Контроверзан је у сваком погледу. Тајанствен је као свој народ. Однос који има према својим сународницима је истовремено пун страха, али и поштовања, отприлике исто онако као однос човека према змији. За Србе ће вечно бити терориста и злочинац. Реч је о Хашиму Тачију, политичару , лидеру Демократске партије Косова, председнику самопроглашене Републике Косово, хашком оптуженику и суровом ратном злочинцу са друге стране. У даљем тексту ће бити више речи о животу Хашима Тачија, успону тзв. Ослободилачке војске Косова, као и политичком и терористичком деловању команданта Змије.
На основу писма турског хоџе Муле Ибрахима муфтији у Скопљу, као и на основу документације која се налази у манастиру Хиландар, породица Тачи је албанизована почетком двадесетог века. Прадеда Хашима Тачија по овим документима и усменом предању људи из дреничког краја је био православни свештеник Радослав Даниловић, који је након албанизације примио ислам и на тај начин постао Јусуф.
Хашим Тачи је рођен 24. априла 1968.године, од оца Хаџије, у селу Броћна, недалеко од општине Србица. По завршетку основне и средње школе, Тачи је уписао студије филозофије и историје на Универзитету у Приштини. Постдипломске студије је наставио на Универзитету у Цириху, на одсеку за историју Југоисточне Европе и међународних односа, те је још у току студија почео да се интересује за политику.
У време студентских дана, Тачи постаје вођа Независне уније студената, као и председник паралелног Универзитета у Приштини. Са двадесет пет година улази у свет албанске емиграције и напушта студије. Већ почетком 1993. године постаје члан ужег круга руководства такозване Ослободилачке војске Косова.
Идеје које је баштинила ОВК дуге су безмало један век и тињале су како у изолованој Хоџиној Албанији, тако и иза високих бедема кућа у руралним подручијима Косова и Метохије. Различите стазе којима су кренуле Титова Југославија и Хоџина Албанија обликовале су идеолошко кретање албанског националног покрета током хладног рата.
Шездесетих година, кинеско-албански савез подстакао је ширење маоистичких идеја како на Косову и Метохији, тако и код албанске дијаспоре. Тада већ као маргинализована, рурална поткласа, у потпуности занемарена од стране државне власти, оличена у младим албанским радикалима, остало јој је само да се диви маоистичкој визији сељачке побуне и националног ослобођења.
Иако је држава након политичких реформи и доношења Устава из 1974. године привремено успела да смањи тензије међу албанским становништвом, ипак тежак економски положај као и стандард далеко испод југословенског просека је био плодно тло за растући радикализам. Државна репресија након великих демонстрација са пролећа 1981. године, довела је до оснивања Косовског народног покрета, који је касније постао језгро ОВК.
Тих година међу Албанцима се развијају два концепта борбе против режима у Београду, један је подразумевао стратегију пасивног отпора и био је под окриљем Демократске лиге Косова коју је предводио Ибрахим Ругова, док је други концепт био милитантни и предвиђао је оружану побуну по узору на терористичке организације ЕТА, ПЛО и ИРА. Насилном концепту решавања албанског питања на простору СФРЈ, а касније и СРЈ прикључио се Хашим Тачи. Иако заснована на марксизму и лењинизму, ОВК је убрзо променила курс и до јуче западне империјалисте је видела као јединог могућег савезника у својој борби. Кроз овај пример видимо способност албанских вођа за брзо прилагођавање новонасталим ситуацијама.
Након проласка војне обуке у планинама Албаније, Тачи је био спреман за примену практичног знања. Као члан Оперативне зоне ОВК у Малишеву и члан Дреничке групе ОВК, коју је 1993. године основао Адем Јашари, изводи прве терористичке нападе.
Први терористички напад је изведен на уласку у село Глоговац 22. маја 1993. године. Од рафалне паљбе смртно су страдала на лицу места два полицајца, а више њих је повређено. Следећи озбиљнији напад је изведен такође, 22. маја, само три године касније. На магистралном путу Приштина-Рожаје постављена је заседа и након размене ватре, смртно је страдала Драгана Нешић, док је Слободан Дудић тешко рањен.
Напади су постали учестали и синхронизовани уз идентичан модус операнди, а све у циљу провокације српске стране. Крајњи циљ је свакако био скретање пажње међународне заједнице и њено увлачење у сам сукоб. У јулу 1997. године, након серије терористичких напада, Хашим Тачи, као припадник терористичке банде албанских сепаратиста и командант такозване Политичке дирекције главног штаба ОВК, осуђен је у одсуству од стране Окружног суда у Приштини на казну затвора у трајању од 10 година.
Казну пред државним органима никада није одслужио и на тај начин на стотине породица које су изгубиле своје најмилије, никада неће добити барем моралну сатисфакцију. Упркос овој чињеници Хашим Тачи је био део преговарачког тима косовских Албанаца током преговора у Рамбујеу. Још током 1998. године Хашим Тачи је схватио кључне ствари, а то је пре свега заузимање позиција код западних дипломата са статусом „ јединог гласа разума “, а са друге стране је у питању била немилосрдна борба унутар својих редова и елиминација свих других претендената на лидерску позицију косовских Албанаца.
У исто време је са својом Дреничком групом чинио најмонструозније злочине, иако се представљао јавности и западним дипломатама као неко ко је спреман на преговоре и суживот са Србима и осталим народима на простору Косова и Метохије.
У извештају који је 15. децембра 2010. године Дик Марти, швајцарски политичар, бивши државни тужилац кантона Тичино и члан парламента Савета Европе, доставио Савету Европе, наводи се да је Хашим Тачи био лидер криминалне групе која је вадила органе српским заробљеницима и продавала их на црном тржишту. Према Мартијевом извештају око петстотина цивила је отето након повлачења српских снага са Косова и Метохије и уласка КФОР-а. Након претњи које је јавно упутио Дик Мартију да ће објавити информације које могу да компромитују његов рад, као и рад његових сарадника, Дик Марти се 2011. године оградио од свега што су медији у међувремену објављивали, те је изјавио да његов извештај никада није директно укључивао Хашима Тачија.
Поред тероризма и трговине органима, Хашима Тачија су повезивали и са класичним организованим криминалом, а пре свега са рекетом и трговином наркотицима. Све ове чињенице нису спречиле западне званичнике да од Хашима Тачија направе борца за правду и да га из терористичке униформе пресвуку у политичко одело.
Убрзо након завршетка борбених дејстава и НАТО агресије на СРЈ, Хашим Тачи је са вођама ОВК формирао Демократску партију Косова и постао је њен лидер. Иако је имао огромну политичку моћ, међународну подршку као и контролу над криминалним токовима, 2001. године Демократска партија Косова доживљава убедљиви пораз на првим самосталним изборима.
Овај Тачијев пораз је пре свега протумачен као последица раскола између политичких лидера и вођа криминалних кланова. Ипак, на парламентарним изборима 2007. године Тачи бележи убедљиву победу и на крилима остварених резултата најављује проглашење независности јужне српске покрајине. Косовски парламент је убрзо формиран са стабилном већином, а као први успех Тачијеве владе, јесте једнострано проглашење независности Косова и Метохије, 17. фебруара 2008. године.
На изборима који су одржани у фебруару 2016. године , Тачи је изабран за председника самопроглашене Републике Косово и са те позиције је након што је поднео оставку, 5. новембра 2020. године испоручен Специјалном одељењу Специјалног суда у Хагу, који је у сваком погледу, један хибридни суд. Специјални суд за ратне злочине је формиран као посебно веће косовског суда, а не као аd hoc међународни трибунал као у случају Југославије и Руанде. Запад је и у овом случају мислио о имиџу Тачија и њиховог заједничког пројекта под именом Косово. Можемо само да се надамо да ће правда донекле бити задовољена, али с обзиром на судбину Харадинајевих сведока из прошлости, као и на чињеницу да је реч фактички о косовском суду, српски народ не треба да буде превише оптимистичан.
За Сједињене Америчке Државе 2014. године је био кандидат за Нобелову награду за мир. За Тирану је чувар кључева града. За Улцињ и Скадар је почасни грађанин. За Џоа Бајдена је био Џорџ Вашингтон Косова. За Олбрајтову је био рођени политичар и човек са визијом, која је недостајала Косову. За Боб Дола је Тачијев пут био пут Косова. За мој народ представља најотровнију змију и ратног злочинца, али без обзира на то, председник Александар Вучић је оставио емоције по страни и вршио је преговоре са делегираним представником албанског народа, а све у циљу стабилности и заштите преосталих Срба на Космету, као и заштите имовине српског народа у нашој јужној покрајини. Нама као народу остаје нада да ће Хашима Тачија стићи овоземаљска правда, како би жртве овог злочинца могле да почивају на миру и како би коначно два народа нашла заједнички језик зарад будућности наше деце.