ANALIZA STRATEŠKOG DOKUMENTA NACIONALNOG KOMITETA ZA AMERIČKU SPOLJNU POLITIKU I INSTITUTA ISTOK-ZAPAD „VREME ZA AKCIJU NA ZAPADNOM BALKANU“

ANALIZA STRATEŠKOG DOKUMENTA
NACIONALNOG KOMITETA ZA AMERIČKU SPOLJNU POLITIKU
I INSTITUTA ISTOK-ZAPAD
„VREME ZA AKCIJU NA ZAPADNOM BALKANU“

Dve američke nevladine organizacije, koje okupljaju bivše diplomate, aktivne političke analitičare, pravnike koji su karijeru gradili kroz velike korporacije, bivše bankare i čelnike osiguravajućih kuća, kao i nekadašnje državne činovnike, načinile su zajedničku studiju o političkoj zbilji „Zapadnog Balkana“. Esencijalni deo studije jesu poruke upućene američkim vlastima kako treba da izgleda spoljna politika SAD u ovom delu sveta uz pojašnjenja svojih stavova i obrazlaganje motiva. Tvorci dokumenta koji je predmet ove analize jesu: „Nacionalni komitet za američku spoljnu politiku“ i „Institut istok-zapad“.

Nacionalni komitet („National Committee on American Foreign Policy“) je osnovan
1974. godine sa ciljem da okupi geopolitičke analitičare, koji će preuzeti savetodavnu ulogu i ukazivati funkcionerima na vlasti na neuralgične političke tačke koje su od značaja za američki nacionalni interes.

Komitet se službeno zalaže za:

Jačanje nacionalne bezbednosti SAD
Podršku državama koje su posvećene vrednostima kulturnog, političkog i religijskog pluralizma
Poboljšavanje odnosa SAD sa državama u razvoju
Unapređenje ljudskih prava
Ohrabrivanje realizacije dogovora o kontroli naoružanja
Umanjenje nuklearnih arsenala i odustajanje od razvijanja programa koji za cilj imaju proizvodnju oružja za masovno uništenje
Zalaganje za otvoreno tržište i globalizaciju ekonomskih odnosa

Tokom godina, Komitet je organizovao veliki broj okruglih stolova, predavanja, diskusionih panela, u kojima su učešće uzimale prominentne američke političke ličnosti, među kojima i državni sekretar SAD iz administracije predsednika Niksona – Henri Kisindžer.

Osnivač Komiteta Hans Morgentatu je nemačko-američki naučnik, koji se ubraja u vodeću trojku američkih politikologa-realista. Morgentau je tvorac kapitalnog dela iz
1948. godine „Realizam i politika među nacijama“. Služio je kao savetnik američkih predsednika Džona Kenedija i Lindona Džonsona, mada je napustio poziciju zbog oštrog protivljenja ratu u Vijetnamu.

„Institut istok – zapad“ („EastWest Institute“) je osnovan 1980. godine, kao NVO koja okuplja intelektualce sa ciljem jačanja kulture dijaloga i ostvarivanja posredničke uloge pri otvaranju dodatnih kanala komunikacije između SAD i SSSR, kao i Kine i SAD. Iako sa sedištem u SAD, Institut okuplja i veliki broj intelektualaca, analitičara, bivših diplomata i političara, aktivista, iz inostranstva.

Institut sa ponosom ističe rad na uspostavljanju kontakata među zvaničnicima iz Vašingtona i Moskve tokom Hladnog rata, kao i kontakte na relaciji NATO pakt – Varšavski pakt.

https://www.ncafp.org/about-us/our-mission/

Takođe, Institut je bio aktivan i tokom jugoslovenske krize. Tako, ova organizacija kao jedno od glavnih dostignuća ističe kako je tokom devedesetih godina radila na formiranju posebnih grupa koje su za zadatak imale razradu budućih pravaca kojima se SR Jugoslavija može kretati, prevashodno radeći na podršci političkim snagama koje su se protivile Slobodanu Miloševiću.

O AUTORIMA

Kao autori analize javljaju se dr Tomas Grejem, Kameron Manter, Frenk Vizner,
Džonatan Levitski. Kao koautori analize potpisuju se Mark Stadnik i Stiven Vitaker.
Kao ključne ličnosti svakako se izdvajaju Grejem, Manter i Vizner.

Dr Tomas E. Grejem je trenutno na funkciji izvršnog direktora „Kisindžer asocijacije“. Grejem

Grejem je tokom svoje karijere radio kao diplomata u ambasadi SAD u Moskvi u dva navrata osamdesetih i devedesetih godina, dok je tokom prve decenije dvadesetog veka radio kao savetnik predsednika Džordža Buša Juniora i obavljao više funkcija u vezi kreiranja politike SAD spram Ruske Federacije i analiziranja ruske državne politike.

https://www.eastwest.ngo/info/about

Vizner

Frenk Vizner je bivši, profesionalni diplomata. U državnu službu stupio je još 1961. godine. Radio je i u administraciji 39. predsednika SAD Džejmsa Kartera, gde mu je nadređeni bio Sajrus Vens. Vens će devedesetih godina biti specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, zadužen za kreiranje mirovnog plana, kojim bi bio okončan prvo građanski rat u Hrvatskoj, a potom i građanski rat u Bosni i Hercegovini. Vizner je tokom karijere obavljao i dužnost ambasadora SAD u Egiptu, Zambiji, na Filipinima i u Indiji. Takođe, radio je i u administraciji predsednika Džordža Buša Seniora, ali i Bila Klintona, na poslovima podsekretara u Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvu odbrane.

Frenk Vizner bio je jedan od tri člana kontakt grupe za pregovore između Srba i Albanaca, koji su za cilj imali rešavanje statusa južne srpske pokrajine Kosova i Metohije. Pored Viznera, u trojku su ulazili još Aleksandar Bocan Harčenko iz Rusije i Volfgang Išinger ispred Evropske Unije. Tzv. predsednica tzv. Kosova Atifete Jahjaga je odlikovala Viznera 2012. godine, za doprinos «nezavisnosti Kosova».

Nakon povlačenja iz državne službe, Vizner se posvetio savetodavnim aktivnostima. Tokom 2011. godine, u vreme velikih protesta koji su doveli do obaranja sa vlasti Hosnija Mubaraka u Egiptu, administracija tadašnjeg predsednika Obame je angažovala Viznera, kako bi procenio situaciju i odigrao posredničku ulogu u odnosima Vašingtona i Kaira. Međutim, nakon što je Vizner javno izneo svoj stav kako
Mubarak treba da ostane na vlasti u Egiptu u cilju obezbeđenja stabilnosti države, Obamina administracija se ogradila od Viznerovih usluga.

Otac Frenka Viznera je Frenk Vizner Senior, jedan od najznačajnijih operativaca CIA tokom Hladnog rata. Priključio se državnoj službi neposredno po okončanju Drugog svetskog rata i u početku radio u Odseku za okupirane oblasti, koji je za cilj imao administrativno uređenje delova Nemačke, Austrije, Koreje koji su bili pod američkom vojnom upravom nakon okončanja ratnih dejstava, kao i celu teritoriju Japana. Vizner Senior je učestvovao u svrgavanju predsednika Gvatemale Jakoba Guzmana 1954. godine. Vizner Senior je život okončao samoubistvom 1965. godine.

Manter

Kameron Manter je bivši, karijerni diplomata i danas prvi čovek Instituta istok-zapad. Manter je službovao u Ministarstvu spoljnih poslova SAD od kraja osamdesetih godina prošlog veka, gde se uglavnom bavio odnosima SAD sa istočnoevropskim državama i geopolitičkom pozicijom naročito Čehoslovačke i Poljske. Svoje prve diplomatske korake Manter je načinio u Varšavi, da bi potom radio u ambasadama SAD u Bonu i Pragu, dok je kratko bio deo misija i u Bagdadu.

Manter je službovao i kao ambasador SAD u Beogradu, od 2007. do 2009. godine, u vreme kada su albanski lideri na Kosmetu proglasili nezavisnost. Za vreme njegovog mandata došlo je i do incidenta u kom je zapaljena zgrada ambasade SAD u Srbiji.
Nakon Beograda, Manter je radio u ambasadi SAD u Bagdadu, da bi diplomatsku karijeru okončao u Pakistanu.

U Islamabadu je bio na poziciji ambasadora i sa ove se funkcije povukao, nakon navodnih sukoba u vezi različitog viđenja spoljne politike SAD spram Pakistana. U vreme njegovog mandata u Pakistanu, izvedena je operacija likvidacije Osame Bin Ladena, od strane specijalnih američkih snaga.

Na čelu Instituta je od 2015. godine. Manter je percipiran u pojedinim medijima kao lice koje obavlja funkciju «pregovarača iz senke» pri aktuelnim pokušajima za pronalazak rešenja za pitanje Kosova i Metohije i srpsko-albanskih odnosa.

KLJUČNI PREDLOZI

U uvodnom delu analize, autori napominju da je ovaj dokument posledica temeljnog rada, te da su pripremajući je, obavili seriju sastanaka i istraživanja širom predmetnog regiona, ali i drugih delova sveta. Između ostalog, u uvodnom delu se ističe ime ambasadora Finske pri UN Kai Sauera, kao eksperta čija su viđenja mnogo značila autorima na kreiranju analize. Takođe, autori se pozivaju na nekoliko sličnih, a skoro objavljenih dokumenata poput dokumenta Evropske Komisije („Kredibilna perspektiva proširenja EU“), dokumenta britanskog Doma lordova („Budućnost Zapadnog Balkana“), dokumenta Atlantskog saveta („Balkan napred“). Autori se zahvaljuju fondaciji braće Rokfeler na pomoći pri realizaciji ovog dokumenta.

Ključne teze koje se iznose u sažetku dokumenta a koje se razrađuju u nastavku jesu:

Zapadni Balkan se doživljava kao relativno stabilno područje, kojim se zapadni faktor mora baviti, kako bi se izbegle potencijalne, etnički motivisane konfrontacije.
Kao model za održivu stabilizaciju, navodi se integracija kompletnog regiona u EU i NATO, uz izvesnu ogradu kada je o atlantskim integracijama Srbije reč.
SAD i EU, stav je autora analize, moraju zajedno i usaglašeno raditi u regionu, različitim metodima, ali istim ciljem.

Kroz kompletnu analizu autori AP Kosovo i Metohiju označavaju kao zaseban međunarodni subjekt i nezavisnu državu.

https://www.danas.rs/ljudi/kameron-manter-pregovarac-iz-senke/

BOSNA I HERCEGOVINA

Autori BiH stavljaju na sam vrh agende američke spoljne politike i kroz kompletan dokument je apostrofiraju kao najkompleksnijeg subjekta u regionu, kom stoga mora biti posvećena puna pažnja. Jasno je da autori BiH percipiraju prevashodno kao državu koja može biti izvor etničkih tenzija i novih nestabilnosti koje mogu uticati na kompletan region, ali i šire.

Stoga, autori smatraju da SAD moraju motivisati političke lidere da, što je pre moguće, donesu zajedničku odluku o novom Izbornom zakonu. Ukoliko do ovakvog rešenja ne dođe, autori predlažu da Visoki predstavnik iskoristi „Bonska ovlašćenja“ i sam proglasi novi Izborni zakon.

Autori takođe insistiraju na usaglašavanju dejtonskih institucija sa zahtevima koji se postavljaju tokom procesa evropskih integracija, ali ne po cenu narušavanja kompletnog državnog sistema BiH koji je ustavnovljen Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Saradnji sa NATO paktom, daje se poseban prostor. Šta više, autori su mišljenja da NATO ne treba da insistira na ispunjavanju svih uslova, koji neretko stvaraju prepreke BiH, poput obaveznog uknjižavanja vojnih objekata na državno ime.

SAD treba da, smatraju autori, započnu sa ulaganjem u BiH ekonomiju, tako što će kreirati poseban fond za privatne preduzetnike i tako pomoći razvoj malih i srednjih preduzeća.

Autori generalno smatraju da države regiona nemaju dovoljno razvijenu administraciju, kao i da se reforme ne odvijaju dovoljno brzo zbog slabih institucija i visokog nivoa korupcije.

Zanimljivo je da, za razliku od drugih regionalnih subjekata gde autori pretežno pišu o vladajućim strukturama na apstraktan način, kada je u pitanju BiH vrlo jasno navode ime Milorada Dodika, navodeći kao pozitivan primer to, što je Vašington uveo sankcije njemu lično, naglašavajući kako se povremeno mora pribegavati i pritiscima da bi se ostvario proklamovani cilj stabilnosti i integracije regiona.

Tako na 9. strani analize, kao instrumenti ličnog pritiska se doslovno navode:

Javni i privatni politički pritisak.
Sankcije protiv konkretnih lidera regionalnih subjekata.
Uvođenje „investicionih crnih lista“, što uključuje i umanjenje ili potpuno ukidanje finansijske pomoći od strane EU i SAD, kako javne, tako i privatne.

Kao razlozi za ovakvo delovanje, navode se: kršenje ljudskih prava, nepoštovanje međunarodnih sporazuma i naročito u BiH – narušavanje Dejtonskog ustava.

Autori u posebnom odeljku analize, koji su nazvali „Razrešavanje opasne kalcifikacije u Bosni“, navode ključne izazove sa kojima se, prema njihovom sudu, BiH suočava.

Zanimljiv je i sam termin „kalcifikacija“, koji se u medicini koristi za proces taloženja kalcijumskih soli. Ovaj proces može da se odvija u raznim delovima ljudskog tela, od kostiju do srca. Očito, autori žele da figurativno upozore, kako konstantno nerešavanje nagomilanih problema i njihovo taloženje, može dovesti do ugrožavanja vitalnih funkcija države.

Autori ponovo podvlače, neophodnost donošenja Izbornog zakona, a u slučaju opstrukcije, prete i sankcionisanjem vinovnika, odnosno predlažu Vašingtonu i Visokom predstavniku da upotrebe i određene elemente prinude.

Autori na Dejtonski mirovni sporazum gledaju kao na dokument kojim je okončan rat u BiH, ali koji nije doneo održivo rešenje za ovu državu.
Naprotiv, BiH se posmatra kao nefunkcionalna država, čiji je javni sektor daleko širi nego što je to neophodno i sadrži prevelik broj nivoa vlasti. Takođe, smatraju autori, u BiH nema političke volje za sprovođenje reformi, ekonomija je u lošem stanju, reproduktivno stanovništvo u velikom broju napušta zemlju, nivo korupcije je visok, etničke tenzije konstantno prisutne.

S tim u vezi, autori strahuju od pojavljivanja novog, harizmatičnog lidera koji može narušiti mir na fonu etničke netrpeljivosti. Upravo nepostojanje adekvatnog Izbornog zakona se prepoznaje kao odlična prilika za stvaranje nove mogućnosti za nestabilnost. Druga mogućnost koja se prepoznaje kao izvor potencijalnih sukoba jeste eventualna dublja ekonomska kriza, koja bi uticala i na povećavanje međuetničkih sukoba.

Autori koriste definiciju nekadašnjeg visokog predstavnika za BiH Pedija Ešdauna u vezi Dejtonskog mirovnog sporazuma: „Ovaj sporazum je odličan za okončanje rata i veoma loš za kreiranje države“. Pa ipak, autori nisu skloni zadiranju u temelje dejtonske BiH, ali smatraju da se dejtonske institucije moraju jačati u onom obimu u kom je to moguće, a da bi se dosegnuli evropski standardi.

Ipak, autori koji smatraju kako BiH treba pružiti jasnu perspektivu članstva u EU i kako treba pojačavati kooperaciju BiH sa NATO paktom i neinsistirati na uključivanju u članstvo, sve dok postoji otpor tom rešenju u Banja Luci i Beogradu, ne daju konkretne predloge kako unaprediti funkcionalnost države BiH.

Jedini predlog, koji je na ovom tragu, jeste osnivanje posebnog fonda iz kog bi se finansiralo osnivanje malih i srednjih preduzeća, odnosno započinjanje privatno-preduzetničkih aktivnosti, a koji bi se finansirao iz SAD. Interesantno, autori smatraju da otpor Republike Srpske spram eventualnog članstva u NATO, svoje izvorište nalazi ne samo u Srbiji, nego i u zvaničnoj Moskvi.

KOSOVO I METOHIJA

Južna srpska pokrajina se kroz kompletnu analizu posmatra kao zaseban politički subjekt i nezavisna država. Najizraženiji strah autora analize, kada je o geopolitičkom položaju Kosmeta reč, jeste stvaranje „zamrznutog konflikta“ na relaciji Beograd – Priština.

Druga teza, kada je o strateškom delovanju SAD reč, jeste razvijanje male, lako naoružane vojske, koja bi se koristila samo u odbrambene namere, a bila kreirana uz tehničku pomoć NATO. Autori naglašavaju kako Srbija treba biti uključena u ovaj proces, ali nikako uz pravo veta.

Autori su takođe stava da KFOR treba ostati na Kosmetu, ali da bi stalna NATO ili SAD baza bila samo bespotrebna provokacija Srbije i Rusije. Ovakav stav se drastično razlikuje od mišljenja autora analize „Balkan napred“ Atlantskog saveta, koji upravo u većem vojnom prisustvu SAD u regionu vide stub oslonca.

Autori su mišljenja da Beograd i Priština treba da nastave sa dijalogom započetim u Briselu, te da Vašington može dati svoj doprinos ovom procesu.

Zanimljivo je da autori, vrlo otvoreno zagovaraju formalno priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane Republike Srbije, kao uslov za priključivanje Srbije
Evropskoj Uniji. Autori smatraju da bi priznanje nezavisnosti donelo više benefita obema stranama, jer bi „Kosovu“ otvorilo vrata ka međunarodnim institucijama, dok bi Srbiju približilo članstvu u EU.

Autori na 12. strani analize iznose doslovno: „… srpski predsednik Vučić je napomenuo mogućnost „velikog cenjkanja“ što može uključiti razmenu teritorija između Kosova i Srbije. Uprkos, početnoj privlačnosti ideje kao inovativnog pristupa bega Kosova sa puta ka „zamrznutom konfliktu“, naše mišljenje je da je ovo ideja čije vreme nije još došlo ili što se same ideje tiče ili kao deo paketa sporazuma koji bi uključivao i druge kompromise“.

Dakle, autori ističu samo jasan zahtev ka Beogradu, kada je sudbina Kosmeta u pitanju, bez udubljivanja u poziciju Srbije i što je još vidljivije, bez jasnog predloga šta bi to Srbija mogla dobiti zauzvrat, izuzev „približavanja statusu člana EU“.

Autori su mišljenja da je teško zamisliti srpske lidere kako iznose neki stav koji neće izazvati ozbiljnu opoziciju na Kosovu i Metohiji, kao i da bi svaka poruka da su „granice Kosova promenljive“ imala razarajući efekat na Balkanu.

Zanimljivo je da autori, iako mišljenja kako samo „Kosovo“ mora mnogo da radi kako bi dosegnulo Kopenhaške kriterijume, EU treba da ostavi perspektivu članstva otvorenu, iako je do okončanja postupka eventualnog pristupanja ostalo još mnogo neobavljenog posla. Autori i na ovom mestu, ponovo ističu, kako Srbiji mora biti jasno stavljeno do znanja, kako ni nakon pristupanja EU neće imati pravo da ometa evropski put „Kosova“.

Autori predmetne analize, imaju osetno oštriji stav prema Srbiji u poređenju sa autorima analize Atlantskog saveta, nude daleko neatraktivnije predloge u cilju sklapanja kompromisa, smatraju da se bez stalnog američkog vojnog prisustva mogu ostvariti strateški ciljevi Vašingtona, dok, iako Srbiju prepoznaju kao ključnu zemlju regiona, ostavljaju joj nesrazmerno malo prostora u svojoj analizi.

SRBIJA

Autori otvoreno kritikuju davnašnju odluku Beograda da otvori Ruski humanitarni centar u Nišu, koji nazivaju „kvazi vojnim“. Autori predlažu nov pristup SAD Srbiji, koji bi podrazumevao podršku putu evropskih integracija, ali uz ispunjavanje dva uslova:

Promenu stava prema Rusiji, odustajanje od viševektorske spoljne politike, pridruživanje sankcijama koje je EU uvela Ruskoj Federaciji na fonu ukrajinske krize i potpuno usklađivanje spoljne politike sa Briselom.
Priznavanje nezavisnosti „Kosova“.

Autori nisu dovoljno temeljno prišli pitanju položaja Srbije i osim oštrih zahteva nema ni naznake strategije koja bi za cilj imala nov pristup Vašingtona Beogradu, izuzev podrške na polju evropskih integracija.

Ono što ipak treba podvući jeste, da autori predlažu zvaničnicima da ne insistiraju na uključivanju Srbije u NATO paktu, s obzirom na snažnu opoziciju ovom procesu unutar same zemlje, kao i na moguće oštro protivljenje Rusije. Umesto toga, autori predlažu veću posvećenost NATO pakta Srbiji, još viši stepen saradnje, ali i uslovljavanje Srbije u smislu ograničavanja bezbednosnih veza sa Rusijom, što uključuje i trgovinu oružjem.

MAKEDONIJA, CRNA GORA, ALBANIJA

Autori su mišljenja da je Makedonija ranjiva, prevashodno po etničkim linijama, te da je izložena „negativnom ruskom uticaju“, koji je bio „najvidljiviji tokom prethodnih izbora“. Predlog vlastima SAD jeste podrška stabilnoj vladi, koja mora uključivati predstavnike „makedonskih Slovena“ i Albanaca.

Učlanjenje Makedonije u NATO i EU se smatra prioritetom i stoga se upućuje poziv Vašingtonu da se aktivno uključi u rešavanje pitanja imena, koje predstavlja ključnu prepreku za dalje integracije zbog protivljenja Atine. Autori pozivaju i Brisel i Vašington da podrže pregovarački proces koji se sprovodi pod okriljem UN.

Zanimljivo, autori kao novi pristup procesu NATO integracija
Republike Makedonije, predlažu rad pod imenom „BJRM“, sve do momenta ispunjavanja svih neophodnih kriterijuma, kako bi konačno učlanjenje bilo samo pitanje forme u momentu postizanja sporazuma Atine i Skoplja.

Crna Gora se posmatra kao uspešna država, čija je vlast „sprečila od Rusije podržani puč“, i uspela da okonča proces atlantskih integracija. Ipak, autori smatraju da ovim posvećenost SAD Crnoj Gori ne sme biti umanjena. Pored podrške nastavku evropskih integracija, autori navode neophodnu podršku Vašingtona Podgorici na polju jačanja prevashodno sajber bezbednosti, a potom i borbe protiv strane medijske propagande, jačanjem nezavisnih medija.

Prostor koji je posvećen Albaniji u analizi je veoma skroman.
Pored konstatovanja činjeničnog stanja u smislu izolacije države u periodu nakon Drugog svetskog rata, pristupanja NATO paktu 2009. godine i sticanju statusa kandidata za punopravno članstvo u EU, napominju se i slabe državne institucije kao ozbiljan problem, kao i poziv Vašingtonu da radi zajedno sa Briselom na ubrzavanju reformi u ovoj zemlji.

UTICAJ RUSIJE, TURSKE I KINE

Autori su mišljenja da je Srbija centralna tačka, sa koje se radijacijski širi uticaj ruske spoljne politike na Zapadnom Balkanu. Kao ključni momenat i najordinarniji primer negativnog ruskog uticaja, navodi se „pokušaj puča u
Crnoj Gori“, koji je za cilj imao sprečavanje države da postane članica
NATO pakta. BiH je drugi primer, gde se ističe „ruska podrška separatističkim pokretima u Republici Srpskoj“.

Autori pozivaju Vašington i Brisel na zajedničku strategiju kako bi se sprečio negativan ruski uticaj. Napominje se nekoliko mogućih pravaca negativnog uticaja Moskve: kroz manipulaciju Pravoslavnom crkvom (ne navodi se tačno kojom), zavisnost od ruskih energenata, medijska propaganda i agresivne akcije (gde se ponavlja primer Crne Gore).

Poziv vlastima u Vašingtonu da deluju, ističe se u tri pravca:

Reafirmacija evropske ili evroatlantske budućnosti za region.
Borba protiv medijske propagande kroz podršku nezavisnim medijima.
Rad na višem stepenu sajber bezbednosti.

Energetska nezavisnost od Rusije ili makar viši stepen iste, treba biti promovisan, sudeći po stavu autora i kroz pozitivan primer izgradnje terminala za tečni gas na Krku, kao i kroz druge modele isporuke američkog tečnog gasa i forsiranje drugih energetskih izvora.

Ipak, autori zaključuju da trojni dijalog Vašington-Brisel-Moskva mora biti konstantan, te da sve dobronamerne predloge Moskve vlasti u Vašingtonu moraju razmotriti. Podvlači se i to, da tokom dijaloga Rusija ne sme imati pravo veta.

Kinu autori posmatraju kao novog aktera na balkanskoj političkoj sceni. Nabrajaju se kineske investicije i ističe da su kineski zahtevi pri davanju kredita daleko blaži nego li što je to slučaj sa zapadnim institucijama, kao i da kineski sistem rada neretko narušava evropske propise.

Pa ipak, autori predlažu da balkansko pitanje, u Vašingtonu rešavaju kroz okvir globalnih dogovora sa Pekingom. Autori takođe ne izražavaju strah kako bi Peking mogao ometati proces evropskih integracija država Zapadnog Balkana, pre svega jer u širenju EU vide šansu i za ostvarivanje ekonomskih interesa Pekinga i smatraju da upravo kineskim vlastima to treba biti u potpunosti razjašnjeno.

Turska pak, za autore analize predstavlja društveno-političku opasnost, jer kroz plasiranje svog islamskog političkog modela, Ankara ne samo da čini region nestabilnijim, već i podložnijim obrascima koji su u suprotnosti sa liberalnom demokratijom. Autori takođe skreću pažnju zvaničnicima na pokušaje Ankare da svoje unutrašnje političke probleme (razračunavanje Erdoganove vlasti sa pokretom Fetulaha Gulena) prenesu i na balkansko tlo. Izuzev poziva na uključivanje balkanskog pitanja kroz jačanje transatlantske saradnje Vašingtona i Ankare, pitanje eventualnog suprotstavljanja turskom uticaju nije detaljnije razrađeno, pogotovo ne u poređenju sa serijom predloga kada je umanjivanje ruskog uticaja u pitanju.

Razlog tome treba tražiti prevashodno u činjenici da se „negativan turski uticaj“ tek pomalja kroz američku politiku kao pojam i da i sami autori i dalje oprezno savetuju državnike po tom pitanju jer za razliku od Rusije koja je percipirana kao strateški protivnik, u Vašingtonu na Tursku i dalje gledaju kao na NATO saveznika i čini se da jasno, strateško opredeljenje, kako se odnositi prema geopolitičkim aspiracijama ove države, u SAD i dalje nije utvrđeno.

ZAKLJUČAK

Uprkos činjenici da predmetnu analizu potpisuju karijerne diplomate sa velikim iskustvom i odličnim poznavanjem prilika u regionu, osim opštih mesta u vezi evropskih ili evroatlantskih integracija i podršci ovim procesima u koje se, kako smatraju, Vašington mora aktivnije uključiti, nisu navedeni predlozi drugačijeg pristupa, vrlo precizno detektovanim izazovima i problemima sa kojima se susreće region, ali i strateški interesi SAD u njemu.

Ono što se može posmatrati kao novitet jeste pristup sa višim stepenom razumevanja kada je odnos ne samo Srbije, već uopšte uzev srpskog faktora spram NATO pakta u pitanju. Autori očito smatraju da bi bilo pogrešno insistirati na primoravanju Beograda da krene u pravcu uključenja u Alijansu ili da izvrši pritisak na Banja Luku, kako bi do daljeg širenja alijanse na ovom području došlo.

Stavovi koji govore o negativnom uticaju Moskve su poznati od ranije, kao i način suprotstavljanja istim. Ono što ipak za nijansu odudara od stavova drugih anglo-američkih „tink-tenkova“ koji su se oglašavali na temu Balkana u prethodnom periodu, jeste uzimanje u obzir stavova Moskve po određenim pitanjima i poziv na širi dijalog kompletnog političkog Zapada i Ruske Federacije. Autori ne žele bespotrebno „provociranje“ reakcije Moskve, kada je bezbednosna sfera u pitanju i stoga se ne zalažu za stalnu vojnu bazu NATO ili SAD u regionu, što se drastično razlikuje od preporuke Atlantskog saveta.

Dalje, oprezno uključivanje Turske kao pretežno negativnog aktera na Balkanu takođe predstavlja šire uzevši novitet, ali odsustvo strategije koja bi vodila ka umanjivanju ili makar preusmeravanju takvog uticaja je takođe simptomatično.
Dakle, ne samo da lica koja obnašaju vlast još uvek po tom pitanju nemaju jasan stav, nego se i oni na kojima je odgovornost daleko manja – predstavnici nevladinog sektora, uzdržavaju od iznošenja preporuka i stavova.

Dok je pristup Bosni i Hercegovini relativno detaljan i razrađen, Srbija je, iako prepoznata kao ključna država regiona, obrađena je prilično površno.
Predlog oštrih zahteva Beogradu (priznavanje nezavisnosti Kosmeta i uvođenje sankcija Rusiji) bez jasnih koncesija, sem „približavanja punopravnom članstvu u EU“, svakako ne mogu biti od velike koristi zvaničnicima u Vašingtonu u procesu odluka koje moraju biti donete.

Ipak, ključna vrednost ovog dokumenta, jeste što je jedan u nizu sličnih
(akti Atlantskog saveta, britanskog Doma lordova, opozicije u Senatu SAD – Demokratske partije, Evropske komisije i dr.) i što nam jasno može ukazati da gotovo svi značajniji geopolitički analitičari i neformalni savetnici ključnih političkih ličnosti u Vašingtonu i drugim prestonicama zapadnog sveta, žele da postignu trojni efekat:

Vraćanje Zapadnog Balkana u fokus Vašingtona.
Jačanje transatlantskog jedinstva, između ostalog, upravo motivisanjem Vašingtona na zajednički rad sa Briselom na balkanskom prostoru, što može biti korisna kopča za ostvarivanje trećeg cilja.
Umanjivanje posledica latentne proizolacionističke politike predsednika SAD Donalda Trampa i približavanju Bele kuće spoljnopolitičkim pozicijama neokonzervativaca unutar Republikanske partije i centrista unutar Demokratske partije.

Strateški, kontinuirani cilj strategija poput predmetne, svakako jeste rad na suzbijanju onoga, što se u etabliranim geopolitičkim krugovima Vašingtona smatra, negativnim uticajem i (pre)brzo narastajućim uticajem Moskve.

Izvlačenje ovih zaključaka, može biti jedini benefit analiziranja dokumenta koji je vašingtonskim dužnosnicima predložio veliki broj jasnih ciljeva, ali premalo upotrebljivih metoda.

Autor analize : Predrag Rajić