fbpx

ЛЕВИ СПЕКТАР ПЛАВИХ НИЈАНСИ – КОЈИМ ПУТЕМ ЋЕ НАСТАВИТИ АМЕРИЧКЕ ДЕМОКРАТЕ?

23/07/2018
Аутор :
Анализе/Геополитика

ЛЕВИ СПЕКТАР ПЛАВИХ НИЈАНСИ

    КОЈИМ ПУТЕМ ЋЕ НАСТАВИТИ АМЕРИЧКЕ ДЕМОКРАТЕ?  

 

Демократска партија Сједињених америчких држава налази се у врло неповољној политичкој позицији. Након осам година власти у виду Барака Обаме и Конгреса који је прелазио из републиканске у демократску већину и обрнуто, данас „плави“ наступају опозиционо на свим савезним нивоима власти. На месту председника је Доналд Трамп, у Представничком дому и Сенату већину чине републиканци. Међутим, осетно већи проблем демократа јесте изазов идеолошког типа са којим се сусрећу и који тек прети да ескалира, угрожавајући чак и опстанак Демократске партије какву знамо. Долазећи избори за чланове Представничког дома и трећине чланова Сената, а потом и председнички избори 2020. године стога могу бити тестови из категорије судбоносних који би у случају негативног исхода темељно променили или Демократску партију или вишедеценијски двопартијски поредак у САД, што би свакако имало утицаја и на остатак планете. Управо појава алијансе сушто до радикално левих демократа, која окупља готово све историјске фракције изразито леве оријентације и артикулише енергију која је дошла до изражаја нарочито током унутарпартијских избора 2016. године, када је Берни Сандерс показао колики је потенцијал ове групације, представља изазов естаблишменту Демократске партије, ког многи, можда још увек и нису свесни.

 

ФРАКЦИЈЕ

 

Будући да Сједињеним државама доминира двопартијски политички систем, а како је реч о држави од преко 325 милиона становника постојање фракција унутар Демократске и Републиканске партије се јавља као неопходност. Фракцијаштво у САД има једну битну квалитативну предност у односу на друге демократске државе и представља озбиљан изазов свим социолозима политике и државе, али и геополитичким и правним аналитичарима.

Демократска друштва и државе, поготово у случају непостојања доминантне политичке опције (попут ЛДП-а у Јапану или ЦСУ у Баварској који доминирају тамошњим политичким сценама већ деценијама), суочавају се са проблемом политичке, а неретко и шире, друштвене нестабилности. Трзавице у коалиционим владама, сукоби политичких партија, превремени избори због губитка подршке и партикуларизација постојећих политичких субјеката, несумњиво се рефлектују и на само друштво.

Демократија као најмање несавршен вид политичког режима, суочава се са неколико проблема које не налазимо у аутократским и тоталитарним друштвима.                 Политичка нестабилност и сукоби политичких субјеката могу доводити и до наглих промена државних политика, кључних опредељења у социјалној и финансијској сфери, промени спољнополитичког курса, а што све временом доводи до фрагментације друштва, повишене сумње грађанства у оперативност система и мањка ентузијазма у јавности, који је неопходан поготово у случају спровођења реформских процеса којима се чине дубински захвати.

САД су као држава са најдужим демократским континуитетом дале свој одговор на ове изазове. Креирањем изборног система по угледу на Уједињено краљевство и даље га разрађујући с обзиром на своје федерално устројство, избегнута је могућност ванредних избора. Ипак, честим изборима за чланове Представничког дома (на сваке две године) и ограничавањем једног лица да служи на месту председника САД најдуже два мандата, избегнута је могућност персонификације државних позиција.

Друго, с обзиром на чињеницу да су САД федерација, није сасвим реално очекивати велики број политичких партија које би биле способне да сачине инфраструктуру способну да изнесе политичку мисију на територији целе државе. Временом су се искристалисале две опције, једна на десници и друга на левици, уз сијасет покрета који имају одређену локалну снагу или дубље утемељење у прошлости него ли у бирачком телу.

Политичке разлике унутар две велике странке свакако постоје и оне су неретко веома крупне. И републиканце и демократе обједињују општи ставови, превасходно везани за фундаментална политичка и економска питања, али се у методима фракције некада и драстично разликују. Но, на овај начин, креирањем система којим доминирају две партије, унутар којих се одвија некада веома оштра идејна борба, САД су успеле да тежиште политичке нестабилности условљено широким партикуларитетом политичких визија и интереса преместе са државног на партијско поље.

Тако, уместо да борбе интересних група и идејних покрета оптерећују јавну сцену и саму државу директно, оне се одвијају унутар партија и способне су да дестабилизују њих, а тек посредно да утичу и на јавну сцену.

У Демократској партији постоји већи број фракција, али само неке од њих се могу окарактерисати као довољно организоване и утицајне.

Центристи – свакако најутицајнија фракција унутар ДП. Центристи, који себе називају „Новим демократама“ вуку корен још из шездесетих година прошлог века, када су настали као одговор на тада утицајну, антиинтервенционистичку, „прогресивну“ политику.

Центристи су значајно ојачали деведесетих година када су успели да изнедре и председника из својих редова након дванаест година владавине републиканских лидера – Вилијама (Била) Клинтона 1992. године. Из редова ове фракције долазе и потоњи председник из ДП Барак Обама, затим његов вице-председник Џозеф (Џо) Бајден, некадашњи сенатор и државни секретар САД као и кандидат ДП на председничким изборима 2016. године Хилари Клинтон, вице-председник у ери Била Клинтона и кандидат на изборима 2000. године Ал Гор, кандидат на изборима 2004. године и последњи државни секретар из редова ДП Џон Кери, бивши сенатор Џони Едвардс. Ова фракција је и данас најутицајнија у ДП и с правом се сматра партијским естаблишментом. У састав центриста званично улази 69 конгресмена из актуелног сазива, уз још неколико десетина који гравитирају овој групацији.

Бајден, Обама, Кери – центристички трилинг последње „плаве“ администрације

Центристи су идеолошки на проинтервенционистичким позицијама, сматрају да је дужност либералних демократија помагати либералне покрете широм света, како кроз хуманитарну помоћ, едукацију и политичке акте, тако и кроз војне интервенције уколико се процени да је то неопходно. Центристи су посвећени идентитетским питањима и постављају се као заштитници мањина. Афроамериканци убедљивом већином гласају за ДП, а унутар саме партије готово листом пружају подршку центристима.

То се јасно видело и на последњим прајмарисима пред председничке изборе 2016. године када су управо Афроамериканци донели недостижну предност Хилари Клинтон у односу на њеног главног ривала, декларисаног социјалисту – Бернија Сандерса. Колико су центристи посвећени заштити мањина, понајбоље говори став бившег вице-председника Џоа Бајдена који наглашавао како САД морају штитити припаднике ЛГБТ популације ма где они живели.

Највећи центристички проблем је управо то што их, баш као и њихове колеге са умерене и етаблиране левице у Европи, бирачи све више перципирају као борце за идентитетску левичарску политику, а све мање као борце за социјалне, угрожене категорије.         Центристи повремено заиста помало одударају од уобичајене перцепције политике ДП, пошто су се неретко, а нарочито током Клинтоновог мандата, залагали за што мању улогу владе у економско-социјалним токовима. Ипак, примера ради у време Барака Обаме, овај тренд је био потпуно супротан и могао се окарактерисати као класичан „плави приступ“. Центристи највећи проблем имају због све раширеније перцепције, како је реч о заштитницима крупног капитала и великих финансијских корпорација, због чега их противници неретко називају „Вол стрит демократе“.

Конзервативци – и демократе имају своје конзервативце. Заправо у другој половини 19. и првим деценијама 20. века конзервативне демократе су биле међу најутицајнијим фракцијама ове партије. Демократска партија САД се дуго борила за расну сегрегацију, насупрот републиканцима који су били заступници, у том погледу, либералних схватања и заговарали слободу и једнакост прилика свим грађанима САД како је гарантовано и Декларацијом о независности из 1776. односно Уставом САД из 1787/88. године.

Занимљиво, у међуратном периоду, али и у периоду након Другог светског рата, већину у Конгресу су неретко чинили републиканци (највеће фракције углавном без либертаријанаца) и конзервативне демократе, који су углавном неформално, доносили законе и спречавали прописе који су се косили са њиховим погледима.

Политички потенцијал ове коалиције је почео да копни 60-их година прошлог века, да би она потпуно ишчезла 80-их година.

Ипак, данас су се конзервативне демократе одржале на политичкој површини унутар ДП. Углавном у јужним државама САД, у тзв. „библијском појасу“, ова опција је остала присутна, а неретко и доминантна. Конзервативне демократе формирају коалицију „Плави пас“ која окупља чланове ДП који гаје конзервативне погледе када је у питању фискална политика, што је супротно другим колегама из ДП, док се на идентитетским питањима и сами чланови ове фракције разилазе. Оно што повезује „плаве псе“ и центристе јесте изразито проинтервенционистичка спољна политика. ДП толерише одређена, чак и фундаментална одступања представника ове коалиције од централне политике партије, из једноставног разлога што у јужњачким државама, без ове фракције, ДП не би могла да рачуна нити на једно место у Конгресу. Постојањем „плавих паса“ и њиховим повременим победама на југу, ДП успева да забележи тријумфе и на њима ненаклоњеној територији. У актуелном сазиву Конгреса групација конзервативних демократа броји осамнаест (18) чланова.

Обама и „плави пси“ у прошлом сазиву Конгреса.

Либерали – генерално гледано, либералне идеје су доминантне у ДП, тако да либерале тешко можемо посматрати као засебну и центристима супротстављену фракцију, већ више као представнике естаблишмента који се од својих колега центриста пре свега разликују у погледу вишег нивоа заступања либералног концепта решавања превасходно идентитетских питања. Либералне демократе су нарочито осетљиве на питања заштите животне средине, права припадника ЛГБТ заједнице, од умерених сабораца из естаблишмента се разликују и по нешто радикалнијем приступу када је о осетљивим питањима реч, као што је легализација тзв. лаких дрога.

Ипак, већина чланова ДП себе сматра и либералима и поготово када је о центристима реч можемо закључити да је либерализам заправо израз двојног идентитета, који се углавном доживљава више на идеолошком плану као важан и као фундамент, док се класично фракцијаштво бави конкретнијим, дневно-политичким питањима. Данас је естаблишмент ДП по том питању веома испреплетан тако да је некада и тешко направити јасну дистинкцију између либерала и центриста. Као изразити представник либералног покрета унутар ДП, која је истовремено и врло добро инкорпорирана у естаблишмент партије, данас се сматра лидер ДП у Представничком дому Ненси Пелози.

Либертаријанци – слично као и њихове колеге из Републиканске партије, либертаријанци су израз историјски важног покрета у САД. Либертаријанци су увек пристуни у ДП и њихова подршка унутар чланства партије се креће у просеку око једне десетине. Либертаријанци су врло крутих ставова, поготово када је реч о спољној политици. Реч је о протекционистичком и изолационистичком крилу које се оштро противи интервенционизму као концепту. Оно што их у највећој мери разликује од републиканских колега јесте однос према фискалној политици, пошто се демократе либертаријанци углавном постављају као социјално сензиблиније када је о распоређивању државног новца реч.

Напредњаци – крило које свакако представља највећи изазов центристичком естаблишменту. Левичарски сентименти свакако су дуго присутни у ДП, али је свако скретање улево од центра бивало под лупом јавности и перципирано као пружање аргументације републиканцима, поготово у ери Хладног рата. Пошто „Зле империје“, како је СССР називао Роналд Реган, више нема, левичарски ставови, нарочито у светлу чињенице да су се центристи удаљили од борбе за социјално угрожене категорије, добија на значају. Немогуће је непоменути и чињеницу да се демократски напредњаци или „прогресивци“ користе и високом дозом левичарског популизма. Центристи носе терет константног склапања дилова и погодби са својим републиканским колегама, што је свакако неопходно како би САД уопште функционисале и како Капитол не би био извор нестабилности и кочничар процеса у држави. Са сличним изазовима се суочавају и њихове етаблиране колеге у Републиканској партији – неоконзервативци, с тим што они, природно, трпе ударе са више или мање крајње деснице.

Напредњаци су се временом позиционирали као препознатљиво крило ДП. Кључни елементи њихове политике везани су за социјална и економска питања. Како се са центристима слажу у погледу идентитетских тема, немају потребу да се њима нарочито баве, већ напротив, покушавају да се покажу као опција која се бори против финансијских корпорација, које сматра засебним субјектима који не поштују законске регулативе и представљају извор корупције у САД. Такође, напредњаци су чврсти заговорници социјалдемократије скандинавског типа. Напредњаци образовање и здравство сматрају основним људским правом и стога се залажу да им приступ буде потпуно омогућен свим грађанима. Шта више, напредњаци заговарају бесплатно образовање на свим ступњевима, укључујући и универзитетско.

Напредњаци се залажу за очување животне средине, стога се противе великим инфраструктурним пројектима које сматрају опаснима по окружење, али и „беспотребним уступцима“ великим привредним магнатима и корпорацијама. Прогресивци су тврдо опредељени за опорезивање привредних субјеката, нарочито крупнијих и редистрибуцију средстава ка социјално угроженим категоријама. Стога се ово крило противи и великим издацима које САД издвајају за одбрану (убедљиво највише на свету, више него пет наредних држава заједно) и зачажу се за милитаристички минимализам. Напредњаци су скептични спрам интервенција војног карактера у иностранству и прихватају их као опцију искључиво у случају неопходности, која мора бити широко прихваћена и тако оцењена.

Прогресивно крило је свој велики успех забележило приликом претходних прајмариса унутар ДП, када је кандидат овог крила Берни Сандерс био најозбиљнији изазивач кандидату центриста – Хилари Клинтон.

Не треба сумњати и да ће прогресивци покушати да се домогну председничке номинације 2020. године, а као најозбиљнији кандидати се помињу Берни Сандерс и Елизабет Ворен, обоје чланови Горњег дома Конгреса.

Праведне демократе – крило које је настало у последњих годину дана, управо из фракције прогресиваца. Праведници су основани од стране младих активиста који су носили кампању Бернија Сандерса, али и других друштвених активиста који чак и нису били наклоњени ДП и који су у Сандерсовој кампањи препознали прилику да своје идеје пласирају на велику сцену. Међу оснивачима ове фракције налазе се и лидери организације „Млади Турци“, која делује у САД и изразито је леволибералних погледа. Ипак, најеминентније лице овог покрета Чејк Ујгур напустио је покрет и концепт партијске политике уопште.

Програмски, праведници су веома слични напредњацима, с тим што они све идеје заступају још радикалније и мање су склони компромисима. Праведници свакако планирају да се умешају и у председничку номинацију, мада је пред њима дуг пут креације инфраструктуре сопственог покрета. У овом моменту, фракција у свом саставу има три члана Представничког дома и ниједног сенатора. Но, праведници су се показали као веома амбициозан покрет. Наиме, у досадашњем току прајмариса кандидаовали су четири од могућих тридесетипет кандидата за Сенат и у досадашње две трке доживели два пораза, али су зато у борби за Представнички дом имали нешто више успеха. Од могућих четиристотинетридесетипет (435) кандидата пријавили су седамдесет (70) кандидата и из досадашњих четрдесетиседам (47) трка из тринаест (13) су изашли као победници. Праведници свакако не могу на овим прајмарисима угрозити центристе, али се могу позиционирати и поставити темеље за будуће деловање, можда већ на наредним прајмарисима за председничку номинацију.

Праведници су окупили и највећи број активиста и значајних чланова ранијих социјалистичких фракција, као и политичких авантуриста марксистичког типа минорне снаге и утицаја. Из досадашњег деловања праведника тешко је закључити да ли су они оријентисани ка креирању политичких порука социјалдемократског типа више, него ли ка темељном мењању политичког система у САД, пошто различите поруке стижу од представника ове фракције свакодневно. Свакако, ова фракција се још изграђује и тражи не толико у идеолошком, колико у методолошком смислу и треба пустити времену да нам да одговор на сва питања, која сада анализирајући овај покрет у настајању уносе извесну конфузију.

Ипак, САД пре председничких избора очекују „мидтермси“ у новембру месецу. Као припрема за ове изборе одвијају се прајмариси широм земље у обе велике партије. Центристи у овом моменту имају разлога за задовољство пошто су успели да одбране већину позиција у досадашњим тркама за кандидате на изборима за 35 чланова Сената и свих 435 чланова Представничког дома.

 

УДАР С ЛЕВА

 

Центристи предлажу председничког кандидата Демократске партије од 1972. године. Ипак, ове године се суочавају са политичком претњом етаблираном поретку унутар ДП са више или мање радикално левих позиција.

Центристи већ дуже време имају проблем са приступом двема, за њих есенцијално важним групама – радницима и студентима. Доналд  Трамп је победу 2016. године однео не захваљујући тријумфу у свим „колебљивим државама“ (заправо поражен је у Вирџинији коју освојио Џорџ Буш млађи оба пута), већ захваљујући великом продору на умерено плави појас око северних језера (Минесота, Мичиген, Висконсин, Пенсилванија).

Продор у овим државама је забележен превасходно захваљујући великом разочарењу радничке класе, која је погођена девастацијом великих индустријских центара у овом делу земље (пример Детроита). Барак Обама је био кандидат ком су гласачи које можемо окарактерисати као губитнике глобализације веровали, али и кандидат који је изневерио њихова очекивања.

Како повратити поверење „плавих оковратника“ једно је од суштинских питања не само за центристе, већ за ДП уопште и управо у давању што смисленијег одговора на ово питање такмиче се како естаблишмент, тако и његови левичарски изазивачи. И док напредњаци и праведници криве глобализам, либералну политику отворених граница и одсуство протекционизма за неповољну позицију америчких радника у бројним гранама (где су на врло сличним позицијама као и председник САД Доналд Трамп), центристи одговор нуде у персоналном решењу – Џозефу Бајдену.

Ветеран америчке политичке сцене са собом носи како афирмативан, тако и одвраћајући пртљаг. Бајден је већ два пута губио трку за председничку номинацију унутар ДП, али је са друге стране током два председничка мандата Барака Обаме, досегао високе нивое популарности унутар Демократске партије, нарочито међу присталицама етаблираног крила.

Такође, Бајден је омиљен и међу расним, етничким и сексуалним мањинама, према којима се у континуитету постављао заштитнички. Још једна Бајденова предност јесте чињеница да потиче из Пенсилваније, савезне државе која носи двадесет електорских гласова и коју кандидат ДП једноставно мора повратити уколико жели да заиста угрози Доналда Трампа 2020. године.

Бајден, иако етаблиран политичар није лака мета напада ни прогресивцима, ни праведницима из више разлога. Популарност међу мањинама коју ужива бивши вице-председник је висока и оштрим ударима на Бајдена, без адекватног аргументационог супститута, Сандерс, Ворен и други предводници социјалистичко-социјалдемократског таласа могу још више удаљити од себе.

Примера ради, Сандерс је уживао убедљиву подршку „мијенијалаца“, младих бирача рођених у годинама преласка из старог у нови миленијум, али је исто тако био хендикепиран када је реч о подршци нарочито етничких и расних мањина, које су у Хилари Клинтон препознавале настављача политике њеног супруга Била и нарочито Барака Обаме, који је према проценама истраживача јавног мњења и детаљних аналитичара изборних резултата у САД 2012. године за свој реизбор добио подршку од преко 95% изашлих Афроамериканаца. Нема сумње да би на Бајдена грађани овог порекла гледали слично и радије му пружили подршку, него ли сенатору са североистока Сандерсу који у први план ставља општа социјална, а не партикуларна идентитетска питања.

Ипак ни сам Бајден није без проблема. Чињеница је да би у случају прихватања кандидатуре 2020. године он имао непуних седамдесетиосам (78) година. Но, шта онда рећи за Сандерса који је годину дана старији, па и за Елизабет Ворен која је седам година млађа? Такође, Доналд Трамп је млађи од Бајдена четири године и у време када се буде борио за свој други мандат у Белој кући биће седамдесетичетири (74) године стар.

Оно што представља кључни проблем Бајдену и суштину политичких надања демократских левичара, јесте подршка младог бирачког тела (од 18. до 25. па и до 30. године старости). Ови бирачи не памте деведесете године у САД које су биле углавном обележене економским растом. Немају перцепцију центриста у лику Била Клинтона, док у Бараку Обами виде углавном лидера који је изневерио њихове наде. Лидера који се није обрачунао са крупним финансијским корпорацијама, који је наставио са интервенционистичком политиком (истина ограниченијом него ли његов неоконзервативни претходник), који није испунио обећања у вези демистификације рада тајних служби, процесуирања одговорних за креирање тајних затвора ЦИА и мучења која су се тамо спроводила, председник који није затворио комплекс затвора у Гвантанамо заливу на Куби и лидер који није довољно снажно заступао њихов поглед на питање здравствене заштите и поготово образовања.

Бајден је у најмању руку интервенционистички расположен колико и његов партнер из две изборне трке Барак Обама, уз претпоставку, с обзиром на далеко боље познавање политичких прилика у свету, да би његов спољнополитички наступ био далеко компатибилнији са брачним паром Клинтон, него ли са изазивачима са левог спектра сопствене партије.

Ипак, спољнополитичка оријентација никада није у прве три теме на основу којих се опредељују амерички бирачи. Оно где Бајден остаје разоружан јесте питање бесплатног образовања и здравствене заштите. Сасвим је сигурно да ова обећања левичарских крила партије не могу бити испуњена без драстичних промена америчког друштва које је дубоко подељено и без експеримената овог типа.

Популизам иманентан левичарским покретима широм света се не разликује много ни када су САД у питању. Но, наступити радикално и критички и отворено рећи коју би цену САД морале да плате када је реч о оваквим социјалним експериментима сасвим сигурно није пут у успех Џоа Бајдена. Додатни проблем може представљати ситуација у којој би након оштре унутарпартијске борбе, миленијалци у већем броју бојкотовали председничке изборе нежелећи да (из њихове перспективе) бирају између „два зла“. Управо је до оваквог развоја ситуације дошло и 2016. године, нарочито у оним „колебљивим државама“ на које је Хилари Клинтон рачунала, попут Флориде.

Председничку трку унутар ДП 2020. године додатно може закомпликовати евентуални успех левих кандидата на прајмарисима за конгресне изборе ове године, а потом и евентуални раст броја чланова оба дома из редова прогресиваца и праведника.

И док су праведници снага у настајању и њихов резултат не треба упоређивати са успесима естаблишмента, прогресивци према проценама Брукингс института успевају да учетвороструче број својих кандидата на новембарским изборима. Они и даље гледају у леђа центристима када је број кандидата, а вероватно и конгресмена након избора у питању, али њихов раст представља одличан основ за наступ 2020. године.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

И док се демократе труде да преокрену ситуацију у Представничком дому у своју корист, пошто је шанса за победу у Сенату објективно неповољна по „плаве“, убрзано се морају спремати и за председничке изборе 2020. године. И док републиканци немају много избора, осим да подрже актуелног председника Доналда Трампа, демократе ће сасвим извесно бирати између кандидата естаблишмента и кандидата левице. У овом моменту, поставља се неколико кључних теза које демократе морају детаљно обрадити, уколико желе да 2020. године поново преузму Белу кућу.

– Уколико Џо Бајден, баш као и 2016. године, ипак одлучи да се не кандидује, центристи имају проблем због мањка адекватног кандидата који би био прихватљив и фракцијашки неопредељеним демократама. Једини кандидат, који је на пола пута од прогресивца ка центристи јесте Шерод Браун, проминентни демократа из Охаја, али у случају његовог пораза на изборима у новембру и истовремено одустанка Бајдена, центристи остају без адекватног кандидата који би уопште могао стећи право на номинацију, а поготово на победу новембра месеца 2020. године. Чињеница да је Бајден своју коначну одлуку одложио за јануар месец 2019. године, додатно ограничава простор центристима и ствара им додатне дилеме.

– У случају победе центристичког кандидата, ДП очекују несумњиви потреси. Врло радикални ставови појединих напредњака/прогресиваца, али поготово праведника, може створити раскол пред председничке изборе какв ДП-у ни најмање није потребан. Оваква ситуација ограничава кандидата естаблишмента који због тога мора водити опрезну кампању, како се не би замерио врло сензитивном левом бирачком телу унутар сопствене партије, док кандидати левице тај проблем неће имати.

– Да ли ће праведници изаћи са сопственим кандидатом и колике су његове шансе је у овом моменту тешко рећи. Свакако, резултат на новембарским изборима ове године ће у многоме утицати на ову одлуку.

– Ко ће бити кандидат напредњака и могу ли се Сандерс и Ворен договорити о међусобној подршци или ће се вођени политичким утилитаризмом борити за исто бирачко тело и тако олакшати победу центристичком кандидату?

– С обзиром на све дубље разлике, може ли ДП уопште опстати као јединствена странка или нас очекује њена дисолуција у отвореном или мање отвореном виду?

Постављена питања свакако се не тичу само демократа. Евентуални заокрет ДП улево и победа антиинтервенционистичке опције би умногоме преобликовала спољну политику САД, као и сијасет унутрашњих друштвених и политичких односа.

А такав развој ситуације, не би могао да се одвија без последица на остатак планете.

Аутор анализе : Предраг Рајић