значајнији политички успех. Интересантно, Лукашенко ову чињеницу покушава да прикаже као сопствену предност, истичући у својој званичној биографији, како није обављао високе државничке ни политичке дужности у СССР. За претпоставити је да Лукашенко ово чини из два разлога. Први је што на овај начин покушава да своје комплетно политичко деловање веже за модерну Белорусију и докаже како је посвећени борац за њен напредак. Други је што Лукашенко све време, а нарочито последњих година, жели унапредити односе са западним државама, те да би наглашавањем свог неучешћа у совјетској власти нити заузимања више позиције у партијској номенклатури, можда могао изнети један аргумент више, којим би био нешто прихватљивији партнер.

Лукашенко на власт долази на први председничким изборима у Белорусији 1994. године. Држава је била погођена тешким економским проблемима и виспрени политичар, млади и надарени говорник који је наступао са позиције враћања старим, извеснијим совјетским временима у којима се макар није оскудевало у егзистенцијалним потребама, али исто тако и представљајући се као неко ко ће Белорусе вратити у руски свет, добија изборе након два круга гласања. У првом сазиву белоруског парламента 1990. године, Лукашенко је био изабран за депутата. Својим ватреним иступима и формирањем групе „комунисти за демократију“, Лукашенко скреће пажњу на себе.

Међу предизборним обећањима поред решавања економских проблема кроз отопљавање односа са Москвом, била су и она идентитетског карактера попут додељивања руском језику статус званичног у Републици Белорусији.

https://www.belta.by/
https://president.gov.by/en/biography_en/
https://radyjo.net/4/91/Artykul/141038
https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/bo.html

ПРЕДСЕДНИЧКИ ИЗБОРИ 1994. ГОДИНЕ

Ово су били једини избори које је Лукашенко добио након два изборна круга.
Сваки наредни пут је побеђивао већ након првог изборног круга.

Првих година Лукашенко је доследно спроводио политику приближавања Москви. Године 1996. је формирана Унија Руске Федерације и Републике Белорусије, која је требала да прерасте у функционалну федералну државу, што се никада није догодило у потпуности.

ЛУКАШЕНКО У УКРАЈИНСКОЈ КРИЗИ

Током 21. века односи Минска и Москве су доживљавали успоне и падове, понајвише из разлога енергетске зависности Белорусије од Русије и константне тежње Лукашенка да за потребе привреде и домаћинстава у својој републици обезбеди повлашћен положај у односу са моћним суседом.

Русија је за Белорусију кључни савезник. Она је највећи и извозни и увозни партнер.
Белорусија је за време Лукашенка постала чланица свих међународних асоцијација које предводи Москва и ОДКБ и Евроазијске Уније. Седиште ЗНД се налази у Минску. Лукашенко никада није спорио блискост два народа и две државе, константно ословљавајући Русе као браћу.

Ипак, сам Лукашенко последњих година све виже заговара прву идентитетску солуцију, по којој је Белорусија засебна држава у међународној арени, док су Белоруси засебан народ, са сопственом културом и традицијом, а не део руског света. Управо о руском свету и Белорусији у њему, сам Лукашенко 30. 01. 2015. говори следеће:

„Ако овде има неких стручњака који верују да је белоруска земља део, како кажу сада, такозваног „руског света“ или боље речено руског… Заборавите на то. Увек смо били гостољубиви за било кога. Али тражимо од сваког да поштује наш суверенитет и нашу независност. Неко мисли да није било такве земље (Белорусије прим.аут.)… Није било, но сада постоји, и то се мора узети у обзир и никоме нећемо дати своју земљу. Колико год да је тешко, то је мој задатак и ја ћу га испунити. Испунићу је свим средствима. Иза мојих леђа стоје на стотине хиљада наоружаних људи“.

Овакве и сличне изјаве нису реткост, поготово не након избијања украјинске кризе 2014. године. Занимљиво је и држање Минска по овом питању. Иако је Лукашенко у почетку одбијао да формално призна Крим као део Русије, ипак је Белорусија гласала против резолуције у Генералној скупштини УН 2014. године којом се осуђује анексија полуострва. Такође, у наредним иступима је наводио да „није важно да ли признајете или не признајете Крим, њега сада контролишу Руси“, избегавајући тако да се формално одреди према овом питању, али истичући значај фактичког стања.

Ипак, према разрешењу кризе у Донбасу, Лукашенко је имао прилично резолутан и Москви ненаклоњен став. „Ја сам категорично против федерализације Украјине. Она би разорила украјинску државу“. Управо је федерализација била предлог решења Москве, када је украјинска криза у питању. Занимљиво је да су овакво разрешење украјинске кризе заговарали чак и неки европски званичници попут Зигмара Габријела и Хермана Ван Ромпуја, али се Лукашенко овоме категорички супротстављао, заузимајући тако исти став као и Кијев. Током 2014. године, у време најлошијих односа на релацији Москва-Кијев, када се често помињала могућност изостанка испоруке енергената Украјини из Русије због неизмирених дугова, Лукашенко је Кијеву отворено понудио помоћ. Лукашенко се такође, врло оштро успротивио отварању руских сталних војних база, чак и у случају испуњења циља који је прокламовала Варшава и отварања нових америчких војних база у Пољској.

Недуго након Мајдана, у време када Москва још увек није признавала нове украјинске власти и када су се многи светски лидери уздржавали од заузимања става у украјинском конфликту, Лукашенко је примио у званичну посету Александра Турчинова, који је у то време вршио дужност председника Украјине, у својству председника парламента. И том приликом је Лукашенко изјавио да Украјину Белорусија доживљава као најпријатељскију државу и како ће јој увек пружати помоћ у границама својих моћи. Лукашенко је одбацио могућност непризнавања нових власти у Кијеву.

Један од последњих сличних иступа председника Белорусије који привлачи пажњу јесте из јуна 2018. године, када је при обиласку једне белоруске војне базе рекао:“…често говорим Русима који се плаже да би Украјина могла постати НАТО држава, да ће можда доћи времена када ћемо се радовати што је Украјина у НАТО, уместо да постане некаква бандитска творевина“.

Свакако тренутно најдубља тачка спорења између Москве и Минска јесте питање границе. Белорусија је последњих година намерна да се колико је то могуће отвори и ка Западу, односно да успостави одређене односе са ЕУ и САД, с обзиром на чињеницу да су они годинама на веома ниском нивоу. С тим у вези је Лукашенко одлучио да уведе једнострани безвизни режим грађанима Шенгенског простора у кратком трајању.

С обзиром на чињеницу да између Русије и Белорусије до прошле године није било граничне контроле, свако ко ступи на белоруску територију, могао је врло лако прећи и на руску. У Москви су сматрали овај акт непринципијелним, те су стога увели граничну контролу између две државе. Лукашенко последњих месеци прети контра-мерама, мада их и даље није увео. Чини се да ни последња посета руског председника Путина Минску, није допринела разрешењу ове ситуације.

ЗАКЉУЧАК

Република Белорусија, предвођена Александром Лукашенком, је у много чему другачија држава од своја два блиска, источнословенска суседа. Белорусија није никада направила јасан раскид са комунистичком прошлошћу, али истовремено није ни прошла кроз процес олигархизације. Упркос држању током украјинске кризе које сасвим сигурно није очекивано, ни жељено у Москви и појединих, чак и јавних спорења и размимоилажења са најзначајнијим суседом и савезником, Белорусија није држава која ће намерава да у неком скоријем периоду једнострано напусти руску интересну орбиту.

Са друге стране, Белорусија се под Лукашенком за Русију везује ипак више интересно, него ли идеолошки. Односи две државе у великој, ако не и највећој мери зависе од руске попустљивости и разумевања за белоруске потребе, пре свега када је реч о енергентима. Пласман енергената испод тржишне цене и мимо економске логике из Русије на белоруско тржиште, представља кључни моменат, који опредељује реторику Минска и расположење спрам иницијатива регионалног или глобалног типа које се упућују из Москве.

Независно од енергетске политике, Лукашенко дуго и предано жели да отопли односе са Западом. Укидање серије санкција од избијања украјинске кризе са једне стране и ослобађање лица која су у ЕУ и САД перципирана као политички затвореници са друге стране, говоре о чињеници да и у Бриселу и у Вашингтону имају слуха за ове Лукашенкове намере. Међутим и поред повремених посета америчких сенатора, једностраног укидања виза од стране Белорусије или повремено громких изјава и Минску и Бриселу и Вашингтону је јасно да је простор за сарадњу прилично сужен.

Белорусија нема намеру да направи потпуни геополитички заокрет и крене путем Украјине. За овако нешто не постоје ни услови у виду одговарајућег расположења у самој држави, али ни спољнополитички услови јер Запад не може понудити Белорусији адекватну замену за дознаке, субвенционисана снабдевања и тржиште што овој држави пружа Русија. Јасно је и да би одговор Москве у овом случају био оштар, тако да у правцу некаквог скоријег заокрета, започетог од стране Лукашенковог режима, не треба размишљати.

Оно што сасвим сигурно треба очекивати јесте наставак рада званичног Минска на очувању сопствене политике не само када су домаће прилике на дневном реду, већ и када је о међународној арени реч. Лукашенко ће сасвим сигурно и у наредном периоду наставити да се поставља према Москви као интересни, а не неупитни савезник. И што буде успевао да избори за себе већи маневарски простор, то ће ова политика бити све очигледнија.

Од Минска можемо очекивати политику коју је можда и најбоље дефинисао актуелни белоруски амбасадор у Москви, приликом обележавања Дана независности:

„Мирољубиво и вишевекторно. То ће и даље бити наша спољна политика“.

Аутор анализе : Предраг Рајић