10. novembra 2019. godine, održani su 14. parlamentarni izbori u Kraljevini Španiji. Biralo se svih 350 članova Predstavničkog kongresa i 208 od 265 članova Senata.
Nakon izglasanog nepoverenja dotadašnjem premijeru Pedru Sančezu 25. 07. 2019. godine, stvorili su se uslovi za raspisivanje ovih, vanrednih parlamentarnih izbora, pošto parlamentarne stranke nisu mogle da se dogovore oko imena novog mandatara. Shodno ustavu, kralj Felipe VI raspisao je vanredne parlamentarne izbore.
Za izbore je bilo upisano 37.000.608 birača[1], dok je na izbore izašlo 24.365.851 ili 69.9% što je za 5.9% manje nego 28. 04. 2019. godine, kada su održani prethodni izbori.
I Z B O R N A P R A V I L A
Izborna materija u Kraljevini Španiji je uređena Ustavom države i posebnim zakonima. Najviše zakonodavno telo u državi je Kortez Generales, koji je dvodom. Donji dom je Predstavnički kongres sa 350 mesta, a gornji dom Senat sa 265 mesta. Glasanje je tajno, aktivno i pasivno biračko pravo uživaju svi građani Španije stariji od 18 godina. Španski građani koji žive van Španije, moraju da se posebno registruju za izbore, u posebnom roku nakon njihovog raspisivanja.
Donji dom ima širu zakonodavnu moć, u njemu se donose odluke o izboru i razrešenju premijera i on može apsolutnom većinom glasova oboriti određene odluke Senata. Ipak, Senat ima pravo ekskluzivnog odlučivanja tokom pojedinih procesa u okviru donošenja ustavnih amandmana.
Donji dom broji 350 članova od kojih se njih 348 bira po proporcionalnom izbornom sistemu, sa zatvorenim listama kandidata. Glasovi se obračunavaju po D’ontovom sistemu, a izborni cenzus iznosi 3%. Španija je podeljena u 50 izbornih jedinica (koliko i broji provincija). Svaka provincija daje najmanje dva mesta u Predstavničkom domu, dok je gornja granica shodna broju birača koji iz date provincije dolazi. U svakoj provinciji cenzus iznosi 3%, mada kod manjih provincija on može biti i viši, u slučaju kada se prijavi veći broj političkih lista, koje u većem broju uspeju da osvoje više od 3%, tada se cenzus sam nameće shodno rezultatu, kao prirodni prag. Preostala dva mesta su rezervisana za španske teritorije u Africi: Seuta i Melilja, koje ne ulaze u sastav nijedne od provincija.
Gornji dom broji 265 mesta. Na izborima se direktno bira 208 senatora, dok se ostatak bira posredno, od strane legislativnih organa srednjeg nivoa vlasti i to tako što svaka provincija, autonomna oblast, autonomni grad garantovano daju po jednog predstavnika, uz dodatne predstavnike za najveće provincije.
Senatori koji se biraju direktno, izabrani su po većinskom sistemu, za razliku od svojih kolega iz Predstavničkog kongresa. Reč je o većinskom, jednokružnom sistemu, koji je organizovan po formuli mogućeg višestrukog glasanja:
- U provinciji koja daje 4 senatora, birač može glasati za najviše 3 kandidata.
- U provinciji koja daje 3 ili 2 senatora, birač može glasati najviše za 2 kandidata.
- U provinciji koja daje 1 senatora, birač može glasati najviše za 1 kandidata.
Rezultati novembarskih izbora po regijama
UČESNICI IZBORA
Politički činioci koji deluju na nacionalnom nivou su ideološki relativno jasno opredeljeni i podela na levicu i desnicu u klasičnom smislu, u Španiji je i dalje aktuelna. Stoga se i u ovoj analizi, politički akteri dele na levicu i desnicu.
LEVICA
PSOE
Španska socijalistička radnička partija (Partido Socialista Obrero Español – PSOE) je najstarija aktivna partija na političkoj sceni Španije, formirana još 1879. Pored toga, PSOE je najduže predvodila vladu Španije u periodu nakon obnavljanja demokratije posle smrti Fransiska Franka i to od 1982. do 1996. (Felipe Gonzales), zatim od 2004. do 2011. (Hoze Luis Zapatero) i od 2018. do danas pod vođstvom Pedra Sančeza.
PSOE je kroz istoriju bila organski povezana sa jednim od najvećih španskih sindikata, Generalnim savezom radnika (Unión General de Trabajadores – UGT), čije članstvo danas broji blizu milion ljudi, ali te veze od kraja 80-ih godina slabe, te UGT neretko kritikuje ekonomske politike PSOE.
Demonstracije socijalista u Madridu 1905. godine
PSOE je jedna od retkih socijademokratskih partija u državama evropskog zapada koja je izbegla opšti trend opadanja u prethodnih nekoliko godina, uspevši da održi relativno visok nivo podrške unutar biračkog tela, mada je bila izložena sličnim izazovima kao i njene sestrinske partije u Francuskoj i Nemačkoj.
Ako pogledamo rezultate koje je PSOE ostvarila na izborima koji su održani tokom ove decenije, možemo uočiti da su španski socijademokrati, poput svojih ideoloških parnjaka u drugim državama Zapadne Evrope stupili na silaznu putanju početkom tog perioda, ali da su uspeli da zaustave negativne trendove i u značajnoj meri povrate svoju biračku bazu.
Na izborima koji su održani 2011. godine, PSOE je na biračkim listićima za Kortese (Donji dom španskog parlamenta) dobila podršku oko 7,000,000 građana (29%), da bi taj broj na izborima 2015. i 2016. iznosio oko 5,500,000 (22%), na aprilskim izborima 2019. celih 7,500,00 (29%), a na poslednjim izborima 10. novembra 2019. pri nešto manjoj izlaznosti nego šest meseci ranije 6,750,000 glasova (28%). Na izborima za Evropski parlament koji su održani 2014.
PSOE je ostvarila svoj najslabiji rezultat osvojivši svega 3,600,000 glasova (23%), da bi u maju 2019. ostvarila ubedljivu pobedu zadobivši poverenje čak 7,350,000 građana (33%). Zajedno sa evropskim izborima, u maju 2019. su u Španiji održani i lokalni zborima na kojima je PSOE ostvarila pobedu, kao i regionalni izbori u 45 od 50 španskih regiona. Na regionalnom nivou, PSOE je poboljšala svoj rezultat u 44 provincije (sve izuzev Madrida), a osvojila je najviše glasova u 43 od 45 provincija čiji građani su tom prilikom izašli na birališta.
Ovako snažni izborni rezultati, uprkos širem trendu opadanja među socijademkratskim partijama Zapdne Evrope, doprinelu su porastu autoriteta PSOE unutar Partije evropskih socijalista, što je za rezultat imalo to da PSOE dobije pravo nominacije za jednu od ključnih funkcija unutar sistema Evropske unije nakon majskih izbora. Shodno tome, funkciju visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, ujedno potpredsednika Evropske komisije i šefa Evropske spoljnopolitičke službe će nakon procesa konfirmacije koji je u toku preuzeti politički veteran iz redova PSOE, Đuzep Borelj.
Podemos
Politička partija Podemos (u prevodu sa španskog „Mi to možemo“) je nastala na talasu protesta koji su 2011. potresali Španiju, sa ciljem borbe protivu mera štednje zavedenih u konktekstu globalne ekonomske krize koja je otpočela 2008. godine. Po tvrdnji samih njenih lidera, Podemos je partija inspirisana idejama Socijalizma XXI veka, koji je u Južnoj Americi utemeljio počivši predsednik Venecuele Ugo Čaves.
Alberto Garzon i Pablo Iglesijas
Podemos je formiran kao politička partija početkom 2014. oko grupe levih intelektualaca, uglavnom profesora političkih nauka, književnika i sindikalnih lidera, a logistiku joj je pružila već postojeća stranka Antikapitalistička levica, članica trockističke Četvrte internacionale. Za lidera je izabran Pablo Iglesijas, profesor političkih nauka i voditelj više TV emisija, uključujući i jednu koja se emituje na HispanTV, španskom servisu državne televizije Irana, ujedno čest gost u najvažnijim debatnim emisijama ostalih TV stanica u Španiji.
Iglesijas je u mladosti bio član omladine Komunističke partije Španije, a kasnije tokom karijere je služio kao konsultant vladama Venecuele i Bolivije. Njegovom izboru, kao i popularnosti u širem smislu, svakako nije škodilo to što je sticajem okolnosti imenjak i prezimenjak oca španske socijaldemokratije Pabla Iglesijaja Posea, koji je koncem XIX veka osnovao PSOE i UGT.
Najvažnije stavke programa Podemosa uključuju borbu protivu mera štednje, protivu Lisabonskog sporazuma na kojem je ustrojena EU, za univerzalni osnovni dohodak, izlazak Španije iz NATO, promociju direktne demokratije i prava na samoopredeljenje, kao i prava žena na abortus, te organizaciju referenduma za ukidanju monarhije.
Podemos je druga partija u Španiji po broju članova sa blizu 500,000 registrovanih pristalica. Na izborima za Evropski parlament 2014. godine, prvim izborima koji su usledili nakon uspostavljanja partije, Podemos je osvojio preko 1,250,000 glasova (8%) i priključio se grupaciji GUE/NGL koja okuplja partije sušte i krajnje levice u Evropskom parlamentu, na čelu sa grčkom Sirizom. Tokom 2018, Podemos će učestvovati u formiranju pan-evropske partije Now the People! (Ljudi sada!), zajedno sa Nepokorenom Francuskom Žan-Lika Melanšona, a u svojim javnim nastupima Pablo Iglesijas je snažno podržavao uspon Džeremija Korbina na čelo Laburstičke stranke u Velikoj Britaniji.
Svoj politički zenit Podemos će dostići na parlamentarnim izborima koji su održani 2015. i 2016. godine, osvojivši 5,200,000 (21%), odnosno 5,100,000 glasova (21%), skoro dostigavši dve etablirane stranke, Narodnu partiju i PSOE, koje su dugo činile okosnicu dominantno dvopartijskog sistema u Španiji.
U oba slučaja, Podemos će najveće procente podrške dobiti u regionima Katalonije i Baskije. Od 2016, Podemos nastupa u okviru koalicije pod nazivom Unidas Podemos, skupa sa Ujedinjenom levicom čiji sastavni deo je i Komunistička partija Španije, kao i mrežom ekoloških partija Ekvo.
Na aprilskim izborima 2019. Podemos osvaja 3,750,000 glasova (14%), a na izborima za Evropski parlament mesec dana kasnije 2,250,000 glasova (10%). Opadajući trend će biti potvrđen i na izborima koji su održani 10. novembra 2019, na kojima je Podemos zadobio podršku nepunih 3,100,000 birača (13%), ne osvojivši relativnu većinu glasova niti u jednom od 50 regiona Španije.
Mas Pais
Na raspodelu glasova unutar levo orijentisanog korpusa glasača tokom izborne kampanje za novembarske izbore 2019. godine uticala je i pojava (uslovno govoreći) nove političke stranke pod imenom Mas Pais (u prevodu sa španskog Više države).
Naime, Mas Pais je nastao neposredno uoči novembarskih izbora, kao koalicija okupljena oko pokreta Mas Madrid (Više Madrida) na čijem čelu se nalazila Manuela Karmena, gradonačelnica španske prestonice u mandatu od 2015. do 2019, kojoj su pristupili brojni istaknuti članovi Podemosa, kao i ekološka mreža Ekvo koja je pre toga bila deo koalicije Unidas Podemos.
Propagirajući ideje progresivizma, eko-socijalizma i eko-feminizma, Mas Pais je zadobio podršku levo orijentisanih birača nezadovoljnih zbog neuspeha PSOE i Podemosa da formiraju vladajuću koaliciju nakon izbora održanih u aprilu 2019.
Mas Pais je odlučio da svoje liste ne kandiduje u regionima koji delegiraju manji broj poslanika u Kortese, kako ne bi oštetio PSOE i Podemos tamo gde nije imao većih šansi da sam osvoji poslanički mandat. Ipak, sa nepunih 580,000 osvojenih glasova (2,4%) koja su stranci donela tri poslanička mandata, Mas Pais je doprineo umanjenju broja glasova obe veće izborne liste levice.
Politička dinamika na levici
Od vremena kada je u Španiji uspostavljen demokratski sistem vladavine nakon smrti kaudilja Fransiska Franka, najveća država Iberijskog poluostrva je politički ustrojena kao zemlja sa dominantno dvopartijskim sistemom, u kojoj su se na vlasti smenjivale Narodna partija i Španska socijalistička radnička partija (PSOE), pored kojih su u Kortesima bile zastupljene i neke manje, prevashodno regionalne stranke.
Međutim, u poslednjih pet godina, partijska scena Španije je izložena dubokim i dinamičnim promenama, a dominaciju dve tradicionalne stranke izazivaju redom Podemos sa leva, Građani sa pozicija centra, te Voks sa desnice. Od parlamentarnih izbora koji su održani u decembru 2015. godine, nijedna stranka nema apsolutnu većinu u španskim Kortesima, zbog čega je nužno formiranje koalicija, što predstavlja prilično mučan proces na koji političke stranke u Španiji nisu sviknute.
Parlamentarni sastav formiran nakon izbora 2015. nije uspeo da izabere vladu, pa je to učinjeno tek nakon ponovljenih izbora u junu 2016. Međutim, preduslov za izbor druge vlade Marijana Rahoja u novembru 2016. bio je sporazum o manjinskoj podršci Građana Narodnoj partiji, kao i odluka većeg dela poslanika PSOE (68 od 85) da se uzdrže u poslednjem krugu glasanja, prilikom koga je mandataru za sastav vlade bila dovoljna prosta većina glasova u Kortesima, koju je konačno i dobio (170 prema 111, uz 68 uzdržanih).
Odluka PSOE da po prvi put u svojoj dugoj istoriji uzdržavanjem od glasanja faktički omogući izbor desničarskog premijera bila je veoma teška za španske socijaliste i doneta je tek nakon višemesečne unutarpartijske krize, tokom koje je Pedro Sančez razrešen sa mesta generalnog sekretara. Tokom velike krize u kojoj se PSOE našla te 2016. godine do izražaja je došlo specifično ustrojstvo najveće stranke levice u Španiji, koja je u značajnoj meri decentralizovana, pri čemu lideri regionalnih ogranaka nazivani baronima, imaju punu kontrolu nad ograncima kojima rukovode i veliku autonomiju u odnosu na centralne partijske strukture.
Pedro Sančez se vraća na čelo PSOE u maju 2017. i uspešno konsoliduje stranku, vraćajući je njenim levičarskim korenima. Dobru priliku za političku akciju dobija već godinu dana kasnije, kada se odlukom nadležnog suda utvrđuje sistemska korupcija unutar vladajuće Narodne partije, nakon čega PSOE pokreće proceduru za opoziv vlade Marijana Rahoja, koja se i dešava po prvi put u ne tako dugoj istoriji španske demokratije.
Za opoziv Rahoja, Sančez dobija podršku Podemosa i manjih regionalnih partija, a budući da po ustavu Španije predlog za opoziv predsednika vlade mora u sebi sadržati i predlog za novog premijera, Sančez u junu 2018. automatski postaje predsednik manjinske vlade PSOE, uz implicitnu podršku Podemosa i regionalnih stranaka. No, kako zapravo nikakva vladajuća koalicija nije ni formirana, Sančez gubi parlamentarnu većinu već prilikom izglasavanja državnog budžeta za 2019, protiv koga ustaju regionalne stranke iz Katalonije i Galicije, nakon čega lider PSOE raspisuje nove vanredne izbore za april 2019. godine.
Kao što smo već naveli, PSOE je na aprilskim izborima 2019. ostvarila prilično dobar rezultat, osvojivši preko 7,500,000 glasova i 123 poslanička mandata u Kortesima. Kako je Narodna partija doživela potpuni debakl sa svega 66 osvojenih mandata, očekivanja velikog dela javnosti su išla u pravcu toga da PSOE formira koaliciju sa Podemosom koji je osvojio 42 mesta u parlamentu.
Iako je potencijalnoj koaliciji PSOE i Podemosa nedostajalo 11 poslaničkih mandata do apsolutne većine u Kortesima, unutar „rezervoara“ od 38 mandata koje su osvojile različite regionalne stranke se mogao pronaći dovoljan broj glasova podrške, čak izbegavajući davanje ustupaka najekstremnijim među regionalistima. Međutim, ni ovoga puta nije došlo do formiranja koalicione vlade PSOE-Podemos, a Pablo Iglesijas je odbio ponudu Pedra Sančesa da njegova stranka podrži manjinsku vladu PSOE, što je Španiju uvelo u četvrtu izbornu kampanju od 2015. godine.
Izbornu kampanju za novembarske izbore 2019. godine obeležile su tri teme. Prva, na koju tehnička vlada Pedra Sančeza nije imala velikog uticaja, ticala se posledica ekonomske krize koja je duboko pogodila Španijui visoke stope nezaposlenosti, pogotovo među mladima, koja je ostala nakon krize.
Iako je stopa nezaposlenosti smanjena sa drastičnih 26,1% u 2013. na 14,4% u 2018, to je još uvek značajno više od 8,2% nezaposlenih koliko je u Španiji bilo u poslednjoj godini uoči izbijanja krize, dok je značajan deo ekonomije ostao u tzv. „sivoj zoni“ u koju je pobegao tokom krize. Druga tema, na koju je Sančez mogao tek delimično da utiče, bilo je pitanje katalonskog separatizma, koje je iznova došlo u fokus nakon drakonskih presuda katalonskim liderima, koji su 13. oktobra, u toku predizborne kampanje, osuđeni na 9 do 13 godina zatvora, što je iznova potpalilo klimu u Kataloniji i izazvalo masovne proteste u Barseloni i drugim gradovima ove buntovne regije.
Treća tema koja je obeležila izbornu kampanju bila je, pak, inicirana od samog Sančeza. U pitanju je bila inicijativa PSOE o izmeštanju posmrtnih ostataka kaudilja Franka iz bazilike Vale de los Kaidos u blizini Madrida, kako to mesto više ne bi predstavljalo mesto hodočašća za njegove poklonike.
Iako inicijativa socijademokrata datira još iz 2011. i oko nje su vođeni komplikovani sudski procesi, Sančezova vlada je odlučila da ekshumaciju sprovede u samom finišu ove izborne kampanje, 24. oktobra 2019. Želja stratega Sančezove kampanje je po svemu sudeći bila da prikažu tehničkog premijera kao odlučnog u borbi sa nasleđem totalitarnog režima, te da natera sve ostale političke aktere da se odrede prema tom, za mnoge u Španiji još uvek bolnom pitanju, pre svega Narodnu partiju koja nije u poziciji da zauzme jasno stanovište poput PSOE. Međutim, način na koji je čitava akcija sprovedena, sa puno peripetija i improvizacije, a uz priliku koja se pružila pripadnicima Frankove porodice da se prikažu kao žrtve, nije na koncu doneo političke poene Sančezu, niti je oštetio Narodnu partiju, dok je najveću korist iz svega izvukao desničarski Voks, koji u značajnoj meri baštini tekovine kaudiljovog doba.
DESNICA
PP
Partido popular ili Narodna partija, osnovana je 1989. godine. Na njeno čelo tada je stao Manuel Fraga, bivši ministar unutrašnjih poslova u vreme Frankove diktature. Partija je članica ENP, najveće političke organizacije u EP. Reč je o stranci demohrišćanskih pogleda na društvo, konzervativnih stavova. Oni dosledno brane monarhizam, dosledni su pobornici jedinstva španske nacije, sušti su protivnici svakog vida secesije i žele se predstaviti zaštitnicima krune i države.
Reč je o partiji koja na spoljnjem planu gaji snažne proatlantske stavove, koja smatra da je Španiji mestu u EU, ali koja i dalje oprezno gleda na projekat federalizacije EU. PP je svakako stranka bez koje se ne može zamisliti savremena Španija. PP je mnogo više od političkog pokreta.
PP svoje korene vuče iz Narodnog saveza osnovanog 1976. godine. Članstvo su u početku činili elementi frankističkog režima. Pritisak spoljnog faktora, ali i unutrašnjih činilaca jasno su vodili ka demokratizaciji države nakon Frankove smrti 1975. godine. Postavljalo se pitanje njegovog političkog nasleđa, formiranja opcija koje će preuzeti samo deo njegove ideologije i na taj način iskoristiti postojeću infrastrukturu, dok se istovremeno razvijala i opozicija na drugačijim ideološkim osnovana.
Ipak, kako je slika o Frankovom režimu bivala sve jasnija i sve detaljnije otkrivana, tako su i neofrankističke opcije pokušavale da naprave određenu distancu u odnosu na fašističkog diktatora.
PP se vrlo brzo postavila kao jedna od dve ključne opcije na španskoj političkoj sceni. Tokom poslednje decenije prošlog i prve decenije ovog veka, Španijom je vladao jasan dvopartijski sistem, gde su se na poziciji političke moći smenjivala leva PSOE i desna PP. Konzervativna PP je prošla kroz više faza svog razvoja i ciklusa unutrašnjih reformi. Možemo je grubo podeliti na eru Hoze Marije Aznara (1989 – 2004. godine), eru Marijana Rahoja (2004 – 2018. godine), te novu eru koja tek započinje i za koju je teško reći sa kim će je politikolozi personalno identifikovati. Od prošle godine, na čelu partije je Pablo Kasado.
Sve ovo vreme PP je pored borbe za konzervativne ili preciznije rečeno konzervativno-liberalne vrednosti u španskom društvu, vrlo jasno isticala i svoju proatlantsku spoljnopolitičku orijentaciju. PP vidi Španiju kao deo zapadne porodice naroda, članicu NATO i EU, dok SAD doživljavaju kao najznačajnijeg spoljnopolitičkog saveznika. Ovo savezništvo je naročito bilo na ispitu tokom poslednje katalonske krize – referenduma iz 2017. godine.
Ipak, u poslednjoj nedelji kampanje za referendum koji Madrid nije priznavao, stigao je jasan signal podrške iz Vašingtona, kada je predsednik SAD Donald Tramp nakon razgovora sa tadašnjim premijerom Rahojem jasno istakao kako SAD imaju razumevanje i za separatističke pokrete u Kataloniji, ali da je za njih jedinstvena Španija jedino prihvatljivo rešenje, te da je Vlada u Madridu jedina sa kojom će pregovarati.
Mariano Rahoj
PP je u poslednje dve godine bila u dubokoj krizi, uzdrmana raznim korupcionaškim skandalima i krizom liderstva. Ipak, rezultat na ovim izborima, uprkos nastavku procesa prelivanja glasova ka Voksu, predstavlja zamajac za politički oporavak, naročito ukoliko postanu sastavni deo velike koalicije, ali i ukoliko se profilišu kao lider opozicije izrazito levoj vladi.
VOKS
Voks (u prevodu „glas“) je relativno mlada politička partija, nastala 2013. godine. Baš kao i u ostatku EU i u Španiji je pod uticajem migrantske krize došlo do jačanja populističkih opcija, a pogotovo u kombinaciji sa permanentnom ekonomskom krizom i visokim nivoom nezaposlenosti, koji je prethodno prouzrokovao bujanje levog populizma.
Voks je u velikoj meri nastao kao odgovor na jačanje Podemosa i na sve oštrije zaokrete ulevo PSOE koji se oslikavaju i u simboličnim potezima poput gore opisanog u vezi pokušaja izmeštanja groba Franciska Franka.
Takođe, Voks koji je u poslednje dve godine počeo direktno da jača prvo na račun PP, a potom i „Građana“, uspeo je da kanališe pre svega nezadovoljstvo konzervativnih birača referendumskom krizom, korupcionaškim aferama koje su do temelja potresle PP ali i nedovoljno jedinstven odgovor EU na migrantsku krizu, koja je kao jednu od obalskih država pogodila i Španiju. Ovde treba napomenuti da Španija ima dugu imigrantsku istoriju. I danas u ovoj državi studira više desetina hiljada mladih iz bivših španskih kolonija, doseljavanje i njihovo uklapanje u špansko društvo proces je koji možemo okarakterisati kao konstantan i sa mnogo boljim rezultatima nego li u ostatku EU.
Ipak, kada je reč o imigrantima koji ne dolaze sa latinoameričkog prostora, koji ne govore španski jezik, nisu rimokatolički vernici ili makar ne dolaze iz rimokatoličkog socijalnog okruženja, kada je reč o imigrantima iz dominantno islamskih zemalja sa Bliskog istoka, stav dela španskog društva, konzervativnijih pogleda je bitno drugačiji. Otvoreno antiislamistička, pa čak i antiislamska partija Voks je upravo na ovom narativu, kao i na borbi protiv separatističkih pokreta uspela i da izgradi svoj politički identitet. Oni su vešto izbegavali poređenja sa falangistima, koketirajući sa Frankovim nasleđem taman onoliko koliko im je to u političkom smislu bilo isplativo.
Istovremeno, VOKS je percipirao bliskoistočnu imigraciju i dublji prodor feminističke ideologije u visoku špansku politiku kao svoje mete. Time su uspeli da izbegnu poziciju „partije od jednog pitanja“, dajući nešto opširniji sadržaj svojoj politici, pre svega na polju zalaganja za jedinstvenu i duboko centralizovanu Španiju, ukidanje svih oblika lokalnih i regionalnih autonomija, stavljajući u prvi plan vrednosti španske katoličke tradicije, pitanje porodice, nacionalnog identiteta, a sve podvučeno ideologijom španskog (ultra)nacionalizma.
VOKS nije protiv opstanka EU, ali se zalaže za njenu unutrašnju reformu, po sličnim obrascima po kojima to predlažu zvanična Varšava i Budimpešta. Za VOKS, Španija mora biti suverena i ne sme prenositi više nadležnosti na Brisel, ističući kako jedini nosilac suvereniteta španske države, može biti španska nacija.
Havier Ortega Smit, lider političke partije VOKS
Zanimljiv je odnos VOKSa prema drugim subjektima. Iako su imali otvoren Salvinijev poziv, nisu se pridružili njegovoj grupaciji u EP. Odlučili su da se pridruže poljskim konzervativcima u Alijansi evropskih reformista i konzervativaca. VOKS je izrazito proizraelska politička partija, gaje simpatije prema cionističkim pokretima, ali i prema aktuelnoj administraciji u Beloj kući i Donaldu Trampu lično. Generalno, stav VOKSa bi se mogao opisati i kao proamerički, za ovu opciju atlantski savez je najbolji okvir za geopolitičku poziciju Španije i nikada nisu dovodili u pitanje članstvo države u NATO[2]. Takođe, pored jasno promonarhističkog stava, voksovci gaje i neoliberalnu politiku po svim važnijim ekonomskim pitanjima.
GRAĐANI
Građani su politička opcija nastala 2005. godine, a reorganizovana 2006. od kada i nose ovaj naziv. Građani su godinama bili, na nacionalnom nivou marginalna opcija, stranka leve orijentacije, nastala u Kataloniji. Akcenat njihove borbe bio je na socijalnim pravima marginalnih grupa i jedinstvu Španije.
Ipak, u poslednje četiri godine, Građani menjaju svoju ideologiju i postaju klasična desno-liberalna politička opcija. Njihov pristup ekonomskim politikama je neoliberalni, stav prema eventualnoj nezavisnosti Katalonije izrazito negativan, prema imigraciji fleksibilan, a prema socijalnim pitanjima uglavnom na strani pojedinca kojem se ostavlja slobodan izbor, uz ipak latentnu podršku nekim ustaljenim modelima, koji su se kroz vreme pokazali kao demokratski i funkcionalni. Naročito u poslednje dve godine, takmičeći se za desno biračko telo sa PP i VOKSom, Građani su počeli sve otvorenije da podržavaju socijalno konzervativne modele, ističući sve više razumevanja za principe tradicionalne španske porodice.
Na spoljnopolitičkom planu, Građani su izrazito prozapadne orijentacije. Podržavaju ostanak Španije u NATO, u SAD vide važnog saveznika, ali istovremeno ističu i svoj panevropski identitet. Građani su jedini otvoreni evrofederalisti među ključnim političkim strankama u Španiji. Shodno tome, logično su ušli u Savez za obnovu Evrope u EP, sa Markonovom opcijom „U pokretu“ i ALDE kojoj su još ranije pristupili.
Građani su uspeli da skrenu pažnju na sebe naročito tokom katalonske krize
2017. godine, kada su na prvim narednim regionalnim izborima uspeli da preuzmu gotovo sve glasove PP-a i postave se kao najsnažnija španska stranka u regionu.
Ipak, nesposobnost da se izbore sa narastajućim VOKSom i PPom koji je uspeo da pronađe formulu za povratak dela sopstvenih birača, kao i preoštar zaokret udesno na socijalnim pitanjima, gde nisu mogli da se adekvatno takmiče sa VOKSom, doveli su naposletku od oštrog pada i bolnog poraza na ovim izborima, koji je rezultirao ostavkom Alberta Rivere. Zanimljivo, pad nije bio uzrokovan gubljenjem birača zbog jačanja konkurentskih opcija, koliko zbog odlaska ranijih glasača Građana u apstinenciju.
Od novog lidera i pronalaska jasnog ideološkog puta u narednih godinu dana, zavisi i opstanak Građana kao autentične i značajne političke snage u Španiji.
IZBORNA PRELIVANJA
Ove izbore obeležila su izborna prelivanja na obe strane političkog spektra, ali čak i među sektorima. Grafikon koji je nastao kao zbir rezultata do kojih su došle najuticajnije istraživačke i medijske kuće u Španiji Sigmados i El Mundo, na dan izbora, metodom tzv. „egzit polova“.
U levoj koloni su rezultati partija aprila 2019. a u desnoj koloni novembra 2019. godine, uz prelivanja s leva na desno. Otros-druge partije, Abstencion-uzdržani.
REZULTATI PO POLITIČKIM PARTIJAMA
Osetan pad socijalista je amortizovan rezervoarom podrške koji su ostvarili još u aprilu mesecu. Očito, birači su želeli da ih kazne pre svega zbog nesposobnosti da prevaziđu razlike i formiraju vlast sa pokretom PODEMOS. Drugi birači su imali ambiciju da ih kazne pre svega zbog nestabilnosti u koju je Španija uplovila zbog nemogućnosti PSOE kao najjače partije da pronađe zajednički jezik bilo sa PODEMOS, bilo sa PP i Građanima, što je rezultiralo i porastom apstinenata, iako su politički lideri svi kao jedan ponavljali slogan koji je osmislio sada već bivši lider Građana: „Niko ne sme ostati kući!“NAPOMENA: u tabeli su navedene samo političke liste koje su ostvarile pravo makar na jednog člana Predstavničkog kongresa.
- Specifičan trougao se formirao na desnici. Dok je VOKS rastao kako zbog preuzimanja birača PP, tako i zbog preuzimanja birača od Građana, PP koji gubi deo birača zbog VOKSa uspeva to da nadoknadi preuzimajući birače od Građana, dok istovremeno motiviše i neke apstinente da ih podrže. Građani pak ne samo da gube birače u oba pravca, nego veliki broj glasača šalju u apstinenciju. Zbunjeni preoštrim zaokretom u desno na socijalnim pitanjima, ali i preagresivnom retorikom, određeni birači ove opcije odlaze u apstinenciju, jer su suviše desno ili bliski centru za leve partije, ali su suviše levo ili bliski centru za najnoviji zaokret Građana. Građani su zaoštrenom retorikom uspeli da se postave kao jedna od dve najznačajnije političke opcije u matičnoj Kataloniji i da tamo ponesu špansku zastavu u okviru bloka za zajedničku državu. Ipak, na ovom pitanju se pokazalo da – Katalonija nije Španija. Niti se pitanje taktika koja se pokazala uspešnom na jednom delu teritorije može tek tako preslikati na celu državu.
- VOKS je na istorijskom vrhuncu. U budućnosti njihov ključni takmac biće PP. Zapravo, za VOKS bi idealan razvoj političke situacije bio ulazak PP u veliku koaliciju sa PSOE, jer bi se tada postavili kao najveća opoziciona desna snaga. Ipak, čak i da ne bude tako, svako zaoštravanje na relaciji Madrid – Barselona pogoduje VOKSu, koji uspeva da izgradi svoju supstancu i postavi se kao pokret koji predstavlja mnogo više od „partije jednog pitanja“, što im daje mogućnost opstanka na političkoj sceni i izbegavanje sudbine političke zvezde padalice. Najveći izazov za VOKS biće jačanje konkurencije u borbi za liderske pozicije unutar stranke i moguća fragilnost još uvek nedovoljno snažne partijske organizacije.
MOGUĆI PRAVCI DALJEG RAZVOJA SITUACIJE:
Među brojnim matematičkim kombinacijama, ističu se ipak one koje imaju i svoje političko uporište.
- LEVA KOALICIJA – Netom po proglašenju rezultata, lideri PSOE i PODEMOSa, potpisali su koalicioni sporazum. Ono što nisu bili kadri da učine u nekoliko navrata u prethodnim sazivima španskog parlamenta, levičari su sad učinili bez odlaganja. Deluje, da su dobro percipirali poruku birača. Ipak, ovom bloku i dalje nedostaje 21 mesto do magičnih 176. Čak i uz MAS PAIS, levičari bi morali da privole u koaliciju katalonske separatiste, jer im samo baskijski ne donose većinu. Teško je reći sa kim će pregovori teže ići, republikancima koji se mogu okarakterisati kao najdosledniji borci za suverenost Barselone ili sa „puđdemonovcima“, pogotovo nakon oštrih sudskih presuda partijskim liderima. Podemos nema problem sa raspisivanjem obavezujućeg referenduma za nezavisnost Katalonije. Ali PSOE ne sme da rizikuje na ovom pitanju. Pitanju koje sa sobom nosi mnogo emocija i može izazvati sukobe koji nikome ni u Kataloniji, ni u Španiji, ali ni u Evropi ne trebaju.Postoji još jedna podopcija za levu koaliciju. U slučaju da Građani ponovo krenu ka centru nakon Riverine ostavke i novo liderstvo proceni da bi u vlasti mnogo pre povratili podršku ili se makar putem klijentelizma zadržali na političkoj površini, nikako se ne sme isključiti ni mogućnost, da umesto katalonskih separatista u vladajuću koaliciju uđu Građani, MAS PAIS i obe baskijske stranke. Tenzije u Baskiji su istorijski na visokom nivou, ali je danas na dnevnom redu španske politike mnogo izazovnije pitanje Katalonije. Baskijski političari su se odrekli nasilja kao vida borbe, a neki od njih se već duboko uklopili u španski politički život. U slučaju ostvarenja ove kombinatorike, situacija bi pre svega po PSOE bila mnogo manje izazovna i izvesnim popuštanjem na političkom planu u Baskiji (za čim ima prostora), oni bi izbegli koaliranje sa katalonskim partijama koje su svojim neustavnim delovanjem 2017. godine već iskopale dubok rov prema Madridu.
- VELIKA KOALICIJA – Iako ju je isključio lider PSOE Pedro Sančez, u slučaju propasti svih kombinatorika na levici, ona se nameće kao poslednje logično rešenje, koje bi donelo i preko potrebnu stabilnost Španiji. Novi izbori bi samo ubrzali slabljenje PSOE, nastavili stagnaciju PODEMOSa i otvorili novu sezonu političkog rata za svaki glas na desnici. Velika koalicija bi donela 4 godine preko potrebne političke stabilnosti Španiji, koja nikako da se privikne na nestanak dvopartizma i pređe u novu fazu sopstvenog demokratskog razvoja.
- NOVI IZBORI – Pošto nikakvo koaliranje tri desne stranke bilo sa katalonskim, bilo sa baskijskim separatistima ne dolazi u obzir, ova politička kombinatorika nije vredna detaljnije analize. Ali zato novi izbori jesu sasvim realna opcija. Oni bi pogodovali izvesno VOKSu, moguće Građanima, manje izvesno PPu i izvesno nikome sa levice, osim možda Mas Paisu.
Međutim, za Španiju bi oni značili još jedan ciklus nestabilnosti i nemogućnosti borbe protiv sijaset problema koji pritiskaju ekonomiju ove pirinejske države.
(KRAJ)
Autori: Nemanja Starović i Predrag Rajić