ГРУЗИЈА БИРА ПРЕДСЕДНИКА

ИВАНИШВИЛИ ЗАОКРУЖУЈЕ ВЛАСТ ИЛИ САКАШВИЛИ УЗВРАЋА УДАРАЦ?

Грузија по седми пут бира председника од обнављања своје независности 1991. године. Дана 28. 10. 2018. године, бирачи јужнокавкаске државе ће изаћи на биралишта и директно бирати председника. Новом председнику ће услед измене изборног законодавства мандат трајати шест година, а наредни избори ће бити одржани посредним путем, пошто ће шефа државе бирати претходно 300 изабраних чланова Изборне скупштине, односно „електори“ чији је рад осмишљен по угледу на амерички председнички систем.

Повезани текст на линку:

ГРУЗИЈСКА ЈАВА – ПОЛИТИЧКИ ПОТРЕС ИЛИ ПОЛИТИЧКА ЕТАПА?

Грузијом од 2012. године влада политичка опција „Грузијски сан“. Сан је формиран као противтежа до тада неприкосновеном председнику Грузије Михаелу Сакашвилију и његовом Уједињеном народном покрету. Сакашвили је на власт дошао 2003. године након Револуције ружа, када је са власти збачен дотадашњи лидер, последњи шеф дипломатије СССР Едуард Шеварнадзе.

Сакашвили, школован у Грузији и САД, бивши адвокатски приправник у Њу Јорку, породичан је човек, ожењен интелектуалком из Холандије. Православни верник, десно либералних идеолошких ставова. Иако стар 50 година успео је у досадашњој каријери да се бави правом у САД, изведе револуцију у Грузији, створи током почетка 21. века најутицајнију политичку партију у својој земљи, буде непосредно изабрани председник у два мандата, оба пута након првог изборног круга, зарати са највећом нуклеарном силом света, реинтегрише АР Аџарију у грузијски уставно-правни поредак, изведе корените унутрашње реформе, пре свега администрације и безбедносног апарата, врати Грузији исконске националне симболе, изврши суштинско удаљавање од званичне Москве, у потпуности окрене Грузију ка евроатлантским интеграцијама, изгуби део територије коју је Грузија контролисала у Јужној Осетији, доживи да за његовог мандата и тада де факто одвојене покрајине Абхазија и Јужна Осетија добију потврду своје независности из Москве.

Успео је и да стекне и изгуби украјинско држављанство, учествује у украјинској револуцији на Мајдану, постане губернатор Одеситске области, пређе пут од савезника до заклетог противника председника Петра Порошенка, потенцијално стекне још неколико држављанстава (холандско, пољско, америчко – што он сам демантује), постане предавач на Бостонском универзитету, научи пет страних језика, стекне титулу дисидента у сопственој земљи и огорченог противника актуелних власти које он оптужује за велеиздају и „предају Кремљу“, док управо актуелне грузијске власти оптужују Сакашвилија за најтежа кривична дела попут наручивања убистава и подстрекивања на отмице, уз оптужбе за корупцију великих размера и присвајање државне имовине.

Сакашвили се показао и као добар политички прогнозер. Један је од ретких политичара који је отворено писао о победи Доналда Трампа у САД, током изборне кампање 2016. године, уз врло детаљну разраду свог става. Сакашвили и Трамп су дугогодишњи лични пријатељи и партнери, а потоњи се према грузијском државнику односи као према „једном најталентованијих политичара света“. Сакашвили је изградио веома чврсто партнерство и са породицом Буш и тзв. „Тексашким картелом“ унутар Републиканске партије, али и са Хилари Клинтон и етаблираним центристима унутар Демократске партије, што га чини једним од најбоље повезаних страних политичара на Капитолу.

Сакашвили данас живи и ради на релацији САД-Холандија-Пољска, пошто ни у једну од две државе у којима је вршио власт (Грузија и Украјина), не сме или не може да оде.

Грузија, девастирана како абхаским, тако и осетијским ратом деведесетих година, контролишући само једну од три кључне луке – Поти (Батуми у Аџарији и Сухуми у Абхазији су били ван домашаја централних власти), тешко је била погођена последицама и интерног грађанског рата међу самим Грузинима који се одвијао, а као последица насилног преврата дела војске и демонстраната против првог демократски изабраног председника Грузије Звијада Гамсакудрије, ког су противници оптуживали за диктаторски стил владања.

Сакашвили је успео у свом науму да реинтегрише АР Аџарију, чији је административни центар био мета бројних инвестиција у наредним годинама и постао најзначајнији грузијски град после Тбилисија, поготово као туристичка престоница. Занимљиво, Батуми је постао и центар судске власти државе Грузије.

Сакашвили није успео да поврати све одметнуте грузијске области. Тако је након рата 2008. године, у који се укључила и регуларна војска Руске Федерације, Тбилиси изгубио контролу над деловима Јужне Осетије над којима је вршио власт.

Сакашвили и Трамп у Батумију, Сакашвили и Буџ Јуниор у Тбилисију

Сакашвили и Хилари Клинтон у Тбилисију.

Четири, односно пет година касније, окончана је власт Михаела Сакашвилија у Грузији. Грузију је тада преузео политички покрет „Грузијски сан“, на чијем челу је био мултимилијардер Бидзина Иванишвили. Бидзина Иванишвили постаје премијер ове државе 25.10.2012. године и у почетку се чинило да су могући чак и геополитички заокрети. Сан се суштински није разликовао од УНП-а Сакашвилија по кључним геополитичким питањима, иако су покушавали да ублаже непријатељство са Москвом, што су бројни аналитичари површно тумачили као „почетак великог геополитичког заокрета“, до ког, јасно, није дошло.

Иванишвили је олигарх, који је своје богатство стекао живећи и радећи у Русији. Бизнисом је почео да се бави деведесетих година двадесетог века, као пословни партнер Виталија Малкина, руског бизнисмена украјинско-јеврејског порекла који је био и члан Сената Руске Федерације у периоду 2004-2013.

Иванишвили се неочекивано повукао са места премијера већ 2013. године, истичући како је његов посао у политици окончан, пошто је заокружена смена власти.

Свакако, нико заиста не може поверовати како Иванишвили, који се налази на челу владајуће партије, нема утицаја на политичка збивања. Напротив. Реч је о најутицајнијој политичкој фигури данас.

Године након његовог повлачења са места премијера и године власти Сна, обележили су сукоби са председником Маргвелашвилијем, наставак неизвесних евроатлантских интеграција, изостанак дубинског отоплљавања односа са Москвом, склапање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, увођење безвизног режима за грађане Грузије на Шенгенском простору, повећање извоза.

Критичари оптужују сан за корупцију, повећање криминала и насиља на улицама, док Сакашвилијев УНП придодаје и оптужбе за политички прогон (у Грузији је расписана интерна потерница за Сакашвилијем, због оптужби за корупцију и сумњи да је инспиратор политичких убистава), као и „сервилност према Москви“.

Ипак, Иванишвили је на последњим парламентарним и локалним изборима устоличио своју власт, не само тиме што је Грузијски сан остварио апсолутну победу, већ и из разлога што је овог пута наступио сам, без сијасет мањих коалиционих партнера који су чинили широку опозициону коалицију 2012. године и повремено креирали непријатну позицију старијем коалиционом партнеру што својим нереалним прохтевима, што идеолошким одступањима од помирљивих спољнополитичких тонова Иванишвилија, било у изразито антикремаљску (Слободне демократе, Републиканска партија), било у изразито антизападну страну (Индустријска партија). Што је све напослетку знало резултирати оштрим унутаркоалиционим сукобима.

Избори 2016. године. Излазност: 1.825.054 / 51.94%. У табели нису наведени резултати 15 политичких партија, које су укупно освојиле мање од 0.5% гласова. Још једно место по већинском систему припало је независном кандидату.

Но, баш у време када су сви очекивали лагодан период власти политичке партије Иванишвилија, долази до озбиљних немира у Грузији, условљених убиством једног младића, које прво било прикривано од стране безбедносног апарата, да би потом били откривени детаљи који говоре о могућем учешћу и самог врха грузијске полиције у заташкавање злочина (општирније у анализи „Грузијска јава“).

Популарност Сна и самог Иванишвилија од момента избијања ове афере копни, што опозиција покушава да материјализује. И то како она изразито антируски оријентисана и оличена у Сакашвилијевом Уједињеном народном покрету и странкама насталим из ње након пада са власти, али и бившим Иванишвилијевим партнерима „слободњацима“ Аласаније и „републиканцима“ Усупашвилија, тако и она латентно, до отворено проруски оријентисана и оличена у парламентарном покрету „Алијанса патриота“ и ванпарламентарним партијама попут „Демократског покрета – Уједињена Грузија“ на чијем је челу бивша председница парламента из Сакашвилијеве ере Нино Бурџанадзе.

Прва права прилика јесу предстојећи председнички избори.

Дана 28. октобра 2018. године биће одржани председнички избори у Грузији. Избори се одржавају по двокружном, већинском систему. Након пуних пет година, избори представљају прву, озбиљну прилику за наношење политичке штете Иванишвилију и након изузетно убедљиве победе на прошлогодишњим парламентарним изборима, могућност довођења у питање монолитности политичке моћи грузијског мултимилијардера.

Економске прилике у Грузији, поготово гледано кроз европску призму, далеко су од добрих. Ипак, у азијском контексту, из ког Грузија покушава да нађе излаз деценијама, животни стандард грађана ове јужнокавкаске државе није нарочито низак.
Грузијски БДП последњих година остварује раст:

2.9% – 2015. године.
2.8% – 2016. године.
5.0% – 2017. године.
4.5% – први квартал 2018. године.

Ипак, економски раст у Грузији није увек јасно видљив најширим слојевима становништва, поготово из разлога константно високог нивоа незапослености, поготово узевши у обзир чињеницу да је Грузија деценијама била део система у ком је незапосленост бивала искорењена чак и на основама које нису имале нарочиту економску логику.

Но, поред економских прилика, грузијски грађани делују нарочито незадовољни односом управних органа, непотизмом и перцепцијом о наводној увезаности органа реда и криминалних група.

Управо последњи догађај, везан за убиство младића и наводну умешаност врха грузијске полиције јесте потенцијална прекретница у односу бирача према Иванишвилијевом естаблишменту.

Дате чињенице је очито свестан и Иванишвили, те након сукоба са бившим премијером Квирикашвилијем и његовог одласка са места премијера јуна месеца ове године, као и других кадровских промена изведених прецизно и по вертикали, лидер Сна одлучује се одлучује на помало хазардерски потез.

Бидзина Иванишвили

Пошто је проценио да би било преризично да се сам кандидује на предстојећим председничким изборима, он доноси одлуку да кандидат Сна буде ванстраначка личност. Овим, Иванишвили очито сматра да успева у намери амортизације грађанског незадовољства, у моменту када су његова лична, али и популарност партије коју предводи у паду, уз отворени сукоб са актуелним председником Маргвелашвилијем који ужива велику подршку у народу, као и напрасан разлаз са својим блиским сарадником, бившим министром економије, спољних послова, а потом и премијером Квирикашвилијем.

Грузијски сан се тако одлучио за Саломе Зурабишвили. Бивша министарка спољних послова Грузије (2004. – 2005. године), иако званично нестраначка личност, годинама је блиска Сну. Позицију шефа дипломатије напустила је након избијања отвореног сукоба са тадашњом председницом парламента Нином Бурџанадзе, коју је у једном од јавних наступа индиректно назвала демоном и оптужила је за увођење диктаторског стила владања у грузијску дипломатију.

Већ идуће године оформила је политичку партију „Пут Грузије“, која се активно супротстављала Сакашвилију, али без већег политичког успеха. Године 2010. изјавила је да напушта политику, након чега се бавила консултантским активностима, затим радом у комисијама Уједињених нација, али и локалном политиком, нарочито у последње две године.

Зурабишвили поред грузијског поседује и француско држављанство. Рођена је у Паризу у ком је и одрасла, а пре уласка у грузијску политику и дипломатију, заузимала је читав низ дужности у Француској. Радила је у дипломатским мисијама Француске у Риму, Чаду и УН, али и као аналитичар у Министарству спољних послова Француске.

Занимљиво, за време власти Жака Ширака, заузимала је позицију начелника Сектора за стратешка питања при МСП-у Француске, а потом и шефа Одељења за међународна и стратешка питања Министарства одбране Француске.

Могуће и јединствен случај у дипломатској пракси, Зурабишвили је на место министра Спољних послова Грузије дошла са позиције амбасадора Републике Француске у Тбилисију, на које је постављена 2003. године.

Саломе Зурабишвили

Каријерни дипломата, без политичких мрља и корупционашких афера иза себе, полиглота који говори пет светских језика, у Француској и САД школовани политиколог, носилац Почасног ордена француске легије и Ордена француског достојанства, потомак Нико Николадзеа, значајног грузијског мислиоца из прве половине прошлог века, економисте и оца грузијске журналистике, намеће се као идеалан избор, који уз подршку политичке инфраструктуре Сна, може забележити тријумф, који Иванишвили с правом доживљава као неопходан.

Такође, кандидат који долази из државних структура једне од најзначајнијих НАТО држава, јасан је сигнал и западним савезницима о непромењивости стратешког курса Грузијског сна. Ипак, један моменат може не само отежати избор независног кандидата подржаног од стране владајуће опције, него и донети нови политички заокрет на иначе колоритној грузијској политичкој сцени.

Зурабишвили је каријерни и успешни дипломата. И такође неуспешни политичар са врло јасном историјом политичких пораза. Њени политички порази често су последица плаховитости, нестрпљивости и изношења непромишљених ставова, комбинованих са одсуством свести о неопходности „тајне дипломатије“. Укратко, Зурабишвили ни као део Сакашвилијеве администрације, ни као опозиционар њему супротстављен, нити као чинилац у Иванишвилијевој ери, није успела да своје дипломатске вештине, неспорна знања, темељан приступ и аналитичност, примени у политичкој арени.

Остаје утисак како својим квалитетима није дозволила да избију на површину, улазећи неретко у политикантске сукобе којима није вична и подразумевајући способност ширег слоја грађана да препознају њену дубљу етичку поруку, а у односу на површан, блед утисак у директним политичким конфронтацијама.

Није прошло дуго, а овај таленат за давање крупних изјава у потпуно погрешним политичким тренуцима је избио на површину и у предвечерје текуће кампање.

Сваког августа у Грузији се обележава годишњица рата 2008. године са Руском Федерацијом, након ког су одметнуте области Абхазија и Јужна Осетија признате као независне државе од стране Москве. Ове године обележавање је било посебно и изражено и због десетогодишњице догађаја. Многи у Грузији имају опречна мишљења о овом рату. Многи у Грузији криве Сакашвилија за избијање сукоба. Али нико у Грузији ко се озбиљно бави политиком, у августу не говори о одговорности бившег режима и нико не покушава да свеже ране и дубоке поделе у грузијском друштву додатно продуби и одступи од јавног курса и који се осликава у поруци која осуђује „руску агресију и окупацију“ и „жали за погинулим браниоцима домовине и страдалим цивилима“. Нико, осим Зурабишвили.

06.августа 2018. године, она изјављује:

„Русија је започела рат пре једног века. Ми смо насели на руске провокације 2008. године и укључили се у сукобе. Грузија је започела ова непријатељства. То је опште познато и представља званичну верзију коју је потврдила и Европска унија. Трагедија рата је наша трагедија и дозволите ми да кажем једну ствар – ја као председник, никад нећу насести провокације, јер када сте мала земља, морате бити паметнији од свог непријатеља“.

Са стране гледано ова изјава може деловати разумно. Из Грузије гледано, ова изјава је покренула салву напада на друштвеним мрежама, конфронтација, баражну ватру медијског концерна „Рустави 2“ блиског Сакашвилију, протесте ветерана августовског рата, удружења грузијских избеглица из Абхазије и Јужне Осетије, како грађански, тако и национално оријентисаних интелектуалаца… Све само не добар почетак једне предизборне кампање. Од председника Грузије се не очекује да безусловно аболира Сакашвилија од одговорности за збивања 2008. године, ма колико та збивања комплексна била и ма колики заиста степен његове личне и политичке одговорности био. Од председника Грузије се очекује:

Осуда агресора.
Жал за жртвама.

Уз овакав став је могуће придодати и природну поруку која би могла да гласи: руски и грузијски интереси се не поклапају вековима. Свесни смо дате чињенице, баш као што смо свесни и диспропорције у снази два субјекта. На нама је да градимо своју државу и трудимо се да амортизујемо корените конфликте који очито постоје на релацији Москва – Тбилиси, уз наду да ће се околности у будућности променити и дозволити Грузији да задовољи минимум националних интереса (заокруживањем власти на сопственој територији).

Зурабишвили је учинила управо супротно. Износећи став какав се до сада могао чути само од отворено прокремаљски оријентисаних грузијских политичких субјеката, који су готово листом на маргини политичке сцене ове кавкаске државе, себе је довела у позицију лаке мете током кампање која ће по први пут од 2012. године бити заиста оштра и окончана неизвесном политичком трком.

Очигледно накнадно свесна последица своје изјаве, Зурабишвили је покушала да накнадно разјасни своју позицију, приступајући овог пута далеко обазривије и темељније.

09.августа 2018. године, изјављује:

Током последња два дана чула сам неколико изјава и тумачења у вези са мојим напоменама о Августовском рату. Желим да разјасним свој став:

Постоји јасан одговор на питање ко је био агресор 2008. године и то је била Русија.

Пре августа 2008. године, Русија је илегално окупирала наше територије, припремајући се за Августовски рат, а Сакашвили и његови сарадници су имали информације о томе. У августу 2008. године, све се одвијало по руском сценарију, припремљеном много пре 2008. године.

Постоји јасан одговор на питање да ли су Сакашвили и његови сарадници допринели спровођењу руског сценарија и он гласи „да“.

Неразумно и издајничко понашање Сакашвилија било је неопходан предуслов за имплементацију Путиновог сценарија. Уместо одговора на руске провокације обезбеђивањем сигурности нашег становништва и привлачењем пажње међународних партнера, он је дао војни одговор на руске војне провокације које је Москва користила као изговор за започињање рата против Грузије.

То је био велики злочин почињен од стране Сакашвилија и његовог Уједињеног националног покрета против грузијског народа и грузијске државе.

Овога се треба сетити из два разлога: недозволити њихов повратак на власт и осигурати да ниједна будућа влада не изврши сличне непоправљиве злочине против своје земље и свог народа.

Упркос томе што је овог пута ревидирала свој став о одговорнима за започињање непријатељстава, Зурабишвили је наставила са оштром реториком, какву је пре ње баштинио бивши премијер Гарибашвили, који је отворено Сакашвилија називао издајником, а његову партију издајничком. Ипак, разлика је у томе што се Зурабишвили кандидује за председника свих грађана Грузије и називати чланове највеће опозиционе странке у Грузији издајницима, а читав покрет издајничким, све је само не промишљен гест.

На овај начин Зурабишвили оставља додатан простор својим противницима који је у широкој лепези атака ословљавају било као дилетанта, било као острашћену персону, неспремну да води. Такође, Зурабишвили себе ставља у позицију агресивног кандидата, спремног на бескомпромисне дуеле, што ипак није поље вештина којима она влада на најбољи начин. Каријерном дипломати би много више одговарала позиција помирљивог и конфликтима мање склоног кандидата.

Са друге стране, опозиционе снаге се удружују. Сакашвилијев УНП је успео да окупи још десет странака и покрета и пре многих конкурената кандидује свог фаворита – Григола Вашадзеа. Још један каријерни дипломата, али овог пута из совјетског шињела. Школован на чувеној московској Дипломатској академији, односно Универзитету за међународне односе, који је похађао још један руски дипломата рођен у Грузији, јерменског порекла – Сергеј Лавров.

Парадоксално или не, али док ће са једне стране француски дипломата и административац вишег ранга заговарати умеренију политику према Руској Федерацији, са друге стране ће руски дипломатски питомац бити представник „тврде линије“ у односу према Москви. Не само то, Вашадзе је од распада СССР 1991. године, па све до 2007. био држављанин РФ, док је држављанство Грузије стекао тек по повратку у Тбилиси.

Вашадзе је 2008. године именован за министра културе, да би након само неколико месеци, у децембру исте године, постао шеф грузијске дипломатије. Вашадзе је дуго одолевао притиску јавности да се након Августовског рата одрекне руског држављанства. Говорио је тада „ја имам држављанство РФ, а не Владе РФ. Режим ће отићи, али руски народ и Русија ће остати“. Ипак, након ступања на место министра спољних послова, оштар притисак Сакашвилија и његових сарадника је уродио плодом и Вашадзе је 2009. године пристао да јавно затражи од руског председника у то време Димитрија Медведева отказ од руског држављанства, што је руска страна након готово годину дана разматрања и одобрила. Руски устав не познаје институт одузимања држављанства, осим добровољног отказа.

Вашадзе је део Сакашвилијевог ужег круга сарадника. Реч је неспорном интелектуалцу, ерудити, заљубљенику у уметност, позориште, класичну музику, балет. Полиглота који говори седам страних језика.

Кампања кључног опозиционог кандидата се драстично разликује од кампање кандидата који ужива подршку владајуће партије. Вашадзе наступа помирљиво. Позива на саборност. Указује на проблеме грађана у вези лоших административних решења, говори о економији, неопходности националног консензуса по кључним питањима, значају саборности. Његов предизборни слоган и гласи „Снага у јединству“.

Свакако, ово је двострука порука, која указује и на чињеницу да је иза његове кандидатуре стало једанаест опозиционих партија и сијасет врло популарних јавних делатника попут оперског певача који се већ опробао у политици – Пате Бурчуладзеа, који га је и представио као кандидата на првом великом митингу у старој грузијској престоници Кутаисију.

Зурабишвили својом оштром реториком само доприноси снажнијем еху одмерених и неретко бирачима Сна упућених порука које шаље Вашадзе.

На једном од предизборних скупова, рекао је:

„Сви ми знамо ко је гушио опозицију у последњих готово шест година. Али то, што смо ми провели шест година у стању пригушености је само наша кривица. Одсуство иницијативе, наши страхови, слаби контакти са грађанима и што је најважније – неповерење једних ка другима. Не можемо достићи кључни циљ, уколико се не боримо за глас, за промишљени избор сваког грађанина и што је јако важно, за обичне чланове Грузијског сна, јер они често боље виде нерад, неспособност и незнање Владе, него ми.“

Григол Вашадзе

Вашадзе тренутно заузима позицију члана Политичког савета Уједињеног националног покрета. Он је на последњим локалним изборима, успео да се избори за други круг на изборима градоначелника Кутаисија, што се може окарактерисати као успех, с обзиром на чињеницу да су кандидати Сна морали да се боре за победу у другом изборном кругу у свега шест градова. Вашадзе није желео да учествује у другом кругу, због заузетог става станке о немогућности фер избора у Грузији, због Иванишвилијевог утицаја.

Предизборна истраживања листом дају предност кандидату опозиције. Истина, истраживања у Грузији треба узимати са резервом, јер готово ниједна кућа није дала чак ни приближно тачне резултате претходних парламентарних избора, осетно потцењујући Сан и прецењујући све друге.

У табели се наводи само пет најбоље пласираних кандидата у истраживањима, без неопредељених бирача и других кандидата.

Вашадзе има више компаративних предности на својој страни:

Раније је ушао у кампању у односу на кључног противкандидата.
Перципиран је као стабилнија, помирљивија и политички вештија личност.
Окупио је шаролике политиче опције, што оставља утисак опозиционе саборности.
Сакашвили који буди веома дубока и оштро подељена осећања међу Грузинима се свесно укључио у други план кампање, чиме Вашадзе покушава доказати како је човек од интегритета, а не пуки пратилац бившег лидера.
С обзиром на узавреле страсти због случаја Саралидзе (опширније у анализи „Грузијска јава“), на овим председничким изборима се ствара референдумска атмосфера. Геополитичка и економска питања су у другом плану, иако их Вашадзе константно кандидује. Највећи број бирача се чак и неће опредељивати између личности Вашадзеа и Зурабишвили, већ ће се одређивати спрам питања: За и против Иванишвилија.

Ипак, није ни власт без сопствених адута. Сан је тренутно убедљиво најмоћнија политичка организација у Грузији. Сан чврсто држи власт по вертикали, од локала до државног нивоа. Иванишвили као можда и најмоћнији олигарх Грузије на располагању има сијасет ресурса, од административних, до личних, финансијских, којима може донети превагу сопственом кандидату и то на сам дан избора. Но, последња карика која Иванишвилију недостаје како би заокружио власт јесте – председничка позиција.

Сан и председник Маргвелашвили, по истраживањима најпопуларнији политичар у Грузији, су у константном сукобу, који датира још од ступања овог философа на место председника државе. Маргвелашвили никада није допустио да буде подређен Сну и Иванишвилију лично. Трудио се да очува интегритет председничке функције, заузимао је ставове спрам сопствених етичких принципа и био критичан како према бившој власти, тако и према актуелним политичким моћницима. Ипак, чињеница да је одбио кандидовати се за други мандат, те да је иступио из трке у којој је био очит фаворит, указује на два потенцијална сценарија.

Засићеност од политике и одустајање којим би примирио сукоб са Иванишвилијем који је попримио и личну димензију.
Одлуку да тихо и латентно подржи кандидата опозиције, како би сви протестни гласови били усмерени ка Вашадзеу, који би потом преузео терет конфронтације са Сном, који би сасвим сигурно био далеко оштрији и политичку сцену Грузије учинио турбулентнијом. Аутор ове анализе предност даје другој могућности.

Свакако, не смеју се запоставити ни други учесници изборне трке. Од укупно 25 кандидата, поред већ елаборираних фаворита, треба истаћи још нека имена.

Давид Бакрадзе – за разлику од два фаворита, Бакрадзе је представник аутохтоне, младе генерације грузијских политичара, која долази као последња етапа пред стасавање припадника такозване „Мишине генерације“, односно Грузина који су стасавали у ери Михаела Сакашвилија. Бакрадзе не припада грузијској дијаспори, школован је на државном универзитету у Тбилисију, где је стекао звање доктора наука математике и физике. Деведесетих година се усавршавао у Швајцарској, Немачкој и Италији, где је окончао постдипломске студије на НАТО одбрамбеном колеџу у Риму.

Бакрадзе је радио као чиновник у Министарству спољних послова Грузије пре Револуције ружа, када постаје посланик изабран на листи УНП. У Сакашвилијевој администрацији Бакрадзе се бавио питањима реинтеграције и помирења на простору Абхазије и Јужне Осетије, као и евроатлантским интеграцијама, углавном са позиција председника одбора у грузијском парламенту.

Године 2008. је шест месеци провео на месту министра спољних послова, да би се потом вратио у парламент, али овог пута као председник. На месту председника Скупштине Грузије је провео све до пада са власти УНП, када постаје шеф посланичке групе и де факто вођа опозиције у Грузији, у Сакашвилијевом одсуству.

Бакрадзе је све до 2017. године водио УНП, сматран је најближим Сакашвилијевим сарадником, да би изненада поднео оставку на све партијске функције, након сукоба који је очито дуго тињао на релацији са формалним партијским лидером који се налази у егзилу. Други грузијски аналитичари процењују да је сам Сакашвили издејствовао његов одлазак како не би додатно ојачао и временом га истиснуо из партије, с обзиром на његово физичко одсуство.

Исте године Бакрадзе оснива политичку партију „Европска Грузија“, која се поставља као еврофедералистичка, класично либерална и антикомунистичка опција.

Занимљиво, Бакрадзе је био кандидат УНП на председничким изборима 2013. године, на којима Сакашвили више није имао право да се кандидује, пошто је био биран два пута, што је уставни максимум. На претходним изборима, Бакрадзе је заузео друго место, иза актуелног лидера Маргвелашвилија.

Бакрадзеа поједини грузијски аналитичари доживљавају као фаворита из сенке који другачијим наступом и поруком може себе представити као алтернативу и Сакашвилију и Иванишвилију. Кругови блиски Сакашвилију перципирају га као политичара заврбованог од стране Иванишвилија прво да преузме УНП и девастира партију за рачун режима, а након неуспеха овог подухвата као лидера који треба да одвуче гласове Вашадзеу и врло агресивном и истина, неочекивано богатом кампањом, успе да се пласира у други круг, што би Иванишвилију омогућило миран политички сан током октобра.

Давит Усупашвили – Председник парламента у периоду 2012. – 2016. година, лидер Републиканске партије до 2017. године, када формира нову партију „Покрет за градитељство“. Усупашвили се све време током првог мандата у Иванишвилијевој ери постављао као кандидат који „чува евроатлантски пут Грузије“, изражавао је оштре антикремаљске ставове и покушавао да се постави као алтернативно решење за све разочаране, западно оријентисане бираче.

Ипак, након дебакла на парламентарним изборима 2016. године на којима републиканци које он тад предводи наступају самостално, а потом и на локалним изборима, Усупашвили покушава да почне изнова, са новим политичким пројектом.

Реално, без већих шанси за успех, Усупашвилија издваја одличан лични однос са актуелним председником Грузије, који га полугласно и подржава током ове председничке кампање. Усупашвили покушава да задобије активнију подршку и Аласанијиних Слободних демократа које су га формално и кандидовале, односно бившег министра одбране, чијој је партији недостајало тек неколико промила да преживи политички цунами 2016. године и самостално се пласира у парламент.

Слободне демократе се такође постављају као изразито проатлантска опција и у оквиру коалиције Грузијски сан (2012-2016. година), представљали су најгласније заговорнике оштрије политике према Кремљу.

Усупашвили је искусни правник, школован у Тбилисију и један од аутора текста Устава Грузије из 1995. године.

Зураб Џапаридзе – још један огорчени противник Иванишвилија, који је унео новине на политичку сцену Грузије, након што се издвојио из Сакашвилијевог УНП, чији је функционер био дуги низ година. Лекар, школован у Тбилисију, био је учесник више десетина курсева и програма неформалног образовања у организацији универзитета и НВО из САД и ЕУ. Џапаридзе је након пада УНП са власти био извршни секретар ове странке све до маја 2015. године, када је напушта, такође оптужен од Сакашвилија за „издају и прелазак на Иванишвилијеву страну“.

Ипак, политички покрет „Гирчи“ (у преводу „шишарка“), се све време свог постојања огорчено бори против Иванишвилија и настоји да кандидује теме које у изразито православљу окренутом, конзервативном и традиционалном друштву попут грузијског представљају табу, као што је борба за легализацију марихуане. Џапаридзе наступа са лево-либералних, изразито прозападних и антикремаљских позиција.

Занимљиво је одсуство проруских кандидата из ове изборне трке. Отворено проруски настројен политичар, некада близак савезник Сакашвилија и први председник парламента након Револуције ружа Нино Бурџанадзе, која је на претходним председничким изборима заузела треће место, одустала је од кандидатуре, истичући немогућност политичке борбе у нефер условима.

Ипак, треба узети у обзир и чињеницу да је политичка партија на чијем је челу Бурџанадзе „Уједињена Грузија“ на претходним парламентарним и локалним изборима доживела тежак пораз, те да је вероватно дошло и до политичке апатије унутар ове организације, која је указала Бурџанадзе да је улазак у председничку трку превелик терет.

Кандидати које можемо окарактерисати као проруске, а који учествују на овим изборима су Каха Кукава лидер „Слободне Грузије“ и Отар Меунаргија из „Индустријске партије“. Ипак, кампање ова два кандидата су готово невидљиве и они немају реалну шансу за успех, чак и уколико успеју мобилисати око 15% грузијског бирачког тела које је континуирано проруске оријентације, што је и укупни потенцијал свих, тешњој сарадњи са РФ, оријентисаних странака.

Председнички избори у Грузији ће свакако бити преломна тачка. Или ћемо присуствовати првом великом поразу Иванишвилија и отварању могућности за креирање „друге Сакашвилијеве ере“, или ће Грузијски сан својом инфраструктуром доказати сву политичку силу којом располаже и баш као и пре две године, убедљиво демантовати све истраживаче јавног мњења који су предвиђали неизвесну изборну трку.

Који год од два сценарија да се одигра сигурно је једно – грузијска политичка сцена ће наставити да се диверсификује и приближава се фази полипартизма, након неколико ера снажних лидера.

Аутор анализе : Предраг Рајић