fbpx

АНАЛИЗА СТАЊА ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА У РЕГИОНУ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ ФЕБРУАРА 2019. ГОДИНЕ

14/02/2019
Аутор :
Анализе/Геополитика

Црна Гора

АФЕРА БЕЗ КРАЈА

 

Захваљујући контроверзном бизнисмену Душку Кнежевићу Црна Гора вероватно улази у највећу кризу од стицања независности. Некада близак сарадник и пријатељ црногорског председника Мила Ђукановића не престаје да открива детаље из времена њихове интензивне сарадње. Нове афере пристижу, а старе још нису изгубиле пажњу јавности, а камоли доживеле судски епилог. Очигледно да Кнежевић није блефирао када је после покретања случаја Коверат изјавио да је то почетак, а да ће јавност тек бити упозната са свим доказима о функционисању мафијашке структуре црногорског господара. Кнежевић тврди да поседује хиљаде минута снимака надзорних камера из своје куће где су забележене инкриминушуће радње не само бројних високих дужносника црногорских власти већ и самог председника Републике. У сигурност да Кнежевић не блефира можда нас највише уверава конференција за штампу на којој се Ђукановић први пут обратио јавности после избијања афере. Реч је о разговору са новинарима од пре неколико недеља, а у оквиру посете албанског преседника Црној Гори. Том приликом Ђукановић није успео да сакрије дубоку агонију кроз коју је пролазио. Неконтролисани покрети, прекомерно знојење, тикови, мимика лица, гестикулација … све је то сведочило о непријатној ситуацији, у којој се нашао председник Црне Горе. Логично је да се у црногорској, али и у страној јавности поставља питање епилога свих ових дешавања и последица које би најмлађа чланица НАТО пакта могла имати на унутрашњем и међународном плану. Такође, не можемо занемарити утисак да су владајуће структуре, државни органи, али и опозиција биле затечени овом афером. Самим тим изостала је адекватана реакција свих поменутих чиниоца.

Опозиција је због своје пасивности изгубила драгоцено време. У наредним данима од избијања афере, није предузиман ниједан корак у правцу мобилисања заједничких снага, а зарад употребе нових околности, како би се коначно сломила кичма дубоко криминализоване власти у Црној Гори. Највећи проблем засигурно представља разједињеност и међусобна посвађаност опозиционих странака што је додатно утицало на њихову пасависност. Једноставно, изгледа да им је потребно више времена да се договоре и ускладе заједничке делатности и акције. Такође, тешко је поверовати да данас постоји и „делић“ црногорског грађанства који није знао како власт у њиховој земљи функционише и колико су властодршци огразли у криминалу и корупцији. Јавна је тајна да су гласови куповани на готово свим изборима, па самим тим и током референдумског процеса о независности Црне Горе. Фирме Душка Кнежевића су у свим тим процесима имале кључну улогу као машина за прање новца владајуће коалиције. Сам Кнежевић је на то индиректно указао онда када је назначио да има још доста доказа које не може да прикаже како не би компромитовао чак и саму црногорску самосталност. „Црногорски тајкун број један“ овим снимцима и документима само је поткрепио своје изнете тврдње, и све оно што је јавност земље ионако знала. Можда је и то још један разлог изостанка брзе реакције опозиције, јер грађани Црне Горе у вези са овом афереом нису дошли до неких њима до сада непознатих детаља. Ипак до неке реакције Ђукановићевих опонената, неминовно, требало би да дође. „Из дана у дан“ све су гласнији позиви опозиционих лидера у правцу усвајања јединственог става поводом случаја Атлас и Коверат. У вези са тим поводим, неки траже заседање парламента, а неки и оставку председника Републике. Демократски фронт (ДФ), најјача опозициона групација, инсистира на уличним протестима. Друге опозиционе партије махом се слажу са њиховим ставом. Демократе сматрају да би целокупна опозиција требало да им се прикључи у бојкотовању скупштинских заседања и, при томе не одбацују борбу путем уличних демонстрација. Подршку протестима исказали су и Реформисти (УРА) на челу са својим вођом Дританом Абазовићем, ДЕМОС Миодрага Лекића, СНП, и други. Можда су разлике у опозицији деловале непремостиво, али нове околности су дале шансу да се режим додатно уздрма, па су сарадња и заједничко деловање све извеснији.


Из свега поменутог добро се види да би у целој овој афери највише „посла“ требало да имају истражни и правосудни органи, али на њих је готово немогуће рачунати. За земљу у којој Ђукановић влада безмало тридесет година, са странком на власти која се на тој позицији налази од 1945. године, не можемо да говоримо као о држави „принципијелнихх слобода“ са независним деловањем државних институција. Упркос очигледним доказима, у виду снимака које је Кнежевић пустио у медије, државни органи су данима оклевали са привођењем актера коруптивних радњи. Несумњиво, то показује да су власти изискивале време како би извршили притисак на Славољуба Стијеповића, човека који на снимку од Кнежевића узима новац. Вероватно се од њега очекује да на себе преузме комплетну кривицу и да на тај начин заштити свог страначког шефа. Зато је Стијеповић приведен тек након неколико дана, а за сада делује да ће он и прихватити улогу „жртвеног јарца“. Све упадљивије делује и ћутање премијера Душка Марковића. Можда та чињеница највише иде у прилог мишљењу да иза случаја Кнежевић стоје одређени политички чиниоци у самом ДПС, који су незадовољни вишедеценијском Ђукановићевом владавином.

Судбина Ђукановића и његове странке у данашњим околностима зависиће у великој мери од „спољног фактора“. Наиме, није се Ђукановић први пут нашао у наизглед безизлазној ситуацији. Сетимо се велике међународне афере око шверца дувана у Италију. Страни центри моћи су тада заштитили Ђукановића, а он им је узвратио испуњавајући тешке и непопуларне захтеве. Попут признања самопроглашене независности Космета и увођења Црне Горе у НАТО. Данас се поставља питање, шта је остало? „Није ли Ђукановић већ све важне и тешко спроводиве послове обавио, па самим тим потрошио кредит код својих ментора“.

Можда је чак постао и сувишан, поготово Европској унији услед константантног одбијња да омогући демократизацију друштва. Евентуални притисак од стране међународне заједнице на црногорског председника да се због компромитације сам повуче, за опозицију био би кљ  учан. Чињеница је да су из Европске уније долазиле бројне критике на рачун црногорског режима и пре избијања ове афере. Уколико би дати притисак био појачан и евентуалном ескалацијом сукоба у самој владајућој структури, онда би урушавање режима постало готово извесно. Уосталом, комплетна афера покренута је из самих „стубова Ђукановићевог режима“, а није на одмет да поново нагласимо да поједини извори управо и говоре у прилог томе да се у позадини скандала „крије“ обрачун између различитих фракција у ДПС.

Босна и Херцеговина

ЗЕМЉА БЕЗ ВЛАСТИ

 У недељу 10. фебруара 2019. године организован је састанак Милорада Додика и Драгана Човића у Мостару. Поново су најистакнутији представници српског и хрватског народа демонстрирали разумевање и јединство у погледу многих политичких питања у Босни и Херцеговини.

Суштински, још једном потврђен је савез СНСД и ХДЗ који већ одавно не поседује само неформалан карактер. Лидери су се сложили да је кључ решења кризе у БиХ поштовање основниh принципа и садржаja Дејтонског споразума. Сваки покушај дезавуисања Дејтонског споразума или произвољног тумачења истог води у нестабилност. Негирање Републике Српске уз константне покушаје узурпације њених надлежности несумњиво је један од извора кризе у БиХ. Не смемо да заборавимо ни то да је бошњачки народ, хрватском народу изабрао члана Председништва, што је занчајно заоштрило односе у БиХ, а поготово између ова два народа. Ови примери говоре о томе да Бошњаци не одустају од покушаја унитаризације државе. Зато је успостављање „српско-хрватског савеза“ било изузетно важно, не би ли се ти агресивни процеси зауставили. Последњи избори су показали да у хрватском и српском народу постоји потенцијал сагалашавања, па и јединства око дејтонских принципа. Уосталом, њихови лидери су за такву политику добили огромну подршку својих бирача. Поред демонстрираног јединства по питању функиционисања БиХ, Додик и Човић су послали и јасну поруку о томе да нема више разлога за чекање. Време за формирање органа власти на свим нивоима је одавно потрошено. Политичари у БиХ морају да почну да се баве оним пословима, због којих су их грађани и изабрали на изборима. Суштински, на састанку у Мостару само је извршен додатни притисак на бошњачку страну, поготово СДА као победника избора из свог националног корпуса, како би се убрзао процес формирања власти. Одговорност због парализе државних институција је на страни Бакира Изетбековића и Шефика Џаферовића.

Бошњаци, за разлику од Срба и Хрвата, суочавају се са великим унутрашњим превирањима. Сви покушаји СДА да и Бошњаци, попут друга два већинска народа, демонстрирају јединство доживели су фијаско. Постоји велики отпор према СДА у самом политичком спектру бошњачког народа, што је последица политичких сукоба који су створили дубок јаз неповерења. Зато Изетбеговићева иницијатива о Бошњачком блоку није ни могла да доживи успех. Начин обрачунавања СДА са политичким противницима изродио је, сада се види, јасан анимозитет не само код Фахрудина Радончића него и код других страначких лидера. Самим тим код Бошњака имамо један занимљив процес обједињавања готово свих релевантних политичких чинилаца у фронт наспрам СДА. Сви покушаји Изетбеговића да разбије тај гард за сада не дају резултате. Ни СББ ни ПДА немају намеру да сарађују са СДА, а Дамир Арнаут посланик СББ чак је нагласио да је патриотска дужност не улазити у било какве коалиције са СДА. У таквим околностима СДА је највише наде полагала у СДП. Ипак је СДП друга по снази странка у БиХ и стварање велике коалиције би омогућило СДА да буде у власти на свим нивоима. Поруке које су ишле од представника СДП из Тузланског кантона о неискључивању сарадње са СДА уливали су бар неку наду Изетбеговићу, али је последња седница Главног одбора СДП разбила све илузије.

Седница Главног одбора СДП-а је протекла у напетој чак и бурној атмосфери готово на ивици инцидента. Дамир Никшић, посланика СДП из Сарајевсдког кантона, покушао је да уђе на седницу иако није члан главног одбора, те је избачен. Никшић се сукобио са колегама, називао их издајницима, вређао, а поједини сведоци тврде да је било и „гуркања“. На самој седници сукобиле су се две струје. Једну је предводио бивши дугогодишњи вођа СДП Златко Лагумџија. Исказујући неслагање са политиком председништва странке он се отворено успротивио одбијању сарадње са СДА. Лагумџија је, у готово чедтрдесетоминутном говору, оптужио садашње руководство СДП-а да су одговорни за слаб изборни резултат и лошу преговарчку позицију. Затражио је да се у дневни ред седнице уврсти и гласње о поверењу ГО СДП-а, али је његов предлог одбијен надмоћном већином. Од 103 присутна члана само је 18 подржало Лагумџијину иницијативу. Са друге стране 61 делегат подржао је предлог вођства партије да се не иде у било какве коалиције са националним странкам. Само тридесет и један делегат је заступао евентуалну сарадњу са националним странкам док се шесторо уздржало од гласања. После вишечасовног заседања ГО СДП-а је тако донео коначну одлуку да се неће сарађивати са СДА, али и ХДЗ-ом и СНСД-ом. Кључну улогу на седници у доношењу овакве одлуке имали су Јасмин Имамовић, Денис Бећировић и Зукан Хелез. На тај начин је и могућа пучистичка иницијатива, огранка СДП из Тузле, усмерена у правцу сарадње са СДА неутралисана.

Суштински СДП се одлучио да ради, где год је то у могућности, на пуној демонтажи структура власти које су годинама под доминацијом СДА. Истовремено они промовишу своју политику грађанске БиХ као алтернативу националним странкама, на које ће покушати пребацити одговорност за нефункционалност државе. Очигледно је да између СДА и СДП-а и не постоји суштинска разлика, бар када је упитању државно – правни поредак у БиХ. И једни и други теже унитаризацији државе. Смим тим наставиће се антагонизовање односе између Бошњака и друга два већинска народа у БиХ, без обзира која од ових опција буде лидерска у свом етничком корпусу. Ако којим случајем СДА покуша да крене путем договора са ХДЗ-ом и СНСД-ом, како би се нашао модус вивенди, СДП ће готово сигурно задржати опозитан став према таквом процесу. Бошњачка јавност је предходних двасесет година уверавана да је унитаризација исправљање неправди наметнутих ратом и да је то једино правично решење. Самим тим тешко ће их неко уверити да морају кренути путем договора са Србима и Хрватима. И свако ко покуша да мења политику, али и свест бошњачке јавности, суочиће се са губитком гласова. У таквим околностим СДП у сваком случају добија, а то СДА можда и највише забрињава. Можда су и зато инсистирањем на Бошњачком блоку покушали да поделе одговорнст за евентуалне доношење непопуларних одлука.

Хрватска

ИЗБОРНИ ЗАЛЕТ

После још једног у низу напада на националној основи, овај пут у Сплиту на ватерполисте Београдске Црвене Звезде, свако ко ситуацију у Хрватској посматра са стране помислио би да су мржња и нетрпељивост основни проблеми тамошњег друштва. Антисрпска хистерија постала је дневно политичка тема, а хрватска јавност више не може ни да упамти бројне ексцесе на националном нивоу. Поставља се питање хоће ли доћи тај моменат када ће такви инциденти постати уобичајени, па их више нико и неће регистровати, што би несумљиво био потпуни крах свих моралних начела једног друштва. Иначе инциденти се интезивирају нарочито уочи избора. И док год буде странака које на мржњи према Србима прикупљају гласове ситуација се неће битније мењати. Једино се може склизнути према овом малопре поменутом трагичном сценарију. Наравно све то нам говори да се ближе избори и да ће страначко одмеравање снага обележити ову годину у Хрватској. Већ у мају очекују се прва провера односа снага хрватских политичких чинилаца и то на изборима за Европски парламент. Странке се ужурбано припремају, рашчишћавају се односи унутар партија, преговара се, склапају коалиције и врше редовна испитивања јавног мњења.

Последња истраживања спроведена од стране агенције Промоција плус показују да ХДЗ и даље најбоље стоји са 28,1 %, али бележе благи пад рејтинга. Другопласирани је и даље СДП са 15,8% уз наставак пада који је ипак ублажен последњих месеци. Ипак када би смо ове резултате упоредили са онима од пре годину дана лако би увидели да је СДП, од тада, изгубио готово 5 % поена. Највећи пад рејтинга забележио је трећепласирани Живи зид, за готово три процентна поена и налазе се на нешто више од 13%. Изнад цензуса се налази Мост са 6,5%, али такође уз забележено благо слабљење подршке. Узрок пада рејтинга готово свих водећих странака у Хрватској највероватније је узрокован појавом нове политичке снаге. Реч је о странци Старт чија председница је бивше поверенице за одлучивање о сукобу интереса Далије Орешковић. Орешковићкина партија, иако скоро основана, стоји на 4,6% процентних поена и представља можда највеће изненађење овог истраживања јавног мњења.

Госпођа Орешковић, иначе снаја политичара Славена Летице, би могла да представља највеће изненађење наредних избора за Европски парламент. Планира да се појави већ на локалним изборима у Лици, иако је то једно од најтврђих десничарских упоришта у Хрватској. Можда нам та чињеница највише говори о њеном самопоуздању, али и жељи да се што пре представи бирачима. Наиме, она хрватској јавности још није довољно позната као политичарка, али јесте као као председница Поверенства о сукоу интереса. Током трајања свог мандата на тој важној функцији од 2013. до 2018. године није се либила да по разним основама води поступке против бројних градоначелника, министара па и бившег премијера Томислава Карамарка и садашње председнице Колинде Грабар Китаровић. Идеолошки је лево-либералних убеђења, али упркос великој заинтересованости и СДП и Амстердамске коалиције није показала намеру да са њима сарађује. Бар када су у питању предизборни савези. Истакла је могућност за повезивање са онима који се нису компромитовали вршећи власт. На првом месту апострофирала је покрет „Можемо“ састављен од умрежених локалних левих и зелених покрета, грађанских иницијатива и бораца за људска права. На основу тога долазимо до закључка да ће уочи избора за Европски парламент лево-либералне снаге у Хрватској готово извесно ићи у најмање две, а можда и три колоне. Најачи СДП за сада није позитивно одговорио на пружену руку сарадње Креше Бељака лидера ХСС-а и члана Амстердамске коалиције. Иначе ту коалицију, коју по истраживању подржава 3,8% испитаника, чине Глас, ХСС, ИДС, ХСУ, ПГС, Лабуристи и Демократи. За вођу,готово једнодушно, изабрана је Анка Мрак Тариташ. Из СДП је стиго одговор да они ову коалицију не виде као левичарску већ као десно-либералну и блиску ХДЗ-у. Изгледа да је једино што повезује СДП и Амстердамску коалицију, осим борбе за власт, жеља да се сарађује са Далијом Орешковић, али без позитивног одговора са њене стране и у једном и у другом случају.

Што се тиче ХДЗ-а, они су више заинтересовани за унутарстраначко позиционирање него оно у Европском парламенту. Наиме Андреј Пленковић недвосмислено очекује убедљиву победу на пролећним изборима што ће вероватно искористити да већ на јесен организује унутарстраначко гласање. Управо би на крилима победе у мају могао додатно ојачати своју позицију у странци па самим тим и лакше прогурати себи блиске страначке кадрове на кључне функције. Хрватски премијер можда нема конкуренцију када је у питању позиција председника странке, али би избори за локалне лидере могли бити занимљиви. Пленковић око себе окупља млађу гарнитуру страначких функционера и у њима види будућност странке. Самим тим мораће наставити обрачун са старијим, конзервативнијим, снагама које неће устукнути без борбе. Међутим, Пленковић је већ успео неке, попут Дарка Милиновића из Лике, да избаци из ХДЗ-а. Можда и најопаснији Пленковићев такмац за утицај у странци, Милијан Бркић, тешко је уздрман бројним аферама о којима смо доста говорили претходне године. Што значи, да уколико садашњи вођа ХДЗ-а успе да мобилише све снаге и оствари очекивану победу на мајским изборима, може без већих потреса да спроведе унутарпартијско гласање. А затим, спокојно, без унутрашњих трзавица, да дочека председничке и парламентарне изборе наредних година.

Македонија

ПРЕД ВРАТИМА НАТО ПАКТА

  Готово двадесет и шест година од Декларације којом је македонско Собрање обавезало владу да води политику приступања НАТО пакту изгледа да је циљ је на дохват руке. Земље чланице НАТО-а потписале су приступни протокол за Северну Македонију и самим тим тај моћни војни савез добиће нову чланицу. Овај догађај спада у оне ретке који су успели да уједине Македонску влaст и опозицију. Премијер Зоран Заев, уз честитке нацији, нагласио је да то представља „велики историјски дан за све грађане“. Исто тако Председник Ђорђе Иванов, подржао је потписивање протокола уз поруку да је он увек био искрени заговорник евро-атланских интеграција. Ипак председник није преопустио прилику да поново критикује премијера и владајућу коалицију због потписивања Преспанског споразума чиме је јасно показао свој став да промена имена представља превелику цену зарад прикључења НАТО пакту.

У сваком случају можемо рећи да је јавност у Северној Македонији са великом усхићеношћу, али и олакшањем дочекало ову вест. За Македонце приступање НАТО-у не представља само ствар престижа или сигнал да ће процес прикључења ЕУ бити олакшан, већ уверење да је њихов територијални инегритет сада коначно и дефинитивно осигуран. Страх од албанског сепаратизма представљао је константу македонске стварности и то је детерминисало македонску спољну политику као атлантистичку. Добро је позната чињеница да НАТО својим чланицама, између осталог, гарантује територијалну целовитост Границе нити једне чланице тог савеза никада нису нарушене. Управо ту можемо тражити и разлоге попустљивости владе Северне Македоније када је Преспански споразум у питању. Страх од албанског сепаратизма је толики да чак ни промена имена државе није могла спречити Македонце да се споразумеју са Грцима и покушају да осигурају своју будућност у оквиру најмоћнијег војног савеза на свету.

Исто тако сви смо били сведоци тога колико су се званичници западних земаља ангажовали да Северну Македонију што пре интегришу у свој савез. Сигурно се поставља питање зашто се толико чекало, пуних двадесет и шест година, да би се сада све радило на пречац. Међутим, четврт века раније Запад је из Хладног рата изашао као победник, а САД су биле једина супер сила у свету.

C:\Users\PC\Desktop\Tan2019-2-6_12374743_2.jpg

Самим тим имали су један офанзиван замајац у светској политици, а Македонија је за њих тада представљала територију око које немају опасних такмаца. Уздизање Русије и све јаче присуство Кине на Балкану, што је постало очигледно у другој деценији XXI века, натерали су политичке чиниоце НАТО земаља да преиспитају ту пасивну политику. Пројекат изградње гасовода, Јужни ток и Турски ток, на југоистоку Eвропе означиo je не само енергетско-економски већ и политички повратак Русије на Балкан. Уколико би Бугарска одустала од овог пројекта Русија би гасовод покушала да преусмери на Грчку, а одатле преко Северне Македоније ка Србији и остатку Европе. Самим тим Северна Македонија је поново постала интересантна креаторима политике на Западу као неуралгична тачка у кјојој би овај руски план могао бити осујећен. Када на то додамо и кинески пројекат Пут свиле чија траса од Грчке луке Пиреј па преко Северне Македоније и Србије иде према остатку Европе слика нам постаје још јаснија. Кинеска роба је већ постала опасан конкурент европској. Уколико се пројекат Пута свиле реализује дужина и време транспорта кинеске робе ће се смањити, а самим тим и њена цена. Зато се на Западу, оправдано, са великом зебњом гледа на позиционирање Кине на Балкану. И у овом случају Северна Македонија је место где се кинески интереси као и руски могу саботирати. Управо на овом актуелном примеру можемо разумети зашто је још чувени српски државник Никола Пашић говорио о томе да је Македонија геостратешки кључ Балкана. Релативно мала, са својих око два милиона становника, она спада у земље подложне спољњем утицај,у било за западне било источне велике силе. Због тога је НАТО пакт кршећи све демократска принципе, вољу и Грчког и македонског народа, радио на прихватањеу Преспанског споразума. Иако референдум у Северној Македонији о промени имена није успео споразум је потписан, а Северна Македонија се брже боље укључује у НАТО пакт. Западни фактор тиме и формално ту геостратешки важну територију стављају под своју контролу, а Кини и Русији шаље поруку да им неће без борбе препустити превласт на југоистоку Европе.