fbpx

АНАЛИЗА ПОЛИТИЧКЕ КРИЗЕ У БУГАРСКОЈ

03/08/2020
Аутор :
Анализе/Геополитика

Док се свет очајнички бори против пошасти вируса Ковид 19 и стрепи од неизвесности коју доноси сутрашњица, нарочито у светлу надолазеће драматичне економске кризе, бугарска политичка сцена је уздрмана је унутрашњим превирањима. Сведоци смо тога да су улични протести усмерени против владе премијера Бојка Борисова ушли у четврту недељу и да се за сада не назире њихово слабљење.

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

Иницијална каписла за почетак ове политичке кризе догодила се на црноморској обали. Опозициони политичар Христо Иванов, моторним чамцем покушао је доспети на јавну плажу у Бургасу у чему су га спречили припадници Националне безбедносне службе (НСО). Убрзо се открило да је задатак агената поменуте бугарске службе безбедности био да обезбеђују вилу утицајног политичара и бизнисмена Ахмеда Догана. Ускраћивање Иванову права да приступи на јавну плажу уз чињеницу да припадници НСО чувају бившег председника Покрета слободе и правде (ДПС), човека који тренутно, осим почасне, нема ни једну државну функцију, изазвала је гнев дела јавности. Трошење буџетских средстава на бившег функционера који је изградио вилу, ни више ни мање, него на јавној плажи осудила је готово целокупна, иначе расцепкана и посвађана, опозиција. Очекивано, бугарски председник Румен Радев, близак социјалистима (БСП) и доследан противник Бојка Борисова, оштро је критиковао владу. Одговор је стигао истог дана, генерални тужилац Иван Гешев послао је полицију у председников кабинет како би привели двојицу његових сарадника, под оптужбом да су трговали утицајем. Иако се тужилаштво правдало да то нема никаве везе са случајем Ахмета Догана, времнски оквир и дате околности нас уверавају да је то мало вероватно. Радев и Иванов су оптужили Борисова и Гешева за политички прогон, злоупотребу правосуђа и других државних органа, односно да су корумпирали и приватизовали државне институције. Народ је након тога почео да се окупља на улицама Софије, али и других бугарских градова, а већина опозиционих политичких партија се укључила у протесте. Упркос томе што у време пандемије вируса Корона окупљање већег броја грађана на једном месту није безбедно, а ни дозвољено, број демонстраната временом се само увећавао. Њихови захтеви су јасни и формулисани, одлазак владе Бојка Борисова, коју сматрају одговорном за криминализацију друштва, уз инсистирање на коначном обрачуну са хоботницом корупције, чији пипци су обухватили целокупно друштво. Није тајна да Бугарска спада у најкорумпираније државе и то не само у Европској унији него и шире. Свакако, то није непознаница бугарској јавности, самим тим поставља се оправдано питање, зашто је баш сада почела криза, те из којих центара моћи је иницирана и шта се може очекивати као коначан производ јулских дешавања у Бугарској?

Неопходно је да нагласимо да оштрица напада опозиције и њој наклоњеног дела јавности није искључиво усмерена против премијера и тужиоца. Штавише, они су означени само као марионете истинских господара политичких и финансијских токова бугарске државе, а то су Ахмед Доган и Делјан Певски. Поменути двојац није случајно апострофиран. Ради се o међусобно повезаним бизнисменима и политичарима, преко заједничке партије ДПС, које опозиција оптужује да су мафијашким методама заробили државу. Зато је важно да направимо осврт на биографије поменутих личности, као и да сагледамо њихову улогу у бугарском друштву.

АХМЕД ДОГАН

Ахмед Доган човек је који је из политике упливао у пословне воде. Служећи се стеченим везама и изграђеним утицајем у државном апарату створио је пословну империју у енергетском сектору. Доган је рођен 29. марта 1954. године у породици турског порекла. Студије филозофије је окончао на Универзитету у Софији, да би 1986. године одбранио докторску дисертацију. Оснивач је Покрета за права и слободе (ДПС), странке која тврди да заступа интересе турске мањине у Бугарској, а којом је председавао од 1990. до 2013. године. Повукао се са чела странке 2013. године након што је преживео покушај атентата. Током свог политичког ангажмана тужилаштво га је сумњичило за коруптивне делатности у бугарском енергетском сектору. Међутим, иако је истрага вођена Доганова кривица никад није доказана, тако да је на крају ослобођен свих оптужби.

Име Ахмеда Догана је у септембру 2007. године наведено у званичном извештају откривених сарадника бугарске тајне полиције из доба комунизма. Према поменутом извештају, Доган је у периоду од августа 1974. до марта 1988. године био плаћени агент Комитета за државну безбедност. Наведени биографски подаци откривају нам да се овде ради о једном искусном политичару. Током своје дугогодишње каријере добро се упознао са начин функционисања, а посебно слабостима бугарских државних институција. Стечено искуство и контакте је искористио како би започео приватне послове у енергетском сектору што му је донело енормну добит. Данас је између осталог већински власник једне од најзначајнијих бугарских електрана ТЕ Варна.

Међутим, упркос томе што се званично повукао из политике 2013. године, задржавши једино место почасног председника ДПС, незванично, остао је сива еминенција не само поменуте странке, већ и целокупног политичког живота у Бугарској. Стечена финансијска средства само су додатно ојачала његов утицај у политици, али и у правосуђу. Доган је одлично проценио да уколико жели да заштити своју пословну империју, уз новац и политичку моћ, неопходна му је и контрола над судством и тужилаштвом. Пошто тужиоцима Бугарској мандат траје седам година, закон предвиђа компликовану процедуру за њихову смену, како би се обезбедила њихова независност од извршне власти, док је тиме њихов утицај веома импозантан. Наравно, Доган је то на време разумео. Посебно на томе инсистира опозиција тврдњом да и садашњи генерални тужилац Гешев, за своју тренутну функцију може да „заахвали“ Догану.

Такође, не смемо да занемаримо још један извор моћи Ахмеда Догана, а он лежи у обавештајно-безбедносним структурама. При томе, не мислимо само на поменуту, стару везу Догана са бугарском службом безбедности. Јако је важна и чињеница да се често указује на његове контакте са турском и руском обавештајном заједницом, које су у Бугарској изузетно добро позициониране. Доган је неспорни вођа Турака и других муслимана у Бугарској, уосталом окупља их у партији чији је почасни председник и сива еминенција. Сматра се да су турске обавештајне службе дубоко повезане са ДПС. Узмемо ли у обзир да је Турска један од највећих инвеститора у Бугарској, да постоји повезаност криминалних кланова из обе државе, нарочито на пољу дистрибуције наркотика, као и да значајна заједница Турака (преко 8%) живи у тој земљи, постаје нам јасано одакле долази тако снажан утицај Турске у Бугарској. Управо, Догана сматрају једним од кључних веза између обавештајних апарата две државе.

Међутим, постоје индиције да је Доган „кључни играч и руске стране“ у Бугарској, па чак да је ближи са обавештајним круговима у Москви него у Анкари. Неспорно је да Русија има доминантну улогу у бугарском енергетском сектору. Доган се управо обогатио преко својих компанија које се баве енергентима. Тешко је поверовати да је то успео без подршке или бар одобрења Русије, свакако кључног играча на том пољу у Бугарској. Осим тога, добар показатељ може бити и то што је током велике кризе у односима између Русије и Турске, настале 2015. године због обарања руског авиона од стране турске авијације, Доган стао на руску страну. Наиме, он је тада пресудно утицао да дође до смене тадашњег лидера ДПС Љотви Местана, који је отворено подржао Турску, а да на чело странке, првобитно дође трочлана комисија, па потом и садашњи лидер, Мустафа Карадаји.

Узевши у обзир све наведене чињенице, Ахмед Доган је изузетно утицајна личност на бугарској политичкој сцени, човек који поседује новац, политичке контакте и утицај у правосуђу, али и снажне везе са страним обавештајним структурама. Међутим, оно што га чини још моћнијим и утицајнијим свакако је његова веза са богатим младим бизнисменон Делјаном Певским, такође чланом ДПС. Зато је важно да кажемо и неколико речи о биографији поменутог Певског, како би на прави начин разумели снагу њиховог савеза.

ДЕЛЈАН ПЕВСКИ

Певски је доста млађи од Догана, тек му је четрдесет година. Слично свом старијем ментору и партнеру, поред политике бави се и бизнисом. Већ до сада изградио је моћну пословну империју. Делјан Певски је рођен 27. јула 1980. године. Дипломирао је право на Универзитету „Неофит Рилски“. Још као студент ушао је у политички живот и постао члан Управног одбора „Луке Варна“ ЕАД. Августа 2005. године постављен је за заменика министра за ванредне ситуације у влади Сергеја Станишева. Занимљиво је да поменемо и његово чланство у интерресорној комисије за издавање дозвола за трговину оружјем. Године 2007. био је оптужен због изнуде, након чега га је Сергеј Станишев одстранио из владе. Тужилаштво је накнадно одустало од случаја против Певског, због недостатка доказа, тако да је враћен на функцију заменика министра. Делјан Пеевски је у више наврата обављао (па и у тренутном сазиву) дужност посланика у бугарском парламенту. Члан је Одбора за унутрашњу безбедност и јавни ред, као и Одбора за правна питања.

Поменуте чињенице нам сведоче о човеку чији политички успон је ишао изузетном брзином, за шта свакако може да захвали својим личним способностима, али и самом шефу странке Ахмеду Догану. Међутим, морамо да поменемо и ту чињеницу да је Певски мултимилионер који поседује бројне некретнине. Бави се продајом, неки кажу и шверцом, цигарета и оружја, али и многим другим тендерским пословима. Ипак, његова истинска моћ лежи у контроли медија у Бугарској. Наиме, његова мајка Ирене Крастеве, власница је већег броја електронских и готово 80% штампаних медија. Посебно је важно нагласити да Певски контролише и дистрибуцију штампаних медија што га свакако ставља у привилегован положај у односу на друге власнике. Пошто добро знамо да човек који контролише медије, утиче и на могућност креирања јавног мишљењеа, те самим тим пресудно утиче и на рејтинг политичких субјеката, постаје нам јасно колики значај Певски има у бугарском друштву данас. Самим тим, није потребно да посебно наглашавамо снагу савеза Ахмеда Догана и Делиана Певског. У њиховим рукама сконцентрисана су огромна економска средства, јак политички утицај, највећи удео у медијској сцени и контрола над судством и тужилаштвом. Зато није ни чудно што поједини аналитичари тврде да политичка будућност Бугарске може да зависи од њихових одлука.

КО СТОЈИ ИЗА ПРОТЕСТА?

Када сагледамо све поменуте чињенице онда не би требало да нас изненади што је опозиција оштрицу свог напада усмерила управо на поменути двојац. Приказивањем Борисова кроз призму марионете Догана и Певског, ове три личности постављају се у исти оквир, чиме се држава приказује заробљеником „три кума мафије“, а опозиција будућим ослободиоцима. Међутим, Борисов свакако није послушник поменутог двојца. Неспорно, он је са њима интересно повезан. Пошто му је већина у парламенту нестабилна, ДПС поседује улогу да помогне предлозима владе, онда када је ти потребно. Односно, Борисов ДПС прави одређене уступке у вези са пословним пројектима, као неопходну цену њихове политичке подршке. Самим тим, ту се ипак ради о обостраном интересу. Као доказ чињенице да премијер није марионета најбоље потврђује и ситуација из 2013. године, када је Борисов био вођа опозиционог покрета против тадашњих владајућих бугарских социјалиста. Окупљао је тада незадовољне грађане на улицама бугарских градова, а повод је представљао одлуку социјалиста да управо Певског поставе на место шефа бугарске обавештајне службе. Наравно да је такав план социјалиста изазвао бес јавности, не само због некомпетентности кандидата, већ и због бројних криминалних афера које су га пратиле. Притисак незадовољних грађана и опозиције тада је уродио плодом, а Певски и Доган нису успели у својој намери. Међутим, Борисов јесте … постао је премијер.

Сигурно, они му то нису заборавили, али тешко да је то узрок њихове повезаности са данашњим великим и видљивим притиском на Борисова. Наиме, када је Гешев послао полицију у председников кабинет, тешко да је то радио по налогу самог Борисова. Хапшење сарадника председника је покренуло лавину протеста, а премијер је ипак довољно искусан политичар и не би себи дозволио такав пропуст. Вероватније делује теорија да је Гешев под утицајем председника, њему блиских социјалиста и Догана, чији утицај на правосуђе и друге државне органе смо већ нагласили, спровео ту акцију управо како би нашкодио самом Борисову. Да у томе има истине можда нам најбоље осликава чињеница да разнородна опозиција на протестима листом напада Борисова, али да се социјалисти и председник Радев суздржавају од напада на Догана и Певског. Свесни да ће парламентарни избори у Бугарској бити у првој половини наредне 2021. године и да ће им самим тим њихова подршка, нарочито медијска добро доћи, социјалисти сада покушавају да манипулишу са улогом Догана и Певског у насталој ситуацији.

Међутим, не бисмо смели да занемаримо чињеницу да су бугарски социјалисти под снажним утицајем руских обавештајних служби и да те везе сежу још из комунистичког времена, када су обе државе припадале једном политичком блоку. Није то специфичност само Бугарске тако је и код већине других земаља некадашњег Варшавског пакта. Левичарске странке су по правилу наследнице некадашњих комунистичких партија. Самим тим, наследиле су и везе које су постојале са совјетским безбедносним апаратом. У свом раду, руска обавештајна служба данас користи те старе „безбедносне везе“. Једино се поставља, питање који је интерес Русије да руши Борисова, посебно у светлу чињенице да се енергетски пројекат Турски ток, за руску страну веома важан, приводи крају. Међутим, чињеница је да то траје предуго и да се спроводи уз „порођајне муке“, чиме је руска страна сигурно незадовољна. Несумњиво, они би пре на власти волели да виде бугарске социјалисте, него Борисовљев ГЕРБ, због чега можемо да пронађемо руски интерес у датој ситуацији, али и повезаност БСП и Ахмеда Догана са овим догађајима.

Исто тако, и Американци су незадовољни бугарским премијером, али за разлику од Руса због тога што није одбацио реализацију Турског тока. Управо, зато смо сведоци тога да америчка амбасада у Софији отворено подржава демостранте. Американци би најрадије на власти у Софији видела нову снагу која се јавља на бугарској политичкој сцени, а која је прозападно оријентисана и дубоко инволвирана у сва поменута дешавања. Наиме, Иванов који је почео ову кризу својим покушајем да пристане на плажу у непосредној близини Доганове виле, управо припада тој групи мањих, махом либерално оријентисаних политичких субјеката (Зелени, Демократе за јаку Бугарску, Да Бугарска) и појединаца, углавном регрутованих из корпуса интелектуалаца и младих људи без политичког искуства. Очигледно да они играју на карту неукаљаног угледа и покушавају да се представе као они који могу бити носиоци промена и борбе против корупције у земљи. Сигурно, могу да рачунају на подршку левих и либералних партија у Европском парламенту, које су такође подржале протесте против бугарске владе. Међутим, њихов покрет је тек у настајању, те немају снажну страначку инфраструктуру тако да ће на наредним изборима прескакање цензуса од 5% за њих бити императив.

ОЧЕКИВАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ КРИЗЕ У БУГАРСКОЈ

Једино се на крају поставља питање судбине самог Борисова, односно да ли ће неко да стане иза њега и његове владе. Једину подршку, за сaда, добио je од блока европских народних партија, коме и његова странка припада. Претходних година подржавала га је немачка канцеларка Ангела Меркел, али и њена каријера се ближи крају. Суштински, Борисов је покушавао да води суверену политику, ослањајући се у највећој мери на Немачку, али истовремено се трудио да не изазове подозрење код других великих сила. Пошто у томе није успео, пре свега због Турског тока, нашао се под баражном паљбом не само опозиције већ и Русије и САД.

Ипак, Борисов је мајстор политичког преживљавања. Није први пут оптужен за корупцију нити су ово прве демонстрације против његове владе. Опозиција га свакако неће срушити на питању корупције, бугарска јавност је и до сада била свесна њеног присуства, па је гласала за ГЕРБ. Можда се то најбоље видело прошле године на изборима за Европски парламент. Борисов се и тада суочавао са тешком афером, када је јавност сазнала да су његови блиски сарадници стекли скупе некретнине без начина да објасне порекло новца за њихову куповину. Сви су тада предвиђали слом ГЕРБ, чак је и Борисов у јавности деловао апатично, без намере да се брани, а и како би, када од тих оптужби није било сувисле одбране. Сменио је компромитоване сараднике од којих су неки и процесуирани, а на изборима је ипак остварио убедљиву победу. Самим тим, можемо закључити да ће политичка вештина Бојка Борисова тек бити на великом испиту, а да исход неће зависити од тренутно актуелног питања корупције, већ од тога како ће се носити са последицама пандемије. Уколико очува економску стабилност земље, политички ће преживети. Уосталом, његови главни опоненти из БСП имају тешко „наслеђе сумњивих послова“ на пољу корупције, те дате околности не морају да буду тема на следећим изборима. Нова политичка снага коју стварају људи са беспрекорним биографијама, за разлику од социјалиста, то свакако може, али ту наступају Доган и Певски. Медији су под њиховом контролом, а они свакако неће протежирати ту политичку опцију, напротив.

Зато можемо очекивати да ће Борисов покушати да са одређеним политичким маневрима умири јавност. Смене појединих министара уз обећања „да ће окренути други лист“, већ су се показале као добар рецепт. Тиме ће дати својој странци још времена да се што боље припреми за изборе наредне године. Међутим, постоји и друга опција, а то су превремени избори. Уколико Борисов процени да му избори више одговарају сада него наредне године, када економска криза узрокована пандемијом узме данак, превремено гласање је могуће решење. Суштински, изборни процес би вероватно, у овом тренутку, више одговарао Борисову него његовим опонентима. Зато за опозицију ови протести нису покушај рушења владе, већ представљају показну вежбу за оно што се тек спрема. Јесен и зима се ближе, а самим тим и велика економска криза.

Пандемија болести Ковид 19 из темеља је уздрмала свет учинвши политичку стварност неизвесном и непредвидивом. Готово да нема земље на планети која се, са више или мање успеха, не бори против ове глобалне пошасти надајући се да ће успети да сачува, како људске животе, тако и економске потенцијале. Међутим, данас је све извесније да је човечанство на прагу највеће економске кризе у последњих стотину, па и више година. Наравно да ће то оставити далекосежне последице, не само по економске, већ и на друштвено-политичке односе. Самим тим, све са чиме се данас суочавамо представља само почетак, док ћемо пуну манифестацију тешких консеквенци осетити током јесени и зиме ове 2020. године. Како ће се поједина друштва носити са реперкусијама пандемије у многоме ће зависити од два кључна фактора – предузетих мера како би се ублажио интезитет кризе, као и унутрашње стабилности сваког друштва понаособ. Државе у којима, без обзира на пандемију (тренутно највећи глобални изазов) постоји висок степен унутрашњих политичких тензија неминовно ће се наћи у далеко тежој позицији од оних земаља са стабилним системом власти и здравим политичким односима. Уколико, у одређеном друштву постоје изражени политички сукоби можемо очекивати да ће са погоршањем економске ситуације, које у мањој или већој мери неминовно следи, они само добити на интезитету. У том случају, сценарио општег хаоса, сличан тренутном стању у САД, није нешто што ће мимоићи већину таквих држава.

Страх од поменутог сценарија сигурно мучи бугарског премијера. Наиме, економски показатељи говора да ће ова држава забележити пад од сигурно преко 6, а вероватно и 7 процентних поена. Свакако, у поређењу са другим земљама то не представља најгори резултат, али ће грађани и то осетити на својој кожи. Незадовољство јавности, додатно ће расти, а сигурно опозиција ће тај бес покушати да каналише у сопствене политичке сврхе. Зато је потребно да нагласимо да су дешавања на улицама бугарских градова само „проба“, „вежба“, а да праве потресе можемо да очекујемо на јесен или зиму и то у најтежем моменту за владу Бојка Борисова. Наравно да се све то поклапа са изборима у првој половини 2021. године и да ће они за ГЕРБ доћи у најгорем тренутку, што ће за Борисова бити можда и највећи изазов у досадашњој политичкој каријери. Зато се он трнутно ломи између кључног питања, избори одмах или наредне године?! Обе опције имају предности и мане, али можемо претпоставити да ће обећане милијарде евра од ЕУ, за санацију последица изазваних пандемијом, уверити Борисова да се може релативно безболно изборити са кризом. У том случају, можда чак успе да се јавности представи као „спасилац народа“, а то би му свакако обезбедило победу и на наредним изборима.