Dok se svet očajnički bori protiv pošasti virusa Kovid 19 i strepi od neizvesnosti koju donosi sutrašnjica, naročito u svetlu nadolazeće dramatične ekonomske krize, bugarska politička scena je uzdrmana je unutrašnjim previranjima. Svedoci smo toga da su ulični protesti usmereni protiv vlade premijera Bojka Borisova ušli u četvrtu nedelju i da se za sada ne nazire njihovo slabljenje.

KAKO JE SVE POČELO

Inicijalna kapisla za početak ove političke krize dogodila se na crnomorskoj obali. Opozicioni političar Hristo Ivanov, motornim čamcem pokušao je dospeti na javnu plažu u Burgasu u čemu su ga sprečili pripadnici Nacionalne bezbednosne službe (NSO). Ubrzo se otkrilo da je zadatak agenata pomenute bugarske službe bezbednosti bio da obezbeđuju vilu uticajnog političara i biznismena Ahmeda Dogana. Uskraćivanje Ivanovu prava da pristupi na javnu plažu uz činjenicu da pripadnici NSO čuvaju bivšeg predsednika Pokreta slobode i pravde (DPS), čoveka koji trenutno, osim počasne, nema ni jednu državnu funkciju, izazvala je gnev dela javnosti. Trošenje budžetskih sredstava na bivšeg funkcionera koji je izgradio vilu, ni više ni manje, nego na javnoj plaži osudila je gotovo celokupna, inače rascepkana i posvađana, opozicija. Očekivano, bugarski predsednik Rumen Radev, blizak socijalistima (BSP) i dosledan protivnik Bojka Borisova, oštro je kritikovao vladu. Odgovor je stigao istog dana, generalni tužilac Ivan Gešev poslao je policiju u predsednikov kabinet kako bi priveli dvojicu njegovih saradnika, pod optužbom da su trgovali uticajem. Iako se tužilaštvo pravdalo da to nema nikave veze sa slučajem Ahmeta Dogana, vremnski okvir i date okolnosti nas uveravaju da je to malo verovatno. Radev i Ivanov su optužili Borisova i Geševa za politički progon, zloupotrebu pravosuđa i drugih državnih organa, odnosno da su korumpirali i privatizovali državne institucije. Narod je nakon toga počeo da se okuplja na ulicama Sofije, ali i drugih bugarskih gradova, a većina opozicionih političkih partija se uključila u proteste. Uprkos tome što u vreme pandemije virusa Korona okupljanje većeg broja građana na jednom mestu nije bezbedno, a ni dozvoljeno, broj demonstranata vremenom se samo uvećavao. Njihovi zahtevi su jasni i formulisani, odlazak vlade Bojka Borisova, koju smatraju odgovornom za kriminalizaciju društva, uz insistiranje na konačnom obračunu sa hobotnicom korupcije, čiji pipci su obuhvatili celokupno društvo. Nije tajna da Bugarska spada u najkorumpiranije države i to ne samo u Evropskoj uniji nego i šire. Svakako, to nije nepoznanica bugarskoj javnosti, samim tim postavlja se opravdano pitanje, zašto je baš sada počela kriza, te iz kojih centara moći je inicirana i šta se može očekivati kao konačan proizvod julskih dešavanja u Bugarskoj?

Neophodno je da naglasimo da oštrica napada opozicije i njoj naklonjenog dela javnosti nije isključivo usmerena protiv premijera i tužioca. Štaviše, oni su označeni samo kao marionete istinskih gospodara političkih i finansijskih tokova bugarske države, a to su Ahmed Dogan i Deljan Pevski. Pomenuti dvojac nije slučajno apostrofiran. Radi se o međusobno povezanim biznismenima i političarima, preko zajedničke partije DPS, koje opozicija optužuje da su mafijaškim metodama zarobili državu. Zato je važno da napravimo osvrt na biografije pomenutih ličnosti, kao i da sagledamo njihovu ulogu u bugarskom društvu.

AHMED DOGAN

Ahmed Dogan čovek je koji je iz politike uplivao u poslovne vode. Služeći se stečenim vezama i izgrađenim uticajem u državnom aparatu stvorio je poslovnu imperiju u energetskom sektoru. Dogan je rođen 29. marta 1954. godine u porodici turskog porekla. Studije filozofije je okončao na Univerzitetu u Sofiji, da bi 1986. godine odbranio doktorsku disertaciju. Osnivač je Pokreta za prava i slobode (DPS), stranke koja tvrdi da zastupa interese turske manjine u Bugarskoj, a kojom je predsedavao od 1990. do 2013. godine. Povukao se sa čela stranke 2013. godine nakon što je preživeo pokušaj atentata. Tokom svog političkog angažmana tužilaštvo ga je sumnjičilo za koruptivne delatnosti u bugarskom energetskom sektoru. Međutim, iako je istraga vođena Doganova krivica nikad nije dokazana, tako da je na kraju oslobođen svih optužbi.

Ime Ahmeda Dogana je u septembru 2007. godine navedeno u zvaničnom izveštaju otkrivenih saradnika bugarske tajne policije iz doba komunizma. Prema pomenutom izveštaju, Dogan je u periodu od avgusta 1974. do marta 1988. godine bio plaćeni agent Komiteta za državnu bezbednost. Navedeni biografski podaci otkrivaju nam da se ovde radi o jednom iskusnom političaru. Tokom svoje dugogodišnje karijere dobro se upoznao sa način funkcionisanja, a posebno slabostima bugarskih državnih institucija. Stečeno iskustvo i kontakte je iskoristio kako bi započeo privatne poslove u energetskom sektoru što mu je donelo enormnu dobit. Danas je između ostalog većinski vlasnik jedne od najznačajnijih bugarskih elektrana TE Varna.

Međutim, uprkos tome što se zvanično povukao iz politike 2013. godine, zadržavši jedino mesto počasnog predsednika DPS, nezvanično, ostao je siva eminencija ne samo pomenute stranke, već i celokupnog političkog života u Bugarskoj. Stečena finansijska sredstva samo su dodatno ojačala njegov uticaj u politici, ali i u pravosuđu. Dogan je odlično procenio da ukoliko želi da zaštiti svoju poslovnu imperiju, uz novac i političku moć, neophodna mu je i kontrola nad sudstvom i tužilaštvom. Pošto tužiocima Bugarskoj mandat traje sedam godina, zakon predviđa komplikovanu proceduru za njihovu smenu, kako bi se obezbedila njihova nezavisnost od izvršne vlasti, dok je time njihov uticaj veoma impozantan. Naravno, Dogan je to na vreme razumeo. Posebno na tome insistira opozicija tvrdnjom da i sadašnji generalni tužilac Gešev, za svoju trenutnu funkciju može da „zaahvali“ Doganu.

Takođe, ne smemo da zanemarimo još jedan izvor moći Ahmeda Dogana, a on leži u obaveštajno-bezbednosnim strukturama. Pri tome, ne mislimo samo na pomenutu, staru vezu Dogana sa bugarskom službom bezbednosti. Jako je važna i činjenica da se često ukazuje na njegove kontakte sa turskom i ruskom obaveštajnom zajednicom, koje su u Bugarskoj izuzetno dobro pozicionirane. Dogan je nesporni vođa Turaka i drugih muslimana u Bugarskoj, uostalom okuplja ih u partiji čiji je počasni predsednik i siva eminencija. Smatra se da su turske obaveštajne službe duboko povezane sa DPS. Uzmemo li u obzir da je Turska jedan od najvećih investitora u Bugarskoj, da postoji povezanost kriminalnih klanova iz obe države, naročito na polju distribucije narkotika, kao i da značajna zajednica Turaka (preko 8%) živi u toj zemlji, postaje nam jasano odakle dolazi tako snažan uticaj Turske u Bugarskoj. Upravo, Dogana smatraju jednim od ključnih veza između obaveštajnih aparata dve države.

Međutim, postoje indicije da je Dogan „ključni igrač i ruske strane“ u Bugarskoj, pa čak da je bliži sa obaveštajnim krugovima u Moskvi nego u Ankari. Nesporno je da Rusija ima dominantnu ulogu u bugarskom energetskom sektoru. Dogan se upravo obogatio preko svojih kompanija koje se bave energentima. Teško je poverovati da je to uspeo bez podrške ili bar odobrenja Rusije, svakako ključnog igrača na tom polju u Bugarskoj. Osim toga, dobar pokazatelj može biti i to što je tokom velike krize u odnosima između Rusije i Turske, nastale 2015. godine zbog obaranja ruskog aviona od strane turske avijacije, Dogan stao na rusku stranu. Naime, on je tada presudno uticao da dođe do smene tadašnjeg lidera DPS Ljotvi Mestana, koji je otvoreno podržao Tursku, a da na čelo stranke, prvobitno dođe tročlana komisija, pa potom i sadašnji lider, Mustafa Karadaji.

Uzevši u obzir sve navedene činjenice, Ahmed Dogan je izuzetno uticajna ličnost na bugarskoj političkoj sceni, čovek koji poseduje novac, političke kontakte i uticaj u pravosuđu, ali i snažne veze sa stranim obaveštajnim strukturama. Međutim, ono što ga čini još moćnijim i uticajnijim svakako je njegova veza sa bogatim mladim biznismenon Deljanom Pevskim, takođe članom DPS. Zato je važno da kažemo i nekoliko reči o biografiji pomenutog Pevskog, kako bi na pravi način razumeli snagu njihovog saveza.

DELJAN PEVSKI

Pevski je dosta mlađi od Dogana, tek mu je četrdeset godina. Slično svom starijem mentoru i partneru, pored politike bavi se i biznisom. Već do sada izgradio je moćnu poslovnu imperiju. Deljan Pevski je rođen 27. jula 1980. godine. Diplomirao je pravo na Univerzitetu „Neofit Rilski“. Još kao student ušao je u politički život i postao član Upravnog odbora „Luke Varna“ EAD. Avgusta 2005. godine postavljen je za zamenika ministra za vanredne situacije u vladi Sergeja Staniševa. Zanimljivo je da pomenemo i njegovo članstvo u interresornoj komisije za izdavanje dozvola za trgovinu oružjem. Godine 2007. bio je optužen zbog iznude, nakon čega ga je Sergej Stanišev odstranio iz vlade. Tužilaštvo je naknadno odustalo od slučaja protiv Pevskog, zbog nedostatka dokaza, tako da je vraćen na funkciju zamenika ministra. Deljan Peevski je u više navrata obavljao (pa i u trenutnom sazivu) dužnost poslanika u bugarskom parlamentu. Član je Odbora za unutrašnju bezbednost i javni red, kao i Odbora za pravna pitanja.

Pomenute činjenice nam svedoče o čoveku čiji politički uspon je išao izuzetnom brzinom, za šta svakako može da zahvali svojim ličnim sposobnostima, ali i samom šefu stranke Ahmedu Doganu. Međutim, moramo da pomenemo i tu činjenicu da je Pevski multimilioner koji poseduje brojne nekretnine. Bavi se prodajom, neki kažu i švercom, cigareta i oružja, ali i mnogim drugim tenderskim poslovima. Ipak, njegova istinska moć leži u kontroli medija u Bugarskoj. Naime, njegova majka Irene Krasteve, vlasnica je većeg broja elektronskih i gotovo 80% štampanih medija. Posebno je važno naglasiti da Pevski kontroliše i distribuciju štampanih medija što ga svakako stavlja u privilegovan položaj u odnosu na druge vlasnike. Pošto dobro znamo da čovek koji kontroliše medije, utiče i na mogućnost kreiranja javnog mišljenjea, te samim tim presudno utiče i na rejting političkih subjekata, postaje nam jasno koliki značaj Pevski ima u bugarskom društvu danas. Samim tim, nije potrebno da posebno naglašavamo snagu saveza Ahmeda Dogana i Deliana Pevskog. U njihovim rukama skoncentrisana su ogromna ekonomska sredstva, jak politički uticaj, najveći udeo u medijskoj sceni i kontrola nad sudstvom i tužilaštvom. Zato nije ni čudno što pojedini analitičari tvrde da politička budućnost Bugarske može da zavisi od njihovih odluka.

KO STOJI IZA PROTESTA?

Kada sagledamo sve pomenute činjenice onda ne bi trebalo da nas iznenadi što je opozicija oštricu svog napada usmerila upravo na pomenuti dvojac. Prikazivanjem Borisova kroz prizmu marionete Dogana i Pevskog, ove tri ličnosti postavljaju se u isti okvir, čime se država prikazuje zarobljenikom „tri kuma mafije“, a opozicija budućim oslobodiocima. Međutim, Borisov svakako nije poslušnik pomenutog dvojca. Nesporno, on je sa njima interesno povezan. Pošto mu je većina u parlamentu nestabilna, DPS poseduje ulogu da pomogne predlozima vlade, onda kada je ti potrebno. Odnosno, Borisov DPS pravi određene ustupke u vezi sa poslovnim projektima, kao neophodnu cenu njihove političke podrške. Samim tim, tu se ipak radi o obostranom interesu. Kao dokaz činjenice da premijer nije marioneta najbolje potvrđuje i situacija iz 2013. godine, kada je Borisov bio vođa opozicionog pokreta protiv tadašnjih vladajućih bugarskih socijalista. Okupljao je tada nezadovoljne građane na ulicama bugarskih gradova, a povod je predstavljao odluku socijalista da upravo Pevskog postave na mesto šefa bugarske obaveštajne službe. Naravno da je takav plan socijalista izazvao bes javnosti, ne samo zbog nekompetentnosti kandidata, već i zbog brojnih kriminalnih afera koje su ga pratile. Pritisak nezadovoljnih građana i opozicije tada je urodio plodom, a Pevski i Dogan nisu uspeli u svojoj nameri. Međutim, Borisov jeste … postao je premijer.

Sigurno, oni mu to nisu zaboravili, ali teško da je to uzrok njihove povezanosti sa današnjim velikim i vidljivim pritiskom na Borisova. Naime, kada je Gešev poslao policiju u predsednikov kabinet, teško da je to radio po nalogu samog Borisova. Hapšenje saradnika predsednika je pokrenulo lavinu protesta, a premijer je ipak dovoljno iskusan političar i ne bi sebi dozvolio takav propust. Verovatnije deluje teorija da je Gešev pod uticajem predsednika, njemu bliskih socijalista i Dogana, čiji uticaj na pravosuđe i druge državne organe smo već naglasili, sproveo tu akciju upravo kako bi naškodio samom Borisovu. Da u tome ima istine možda nam najbolje oslikava činjenica da raznorodna opozicija na protestima listom napada Borisova, ali da se socijalisti i predsednik Radev suzdržavaju od napada na Dogana i Pevskog. Svesni da će parlamentarni izbori u Bugarskoj biti u prvoj polovini naredne 2021. godine i da će im samim tim njihova podrška, naročito medijska dobro doći, socijalisti sada pokušavaju da manipulišu sa ulogom Dogana i Pevskog u nastaloj situaciji.

Međutim, ne bismo smeli da zanemarimo činjenicu da su bugarski socijalisti pod snažnim uticajem ruskih obaveštajnih službi i da te veze sežu još iz komunističkog vremena, kada su obe države pripadale jednom političkom bloku. Nije to specifičnost samo Bugarske tako je i kod većine drugih zemalja nekadašnjeg Varšavskog pakta. Levičarske stranke su po pravilu naslednice nekadašnjih komunističkih partija. Samim tim, nasledile su i veze koje su postojale sa sovjetskim bezbednosnim aparatom. U svom radu, ruska obaveštajna služba danas koristi te stare „bezbednosne veze“. Jedino se postavlja, pitanje koji je interes Rusije da ruši Borisova, posebno u svetlu činjenice da se energetski projekat Turski tok, za rusku stranu veoma važan, privodi kraju. Međutim, činjenica je da to traje predugo i da se sprovodi uz „porođajne muke“, čime je ruska strana sigurno nezadovoljna. Nesumnjivo, oni bi pre na vlasti voleli da vide bugarske socijaliste, nego Borisovljev GERB, zbog čega možemo da pronađemo ruski interes u datoj situaciji, ali i povezanost BSP i Ahmeda Dogana sa ovim događajima.

Isto tako, i Amerikanci su nezadovoljni bugarskim premijerom, ali za razliku od Rusa zbog toga što nije odbacio realizaciju Turskog toka. Upravo, zato smo svedoci toga da američka ambasada u Sofiji otvoreno podržava demostrante. Amerikanci bi najradije na vlasti u Sofiji videla novu snagu koja se javlja na bugarskoj političkoj sceni, a koja je prozapadno orijentisana i duboko involvirana u sva pomenuta dešavanja. Naime, Ivanov koji je počeo ovu krizu svojim pokušajem da pristane na plažu u neposrednoj blizini Doganove vile, upravo pripada toj grupi manjih, mahom liberalno orijentisanih političkih subjekata (Zeleni, Demokrate za jaku Bugarsku, Da Bugarska) i pojedinaca, uglavnom regrutovanih iz korpusa intelektualaca i mladih ljudi bez političkog iskustva. Očigledno da oni igraju na kartu neukaljanog ugleda i pokušavaju da se predstave kao oni koji mogu biti nosioci promena i borbe protiv korupcije u zemlji. Sigurno, mogu da računaju na podršku levih i liberalnih partija u Evropskom parlamentu, koje su takođe podržale proteste protiv bugarske vlade. Međutim, njihov pokret je tek u nastajanju, te nemaju snažnu stranačku infrastrukturu tako da će na narednim izborima preskakanje cenzusa od 5% za njih biti imperativ.

OČEKIVANE POSLEDICE KRIZE U BUGARSKOJ

Jedino se na kraju postavlja pitanje sudbine samog Borisova, odnosno da li će neko da stane iza njega i njegove vlade. Jedinu podršku, za sada, dobio je od bloka evropskih narodnih partija, kome i njegova stranka pripada. Prethodnih godina podržavala ga je nemačka kancelarka Angela Merkel, ali i njena karijera se bliži kraju. Suštinski, Borisov je pokušavao da vodi suverenu politiku, oslanjajući se u najvećoj meri na Nemačku, ali istovremeno se trudio da ne izazove podozrenje kod drugih velikih sila. Pošto u tome nije uspeo, pre svega zbog Turskog toka, našao se pod baražnom paljbom ne samo opozicije već i Rusije i SAD.

Ipak, Borisov je majstor političkog preživljavanja. Nije prvi put optužen za korupciju niti su ovo prve demonstracije protiv njegove vlade. Opozicija ga svakako neće srušiti na pitanju korupcije, bugarska javnost je i do sada bila svesna njenog prisustva, pa je glasala za GERB. Možda se to najbolje videlo prošle godine na izborima za Evropski parlament. Borisov se i tada suočavao sa teškom aferom, kada je javnost saznala da su njegovi bliski saradnici stekli skupe nekretnine bez načina da objasne poreklo novca za njihovu kupovinu. Svi su tada predviđali slom GERB, čak je i Borisov u javnosti delovao apatično, bez namere da se brani, a i kako bi, kada od tih optužbi nije bilo suvisle odbrane. Smenio je kompromitovane saradnike od kojih su neki i procesuirani, a na izborima je ipak ostvario ubedljivu pobedu. Samim tim, možemo zaključiti da će politička veština Bojka Borisova tek biti na velikom ispitu, a da ishod neće zavisiti od trenutno aktuelnog pitanja korupcije, već od toga kako će se nositi sa posledicama pandemije. Ukoliko očuva ekonomsku stabilnost zemlje, politički će preživeti. Uostalom, njegovi glavni oponenti iz BSP imaju teško „nasleđe sumnjivih poslova“ na polju korupcije, te date okolnosti ne moraju da budu tema na sledećim izborima. Nova politička snaga koju stvaraju ljudi sa besprekornim biografijama, za razliku od socijalista, to svakako može, ali tu nastupaju Dogan i Pevski. Mediji su pod njihovom kontrolom, a oni svakako neće protežirati tu političku opciju, naprotiv.

Zato možemo očekivati da će Borisov pokušati da sa određenim političkim manevrima umiri javnost. Smene pojedinih ministara uz obećanja „da će okrenuti drugi list“, već su se pokazale kao dobar recept. Time će dati svojoj stranci još vremena da se što bolje pripremi za izbore naredne godine. Međutim, postoji i druga opcija, a to su prevremeni izbori. Ukoliko Borisov proceni da mu izbori više odgovaraju sada nego naredne godine, kada ekonomska kriza uzrokovana pandemijom uzme danak, prevremeno glasanje je moguće rešenje. Suštinski, izborni proces bi verovatno, u ovom trenutku, više odgovarao Borisovu nego njegovim oponentima. Zato za opoziciju ovi protesti nisu pokušaj rušenja vlade, već predstavljaju pokaznu vežbu za ono što se tek sprema. Jesen i zima se bliže, a samim tim i velika ekonomska kriza.

Pandemija bolesti Kovid 19 iz temelja je uzdrmala svet učinvši političku stvarnost neizvesnom i nepredvidivom. Gotovo da nema zemlje na planeti koja se, sa više ili manje uspeha, ne bori protiv ove globalne pošasti nadajući se da će uspeti da sačuva, kako ljudske živote, tako i ekonomske potencijale. Međutim, danas je sve izvesnije da je čovečanstvo na pragu najveće ekonomske krize u poslednjih stotinu, pa i više godina. Naravno da će to ostaviti dalekosežne posledice, ne samo po ekonomske, već i na društveno-političke odnose. Samim tim, sve sa čime se danas suočavamo predstavlja samo početak, dok ćemo punu manifestaciju teških konsekvenci osetiti tokom jeseni i zime ove 2020. godine. Kako će se pojedina društva nositi sa reperkusijama pandemije u mnogome će zavisiti od dva ključna faktora – preduzetih mera kako bi se ublažio intezitet krize, kao i unutrašnje stabilnosti svakog društva ponaosob. Države u kojima, bez obzira na pandemiju (trenutno najveći globalni izazov) postoji visok stepen unutrašnjih političkih tenzija neminovno će se naći u daleko težoj poziciji od onih zemalja sa stabilnim sistemom vlasti i zdravim političkim odnosima. Ukoliko, u određenom društvu postoje izraženi politički sukobi možemo očekivati da će sa pogoršanjem ekonomske situacije, koje u manjoj ili većoj meri neminovno sledi, oni samo dobiti na intezitetu. U tom slučaju, scenario opšteg haosa, sličan trenutnom stanju u SAD, nije nešto što će mimoići većinu takvih država.

Strah od pomenutog scenarija sigurno muči bugarskog premijera. Naime, ekonomski pokazatelji govora da će ova država zabeležiti pad od sigurno preko 6, a verovatno i 7 procentnih poena. Svakako, u poređenju sa drugim zemljama to ne predstavlja najgori rezultat, ali će građani i to osetiti na svojoj koži. Nezadovoljstvo javnosti, dodatno će rasti, a sigurno opozicija će taj bes pokušati da kanališe u sopstvene političke svrhe. Zato je potrebno da naglasimo da su dešavanja na ulicama bugarskih gradova samo „proba“, „vežba“, a da prave potrese možemo da očekujemo na jesen ili zimu i to u najtežem momentu za vladu Bojka Borisova. Naravno da se sve to poklapa sa izborima u prvoj polovini 2021. godine i da će oni za GERB doći u najgorem trenutku, što će za Borisova biti možda i najveći izazov u dosadašnjoj političkoj karijeri. Zato se on trnutno lomi između ključnog pitanja, izbori odmah ili naredne godine?! Obe opcije imaju prednosti i mane, ali možemo pretpostaviti da će obećane milijarde evra od EU, za sanaciju posledica izazvanih pandemijom, uveriti Borisova da se može relativno bezbolno izboriti sa krizom. U tom slučaju, možda čak uspe da se javnosti predstavi kao „spasilac naroda“, a to bi mu svakako obezbedilo pobedu i na narednim izborima.