АНАЛИЗА СТРАТЕШКОГ ДОКУМЕНТА НАЦИОНАЛНОГ КОМИТЕТА ЗА АМЕРИЧКУ СПОЉНУ ПОЛИТИКУ И ИНСТИТУТА ИСТОК-ЗАПАД „ВРЕМЕ ЗА АКЦИЈУ НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ“

АНАЛИЗА СТРАТЕШКОГ ДОКУМЕНТА
НАЦИОНАЛНОГ КОМИТЕТА ЗА АМЕРИЧКУ СПОЉНУ ПОЛИТИКУ
И ИНСТИТУТА ИСТОК-ЗАПАД
„ВРЕМЕ ЗА АКЦИЈУ НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ“

Две америчке невладине организације, које окупљају бивше дипломате, активне политичке аналитичаре, правнике који су каријеру градили кроз велике корпорације, бивше банкаре и челнике осигуравајућих кућа, као и некадашње државне чиновнике, начиниле су заједничку студију о политичкој збиљи „Западног Балкана“. Есенцијални део студије јесу поруке упућене америчким властима како треба да изгледа спољна политика САД у овом делу света уз појашњења својих ставова и образлагање мотива. Творци документа који је предмет ове анализе јесу: „Национални комитет за америчку спољну политику“ и „Институт исток-запад“.

Национални комитет („National Committee on American Foreign Policy“) је основан
1974. године са циљем да окупи геополитичке аналитичаре, који ће преузети саветодавну улогу и указивати функционерима на власти на неуралгичне политичке тачке које су од значаја за амерички национални интерес.

Комитет се службено залаже за:

Јачање националне безбедности САД
Подршку државама које су посвећене вредностима културног, политичког и религијског плурализма
Побољшавање односа САД са државама у развоју
Унапређење људских права
Охрабривање реализације договора о контроли наоружања
Умањење нуклеарних арсенала и одустајање од развијања програма који за циљ имају производњу оружја за масовно уништење
Залагање за отворено тржиште и глобализацију економских односа

Током година, Комитет је организовао велики број округлих столова, предавања, дискусионих панела, у којима су учешће узимале проминентне америчке политичке личности, међу којима и државни секретар САД из администрације председника Никсона – Хенри Кисинџер.

Оснивач Комитета Ханс Моргентату је немачко-амерички научник, који се убраја у водећу тројку америчких политиколога-реалиста. Моргентау је творац капиталног дела из
1948. године „Реализам и политика међу нацијама“. Служио је као саветник америчких председника Џона Кенедија и Линдона Џонсона, мада је напустио позицију због оштрог противљења рату у Вијетнаму.

„Институт исток – запад“ („ЕаstWest Institute“) је основан 1980. године, као НВО која окупља интелектуалце са циљем јачања културе дијалога и остваривања посредничке улоге при отварању додатних канала комуникације између САД и СССР, као и Кине и САД. Иако са седиштем у САД, Институт окупља и велики број интелектуалаца, аналитичара, бивших дипломата и политичара, активиста, из иностранства.

Институт са поносом истиче рад на успостављању контаката међу званичницима из Вашингтона и Москве током Хладног рата, као и контакте на релацији НАТО пакт – Варшавски пакт.

https://www.ncafp.org/about-us/our-mission/

Такође, Институт је био активан и током југословенске кризе. Тако, ова организација као једно од главних достигнућа истиче како је током деведесетих година радила на формирању посебних група које су за задатак имале разраду будућих праваца којима се СР Југославија може кретати, превасходно радећи на подршци политичким снагама које су се противиле Слободану Милошевићу.

О АУТОРИМА

Као аутори анализе јављају се др Томас Грејем, Камерон Мантер, Френк Визнер,
Џонатан Левитски. Као коаутори анализе потписују се Марк Стадник и Стивен Витакер.
Као кључне личности свакако се издвајају Грејем, Мантер и Визнер.

Др Томас Е. Грејем је тренутно на функцији извршног директора „Кисинџер асоцијације“. Грејем

Грејем је током своје каријере радио као дипломата у амбасади САД у Москви у два наврата осамдесетих и деведесетих година, док је током прве деценије двадесетог века радио као саветник председника Џорџа Буша Јуниора и обављао више функција у вези креирања политике САД спрам Руске Федерације и анализирања руске државне политике.

https://www.eastwest.ngo/info/about

Визнер

Френк Визнер је бивши, професионални дипломата. У државну службу ступио је још 1961. године. Радио је и у администрацији 39. председника САД Џејмса Картера, где му је надређени био Сајрус Венс. Венс ће деведесетих година бити специјални изасланик генералног секретара Уједињених нација, задужен за креирање мировног плана, којим би био окончан прво грађански рат у Хрватској, а потом и грађански рат у Босни и Херцеговини. Визнер је током каријере обављао и дужност амбасадора САД у Египту, Замбији, на Филипинима и у Индији. Такође, радио је и у администрацији председника Џорџа Буша Сениора, али и Била Клинтона, на пословима подсекретара у Министарству спољних послова и Министарству одбране.

Френк Визнер био је један од три члана контакт групе за преговоре између Срба и Албанаца, који су за циљ имали решавање статуса јужне српске покрајине Косова и Метохије. Поред Визнера, у тројку су улазили још Александар Боцан Харченко из Русије и Волфганг Ишингер испред Европске Уније. Тзв. председница тзв. Косова Атифете Јахјага је одликовала Визнера 2012. године, за допринос «независности Косова».

Након повлачења из државне службе, Визнер се посветио саветодавним активностима. Током 2011. године, у време великих протеста који су довели до обарања са власти Хоснија Мубарака у Египту, администрација тадашњег председника Обаме је ангажовала Визнера, како би проценио ситуацију и одиграо посредничку улогу у односима Вашингтона и Каира. Међутим, након што је Визнер јавно изнео свој став како
Мубарак треба да остане на власти у Египту у циљу обезбеђења стабилности државе, Обамина администрација се оградила од Визнерових услуга.

Отац Френка Визнера је Френк Визнер Сениор, један од најзначајнијих оперативаца ЦИА током Хладног рата. Прикључио се државној служби непосредно по окончању Другог светског рата и у почетку радио у Одсеку за окупиране области, који је за циљ имао административно уређење делова Немачке, Аустрије, Кореје који су били под америчком војном управом након окончања ратних дејстава, као и целу територију Јапана. Визнер Сениор је учествовао у свргавању председника Гватемале Јакоба Гузмана 1954. године. Визнер Сениор је живот окончао самоубиством 1965. године.

Мантер

Камерон Мантер је бивши, каријерни дипломата и данас први човек Института исток-запад. Мантер је службовао у Министарству спољних послова САД од краја осамдесетих година прошлог века, где се углавном бавио односима САД са источноевропским државама и геополитичком позицијом нарочито Чехословачке и Пољске. Своје прве дипломатске кораке Мантер је начинио у Варшави, да би потом радио у амбасадама САД у Бону и Прагу, док је кратко био део мисија и у Багдаду.

Мантер је службовао и као амбасадор САД у Београду, од 2007. до 2009. године, у време када су албански лидери на Космету прогласили независност. За време његовог мандата дошло је и до инцидента у ком је запаљена зграда амбасаде САД у Србији.
Након Београда, Мантер је радио у амбасади САД у Багдаду, да би дипломатску каријеру окончао у Пакистану.

У Исламабаду је био на позицији амбасадора и са ове се функције повукао, након наводних сукоба у вези различитог виђења спољне политике САД спрам Пакистана. У време његовог мандата у Пакистану, изведена је операција ликвидације Осаме Бин Ладена, од стране специјалних америчких снага.

На челу Института је од 2015. године. Мантер је перципиран у појединим медијима као лице које обавља функцију «преговарача из сенке» при актуелним покушајима за проналазак решења за питање Косова и Метохије и српско-албанских односа.

КЉУЧНИ ПРЕДЛОЗИ

У уводном делу анализе, аутори напомињу да је овај документ последица темељног рада, те да су припремајући је, обавили серију састанака и истраживања широм предметног региона, али и других делова света. Између осталог, у уводном делу се истиче име амбасадора Финске при УН Каи Сауера, као експерта чија су виђења много значила ауторима на креирању анализе. Такође, аутори се позивају на неколико сличних, а скоро објављених докумената попут документа Европске Комисије („Кредибилна перспектива проширења ЕУ“), документа британског Дома лордова („Будућност Западног Балкана“), документа Атлантског савета („Балкан напред“). Аутори се захваљују фондацији браће Рокфелер на помоћи при реализацији овог документа.

Кључне тезе које се износе у сажетку документа а које се разрађују у наставку јесу:

Западни Балкан се доживљава као релативно стабилно подручје, којим се западни фактор мора бавити, како би се избегле потенцијалне, етнички мотивисане конфронтације.
Као модел за одрживу стабилизацију, наводи се интеграција комплетног региона у ЕУ и НАТО, уз извесну ограду када је о атлантским интеграцијама Србије реч.
САД и ЕУ, став је аутора анализе, морају заједно и усаглашено радити у региону, различитим методима, али истим циљем.

Кроз комплетну анализу аутори АП Косово и Метохију означавају као засебан међународни субјект и независну државу.

https://www.danas.rs/ljudi/kameron-manter-pregovarac-iz-senke/

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

Аутори БиХ стављају на сам врх агенде америчке спољне политике и кроз комплетан документ је апострофирају као најкомплекснијег субјекта у региону, ком стога мора бити посвећена пуна пажња. Јасно је да аутори БиХ перципирају превасходно као државу која може бити извор етничких тензија и нових нестабилности које могу утицати на комплетан регион, али и шире.

Стога, аутори сматрају да САД морају мотивисати политичке лидере да, што је пре могуће, донесу заједничку одлуку о новом Изборном закону. Уколико до оваквог решења не дође, аутори предлажу да Високи представник искористи „Бонска овлашћења“ и сам прогласи нови Изборни закон.

Аутори такође инсистирају на усаглашавању дејтонских институција са захтевима који се постављају током процеса европских интеграција, али не по цену нарушавања комплетног државног система БиХ који је уставновљен Дејтонским мировним споразумом.

Сарадњи са НАТО пактом, даје се посебан простор. Шта више, аутори су мишљења да НАТО не треба да инсистира на испуњавању свих услова, који неретко стварају препреке БиХ, попут обавезног укњижавања војних објеката на државно име.

САД треба да, сматрају аутори, започну са улагањем у БиХ економију, тако што ће креирати посебан фонд за приватне предузетнике и тако помоћи развој малих и средњих предузећа.

Аутори генерално сматрају да државе региона немају довољно развијену администрацију, као и да се реформе не одвијају довољно брзо због слабих институција и високог нивоа корупције.

Занимљиво је да, за разлику од других регионалних субјеката где аутори претежно пишу о владајућим структурама на апстрактан начин, када је у питању БиХ врло јасно наводе име Милорада Додика, наводећи као позитиван пример то, што је Вашингтон увео санкције њему лично, наглашавајући како се повремено мора прибегавати и притисцима да би се остварио прокламовани циљ стабилности и интеграције региона.

Тако на 9. страни анализе, као инструменти личног притиска се дословно наводе:

Јавни и приватни политички притисак.
Санкције против конкретних лидера регионалних субјеката.
Увођење „инвестиционих црних листа“, што укључује и умањење или потпуно укидање финансијске помоћи од стране ЕУ и САД, како јавне, тако и приватне.

Као разлози за овакво деловање, наводе се: кршење људских права, непоштовање међународних споразума и нарочито у БиХ – нарушавање Дејтонског устава.

Аутори у посебном одељку анализе, који су назвали „Разрешавање опасне калцификације у Босни“, наводе кључне изазове са којима се, према њиховом суду, БиХ суочава.

Занимљив је и сам термин „калцификација“, који се у медицини користи за процес таложења калцијумских соли. Овај процес може да се одвија у разним деловима људског тела, од костију до срца. Очито, аутори желе да фигуративно упозоре, како константно нерешавање нагомиланих проблема и њихово таложење, може довести до угрожавања виталних функција државе.

Аутори поново подвлаче, неопходност доношења Изборног закона, а у случају опструкције, прете и санкционисањем виновника, односно предлажу Вашингтону и Високом представнику да употребе и одређене елементе принуде.

Аутори на Дејтонски мировни споразум гледају као на документ којим је окончан рат у БиХ, али који није донео одрживо решење за ову државу.
Напротив, БиХ се посматра као нефункционална држава, чији је јавни сектор далеко шири него што је то неопходно и садржи превелик број нивоа власти. Такође, сматрају аутори, у БиХ нема политичке воље за спровођење реформи, економија је у лошем стању, репродуктивно становништво у великом броју напушта земљу, ниво корупције је висок, етничке тензије константно присутне.

С тим у вези, аутори страхују од појављивања новог, харизматичног лидера који може нарушити мир на фону етничке нетрпељивости. Управо непостојање адекватног Изборног закона се препознаје као одлична прилика за стварање нове могућности за нестабилност. Друга могућност која се препознаје као извор потенцијалних сукоба јесте евентуална дубља економска криза, која би утицала и на повећавање међуетничких сукоба.

Аутори користе дефиницију некадашњег високог представника за БиХ Педија Ешдауна у вези Дејтонског мировног споразума: „Овај споразум је одличан за окончање рата и веома лош за креирање државе“. Па ипак, аутори нису склони задирању у темеље дејтонске БиХ, али сматрају да се дејтонске институције морају јачати у оном обиму у ком је то могуће, а да би се досегнули европски стандарди.

Ипак, аутори који сматрају како БиХ треба пружити јасну перспективу чланства у ЕУ и како треба појачавати кооперацију БиХ са НАТО пактом и неинсистирати на укључивању у чланство, све док постоји отпор том решењу у Бања Луци и Београду, не дају конкретне предлоге како унапредити функционалност државе БиХ.

Једини предлог, који је на овом трагу, јесте оснивање посебног фонда из ког би се финансирало оснивање малих и средњих предузећа, односно започињање приватно-предузетничких активности, а који би се финансирао из САД. Интересантно, аутори сматрају да отпор Републике Српске спрам евентуалног чланства у НАТО, своје извориште налази не само у Србији, него и у званичној Москви.

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Јужна српска покрајина се кроз комплетну анализу посматра као засебан политички субјект и независна држава. Најизраженији страх аутора анализе, када је о геополитичком положају Космета реч, јесте стварање „замрзнутог конфликта“ на релацији Београд – Приштина.

Друга теза, када је о стратешком деловању САД реч, јесте развијање мале, лако наоружане војске, која би се користила само у одбрамбене намере, а била креирана уз техничку помоћ НАТО. Аутори наглашавају како Србија треба бити укључена у овај процес, али никако уз право вета.

Аутори су такође става да КФОР треба остати на Космету, али да би стална НАТО или САД база била само беспотребна провокација Србије и Русије. Овакав став се драстично разликује од мишљења аутора анализе „Балкан напред“ Атлантског савета, који управо у већем војном присуству САД у региону виде стуб ослонца.

Аутори су мишљења да Београд и Приштина треба да наставе са дијалогом започетим у Бриселу, те да Вашингтон може дати свој допринос овом процесу.

Занимљиво је да аутори, врло отворено заговарају формално признање независности Косова и Метохије од стране Републике Србије, као услов за прикључивање Србије
Европској Унији. Аутори сматрају да би признање независности донело више бенефита обема странама, јер би „Косову“ отворило врата ка међународним институцијама, док би Србију приближило чланству у ЕУ.

Аутори на 12. страни анализе износе дословно: „… српски председник Вучић је напоменуо могућност „великог цењкања“ што може укључити размену територија између Косова и Србије. Упркос, почетној привлачности идеје као иновативног приступа бега Косова са пута ка „замрзнутом конфликту“, наше мишљење је да је ово идеја чије време није још дошло или што се саме идеје тиче или као део пакета споразума који би укључивао и друге компромисе“.

Дакле, аутори истичу само јасан захтев ка Београду, када је судбина Космета у питању, без удубљивања у позицију Србије и што је још видљивије, без јасног предлога шта би то Србија могла добити заузврат, изузев „приближавања статусу члана ЕУ“.

Аутори су мишљења да је тешко замислити српске лидере како износе неки став који неће изазвати озбиљну опозицију на Косову и Метохији, као и да би свака порука да су „границе Косова променљиве“ имала разарајући ефекат на Балкану.

Занимљиво је да аутори, иако мишљења како само „Косово“ мора много да ради како би досегнуло Копенхашке критеријуме, ЕУ треба да остави перспективу чланства отворену, иако је до окончања поступка евентуалног приступања остало још много необављеног посла. Аутори и на овом месту, поново истичу, како Србији мора бити јасно стављено до знања, како ни након приступања ЕУ неће имати право да омета европски пут „Косова“.

Аутори предметне анализе, имају осетно оштрији став према Србији у поређењу са ауторима анализе Атлантског савета, нуде далеко неатрактивније предлоге у циљу склапања компромиса, сматрају да се без сталног америчког војног присуства могу остварити стратешки циљеви Вашингтона, док, иако Србију препознају као кључну земљу региона, остављају јој несразмерно мало простора у својој анализи.

СРБИЈА

Аутори отворено критикују давнашњу одлуку Београда да отвори Руски хуманитарни центар у Нишу, који називају „квази војним“. Аутори предлажу нов приступ САД Србији, који би подразумевао подршку путу европских интеграција, али уз испуњавање два услова:

Промену става према Русији, одустајање од вишевекторске спољне политике, придруживање санкцијама које је ЕУ увела Руској Федерацији на фону украјинске кризе и потпуно усклађивање спољне политике са Бриселом.
Признавање независности „Косова“.

Аутори нису довољно темељно пришли питању положаја Србије и осим оштрих захтева нема ни назнаке стратегије која би за циљ имала нов приступ Вашингтона Београду, изузев подршке на пољу европских интеграција.

Оно што ипак треба подвући јесте, да аутори предлажу званичницима да не инсистирају на укључивању Србије у НАТО пакту, с обзиром на снажну опозицију овом процесу унутар саме земље, као и на могуће оштро противљење Русије. Уместо тога, аутори предлажу већу посвећеност НАТО пакта Србији, још виши степен сарадње, али и условљавање Србије у смислу ограничавања безбедносних веза са Русијом, што укључује и трговину оружјем.

МАКЕДОНИЈА, ЦРНА ГОРА, АЛБАНИЈА

Аутори су мишљења да је Македонија рањива, превасходно по етничким линијама, те да је изложена „негативном руском утицају“, који је био „највидљивији током претходних избора“. Предлог властима САД јесте подршка стабилној влади, која мора укључивати представнике „македонских Словена“ и Албанаца.

Учлањење Македоније у НАТО и ЕУ се сматра приоритетом и стога се упућује позив Вашингтону да се активно укључи у решавање питања имена, које представља кључну препреку за даље интеграције због противљења Атине. Аутори позивају и Брисел и Вашингтон да подрже преговарачки процес који се спроводи под окриљем УН.

Занимљиво, аутори као нови приступ процесу НАТО интеграција
Републике Македоније, предлажу рад под именом „БЈРМ“, све до момента испуњавања свих неопходних критеријума, како би коначно учлањење било само питање форме у моменту постизања споразума Атине и Скопља.

Црна Гора се посматра као успешна држава, чија је власт „спречила од Русије подржани пуч“, и успела да оконча процес атлантских интеграција. Ипак, аутори сматрају да овим посвећеност САД Црној Гори не сме бити умањена. Поред подршке наставку европских интеграција, аутори наводе неопходну подршку Вашингтона Подгорици на пољу јачања превасходно сајбер безбедности, а потом и борбе против стране медијске пропаганде, јачањем независних медија.

Простор који је посвећен Албанији у анализи је веома скроман.
Поред констатовања чињеничног стања у смислу изолације државе у периоду након Другог светског рата, приступања НАТО пакту 2009. године и стицању статуса кандидата за пуноправно чланство у ЕУ, напомињу се и слабе државне институције као озбиљан проблем, као и позив Вашингтону да ради заједно са Бриселом на убрзавању реформи у овој земљи.

УТИЦАЈ РУСИЈЕ, ТУРСКЕ И КИНЕ

Аутори су мишљења да је Србија централна тачка, са које се радијацијски шири утицај руске спољне политике на Западном Балкану. Као кључни моменат и најординарнији пример негативног руског утицаја, наводи се „покушај пуча у
Црној Гори“, који је за циљ имао спречавање државе да постане чланица
НАТО пакта. БиХ је други пример, где се истиче „руска подршка сепаратистичким покретима у Републици Српској“.

Аутори позивају Вашингтон и Брисел на заједничку стратегију како би се спречио негативан руски утицај. Напомиње се неколико могућих праваца негативног утицаја Москве: кроз манипулацију Православном црквом (не наводи се тачно којом), зависност од руских енергената, медијска пропаганда и агресивне акције (где се понавља пример Црне Горе).

Позив властима у Вашингтону да делују, истиче се у три правца:

Реафирмација европске или евроатлантске будућности за регион.
Борба против медијске пропаганде кроз подршку независним медијима.
Рад на вишем степену сајбер безбедности.

Енергетска независност од Русије или макар виши степен исте, треба бити промовисан, судећи по ставу аутора и кроз позитиван пример изградње терминала за течни гас на Крку, као и кроз друге моделе испоруке америчког течног гаса и форсирање других енергетских извора.

Ипак, аутори закључују да тројни дијалог Вашингтон-Брисел-Москва мора бити константан, те да све добронамерне предлоге Москве власти у Вашингтону морају размотрити. Подвлачи се и то, да током дијалога Русија не сме имати право вета.

Кину аутори посматрају као новог актера на балканској политичкој сцени. Набрајају се кинеске инвестиције и истиче да су кинески захтеви при давању кредита далеко блажи него ли што је то случај са западним институцијама, као и да кинески систем рада неретко нарушава европске прописе.

Па ипак, аутори предлажу да балканско питање, у Вашингтону решавају кроз оквир глобалних договора са Пекингом. Аутори такође не изражавају страх како би Пекинг могао ометати процес европских интеграција држава Западног Балкана, пре свега јер у ширењу ЕУ виде шансу и за остваривање економских интереса Пекинга и сматрају да управо кинеским властима то треба бити у потпуности разјашњено.

Турска пак, за ауторе анализе представља друштвено-политичку опасност, јер кроз пласирање свог исламског политичког модела, Анкара не само да чини регион нестабилнијим, већ и подложнијим обрасцима који су у супротности са либералном демократијом. Аутори такође скрећу пажњу званичницима на покушаје Анкаре да своје унутрашње политичке проблеме (разрачунавање Ердоганове власти са покретом Фетулаха Гулена) пренесу и на балканско тло. Изузев позива на укључивање балканског питања кроз јачање трансатлантске сарадње Вашингтона и Анкаре, питање евентуалног супротстављања турском утицају није детаљније разрађено, поготово не у поређењу са серијом предлога када је умањивање руског утицаја у питању.

Разлог томе треба тражити превасходно у чињеници да се „негативан турски утицај“ тек помаља кроз америчку политику као појам и да и сами аутори и даље опрезно саветују државнике по том питању јер за разлику од Русије која је перципирана као стратешки противник, у Вашингтону на Турску и даље гледају као на НАТО савезника и чини се да јасно, стратешко опредељење, како се односити према геополитичким аспирацијама ове државе, у САД и даље није утврђено.

ЗАКЉУЧАК

Упркос чињеници да предметну анализу потписују каријерне дипломате са великим искуством и одличним познавањем прилика у региону, осим општих места у вези европских или евроатлантских интеграција и подршци овим процесима у које се, како сматрају, Вашингтон мора активније укључити, нису наведени предлози другачијег приступа, врло прецизно детектованим изазовима и проблемима са којима се сусреће регион, али и стратешки интереси САД у њему.

Оно што се може посматрати као новитет јесте приступ са вишим степеном разумевања када је однос не само Србије, већ уопште узев српског фактора спрам НАТО пакта у питању. Аутори очито сматрају да би било погрешно инсистирати на приморавању Београда да крене у правцу укључења у Алијансу или да изврши притисак на Бања Луку, како би до даљег ширења алијансе на овом подручју дошло.

Ставови који говоре о негативном утицају Москве су познати од раније, као и начин супротстављања истим. Оно што ипак за нијансу одудара од ставова других англо-америчких „тинк-тенкова“ који су се оглашавали на тему Балкана у претходном периоду, јесте узимање у обзир ставова Москве по одређеним питањима и позив на шири дијалог комплетног политичког Запада и Руске Федерације. Аутори не желе беспотребно „провоцирање“ реакције Москве, када је безбедносна сфера у питању и стога се не залажу за сталну војну базу НАТО или САД у региону, што се драстично разликује од препоруке Атлантског савета.

Даље, опрезно укључивање Турске као претежно негативног актера на Балкану такође представља шире узевши новитет, али одсуство стратегије која би водила ка умањивању или макар преусмеравању таквог утицаја је такође симптоматично.
Дакле, не само да лица која обнашају власт још увек по том питању немају јасан став, него се и они на којима је одговорност далеко мања – представници невладиног сектора, уздржавају од изношења препорука и ставова.

Док је приступ Босни и Херцеговини релативно детаљан и разрађен, Србија је, иако препозната као кључна држава региона, обрађена је прилично површно.
Предлог оштрих захтева Београду (признавање независности Космета и увођење санкција Русији) без јасних концесија, сем „приближавања пуноправном чланству у ЕУ“, свакако не могу бити од велике користи званичницима у Вашингтону у процесу одлука које морају бити донете.

Ипак, кључна вредност овог документа, јесте што је један у низу сличних
(акти Атлантског савета, британског Дома лордова, опозиције у Сенату САД – Демократске партије, Европске комисије и др.) и што нам јасно може указати да готово сви значајнији геополитички аналитичари и неформални саветници кључних политичких личности у Вашингтону и другим престоницама западног света, желе да постигну тројни ефекат:

Враћање Западног Балкана у фокус Вашингтона.
Јачање трансатлантског јединства, између осталог, управо мотивисањем Вашингтона на заједнички рад са Бриселом на балканском простору, што може бити корисна копча за остваривање трећег циља.
Умањивање последица латентне произолационистичке политике председника САД Доналда Трампа и приближавању Беле куће спољнополитичким позицијама неоконзервативаца унутар Републиканске партије и центриста унутар Демократске партије.

Стратешки, континуирани циљ стратегија попут предметне, свакако јесте рад на сузбијању онога, што се у етаблираним геополитичким круговима Вашингтона сматра, негативним утицајем и (пре)брзо нарастајућим утицајем Москве.

Извлачење ових закључака, може бити једини бенефит анализирања документа који је вашингтонским дужносницима предложио велики број јасних циљева, али премало употребљивих метода.

Аутор анализе : Предраг Рајић