10. новембра 2019. године, одржани су 14. парламентарни избори у Краљевини Шпанији. Бирало се свих 350 чланова Представничког конгреса и 208 од 265 чланова Сената.
Након изгласаног неповерења дотадашњем премијеру Педру Санчезу 25. 07. 2019. године, створили су се услови за расписивање ових, ванредних парламентарних избора, пошто парламентарне странке нису могле да се договоре око имена новог мандатара. Сходно уставу, краљ Фелипе VI расписао је ванредне парламентарне изборе.
За изборе је било уписано 37.000.608 бирача[1], док је на изборе изашло 24.365.851 или 69.9% што је за 5.9% мање него 28. 04. 2019. године, када су одржани претходни избори.
И З Б О Р Н А П Р А В И Л А
Изборна материја у Краљевини Шпанији је уређена Уставом државе и посебним законима. Највише законодавно тело у држави је Кортез Генералес, који је дводом. Доњи дом је Представнички конгрес са 350 места, а горњи дом Сенат са 265 места. Гласање је тајно, активно и пасивно бирачко право уживају сви грађани Шпаније старији од 18 година. Шпански грађани који живе ван Шпаније, морају да се посебно региструју за изборе, у посебном року након њиховог расписивања.
Доњи дом има ширу законодавну моћ, у њему се доносе одлуке о избору и разрешењу премијера и он може апсолутном већином гласова оборити одређене одлуке Сената. Ипак, Сенат има право ексклузивног одлучивања током појединих процеса у оквиру доношења уставних амандмана.
Доњи дом броји 350 чланова од којих се њих 348 бира по пропорционалном изборном систему, са затвореним листама кандидата. Гласови се обрачунавају по Д’онтовом систему, а изборни цензус износи 3%. Шпанија је подељена у 50 изборних јединица (колико и броји провинција). Свака провинција даје најмање два места у Представничком дому, док је горња граница сходна броју бирача који из дате провинције долази. У свакој провинцији цензус износи 3%, мада код мањих провинција он може бити и виши, у случају када се пријави већи број политичких листа, које у већем броју успеју да освоје више од 3%, тада се цензус сам намеће сходно резултату, као природни праг. Преостала два места су резервисана за шпанске територије у Африци: Сеута и Мелиља, које не улазе у састав ниједне од провинција.
Горњи дом броји 265 места. На изборима се директно бира 208 сенатора, док се остатак бира посредно, од стране легислативних органа средњег нивоа власти и то тако што свака провинција, аутономна област, аутономни град гарантовано дају по једног представника, уз додатне представнике за највеће провинције.
Сенатори који се бирају директно, изабрани су по већинском систему, за разлику од својих колега из Представничког конгреса. Реч је о већинском, једнокружном систему, који је организован по формули могућег вишеструког гласања:
- У провинцији која даје 4 сенатора, бирач може гласати за највише 3 кандидата.
- У провинцији која даје 3 или 2 сенатора, бирач може гласати највише за 2 кандидата.
- У провинцији која даје 1 сенатора, бирач може гласати највише за 1 кандидата.
Резултати новембарских избора по регијама
УЧЕСНИЦИ ИЗБОРА
Политички чиниоци који делују на националном нивоу су идеолошки релативно јасно опредељени и подела на левицу и десницу у класичном смислу, у Шпанији је и даље актуелна. Стога се и у овој анализи, политички актери деле на левицу и десницу.
ЛЕВИЦА
ПСОЕ
Шпанска социјалистичка радничка партија (Partido Socialista Obrero Español – ПСОЕ) је најстарија активна партија на политичкој сцени Шпаније, формирана још 1879. Поред тога, ПСОЕ је најдуже предводила владу Шпаније у периоду након обнављања демократије после смрти Франсиска Франка и то од 1982. до 1996. (Фелипе Гонзалес), затим од 2004. до 2011. (Хозе Луис Запатеро) и од 2018. до данас под вођством Педра Санчеза.
ПСОЕ је кроз историју била органски повезана са једним од највећих шпанских синдиката, Генералним савезом радника (Unión General de Trabajadores – УГТ), чије чланство данас броји близу милион људи, али те везе од краја 80-их година слабе, те УГТ неретко критикује економске политике ПСОЕ.
Демонстрације социјалиста у Мадриду 1905. године
ПСОЕ је једна од ретких социјадемократских партија у државама европског запада која је избегла општи тренд опадања у претходних неколико година, успевши да одржи релативно висок ниво подршке унутар бирачког тела, мада је била изложена сличним изазовима као и њене сестринске партије у Француској и Немачкој.
Ако погледамо резултате које је ПСОЕ остварила на изборима који су одржани током ове деценије, можемо уочити да су шпански социјадемократи, попут својих идеолошких парњака у другим државама Западне Европе ступили на силазну путању почетком тог периода, али да су успели да зауставе негативне трендове и у значајној мери поврате своју бирачку базу.
На изборима који су одржани 2011. године, ПСОЕ је на бирачким листићима за Кортесе (Доњи дом шпанског парламента) добила подршку око 7,000,000 грађана (29%), да би тај број на изборима 2015. и 2016. износио око 5,500,000 (22%), на априлским изборима 2019. целих 7,500,00 (29%), а на последњим изборима 10. новембра 2019. при нешто мањој излазности него шест месеци раније 6,750,000 гласова (28%). На изборима за Европски парламент који су одржани 2014.
ПСОЕ је остварила свој најслабији резултат освојивши свега 3,600,000 гласова (23%), да би у мају 2019. остварила убедљиву победу задобивши поверење чак 7,350,000 грађана (33%). Заједно са европским изборима, у мају 2019. су у Шпанији одржани и локални зборима на којима је ПСОЕ остварила победу, као и регионални избори у 45 од 50 шпанских региона. На регионалном нивоу, ПСОЕ је побољшала свој резултат у 44 провинције (све изузев Мадрида), а освојила је највише гласова у 43 од 45 провинција чији грађани су том приликом изашли на биралишта.
Овако снажни изборни резултати, упркос ширем тренду опадања међу социјадемкратским партијама Запдне Европе, допринелу су порасту ауторитета ПСОЕ унутар Партије европских социјалиста, што је за резултат имало то да ПСОЕ добије право номинације за једну од кључних функција унутар система Европске уније након мајских избора. Сходно томе, функцију високог представника ЕУ за спољну и безбедносну политику, уједно потпредседника Европске комисије и шефа Европске спољнополитичке службе ће након процеса конфирмације који је у току преузети политички ветеран из редова ПСОЕ, Ђузеп Борељ.
Подемос
Политичка партија Подемос (у преводу са шпанског „Ми то можемо“) је настала на таласу протеста који су 2011. потресали Шпанију, са циљем борбе противу мера штедње заведених у конктексту глобалне економске кризе која је отпочела 2008. године. По тврдњи самих њених лидера, Подемос је партија инспирисана идејама Социјализма XXI века, који је у Јужној Америци утемељио почивши председник Венецуеле Уго Чавес.
Алберто Гарзон и Пабло Иглесијас
Подемос је формиран као политичка партија почетком 2014. око групе левих интелектуалаца, углавном професора политичких наука, књижевника и синдикалних лидера, а логистику јој је пружила већ постојећа странка Антикапиталистичка левица, чланица троцкистичке Четврте интернационале. За лидера је изабран Пабло Иглесијас, професор политичких наука и водитељ више ТВ емисија, укључујући и једну која се емитује на HispanTV, шпанском сервису државне телевизије Ирана, уједно чест гост у најважнијим дебатним емисијама осталих ТВ станица у Шпанији.
Иглесијас је у младости био члан омладине Комунистичке партије Шпаније, а касније током каријере је служио као консултант владама Венецуеле и Боливије. Његовом избору, као и популарности у ширем смислу, свакако није шкодило то што је стицајем околности имењак и презимењак оца шпанске социјалдемократије Пабла Иглесијаја Посеа, који је концем XIX века основао ПСОЕ и УГТ.
Најважније ставке програма Подемоса укључују борбу противу мера штедње, противу Лисабонског споразума на којем је устројена ЕУ, за универзални основни доходак, излазак Шпаније из НАТО, промоцију директне демократије и права на самоопредељење, као и права жена на абортус, те организацију референдума за укидању монархије.
Подемос је друга партија у Шпанији по броју чланова са близу 500,000 регистрованих присталица. На изборима за Европски парламент 2014. године, првим изборима који су уследили након успостављања партије, Подемос је освојио преко 1,250,000 гласова (8%) и прикључио се групацији GUE/NGL која окупља партије суште и крајње левице у Европском парламенту, на челу са грчком Сиризом. Током 2018, Подемос ће учествовати у формирању пан-европске партије Now the People! (Људи сада!), заједно са Непокореном Француском Жан-Лика Меланшона, а у својим јавним наступима Пабло Иглесијас је снажно подржавао успон Џеремија Корбина на чело Лабурстичке странке у Великој Британији.
Свој политички зенит Подемос ће достићи на парламентарним изборима који су одржани 2015. и 2016. године, освојивши 5,200,000 (21%), односно 5,100,000 гласова (21%), скоро достигавши две етаблиране странке, Народну партију и ПСОЕ, које су дуго чиниле окосницу доминантно двопартијског система у Шпанији.
У оба случаја, Подемос ће највеће проценте подршке добити у регионима Каталоније и Баскије. Од 2016, Подемос наступа у оквиру коалиције под називом Унидас Подемос, скупа са Уједињеном левицом чији саставни део је и Комунистичка партија Шпаније, као и мрежом еколошких партија Екво.
На априлским изборима 2019. Подемос осваја 3,750,000 гласова (14%), а на изборима за Европски парламент месец дана касније 2,250,000 гласова (10%). Опадајући тренд ће бити потврђен и на изборима који су одржани 10. новембра 2019, на којима је Подемос задобио подршку непуних 3,100,000 бирача (13%), не освојивши релативну већину гласова нити у једном од 50 региона Шпаније.
Мас Паис
На расподелу гласова унутар лево оријентисаног корпуса гласача током изборне кампање за новембарске изборе 2019. године утицала је и појава (условно говорећи) нове политичке странке под именом Мас Паис (у преводу са шпанског Више државе).
Наиме, Мас Паис је настао непосредно уочи новембарских избора, као коалиција окупљена око покрета Мас Мадрид (Више Мадрида) на чијем челу се налазила Мануела Кармена, градоначелница шпанске престонице у мандату од 2015. до 2019, којој су приступили бројни истакнути чланови Подемоса, као и еколошка мрежа Екво која је пре тога била део коалиције Унидас Подемос.
Пропагирајући идеје прогресивизма, еко-социјализма и еко-феминизма, Мас Паис је задобио подршку лево оријентисаних бирача незадовољних због неуспеха ПСОЕ и Подемоса да формирају владајућу коалицију након избора одржаних у априлу 2019.
Мас Паис је одлучио да своје листе не кандидује у регионима који делегирају мањи број посланика у Кортесе, како не би оштетио ПСОЕ и Подемос тамо где није имао већих шанси да сам освоји посланички мандат. Ипак, са непуних 580,000 освојених гласова (2,4%) која су странци донела три посланичка мандата, Мас Паис је допринео умањењу броја гласова обе веће изборне листе левице.
Политичка динамика на левици
Од времена када је у Шпанији успостављен демократски систем владавине након смрти каудиља Франсиска Франка, највећа држава Иберијског полуострва је политички устројена као земља са доминантно двопартијским системом, у којој су се на власти смењивале Народна партија и Шпанска социјалистичка радничка партија (ПСОЕ), поред којих су у Кортесима биле заступљене и неке мање, превасходно регионалне странке.
Међутим, у последњих пет година, партијска сцена Шпаније је изложена дубоким и динамичним променама, а доминацију две традиционалне странке изазивају редом Подемос са лева, Грађани са позиција центра, те Вокс са деснице. Од парламентарних избора који су одржани у децембру 2015. године, ниједна странка нема апсолутну већину у шпанским Кортесима, због чега је нужно формирање коалиција, што представља прилично мучан процес на који политичке странке у Шпанији нису свикнуте.
Парламентарни састав формиран након избора 2015. није успео да изабере владу, па је то учињено тек након поновљених избора у јуну 2016. Међутим, предуслов за избор друге владе Маријана Рахоја у новембру 2016. био је споразум о мањинској подршци Грађана Народној партији, као и одлука већег дела посланика ПСОЕ (68 од 85) да се уздрже у последњем кругу гласања, приликом кога је мандатару за састав владе била довољна проста већина гласова у Кортесима, коју је коначно и добио (170 према 111, уз 68 уздржаних).
Одлука ПСОЕ да по први пут у својој дугој историји уздржавањем од гласања фактички омогући избор десничарског премијера била је веома тешка за шпанске социјалисте и донета је тек након вишемесечне унутарпартијске кризе, током које је Педро Санчез разрешен са места генералног секретара. Током велике кризе у којој се ПСОЕ нашла те 2016. године до изражаја је дошло специфично устројство највеће странке левице у Шпанији, која је у значајној мери децентрализована, при чему лидери регионалних огранака називани баронима, имају пуну контролу над огранцима којима руководе и велику аутономију у односу на централне партијске структуре.
Педро Санчез се враћа на чело ПСОЕ у мају 2017. и успешно консолидује странку, враћајући је њеним левичарским коренима. Добру прилику за политичку акцију добија већ годину дана касније, када се одлуком надлежног суда утврђује системска корупција унутар владајуће Народне партије, након чега ПСОЕ покреће процедуру за опозив владе Маријана Рахоја, која се и дешава по први пут у не тако дугој историји шпанске демократије.
За опозив Рахоја, Санчез добија подршку Подемоса и мањих регионалних партија, а будући да по уставу Шпаније предлог за опозив председника владе мора у себи садржати и предлог за новог премијера, Санчез у јуну 2018. аутоматски постаје председник мањинске владе ПСОЕ, уз имплицитну подршку Подемоса и регионалних странака. Но, како заправо никаква владајућа коалиција није ни формирана, Санчез губи парламентарну већину већ приликом изгласавања државног буџета за 2019, против кога устају регионалне странке из Каталоније и Галиције, након чега лидер ПСОЕ расписује нове ванредне изборе за април 2019. године.
Као што смо већ навели, ПСОЕ је на априлским изборима 2019. остварила прилично добар резултат, освојивши преко 7,500,000 гласова и 123 посланичка мандата у Кортесима. Како је Народна партија доживела потпуни дебакл са свега 66 освојених мандата, очекивања великог дела јавности су ишла у правцу тога да ПСОЕ формира коалицију са Подемосом који је освојио 42 места у парламенту.
Иако је потенцијалној коалицији ПСОЕ и Подемоса недостајало 11 посланичких мандата до апсолутне већине у Кортесима, унутар „резервоара“ од 38 мандата које су освојиле различите регионалне странке се могао пронаћи довољан број гласова подршке, чак избегавајући давање уступака најекстремнијим међу регионалистима. Међутим, ни овога пута није дошло до формирања коалиционе владе ПСОЕ-Подемос, а Пабло Иглесијас је одбио понуду Педра Санчеса да његова странка подржи мањинску владу ПСОЕ, што је Шпанију увело у четврту изборну кампању од 2015. године.
Изборну кампању за новембарске изборе 2019. године обележиле су три теме. Прва, на коју техничка влада Педра Санчеза није имала великог утицаја, тицала се последица економске кризе која је дубоко погодила Шпанијуи високе стопе незапослености, поготово међу младима, која је остала након кризе.
Иако је стопа незапослености смањена са драстичних 26,1% у 2013. на 14,4% у 2018, то је још увек значајно више од 8,2% незапослених колико је у Шпанији било у последњој години уочи избијања кризе, док је значајан део економије остао у тзв. „сивој зони“ у коју је побегао током кризе. Друга тема, на коју је Санчез могао тек делимично да утиче, било је питање каталонског сепаратизма, које је изнова дошло у фокус након драконских пресуда каталонским лидерима, који су 13. октобра, у току предизборне кампање, осуђени на 9 до 13 година затвора, што је изнова потпалило климу у Каталонији и изазвало масовне протесте у Барселони и другим градовима ове бунтовне регије.
Трећа тема која је обележила изборну кампању била је, пак, иницирана од самог Санчеза. У питању је била иницијатива ПСОЕ о измештању посмртних остатака каудиља Франка из базилике Вале де лос Каидос у близини Мадрида, како то место више не би представљало место ходочашћа за његове поклонике.
Иако иницијатива социјадемократа датира још из 2011. и око ње су вођени компликовани судски процеси, Санчезова влада је одлучила да ексхумацију спроведе у самом финишу ове изборне кампање, 24. октобра 2019. Жеља стратега Санчезове кампање је по свему судећи била да прикажу техничког премијера као одлучног у борби са наслеђем тоталитарног режима, те да натера све остале политичке актере да се одреде према том, за многе у Шпанији још увек болном питању, пре свега Народну партију која није у позицији да заузме јасно становиште попут ПСОЕ. Међутим, начин на који је читава акција спроведена, са пуно перипетија и импровизације, а уз прилику која се пружила припадницима Франкове породице да се прикажу као жртве, није на концу донео политичке поене Санчезу, нити је оштетио Народну партију, док је највећу корист из свега извукао десничарски Вокс, који у значајној мери баштини тековине каудиљовог доба.
ДЕСНИЦА
ПП
Партидо популар или Народна партија, основана је 1989. године. На њено чело тада је стао Мануел Фрага, бивши министар унутрашњих послова у време Франкове диктатуре. Партија је чланица ЕНП, највеће политичке организације у ЕП. Реч је о странци демохришћанских погледа на друштво, конзервативних ставова. Они доследно бране монархизам, доследни су поборници јединства шпанске нације, сушти су противници сваког вида сецесије и желе се представити заштитницима круне и државе.
Реч је о партији која на спољњем плану гаји снажне проатлантске ставове, која сматра да је Шпанији месту у ЕУ, али која и даље опрезно гледа на пројекат федерализације ЕУ. ПП је свакако странка без које се не може замислити савремена Шпанија. ПП је много више од политичког покрета.
ПП своје корене вуче из Народног савеза основаног 1976. године. Чланство су у почетку чинили елементи франкистичког режима. Притисак спољног фактора, али и унутрашњих чинилаца јасно су водили ка демократизацији државе након Франкове смрти 1975. године. Постављало се питање његовог политичког наслеђа, формирања опција које ће преузети само део његове идеологије и на тај начин искористити постојећу инфраструктуру, док се истовремено развијала и опозиција на другачијим идеолошким основана.
Ипак, како је слика о Франковом режиму бивала све јаснија и све детаљније откривана, тако су и неофранкистичке опције покушавале да направе одређену дистанцу у односу на фашистичког диктатора.
ПП се врло брзо поставила као једна од две кључне опције на шпанској политичкој сцени. Током последње деценије прошлог и прве деценије овог века, Шпанијом је владао јасан двопартијски систем, где су се на позицији политичке моћи смењивала лева ПСОЕ и десна ПП. Конзервативна ПП је прошла кроз више фаза свог развоја и циклуса унутрашњих реформи. Можемо је грубо поделити на еру Хозе Марије Азнара (1989 – 2004. године), еру Маријана Рахоја (2004 – 2018. године), те нову еру која тек започиње и за коју је тешко рећи са ким ће је политиколози персонално идентификовати. Од прошле године, на челу партије је Пабло Касадо.
Све ово време ПП је поред борбе за конзервативне или прецизније речено конзервативно-либералне вредности у шпанском друштву, врло јасно истицала и своју проатлантску спољнополитичку оријентацију. ПП види Шпанију као део западне породице народа, чланицу НАТО и ЕУ, док САД доживљавају као најзначајнијег спољнополитичког савезника. Ово савезништво је нарочито било на испиту током последње каталонске кризе – референдума из 2017. године.
Ипак, у последњој недељи кампање за референдум који Мадрид није признавао, стигао је јасан сигнал подршке из Вашингтона, када је председник САД Доналд Трамп након разговора са тадашњим премијером Рахојем јасно истакао како САД имају разумевање и за сепаратистичке покрете у Каталонији, али да је за њих јединствена Шпанија једино прихватљиво решење, те да је Влада у Мадриду једина са којом ће преговарати.
Мариано Рахој
ПП је у последње две године била у дубокој кризи, уздрмана разним корупционашким скандалима и кризом лидерства. Ипак, резултат на овим изборима, упркос наставку процеса преливања гласова ка Воксу, представља замајац за политички опоравак, нарочито уколико постану саставни део велике коалиције, али и уколико се профилишу као лидер опозиције изразито левој влади.
ВОКС
Вокс (у преводу „глас“) је релативно млада политичка партија, настала 2013. године. Баш као и у остатку ЕУ и у Шпанији је под утицајем мигрантске кризе дошло до јачања популистичких опција, а поготово у комбинацији са перманентном економском кризом и високим нивоом незапослености, који је претходно проузроковао бујање левог популизма.
Вокс је у великој мери настао као одговор на јачање Подемоса и на све оштрије заокрете улево ПСОЕ који се осликавају и у симболичним потезима попут горе описаног у вези покушаја измештања гроба Франциска Франка.
Такође, Вокс који је у последње две године почео директно да јача прво на рачун ПП, а потом и „Грађана“, успео је да каналише пре свега незадовољство конзервативних бирача референдумском кризом, корупционашким аферама које су до темеља потресле ПП али и недовољно јединствен одговор ЕУ на мигрантску кризу, која је као једну од обалских држава погодила и Шпанију. Овде треба напоменути да Шпанија има дугу имигрантску историју. И данас у овој држави студира више десетина хиљада младих из бивших шпанских колонија, досељавање и њихово уклапање у шпанско друштво процес је који можемо окарактерисати као константан и са много бољим резултатима него ли у остатку ЕУ.
Ипак, када је реч о имигрантима који не долазе са латиноамеричког простора, који не говоре шпански језик, нису римокатолички верници или макар не долазе из римокатоличког социјалног окружења, када је реч о имигрантима из доминантно исламских земаља са Блиског истока, став дела шпанског друштва, конзервативнијих погледа је битно другачији. Отворено антиисламистичка, па чак и антиисламска партија Вокс је управо на овом наративу, као и на борби против сепаратистичких покрета успела и да изгради свој политички идентитет. Они су вешто избегавали поређења са фалангистима, кокетирајући са Франковим наслеђем таман онолико колико им је то у политичком смислу било исплативо.
Истовремено, ВОКС је перципирао блискоисточну имиграцију и дубљи продор феминистичке идеологије у високу шпанску политику као своје мете. Тиме су успели да избегну позицију „партије од једног питања“, дајући нешто опширнији садржај својој политици, пре свега на пољу залагања за јединствену и дубоко централизовану Шпанију, укидање свих облика локалних и регионалних аутономија, стављајући у први план вредности шпанске католичке традиције, питање породице, националног идентитета, а све подвучено идеологијом шпанског (ултра)национализма.
ВОКС није против опстанка ЕУ, али се залаже за њену унутрашњу реформу, по сличним обрасцима по којима то предлажу званична Варшава и Будимпешта. За ВОКС, Шпанија мора бити суверена и не сме преносити више надлежности на Брисел, истичући како једини носилац суверенитета шпанске државе, може бити шпанска нација.
Хавиер Ортега Смит, лидер политичке партије ВОКС
Занимљив је однос ВОКСа према другим субјектима. Иако су имали отворен Салвинијев позив, нису се придружили његовој групацији у ЕП. Одлучили су да се придруже пољским конзервативцима у Алијанси европских реформиста и конзервативаца. ВОКС је изразито произраелска политичка партија, гаје симпатије према ционистичким покретима, али и према актуелној администрацији у Белој кући и Доналду Трампу лично. Генерално, став ВОКСа би се могао описати и као проамерички, за ову опцију атлантски савез је најбољи оквир за геополитичку позицију Шпаније и никада нису доводили у питање чланство државе у НАТО[2]. Такође, поред јасно промонархистичког става, воксовци гаје и неолибералну политику по свим важнијим економским питањима.
ГРАЂАНИ
Грађани су политичка опција настала 2005. године, а реорганизована 2006. од када и носе овај назив. Грађани су годинама били, на националном нивоу маргинална опција, странка леве оријентације, настала у Каталонији. Акценат њихове борбе био је на социјалним правима маргиналних група и јединству Шпаније.
Ипак, у последње четири године, Грађани мењају своју идеологију и постају класична десно-либерална политичка опција. Њихов приступ економским политикама је неолиберални, став према евентуалној независности Каталоније изразито негативан, према имиграцији флексибилан, а према социјалним питањима углавном на страни појединца којем се оставља слободан избор, уз ипак латентну подршку неким устаљеним моделима, који су се кроз време показали као демократски и функционални. Нарочито у последње две године, такмичећи се за десно бирачко тело са ПП и ВОКСом, Грађани су почели све отвореније да подржавају социјално конзервативне моделе, истичући све више разумевања за принципе традиционалне шпанске породице.
На спољнополитичком плану, Грађани су изразито прозападне оријентације. Подржавају останак Шпаније у НАТО, у САД виде важног савезника, али истовремено истичу и свој паневропски идентитет. Грађани су једини отворени еврофедералисти међу кључним политичким странкама у Шпанији. Сходно томе, логично су ушли у Савез за обнову Европе у ЕП, са Марконовом опцијом „У покрету“ и АЛДЕ којој су још раније приступили.
Грађани су успели да скрену пажњу на себе нарочито током каталонске кризе
2017. године, када су на првим наредним регионалним изборима успели да преузму готово све гласове ПП-а и поставе се као најснажнија шпанска странка у региону.
Ипак, неспособност да се изборе са нарастајућим ВОКСом и ППом који је успео да пронађе формулу за повратак дела сопствених бирача, као и преоштар заокрет удесно на социјалним питањима, где нису могли да се адекватно такмиче са ВОКСом, довели су напослетку од оштрог пада и болног пораза на овим изборима, који је резултирао оставком Алберта Ривере. Занимљиво, пад није био узрокован губљењем бирача због јачања конкурентских опција, колико због одласка ранијих гласача Грађана у апстиненцију.
Од новог лидера и проналаска јасног идеолошког пута у наредних годину дана, зависи и опстанак Грађана као аутентичне и значајне политичке снаге у Шпанији.
ИЗБОРНА ПРЕЛИВАЊА
Ове изборе обележила су изборна преливања на обе стране политичког спектра, али чак и међу секторима. Графикон који је настао као збир резултата до којих су дошле најутицајније истраживачке и медијске куће у Шпанији Сигмадос и Ел Мундо, на дан избора, методом тзв. „егзит полова“.
У левој колони су резултати партија априла 2019. а у десној колони новембра 2019. године, уз преливања с лева на десно. Otros-друге партије, Abstencion-уздржани.
РЕЗУЛТАТИ ПО ПОЛИТИЧКИМ ПАРТИЈАМА
Осетан пад социјалиста је амортизован резервоаром подршке који су остварили још у априлу месецу. Очито, бирачи су желели да их казне пре свега због неспособности да превазиђу разлике и формирају власт са покретом ПОДЕМОС. Други бирачи су имали амбицију да их казне пре свега због нестабилности у коју је Шпанија упловила због немогућности ПСОЕ као најјаче партије да пронађе заједнички језик било са ПОДЕМОС, било са ПП и Грађанима, што је резултирало и порастом апстинената, иако су политички лидери сви као један понављали слоган који је осмислио сада већ бивши лидер Грађана: „Нико не сме остати кући!“НАПОМЕНА: у табели су наведене само политичке листе које су оствариле право макар на једног члана Представничког конгреса.
- Специфичан троугао се формирао на десници. Док је ВОКС растао како због преузимања бирача ПП, тако и због преузимања бирача од Грађана, ПП који губи део бирача због ВОКСа успева то да надокнади преузимајући бираче од Грађана, док истовремено мотивише и неке апстиненте да их подрже. Грађани пак не само да губе бираче у оба правца, него велики број гласача шаљу у апстиненцију. Збуњени преоштрим заокретом у десно на социјалним питањима, али и преагресивном реториком, одређени бирачи ове опције одлазе у апстиненцију, јер су сувише десно или блиски центру за леве партије, али су сувише лево или блиски центру за најновији заокрет Грађана. Грађани су заоштреном реториком успели да се поставе као једна од две најзначајније политичке опције у матичној Каталонији и да тамо понесу шпанску заставу у оквиру блока за заједничку државу. Ипак, на овом питању се показало да – Каталонија није Шпанија. Нити се питање тактика која се показала успешном на једном делу територије може тек тако пресликати на целу државу.
- ВОКС је на историјском врхунцу. У будућности њихов кључни такмац биће ПП. Заправо, за ВОКС би идеалан развој политичке ситуације био улазак ПП у велику коалицију са ПСОЕ, јер би се тада поставили као највећа опозициона десна снага. Ипак, чак и да не буде тако, свако заоштравање на релацији Мадрид – Барселона погодује ВОКСу, који успева да изгради своју супстанцу и постави се као покрет који представља много више од „партије једног питања“, што им даје могућност опстанка на политичкој сцени и избегавање судбине политичке звезде падалице. Највећи изазов за ВОКС биће јачање конкуренције у борби за лидерске позиције унутар странке и могућа фрагилност још увек недовољно снажне партијске организације.
МОГУЋИ ПРАВЦИ ДАЉЕГ РАЗВОЈА СИТУАЦИЈЕ:
Међу бројним математичким комбинацијама, истичу се ипак оне које имају и своје политичко упориште.
- ЛЕВА КОАЛИЦИЈА – Нетом по проглашењу резултата, лидери ПСОЕ и ПОДЕМОСа, потписали су коалициони споразум. Оно што нису били кадри да учине у неколико наврата у претходним сазивима шпанског парламента, левичари су сад учинили без одлагања. Делује, да су добро перципирали поруку бирача. Ипак, овом блоку и даље недостаје 21 место до магичних 176. Чак и уз МАС ПАИС, левичари би морали да приволе у коалицију каталонске сепаратисте, јер им само баскијски не доносе већину. Тешко је рећи са ким ће преговори теже ићи, републиканцима који се могу окарактерисати као најдоследнији борци за сувереност Барселоне или са „пуђдемоновцима“, поготово након оштрих судских пресуда партијским лидерима. Подемос нема проблем са расписивањем обавезујућег референдума за независност Каталоније. Али ПСОЕ не сме да ризикује на овом питању. Питању које са собом носи много емоција и може изазвати сукобе који никоме ни у Каталонији, ни у Шпанији, али ни у Европи не требају.Постоји још једна подопција за леву коалицију. У случају да Грађани поново крену ка центру након Риверине оставке и ново лидерство процени да би у власти много пре повратили подршку или се макар путем клијентелизма задржали на политичкој површини, никако се не сме искључити ни могућност, да уместо каталонских сепаратиста у владајућу коалицију уђу Грађани, МАС ПАИС и обе баскијске странке. Тензије у Баскији су историјски на високом нивоу, али је данас на дневном реду шпанске политике много изазовније питање Каталоније. Баскијски политичари су се одрекли насиља као вида борбе, а неки од њих се већ дубоко уклопили у шпански политички живот. У случају остварења ове комбинаторике, ситуација би пре свега по ПСОЕ била много мање изазовна и извесним попуштањем на политичком плану у Баскији (за чим има простора), они би избегли коалирање са каталонским партијама које су својим неуставним деловањем 2017. године већ ископале дубок ров према Мадриду.
- ВЕЛИКА КОАЛИЦИЈА – Иако ју је искључио лидер ПСОЕ Педро Санчез, у случају пропасти свих комбинаторика на левици, она се намеће као последње логично решење, које би донело и преко потребну стабилност Шпанији. Нови избори би само убрзали слабљење ПСОЕ, наставили стагнацију ПОДЕМОСа и отворили нову сезону политичког рата за сваки глас на десници. Велика коалиција би донела 4 године преко потребне политичке стабилности Шпанији, која никако да се привикне на нестанак двопартизма и пређе у нову фазу сопственог демократског развоја.
- НОВИ ИЗБОРИ – Пошто никакво коалирање три десне странке било са каталонским, било са баскијским сепаратистима не долази у обзир, ова политичка комбинаторика није вредна детаљније анализе. Али зато нови избори јесу сасвим реална опција. Они би погодовали извесно ВОКСу, могуће Грађанима, мање извесно ППу и извесно никоме са левице, осим можда Мас Паису.
Међутим, за Шпанију би они значили још један циклус нестабилности и немогућности борбе против сијасет проблема који притискају економију ове пиринејске државе.
(КРАЈ)
Аутори: Немања Старовић и Предраг Рајић